„Živećemo u raju…“ III deo – Misija u Africi u naše dane…

„Živećemo u raju…“ III deo – Misija u Africi u naše dane…

Prvi deo…
Drugi deo…
Četvrti deo…

– Da li bismo mogli sada da porazgovaramo o misionarskoj delatnosti u naše dane? Na Zapadu hrišćani ponekada koriste dobrotvorstvo kao sredstvo obraćanja nehrišćanskih naroda: dele hranu, odeću, predlažu besplatno odbijanje odeće. Kako gledate na to?

o.Teotim: Druge konfesije tako čine, mi – ne. Prvo, pravoslavni su siromašni. Prvo što čine pravoslavni kada dođu negde – grade hram. Zatim govore ljudima o Pravoslavlju. Ako imamo novac ili hranu u višku kupujemo i delimo lekove uli gradimo malu bolnicu za lokalno stanovništvo. Kada postoje dobrotvori trudimo se da izgradimo i školu, ali da delimo stavri da bi privukli ljude u Crkvu – nije prihvaćeno kod nas.

– Predstavnici lokalnih naroda u naše vreme svuda se žale da ih pritiskaju, trude se da ih naviknu na zapadni način života, na zapadno društvo i da se to čini uz pomoć misionarskog rada kolonijalnog tipa. Da li se događa tako nešto u Zairu?

– Mnogi hrišćanski misionari su iskreni u svojim ubeđenjima i stremljenjima, ali neki, avaj, dolaze u Zair, u Kongo, da bi, obrativši masu ljudi, sebi na tome zaradili prestiž. Neke od tih, veoma poznatih zajednica, čak sarađuju sa korporacijama u otimanju naših prirodnih resursa. Oni stvaraju različite organizacije, tobož radi nas, ali te organizacije nisu naše, njih koriste da bi nas promenili, da bi nas pretvorili u nešto drugo i tuđe nama. Kod tih crkava nema lica, nema opštenja, nema sopstvene sredine. Oni postoje u izolaciji. Shvatam da to zvuči veoma oštro, ali sam to video svojim očima.
Pravoslavni ne postupaju tako. Pravoslavni misionar dolazeći, daruje ljudima sebe samoga, svoju ličnost i stvara zajednicu. On pokazuje ljudima: „mi ćemo sa vama živeti u Raju“. To je realna sredina, istinska zajednica. On ne govori: „Postanite takvi i takvi“. Zato pravoslavni i osvajaju duše.

– Kako unosite u crkveni život u običaje, koji su različiti od onih na koje su ljudi navikli u svojoj sopstvenoj kulturi? Naprimer, spoljašnja pravila ponašanja ili posebna odeća u hramu.

– Mi imamo svoje običaje, ali naši ljude gledaju i život drugih hrišćana, preuzimaju njihove dobre navike. Što se tiče ženske odeće: žene koje idu u pravoslavni hram, nose marame, jer vide da to rade i u drugim hrišćanskim crkvama. To je dobro. Mnogi muškarci neće poći u hram u šorcu čak i na velikoj vrućini. Oblače pantalone. Često na molitvi sklapaju ruke pred sobom, jer su videli da tako rade i protestanti, a i rimokatolici rade to isto. To nije loše, jer se oni mole. Još Afrikanci ne govore: „Š-š-š-š!“, kada žele da pozovu na tišinu, i sveštenici ne mole. „Tiho! Ućutite!“. Imamo tablice na kojima pše: „Ne remetite tišinu!“ i kada neko pravi buku, naši starci tiho dolaze i pokazuju mu tu tablicu. Ljudi prekidaju razgovor i molitva se nastavlja. Tako je uređeno kod protestanata, mi smo to preuzeli od njih. To je dobar običaj.

– Kakav je društveni život? Zanimate se nečim zajedno, sem praznovanja crkvenih praznika?

– Jednom mesečno, nakon Božije Liturgije svi donose jelo i muzičke instrumente, sede za stolom zajedno, pevaju, plešu do podne. Zahvaljujući tom nemaju sablazan da idu još negde naprimer – na magijske plesove. I još, mladi ljudi se upoznaju jedni sa drugima, nalaze pravoslavnog muža ili ženu.

– Koliko sada ima Pravoslavnih u Kongu?

– Oko milion ljudi. Po celoj Africi više ili manje – tačnih podataka nema, jer se neprestano obavljaju masovna krštavanja novoobraćenih.

– Šta vam u pravoslavnim zajednicama Konga daje najviše nade, šta služi kao izvor nadahnuća?

– Juče sam mislio o tome, i shvatio sam: svaki Grk, koji dođe u Kongo, reći će vam da svaki žitelj Konga sa sobom nosi džepni primerak Svetog pisma. Mi imamo 56 miliona ljudi, a kod pedeset u džepu leži Sveto Pismo. Kod onih koji propovedaju, ona je veća i zatvara se rasjferšlusom. Tak on sa njom i hodaju. Tako da ako susretnete Afrikanca sa crnom torbom ispod miške znajte da nije torba u pitanju već – Sveto Pismo.
Stranci uvek primećuju da imamo veoma mnogo hramova. Na svakoj ulici su minimum dve, po običaju nepravoslavne. U Zairu u subotu uvele i nedelju ujutro nema smisla da se ide u goste – dođete a kući nema nikoga, svi su u hramu, mole se. Čak „hrišćanske“ sekte, male grupe ljudi, koje nemaju svoje hramove, sprovode svoje „službe“ na otvorenom. Sakuplja se po dvoje, troje, po hiljadu. Shvatate li šta bi se dogodilo, kada bi svi oni uvideli istinu Pravoslavlja?
U Kongu ima skoro pedeset miliona nepravoslavnih hrišćana. Oni veruju u Hrista, govore o pokajanju, o Drugom Dolasku, ali ne znaju punotu hrišćanstva. Sinoć sam rekao sebi: „Ako Gospod prosveti te ljude, koji već veruju u pokajanje, Raspeće i Vaskrsenje i nauči ih da poštuju Majku Božiju i Svetitelje, to će biti poput varnice koja je pala u kutiju šibica. Majka Božija ima velik silu i vlast i verujem da je Afrika, posebno Kongo – budućnost hrišćanstva. Dešava se da tamo ljudi nemaju hleb nasušni, ali tu je Reč Božija“.

http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=1704&do_action=viewdoc

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *