Zašto je muslimanu teško da postane hrišćanin? – Abdel Maši

Zašto je muslimanu teško da postane hrišćanin? – Abdel Maši

PRE 1300 GODINA…

Islam se nalik eksploziji raširio iz zemalja Bliskog Istoka u Aziju, Afriku i Evropu. Danas se učvrstio kao druga po veličini religija u svetu. Muslimanska vera se protivi svim pokušajima hrišćanskog misionarenja. U isto vreme mi, hrišćani, vidimo da se misli o planetarnom širenju islama ponovo obnavljaju u samom islamu.
Zato se javila neophodnost da porazmislimo koje to protivrečnosti postoje između islama i hrišćanstva. O tome koje teškoće se javljaju pred muslimanom kada pokuša da postane hrišćanin.

TRI DOGMATSKE PREPREKE

Musliman ne može sebi da predstavi da Gospod Bog ima Sina, Koji Mu je ravan po vlasti i veličini. Već od najranijih godina muslimanskom detetu se privija misao da hrišćani poštuju tri Boga. Ko ipak pokuša da to protumači muslimanu, da je u tom slučaju 3 = 1 susreće se sa nerazumevanjem, koje može da preraste u mržnju. Naša zapadna dijalektika jedva da može biti savladana muslimanskim umom. Muslimani smatraju: ili je Bog jedan, ili je On Trojica. On ne može istovremeno biti i jedno i drugi! Tri ličnosti ne mogu biti jedna ličnost!
U isto vreme Koran sadrži jasno ukazanje na Božanstvenost Isusa Hrista: Njegovo Rođenje od Djeve Marije. Razlika je u tome što je, po Muhamedu, Hristos bio stvoren u Djevi Mariji, pomoću stvarajuće Reči Božije iz ničega. Mi hrišćani ispovedamo da je Isus Hristos još u večnosti, pre vekova, rođen od Oca (ne stvoren) pre stvaranja sveta, istiniti Bog od istinitog Boga. Otac sa Sinom u jednoj Prirodi. Da je On, Isus Hristos, postao čovek radi našega spasenja.
Takve priznake hristoloških sporova i razlika u mišljenju u crkvama Bliskog Istoka doislamskog perioda može se naći i u drugim mestima Korana. Tako Koran naziva Hrista „Rečju Božijom“ i „Duhom od Boga“. Mnogo sporova je bilo u istoriji muslimanskog bogoslovlja i po pitanju da li je Reč Božija večna ili ima početak u vremenu. Suština tog spora je u tome da islam ne priznaje da je Isus Hristos „Reč Božija koja se javila u telu“. Da je već po Svom rođenju viši od samog Muhameda. Dakle islam je religija, to jest duh koji odriče Božanstvo Hristu, što je po Svetom Pismu (1. Jn. 4, 3; 15) priznak antihrista.
Druga dogmatska prepreka za muslimane je svedočanstvo o raspeću Isusa Hrista. Pritom treba da obratimo pažnju na to da islamska kritika nije usmerena na značaj i posledice Hristovog raspeća na Krstu. Ne, ona radikalno odriče verodostojnost te samo istorijske činjenice. Muhamed je rekao, pokrenut na to svojim duhom, da Hristos nije umro na krstu, već da je živ vaznesen na nebo. Samim tim Muhamed je u korenu istrgnuo iz muslimanskog pogleda na svet sve osnovne pojmove hrišćanstva kao: opravdanje, vaskrsenje Isusa Hrista, izlivanje Duha Svetoga, obnova vernih, njihovo osvećenje i spasenje. U kategoričnom odricanju Krsta otkriva se istinski karakter islama. Dok mi hrišćani u dolasku Isusa Hrista u telu neophodnu pretpostavku Njegove iskupljujuće žrtve na Krstu, Muhamed odriče i jedno i drugo.
Ko muslimanu kaže da je istorija stradanja i smrti Isusa Hrista jedna od najposvedočenijih delova Jevanđelja, nailazi na treću pretpostavku, koja razdvaja islam od hrišćanstva: shvatanje Otkrivenja! Muhamed je bez mnogo razmišljanja izjavio da su sve razlike između Svetog Pisma i Korana tobož dokazi falsifikata početnog otkrovenja. Pritom je suština kod muslimanskih dogmatičara ne u tome koji stih je istinska Reč Isusa Hrista, ili koji su izvori koji su u osnovi Jevanđelja. Ne. Tu se Koran prihvata za jedino istinsko, neizostavno merilo božanske istine. Dakle, ono što se ne poklapa sa muslimanskom knjigom to se smatra za laž i falsifikat. Na taj način se dokazuje i telesno vaznesenje Isusa Hrista na nebo, jer je On za muslimana jedini čovek blizu Gospoda Boga, ali samo kao prorok. Bez Golgotskog Krsta i bez bogosinovstva!

KO JE ALAH?

Tri korenske protivrečnosti između islama i hrišćanstva modu se porediti samo sa vidljivim delom ledenog brega, ali osnovna masa razloga i problema nalaze se dublje, nevidljivi su. Ona je skrivena u samom shvatanju Alahovog božanstva, koje se od muslimana doživljava sa krajnjom pedantnošću. Alah je neshvatljiv, nedostižan i nepristupan. Njegova veličina se ne može zamisliti i stoji, po muslimanskim shvatanjima, van granica, koje može dostići ljudski razum. On nije rođen i ne rađa. Njemu nema ravnog. I rođenje Isusa Hrista od Djeve Marije kao Sina Božijeg odbacuje se kao nezamislivo poniženje Alaha. Muslimansko shvatanje božanstva je pokazalo odlučujući uticaj na formiranje svih oblasti islamske kulture i jeste upravo onaj duh koji vezuje muslimane i ometa ih da postanu hrišćani. Po mišljenju islama čovek je stvoren ne po obrazu i podobiju Božijem, već kao Njegov sluga, što se i naglašava ritualom padanja ničice od strane muslimana koji se moli, što olicetvorava bukvalno značenje reči „islam“. Ta reč znači potpunu predanost, pokornost, predanost Alahu. Ako musliman razmišlja o molitvi, on ne predstavlja sebi slobodan razgovor sa Bogom, već učešće u do najmanjih detalja razrađenoj službi u kojoj se nalazi nekoliko puta dnevno njegovo poklanjanje Alahu. Ta molitva formira podsvest muslimana više nego što možemo to sebi predstaviti. Shvatanje hrišćanske molitve je potpuno drugačije. Tu se i krije jedno od najdubljih protivrečnosti između ove dve religije.
Po shvatanjima muslimana Alah je toliko veliki da jedino on određuje sudbine svih ljudi. Sreća, katastrofa, smrt, nesreća, nezgoda – sve se pripisuje volji Alaha. Fatalizam je vera u predodređenu, neizmenjivu sudbinu – duboko se koreni u islamu i okiva stvaralačku aktivnost. Način života muslimana se u korenu razlikuje od načina života hrišćanina. Razum i sve pobude muslimana predodređeni su shvatanjem božanstva Alaha.
I „greh“ se shvata od strane islama ne kao razlog koji deli čoveka od Boga, koji je čovekova odgovornost. Shvata se kao nepažnja ili greška, koja se na kraju odigrala zbog Alahove krivice, koji je stvorio čoveka tako slabim i podložnim iskušenju. Na taj način Alah je indirektno odgovoran za svo zlo u ovom svetu. I on sam, kako želi, kako on zamisli, određuje jednog za raj, drugog za pakao. On je nalik na velikog diktatora koga se svi boje o od koga se niko ne može sakriti. I sve misli muslimana i sve njegove odluke, konačnu su određene od Alaha.
Tako i Golgotski krst nije potreban Alahu, već naprotiv, predstavlja sobom pokušaj na njegov suverenitet. Alahu nije potrebna žrtva i nije potreban posrednik koji ga miri sa svetom, jer on oprašta kome hoće i kada hoće. To muslimansko shvatanje veličine i isključivosti Alaha i jeste najdublji razlog koji deli muslimane i hrišćane.
To ukorenjeno shvatanje Alahovog božanstva formiralo je sve oblasti islamske kulture. Mnoge vekove muž je gospodario nad svojim ženama i decom, kao patrijarh. Učitelj je bio uzvišen nad svojim učenicima. Poslodavac je često bio nalik na robovlasnika, kao i mnogi kalifi i sultani, koji su se neretko koristili neograničenom, krvavom vlašću. Bolesni, slabi i siromašni smatrani su kažnjenim, dok su u isto vreme moćni, bogati i vlastodršci smatrani za utvrđene od strane Alaha. Smirenje hrišćana, krst Isusa Hrista i Pavlovo hvaljenjem svojom slabošću – sve to je dijametralno različito od duha islama i čini hrišćanstvo u očima muslimana nedostojnom i degenerisanom religijom.
Tako da je i misao da je Gospod Bog naš Otac i da je iz ljubavi prema razvraćenom svetu žrtvovao Svog Jedinorodnog Sina, muslimanu ne samo tuđa, već i smešna, ako ne i bogohulna! Umesto toga musliman se poklanja dalekom i velikom diktatoru – Bogu i plaši Ga se! Svaka tvrdnja o Božijoj blizini, o Njegovoj očinskoj brizi smatra se samoobmana. Čak u budućem muslimanskom raju Alah neće prisustvovati lično jer on za svoja stvorenja uvek dalek, veliki i nevidljiv. Ko govori da je Bog Sebe javio ljudima u licu Isusa Hrista smatra se lažovom i zavodiocem.

ISLAMSKI NAČIN MIŠLJENJA

Shvatanje Boga u Koranu je porodilo i srodnički način mišljenja kod Arapa. Iako su i mnogi drugi faktori pomogli razvoju procesa mišljenja i odrazili se na njegovom sadržaju. Međutim to i pokazuje tipični islamski način mišljenja.
To postaje jasno i na primeru shvatanja „bogonadahnutosti“ Svetog Pisma. Dok su po našem hrišćanskom shvatanju bogonadahnutosti uključeni takvi pojmovi, kao slušanje, nadahnuće od Duha Svetoga i prosvetljenje koji čine čoveka, bez obzira na njegovu ograničenost, saučesnikom Božijeg Otkrivenja – islamsko shvatanje „bogonadahnutosti Pisma“ je radikalno. Alah je bukvalno od reči do reči diktirao Muhamedu svoje otkrovenje, tako da je prorok u skoro besvesnom stanju, kao bezvoljni instrument vladalačkog duha izgovarao svoje „sure“. Od tada se njegovo proročanstvo smatra završetkom svih otkrovenja, u kome se ljudskom rodu po mišljenju islama predlaže najviša mudrost i najdublja znanja. Musliman ne misli da pripada nesavršenoj religiji, već obrnuto, smatra da može usrećiti svojim primerom bogopoštovanja ceo ostali ljudski rod.
Dugo vreme je zbog strahopoštovanja pred „Rečju Alaha“ bilo zabranjeno zanimanje tumačenjem Korana ili kritičko razmatranje sadržaja „sura“, jer su sva otkrovenja smatrala jasnim, shvatljivim i završenim. I ni jedan čovek, po mišljenju muslimana nije u stanju da istraži ili ispita Alahove reči. Njih je moguće samo pasivno prihvatiti, poslušno priznati i sa vernošću sačuvati. Nemoguće ih je u bilo kom slučaju kritikovati ili razviti. U saglasnosti sa tim kod muslimana se razvijala i sposobnost da se uči napamet i na taj način sakuplja znanje. Neretko muslimani u celini ili delimično izgovaraju Koran, ne shvatajući ni njegov smisao, ni sadržaj. Taj pasivni, statički način mišljenja formira i do naših dana celokupan sistem obrazovanja u školama i univerzitetima, tako da mnogi Arapi nose u sebi duboka znanja, koja emocionalno deluju u njihovoj podsvesti, ali nisu u stanju da ih primene aktivno, dinamički. Svaki zapadni učitelj koji radi u arapskom svetu ubeđuje se u praksi u to da nakupljanje znanja učenjem napamet uopšte ne označava samostalno mišljenje i da logično, sistematsko navođenje razmišljanja veoma retko izaziva aktivnu mislilačku delatnost kod muslimana.
Odricanje islama od samostalnog mišljenja objašnjava se i ulogom koju u njegovom životu igraju predanja. Ni jedan čovek nema prava u spornom slučaju da tumači Koran svojim razumom i primenjuje izreke na svoje okolnosti. To može jedino Alah! Jer je bilo stvoreno beskonačno mnoštvo predanja, u kojima uvek figurira Muhamed, u čija su usta sa manje ili više istinitom stavljena otkrovenja. Samo postojanje predanja jeste dokaz da se u islamu isključuje slobodno mišljenje, da je u islamu stvoren potpuno drugačiji način mišljenja u odnosu na Zapad.
Sem toga, Koran je napisan u formi svojevrsnih rima koje na arapskom zvuče veoma pronicljivo. Pri tom je Muhamed zbog rima stavio ponekada reči ne tamo gde bi po smislu trebalo, ili promenio slog, da bi izmenio ritam i zvučnost. Tačan sadržaj ima drugostepeni značaj. Tako iz imena „Isus“ u Koranu se dobilo „I’sa“. Samim tim radi zvučnosti bilo je iskrivljeno Ime koje je više od svih imena.
Zbog tog poetskog principa kod Arapa se i javilo religiozno osećanje koje je izazvano pronicljivim zvučanjem i izražajnim čitanjem, a ne sistematskom logikom. Naše Jevanđelje je formirano potpuno drugačije. Ono nije napisano u formi stiha, već u prozi i traži udubljivanje, razmišljanje i shvatanje. O Koranu se govori da je on tobož napisan najlepšim jezikom Boga. Biblija postoji samo u neskladnom arapskom jeziku. I Jevanđelje u muslimanskim ušima zvuči čudno i tuđe, dok je Koran nalik svetlom stihu koji je sačinio sam Alah i nalazi se na nedostižnoj visini za sve do sada napisano.
Iz svega ovoga je očigledno zašto muslimanu nije tako jednostavno da shvati Sveto Pismo i zašto mu nije tako lako da ga prizna kao osnov svog pogleda na svet. On ne čuje u njoj zov i njeno čitanje retko pobuđuje u njemu mislilački proces ili voljnu odluku.
U vezi sa tim mi koji smo u misiji moramo da naučimo da mislimo sa pozicija muslimana i predlažemo im da nauče napamet izabrane delo Svetog Pisma, da bi time ispunili podsvest muslimana istinskom Reči Božijom i polako probudili u njima hrišćanski način mišljenja i svest. Blagosloveni su propovednici koji predlažu ne samo hladne, dogmatski jasne propovedi, već koji nose Blagu Vest sa porivom i osećanjem, jer shvatanje kod Arapa dolaze ne kroz glavu, već kroz srce.

POSTEPENI PAD SRODNIČKE VLASTI POD UTICAJEM EPOHE PROSVEĆENJA

Sledeća prepreka koja zadržava muslimana od odluke da postane hrišćanin je njegova privezanost velikoj porodici, svom rodu. Većina muslimana još ne doživljava sebe kao samostalno „ja“, već su ukorenjeni i žive u svesti „mi“ – svog roda. To je jedna od osnovnih razlika između Zapada i Istoka. Nalazimo se na stepenu raspada duha solidarnosti velike porodice „mi“ i uguravamo se u izolaciju usamljene jedinke „ja“ rizikujući da se rastvorimo u bezličnoj masi “man”. Pesme iz periode Reformacije sa njihovom „mi“ svešću i pesme iz epohe Prosvećenosti sa njihovim „ja“ odnosim jasno pokazuju tu promenu. U isto vreme naše društvo materijalnog blagostanja formira se sve više unificirajućom bezličnom masom. Takvo rastvaranje u opštu masu kod Arapa skoro da se i ne primećuje, jer se u arapskom svetu toliko retko susreću različite zajednice, klubovi, domovi zabave.
Mnoge arapske zemlje stoje na putu prelaska od do individue. Doživljavanje svoga „ja“ kod nekih Arapa se postepeno roda rađa pod uticajem istočno-zapadnog materijalizma. U tom mučnom procesu porodica doživljava krizu. Do sada su ispod uticaja roda bili samo pojedinci, dok većina još uvek shvata sebe samo u zajednici svog oca, strica i braće. Često se mladi musliman žene ne devojku koju voli, već devojku koju mu savetuje njegova porodica. Tako je i veroispovest delo čitavog roda, a ne rezultat odluke jedne ličnosti.
Ako ipak musliman ostavlja svoju staru veru, to nije samo velika sramota čitave njegove familije, već pre svega to za njega samog označava otkidanje od naviknutog „mi“ porodice, čiju zajednicu on oseća svim nitima svoje duše. Taj proces je dublji i duži nego što mi sebi predstavljamo i rađa kod mnogih prozelita, tj muslimana koji su prešli u hrišćanstvo, potpunu usamljenost, koja ih često dovodi do očajanja, a ponekada i do misli o samoubistvu.
Polovina svih Arapa po uzrastu je mlađe od 20 godina. Upravo zato savremene škole i univerziteti, filmovi, tehnika i ratovi potpomažu prelomu u islamskoj kulturi. Mnogospratne zgrade se uzdižu u velikim gradovima, u njima nema mesta za celu familiju, jer su stanovi u takvim zgradama građeni za porodicu sa dvoje do četvoro dece. U vezi sa tim mnogi muslimani ostaju jedinke i traže novu duhovnu otadžbinu i novu osnovu duhovnog života. Poziv Jevanđelja se prihvata sada mnogo lakše nego ranije.

GRIŽA SAVEST KOD OBRAĆENIH

U slučaju ako musliman bez obzira na sve prepreke (obično u uzrastu od 18 do 25 godina) počne bliže da se upoznaje sa Isusom, vidi sebe krivim u najtežem „grehu“ u islamu, koji kako on shvata, odgovara grehu protiv Duha Svetoga. Ko stavi čoveka ili drugog Boga na jednaki nivo sa Alahom nikada mu neće biti oprošteno (sura „Imrana“, 136.). I ko ostavi islam, taj je proklet i smatra se poginulim zauvek (sura „Imrana“ 90).
Tako se na sve dogmatske, logičke i porodične prepreke nadovezuje još i griža savest koji zadržava muslimana da pređe u hrišćanstvo.
Islam je kao religiju nemoguće porediti sa religijama drugih zemalja u kojima Jevanđelje do misionarenja još nije bilo rasprostranjeno. Kao što je to naprimer u južnim oblastima Tihog Okeana i u zemljama budizma. Islam je religija koja se javila nakon hrišćanstva, koja se svesno protivi Isusu Hristu i koja je u procesu svog razvoja postala antihrišćanska sila. Čovek sa takvom religijom je neprijemčiv za Duh Hrista. Muslimani su od malih nogu vakcinisani tj. Raspoloženi protiv Jevanđelja. Njima rukovodi drugi duh koga ne možeš drugačije nazvati nego duh kolektivne posednutosti.
Praktično to znači: ako musliman odluči da prihvati Isusa Hrista, nalazi se između dva otkrovenja. I tu je nemoguć dijalog, jer Koran pretenduje da je tobož Alah diktirao Muhamedu najčistiju istinu. Na taj način ko se svesno obraća Jevanđelju, počinje da veruje u Isusa Hrista i unutrašnje se povezuje sa Njim, zadobija ne samo novog Gospoda i Duha Svetog već stoji pred neophodnošću da Koran proglasi za laž. Između Korana i Jevanđelja ne postoji ni najmanja saglasnost u svim ključnim pitanjima veroispovedanja. Jedino da predstavnici obeju strana unakaze sadržaj svojih Knjiga i počnu da se trpeljivo odnose prema dogmatskim razlikama.
Taj korak ka odbacivanju Korana i svest o njegovom nebožanskom proishođenju je veoma težak i gorki proces u svakom novoobraćenom. Taj proces je nemoguće forsirati na bilo koji način. Tu je neophodna sila Duha Svetoga, Koji vodi sledbenike Isusa Hrista po meri rasta u veri ka sve jasnijem raspoznavanju „duhova“. Muslimani koji poveruju u Isusa Hrista, često pokušavaju da primire u sebi oba izvora otkrovenja. Kao rezultat se dobija razdvojenost sa neverovatnim posledicama ili površna vera, koja ne traje dugo.


OBRAĆANJE HRISTU

Ako musliman ozbiljno izučava Jevanđelje to neće moći da sakrije od ljudi koji ga okružuju. Većina njegovih drugova u početku pokušava da ga preubedi, zatim ga upozoravaju, napuštaju i preziru. I žena ima pravo da se razvede od njega. U tom slučaju deca mu više ne pripadaju.
Ali pre svega njegova familija će kritički početi da ga prati. Sa njim govore drugarski, mole, da on svojom izdajom ne sramoti porodično ime, što bi za sobom povuklo ekonomske posledice. Ako pomenuti ne sluša, prete mu. Neretko ga lišavaju novca, biju ga, ili mu ne daju da završi školu. Ako sve to ne pomaže, događa se da ga sopstvena porodica sumnjiči i okrivljuje za lopovluk. ili za moralni pad samo da bi ga poslali u zatvor i na taj način pokažu da je dostojna porodica sve odnose sa tim „pokvarenim“ čovekom, koji odriče Alaha i postao „bezbožnik“.
Koran traži smrt svakog odstupnika (sure „Žene“, 90; „Pčele“, 107). Još i danas svaki novoobraćeni treba da se suoči sa tom pretnjom. U centralnim arapskim zemljama opasnost još postoji, tako da tamo nema poznatih zvaničnih prelaza u hrišćansku veru. U arapskim zemljama koji imaju kontakt sa Zapadom, razvila se svojevrsna verska tolerancija. Zahvaljujući zapadnom obrazovanju te prelaske, istina, ne pozdravljaju, ali i ne dovode do ispunjavanja kazne, koje zahteva Koran. Roditelji novoobraćenog gledaju na svoje dete kao na umrlog ili se brinu o tome da emigrira i tako ga udalje is svog vidika. Istina, reforma islama koju forsiraju zemlje vlasnice nafte pokušava ponovo da u mnogim arapskim zemljama uvede upravo taj zakon o smrtnoj kazni, koje Koran zahteva.
Ali u svakom slučaju unutrašnji i spoljašnji prekid sa roditeljima, braćom i sestrama, sa svom familijom i sa svim poznanicima – jeste veoma gorki proces za novoobraćenog. On se nikada ne rastaje mirno sa svojim bližnjima, njega smatraju za prokletog i prezrenog. I taj prekid se događa ne samo logički i dogmatski u mislima, već upravo u paramparčad se razbija njegovo ukorenjeno „mi“. On se nalazi u svetu koji n zna za saosećanje, lišen svega, usamljen i potresen.
Sve arapske zemlje, sem Libana, zabranjuje prelaz od islama ka hrišćanstvu. Ustavna sloboda veroispovedanja primenjiva je samo u slučaju kada hrišćanske manjine ostaju hrišćanima ili žele da postanu muslimani, ali ne obratno. Mogućnost prelaska muslimana u hrišćanstvo uopšte nije zakonom predviđena, zato i sudski proces nije moguće dobiti što je i pokušao jedan bivši musliman u Siriji. Kod arapskog muslimana uopšte nema mogućnosti da se legalno promeni veroispovest, sem ako emigrira i dobije drugo državljanstvo. To odsustvo savitljivosti zakona postaje posebno tragično u trenutku kada obraćenik pokuša da oženi hrišćansku devojku, jer se sve funkcije u zakonu izvršavaju u svim arapskim zemljama od islama (mule). U slučaju udavanja hrišćanske devojke za novoobraćenog mladoženja treba da se sa njom javi šeiku radi sklapanja braka – kao i svi muslimani. Deca iz takvog braka automatski postaju „muslimani“.
U nekim arapskim zemljama organi vlasti su preduzimali odlučne mere, progonili i zabranjivali skupove obraćenika u hrišćanstvo. Aktivne rukovodioce su hapsili i zatvarali. U nekim slučajevima su čak i mučili. U naše vreme smrtne presude nisu poznate, uz izuzetak pokušaja od strane nepismenih roditelja u gnevu i besu da ubiju svoju decu koja su poverovala u Isusa Hrista. Tome treba dodati da po saopštenju arapskog časopisa „El Arabi“ iz aprila 1972. godine bukvalno 70% Arapa ne ume da čita i piše. Odatle je i razumljivo zašto se nepismeni roditelji fanatički drže učenja napamet tekstova iz Korana i za tradiciju i poslušno, u duhu Muhameda, mrze svoje telo i krv da bi imali Alahov blagoslov i ne bi izašli iz jedinstva cele zajednice islamske kulture. Rod i jeste taj organ u islamu koji ostvaruje i čuva Koran. Samim tim rod postaje najveća prepreka za svakog muslimana koji odluči da postane hrišćanin.
Vreme će pokazati da li će Egipat i Palestina poslušati zahteve fanatičnih muslimana iz „naftnih“ država o smrtnoj presudi za ljude koji su odstupili od islama.

PRIJEM NOVOOBRAĆENOG OD STRANE ARAPSKE CRKVE

Nisu svi Arapi muslimani. U mnogim arapskim zemljama postoje crkve još od vremena Vizantijske imperije. Broj ljudi u tim crkvama je približno od 5 do 8 miliona pri ukupnom broju arapskog stanovništa od oko 100 miliona. Te manjine su izgradile sopstvenu hrišćansku terminologiju. Iako na takvim ostrvcima hrišćanstva i pričaju arapski, reči imaju potpuno drugačiji smisao od istih reči u muslimanskom shvatanju. Tako jezik, običaji, duh i životno iskustvo odvajaju ta ostrvca od muslimanskog mora koje ih okružuje. More koje je tokom proteklih vekova jako penušalo, pokušavajući da proguta hrišćanske zajednice.
U crkvama pravoslavnih, kopta, maronita, nestorijanaca, Sirijaca i rimokatolika tokom poslednjih 150 godina javile su se jevanđelske misije i organizovale manje ili više velike zajednice arapsko-jevanđelskih crkava sa ukupnim brojem oko 400 000 ljudi. One pesmama, odećom i opštim načinom života predstavljaju kopije njihovih crkava u SAD, Engleskoj i Nemačkoj, iako i nisu misionarske u odnosu na islam. Provalija deli arapske hrišćane od muslimana. Progoni i pritisci tokom proteklih vekova, drugačiji način mišljenja i molitve, sem toga i nepoverenje i skriveni strah – sve to je osurovilo srca arapskih hrišćana.
Ako mladi musliman nakon duge unutrašnje borbe napušta islam, otkida se od roda i porodice, gubi verovatno pritom svoje radno mesto ili se čak skriva od progona. Obraća se sa nadom jednoj od hrišćanskih grupa – nije mu ugodno. Kao da su mu na glavu polili kofu hladne vode. Većina članova te grupe drže se po strani, gledaju na njega kritično i sa nepoverenjem. Misle da je on možda špijun, da traži mogućnost da jeftino stekne školsko obrazovanje u jednoj od misionarskih škola. Na taj način on je prinuđen da oseti najneverovatnije: izbačen je od islamskog sveta i nije primljen od hrišćanskog. Često se događa da se novoobraćeni nalazi kao između dve vatre, visi između neba i zelje, gubi otadžbinu, posao, ime.
Naravno žalosno iskustvo sa muslimanima starih i mladih crkvenih zajednica je gorka stvarnost. Moguće je da se 20% ili više takvih ljudi koji traže Isusa Hrista istinski verujuće. Ali i oni se odguruju upravo od onih koje novoobraćeni, saglasno sa Biblijom smatraju Svetima, decom Božijom. To otrezvljenje ih šokira do najdubljih delova duše.
Ako crkvama i misionarskim organizacijama ne pođe za rukom da te novoobraćene iz islama primi u zajednicu hrišćana ili da stvori zajednicu od samih neofita, onda uopšte ne treba da misionare među muslimanima. Svako ko se pokajao ima potrebu da se nalazi u opštenju sa istomišljenicima, drugovima i decom Božijom. Njemu je ipak potrebna toplota domaće atmosfere, onog „mi“ koje je izgubio. Sada naravno, u duhu Isusa Hrista, sa slobodnim načinom mišljenja i slobodnom molitvom, razgovorom sa Bogom.
Na to se odnosi i radno mesto i profesionalno obrazovanje koje odgovara njegovim sposobnostima. Nisu prilozi potrebni neofitu, već praktična pomoć na početku posla da bi mogao dostojno da zarađuje svoj hleb i da se ne spušta do položaja siromaha.
Sem toga, novoobraćenom je neophodna verujuća žena, koja će mu trpeljivo pomagati da uraste u hrišćanski pogled na svet.
Nažalost, obično se ne ispunjava ni jedna od tri osnovne potrebe misionarskog rada. Uvek se oseća nedostatak u zajednici, u radnim mestima, u supružnicima. Možda put koji predlažu rimokatolici – slati novoobraćene muslimane u manastire – i nije najgori! Osnovni problem misionarenja među Arapima danas nije uspostavljanje kontakta sa muslimanom i njegov spor i duhovni rast, već NJEGOVO PRIHVATANJE U HRIŠĆANSKU ZAJEDNICU. Znamo da neki muslimani između sebe govore da je bolje spolja ostati musliman i tajno verovati u Isusa Hrista, jer ako te sopstvena rodbina odbaci, ni hrišćani te neće prihvatiti. Naravno, ima izuzetaka sa obe strane, ali kao po pravilu skoro u svim arapskim crkvama i zajednicama ODSUSTVUJE ŽELJA DA SE MISIONARI MEĐU MUSLIMANIMA. Zato onaj ko pokušava da misionari među njima mora pre svega pripremiti sopstvene zajednice.

TEŠKI PERIOD DO HRIŠĆANSKOG ŽIVOTA

Novoobraćeni još nije hrišćanin! Pa i mi sami smo na putu da to postanemo. Zato ne treba očima milicionera da gledamo na novoobraćenog iz islama, VEĆ OČIMA BRIŽNE MAJKE, koja po nekoliko puta dnevno umiva i čisti svoje dete. Neophodno je dugogodišnje trpljenje, dok se podsvest bivšeg muslimana ispuni bogatstvom hrišćanske misli. Iz njega mora izaći stari, a ući novi duh.
U praksi to znači da takav brat u Hristu mora da dobije novi radni moral, preciznost, staranje, osećaj odgovornosti i predanost.
Njegov porodični život mora zadobiti druga moralna merila. Želja da se služi jedno drugo mora postati norma.
Novac ne treba više za njega da bude božanstvo na koje se naslanjala njegova podsvest i na koje su bile usmerene sve njegove misli i nade.
Takođe on mora da se vežba u rasporedu nedeljnog daba, da otvoreno izražava svoje misli i da nauči da DELI POLITIKU OD RELIGIJE. Da bi u njemu zreli plodovi Duha Isusa Hrista, neophodno mu je kao i svima nama rast u svetosti. Ako u svim tim i drugim oblastima života ne bude istinskog rasta i sazrevanja u hrišćanskom kontaktu sa drugim vernicima, javlja se opasnost da vera ostane stvar intelekta i nikada ne postane ovaploćena. Inače će islamsko okruženje njega, otpadnika, opet polako privući nazad… Jer nije prekinuo sa islamom svim bićem.
U procesu duhovnog rasta postoji opasni stadijum u kome se mnogi Arapi koji poveruju u Isusa Hrista ponovo vraćaju islamu. O tog trenutka su novoobraćeni idealizovali hrišćane, posebno pastore i propovednike. Pretpostavljali su da su savršeni. Sada međutim otkrivši kod sledbenika Isusa Hrista ljudskost i greške, počeli su da prate njihove greške. I videvši tanke crte egoizma, častoljublja, surovosti, netrpeljivosti i mnogo drugog oni klimaju glavama i govore: „Oni nisu bolji od nas!“ ili kada vide različite hrišćanske crkve i principe nekih stranih misija, oni treba da podnesu još jedan šok: „Oni ni među sobom nisu jedno! Oni jedni drugim kradu „ovce“ i svaki misli da je njegova crkva najsvetija i bolja od drugih!“Posebno se loše odražava na njima kada revnosni misionari neke grupe takvog novoobraćenog predstavljaju na velikim skupovima i fotografišu, da bi zatim objavili u časopisu svoje misije. Čak i ako nije uopšte prihvatio Hrista kao rezultat njihovog misionarskog rada. Ali ako se radi o tome da mu se pomogne da pronađe posao ili nevestu, on opet vidi sebe napuštenim i usamljenim!
Tako umire živo svedočanstvo o Isusu Hristu i radost kod onih koji su sa stradanjem i progonima jednom napustili islamsku zajednicu. Upravo tu smo dužni da ih učimo da je jedinstveni oblik zajedničkog života u hrišćanskoj zajednici obostrano praštanje verujućih. Da smirenje i samoodricanje počinje ne od kritike drugih, već sa kritikom samih sebe. Put samoodricanja je jedinstveni put unutrašnjeg rasta i stvaranje hrišćanske zajednice.
Takav rast u veri koji se pokazuje u ljubavi i živoj nadi, zahteva mnogo vremena, duhovne brige i živih primera. Često se samo putem uporne molitve menja takav zarobljenik islamskog duha. I jedino Isus Hristos može da oslobodi i promeni muslimana. Celokupno iskustvo ubeđivanja i prevaspitavanja ne donosi korist. Isus Hristos treba lično da oslobodi muslimana, očisti ga i sačuva u ljubavi. Obnavljajuća sila Božije blagodati pobeđuje vlast islama.
Isus Hristos međutim ne može u tom bez Svojih slugu. Zato muslimanu u prvo vreme nisu potrebne umne reči, već pokazivanje ljubavi i prijateljska domaća atmosfera koji će i ostaviti utisak na njega. Zato i pitanje zašto muslimani tako retko postaju hrišćani treba da bude postavljeno nama! Mi sa našom površnom verom, sa slabošću naših molitava, sa nedovoljnim pokazivanjem ljubavi i odsustvom spremnosti na žrtvenost jesmo razlog tome.
Jednom prilikom je pastor Iskander Jadid, bivši arapski musliman rekao: „Kada bi svi hrišćani bili istinski hrišćani, islama danas ne bi bilo!“

 

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Komentari (1)

Povratni Link | RSS Feed Komentari

  1. Najviše volim ovaj sajt
    kada vidim da nešto na nekim sajtovima muslimani pišu o nekom džahenemu neznam ni je ja uvijek odem na ovaj sajt vidim istinu o muslimanima i opet sam spokojan u svoju pravoslavnu religiju

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *