Sola Scriptura – u praznoumlju svome (Ef. 4:17) – Pravoslavno preispitivanje protestantskog učenja – Protojerej Džon Viterford

Sola Scriptura – u praznoumlju svome (Ef. 4:17) – Pravoslavno preispitivanje protestantskog učenja – Protojerej Džon Viterford

Predstavljamo, po našem mišljenju, jako važnu studiju na temu protestantskog učenja i pristupa knjizi Pravoslavne Crkve – Bibliji. Prota Džon Viterford piše: „Zašto svi (ako je Biblija dovoljna i bez svetog predanja) – baptista, Jehovin svedok, harizmatik i metodista – mogu da tvrde da veruju u ono što Biblija govori a opet ni jedan od njih ne bi mogao da se složi sa drugim oko toga šta Biblija kaže? Očito, ovo je situacija u kojoj su se našli protestanti, i ona je loša po svakom merilu. Na nesreću, većina protestanata je voljna da za ovo jadno stanje stvari optužuje sve sem srž problema. Učenje sola scriptura je od tolikog značaja za protestantizam da je njima istovetno odricanju Boga dovesti to učenje u pitanje, ali kao što je naš Gospod rekao, „svako dobro drvo plodove dobre rađa, a zlo drvo plodove zle rađa“ (Matej 7:17). Ako sudimo učenju sola scriptura po njegovim plodovima onda nam ne ostaje nijedan drugi zaključak nego da je u pitanju drvo koje se „seče i u oganj baca“ (Matej 7:19).“ Od sveg srca preporučujemo čitanje ovog dela, koji će vam u mnogome pomoći da ispunite zapovest apostola Petra: „svagda spremni sa krotošću i strahom na odgovor svakome koji traži od vas razlog vaše nade“ (1 Pet. 3:15)

O autoru
Uvod: Da li su protestanti beznadežni?
Zašto samo Sveto Pismo?
A. TO JE UČENJE KOJE SE ZASNIVA NA LAŽNIM PRETPOSTAVKAMA
POGREŠNA PRETPOSTAVKA #1: Biblija treba da bude poslednja reč naše vere, pobožnosti i bogosluženja.
a) Da li Pismo uči da je ono „samodovoljno“?
b) Koja je svrha novozavetnih spisa?
v) Da li je Biblija u praksi „sasvim dovoljna“ za protestante?
POGREŠNA PRETPOSTAVKA #2: Biblija je bila osnova rane Crkve, dok je predanje
prosto „ljudsko kvarenje“ koje je nastalo kasnije.

POGREŠNA PRETPOSTAVKA #3: Svako može da tumači Pismo sam za sebe bez pomoći Crkve.
B. UČENJE SOLA SCRIPTURA NE ISPUNJAVA SOPSTVENE KRITERIJUME
V. PROTESTANTSKI INTERPRETATIVNI PRISTUPI KOJI NE FUNKCIONIŠU
PRISTUP # 1 Prosto shvati Bibliju bukvalno – značenje je jasno.
PRISTUP # 2 Sveti Duh daje ispravno shvatanje.
PRISTUP # 3 Neka jasni odeljci tumače nejasne.
PRISTUP # 4 Istorijsko-kritička egzegeza
PRAVOSLAVNI PRISTUP ISTINI
ZAKLJUČAK


O autoru

Otac Džon Vajtford je ranije bio pomoćni nazarejanski pastor koji se obratio u pravoslavnu veru ubrzo nakon što je dobio diplomu iz religije na Južnonazarijskom univerzitetu u Betaniju, Oklahomi. Njegov prvi susret sa Pravoslavljem se odigrao u sklopu njegovog učestvovanja u lokalnom anti-abortus pokretu, koji je takođe uključivao o. Entonija Nelsona i nekoliko njegovih parohijana. Posle godinu dana istraživanja Pisma i spisa rane Crkve i kroz ljubav, molitve i strpljenje o. Entonija i parohijana crkve Sv. Benedikta, o. Džon je primljen u svetu Pravoslavnu Crkvu. Kada je on napisao ovaj članak on je služio kao čtec crkve Sv. Vladimira u Hjustonu u Teksasu, a danas nastavlja svoje studije. On je kasnije rukopoložen u sveštenika i danas služi u crkvi Sv. Jone Mančurijskog (Ruska zagranična Crkva) u Hjustonu u Teksasu.

PRAVOSLAVNO PREISPITIVANJE PROTESTANTSKOG UČENJA

Uvod: Da li su protestanti beznadežni?

Posle mog obraćenja iz evangelističkog protestantizma u pravoslavnu veru, uočio sam opšte zaprepašćenje među mnogima koji su odrasli kao pravoslavci da protestant može da se obrati. Ovo nije iz razloga što su oni nisu bili sigurni u svoju veru, već su bili zadivljeni da išta može da se probije kroz tvrdoglavo protestantsko prenaglašavanje da „niste u pravu“! Ono što sam shvatio je da mnogi pravoslavci imaju zbunjeno i ograničeno shvatanje toga šta je protestantizam, i odakle potiču njegovi sledbenici. Tako kada „rođeni pravoslavci“ uđu u prepirku sa protestantima, iako koriste iste reči, oni u principu ne komuniciraju zato što ne govore istim teološkim jezikom – govore drugim rečima, nemaju zajedničku bogoslovsku osnovu da bi raspravili svoje razlike. Naravno, kada se ima u vidu da danas postoji dvadeset i više hiljada protestantskih grupa (čija je jedina zajednička karakteristika to da svaka grupa misli da ispravno shvata Bibliju), mora se malo snishoditi onima koje sve to pomalo zbunjuje.

Uprkos svemu što stoji na njihovom putu, sigurno postoji nada za protestante. Protestanti u potrazi za bogoslovskom  normalnošću, istinskim bogosluženjem i drevnom hrišćanskom verom praktično udaraju na vrata naše Crkve (naravno, onima koji ne obraćaju pažnju ovo može delovati kao neobična tvrdnja). Njih više ne zadovoljavaju protivrečnosti i pomodarstvo savremene protestantske Amerike, ali kada mi otvorimo vrata ovim ljudima koji tragaju moramo biti spremni. Ovi ljudi će postavljati pitanja! Mnogi od njih su protestantski sveštenici, ili su među bolje obaveštenim laicima; oni su iskreni istinotražitelji, ali imaju dosta toga što treba da zaborave i njima će biti potrebni informisani pravoslavni hrišćani da im pomognu da prebrode te probleme – pravoslavni hrišćani koji znaju odakle protestanti dolaze, ali još važnije, koji znaju u šta ti pravoslavci i sami veruju!

Ironijom (ili Promislom) navala interesovanja za Pravoslavlje među Amerikancima iz protestantskog okvira potiče od otvaranja kapije ranijeg komunističkog bloka koje je iznedrilo na pravoslavne narode neviđeni priliv najrazličitijh verskih sekti i kultova. Iznad svega, američki evangelisti i harizmatici su bili jedni drugima kamen spoticanja – svaka od ovih sekti je želela da se prestižno hvali time da su se i oni proširili među bezbožnim Rusima! Tako su pravoslavni suočeni sa dvostrukim problemom – sa jedne strane, postoji misionarski zadatak svedočenja vere protestantima ovde na Zapadu; sa druge strane, sada moramo da se posvećeno borimo protiv širenja jeresi među pravoslavnim, što ovde – što u tradicionalno pravoslavnim zemljama. U svakom slučaju, moramo se opskrbiti dovoljnim znanjem i shvatanjem problema sa kojima se suočavamo.

Možda najobeshrabrujuća karakteristika protestantizma – karakteristika koja mu je i dala ugled svojeglave doslednosti je veliki broj njegovih razlika i protivrečnosti. Kao mitska Hidra, njegove brojne glave se samo razmnožavaju, i iako je hvale vredan zadatak trud da se sve ove jeresi shvate i poreknu pojedinačno to nije ključ njihovog poraza. Da bi se shvatila jedinstvena verovanja svake pojedine sekte, potrebno je znanje istorije i razvoja protestantizma uopšte, dosta istraživanja svake bitnije grane protestantske teologije, bogosluženja itd., kao i dosta čitanja da bi se shvatili neki prožimajući trendovi koji su trenutno aktuelni (kao što su liberalizam ili emocionalizam). Čak i sa svim ovim, teško da se može održati korak sa novim grupama koje niču skoro svakodnevno. Ipak, uz sve njihove razlike, postoji jedna prožimajuća pretpostavka koja ujedinjuje ovu amorfnu masu ovih hiljada rasparčanih grupa u opštu kategoriju „protestantizma“. Sve protestantske grupe (uz možda manja odstupanja) verujuju da je njihova grupa ispravno shvatila Bibliju, i iako se uopšte ne slažu šta Biblija govori, oni se uglavnom slažu kako treba tumačiti Bibliju – sam samcijat, odvojeno od predanja Crkve. Ako neko shvati ovo verovanje, zašto je ono pogrešno i kako se ispravno pristupa Svetom Pismu, onda se bilo kakvoj projavi protestantizma može pristupiti sa razumevanjem. Čak se i grupe koje se dosta međusobno razlikuju, kao što su baptisti ili Jehovini svedoci, nisu toliko drugačije kako se možda spolja čini pošto se shvati ova centralna tačka. I zaista, ako ste ikada imali priliku da vidite baptistu i Jehovinog svedoka kako se svađaju oko Biblije, videćete da na kraju oni prosto bacaju citate iz Svetog Pisma jedan na drugog. Ako su na istoj intelektualnoj nozi, nijedan neće ništa postići u raspravi zato što se obojica suštinski slažu oko svog pristupa Bibliji, i zato što nijedan ne dovodi u pitanje ovu pretpostavku u pozadini, nijedan od njih dvojice ne može da uvidi da je njihov zajednički pogrešni pristup Pismu zapravo problem. Ovde leži srce ove Hidre (jeresi) – probijte njeno srce i njene bezbrojne glave će pasti beživotno na zemlju.

Zašto samo Sveto Pismo?

Da bismo shvatili kako protestanti razmišljaju, prvo treba da znamo zašto veruju u šta veruju. Zapravo, ako pokušamo da se postavimo na mesto ranih reformatora, kao što je Martin Luter, zasigurno možemo donekle da cenimo neke od njihovih razloga za borbu za učenje sola scriptura-e (samo Pismo). Kada imamo u vidu iskvarenost tadašnje Rimske Crkve, izvitoperena učenja koja je ona tada proturala, i manjkavo shvatanje Predanja koje je ona koristila da bi se branila – zajedno sa činjenicom da je Zapad već nekoliko vekova tada bio bez ikakvog značajnog kontakta sa njegovim ranijim pravoslavnim nasleđem – teško je shvatiti u okviru ovih ograničenja kako je neko kao što je Luter mogao da odgovori sa značajnije boljim rezultatima. Kako je Luter mogao da se pozove na Predanje da bi se borio za tim zloupotrebama, kada je predanje (kao što je verovao celi rimski Zapad) bilo očovečeno u samom papstvu koje je i bilo odgovorno za te zloupotrebe. Po Luteru, upravo je predanje grešilo, i da bi se reformisala Crkva bilo je potrebno da se samo Pismo podupre. Ipak, Luter nikada nije želeo da potpuno ukloni predanje, i nikada nije koristio Sveto Pismo potpuno „samo“, već se trudio da koristi Pismo lišeno onih delova rimskog predanja koji su bili iskvareni. Na nesreću, njegova retorika je itekako nadjačala njegovu praksu, i radikalniji reformatori su doveli ideju „samo Pisma“ do njenih logičnih zaključaka.

PROBLEMI SA UČENJEM SOLA SCRIPTURA

A. TO JE UČENJE KOJE SE ZASNIVA NA LAŽNIM PRETPOSTAVKAMA

Pretpostavka je nešto što mi uzimamo zdravo za gotovo od samog početka, često potpuno podsvesno. Dokle god je pretpostavka tačna, to je u redu; međutim, lažna pretpostavka neizbežno vodi do lažnih zaključaka. Možemo se nadati da čak i ako neko napravi podsvesnu pretpostavku da će se on pitati gde se krije ta tajna pogreška pošto se pokaže da su njegovi zaključci manjkavi. Protestanti koji su voljni da iskreno procene trenutno stanje protestantskog sveta moraju sebe da priupitaju, ako je protestantizam i njegovo najosnovnije učenje sola scriptura od Boga, kako je došlo do preko dvadeset hiljada različitih grupa koje ne mogu da se slože oko osnovnih načela onoga što Biblija uči, ili čak šta znači biti hrišćanin? Zašto svi (ako je Biblija dovoljna i bez svetog predanja) – baptista, Jehovin svedok, harizmatik i metodista – mogu da tvrde da veruju u ono što Biblija govori a opet ni jedan od njih ne bi mogao da se složi sa drugim oko toga šta Biblija kaže? Očito, ovo je situacija u kojoj su se našli protestanti, i ona je loša po svakom merilu. Na nesreću, većina protestanata je voljna da za ovo jadno stanje stvari optužuje sve sem srž problema. Učenje sola scriptura je od tolikog značaja za protestantizam da je njima istovetno odricanju Boga dovesti to učenje u pitanje, ali kao što je naš Gospod rekao, „svako dobro drvo plodove dobre rađa, a zlo drvo plodove zle rađa“ (Matej 7:17). Ako sudimo učenju sola scriptura po njegovim plodovima onda nam ne ostaje nijedan drugi zaključak nego da je u pitanju drvo koje se „seče i u oganj baca“ (Matej 7:19).“

POGREŠNA PRETPOSTAVKA #1: Biblija treba da bude poslednja reč naše vere, pobožnosti i bogosluženja.

a) Da li Pismo uči da je ono „samodovoljno“?

Najočitija pretpostavka koja prožima učenje o „dovoljnosti Pisma“ je da Biblija u sebi ima sve što je potrebno što se tiče hrišćanskog života – sve što je potrebno za istinitu veru, život, pobožnost i bogosluženje. Stihovi koji se najčešće citiraju da bi se ovo podržalo su ovi:

„…i što iz detinjstva znaš sveštene spise koji te mogu umudriti za spasenje kroz veru u Hrista Isusa. Sve je Pismo bogonadahnuto, i korisno za učenje, za karanje, za ispravljanje, za vaspitavanje u pravednosti, da bude savršen Božiji čovjek, pripremljen za svako dobro delo“ (2 Timotej 3:15-17).

Svi oni koji bi koristili ove redove da podrže sola scriptura tvrde da ovi stihovi uče o „samodovoljnosti“ Pisma – zato što „ako je Sveto Pismo u stanju da učini pobožnog čoveka savršenim… zašto onda dostizanje celovitosti i savršenstva zahteva predanje?“[1] Ali šta se stvarno može reći na osnovu ovog odeljka?

Za početak, treba da se zapitamo o čemu Pavle govori kada govori o Pismu koje je Timotej znao od kako je bio dete. Možemo biti sigurni da Pavle ne misli na Novi Zavet, zato što Novi Zavet još nije bio napisan kada je Timotej bio dete – zapravo, on nije bio ni dovršen kada je Pavle napisao ovu poslanicu Timoteju, a još manje sabrano u kanon Novog Zaveta kakvog ga mi danas poznajemo. Očito ovde, kao i u većini pominjanja „Pisma“ koje vidimo u Novom Zavetu, Pavle govori o Starom Zavetu; tako, ako se ovaj odeljak koristi da postavi granice nadahnutom autoritetu, ne samo da će biti isključeno Predanje, već će biti isključen i ovaj odeljak i ceo Novi Zavet.

Drugo, ako je Pavle želeo da isključi Predanje kao nekorisno, onda se moramo zapitati zašto Pavle koristi nebiblijsko usmeno predanje u istom poglavlju. Imena Janija i Jamvrija se ne nalaze u Starom Zavetu, ali u 2. Timoteju 3:8 Pavle ih pominje kao se protivnike Mojseju. Pavle koristi usmeno predanje da su imena dva najistaknutija egipatska volšebnika koja se spominju u Izlasku (poglavlja 7-8) bila Janije i Jamvrije.[2] I ovo uopšte nije jedini put kada se nebiblijski izvor koristi u Novom Zavetu – najpoznatiji primer je u poslanici Judinoj, koja citira Knjigu Enohovu (Juda 14 i 15, uporedi sa Enohom 1:9).

Kada je Crkva zvanično kanonizovala knjige Pisma, glavni razlog za uspostavljanje autoritativne liste knjiga koje su bile prihvaćene kao Sveto Pismo bio je zaštita Crkve od sumnjivih knjiga koje su navodno poticale od apostola a zapravo su bile dela jeretika (npr. Jevanđelje po Tomi). Jeretičke grupe nisu mogle da zasnivaju svoja učenja na svetom Predanju jer su njihova učenja potekla izvan Crkve, tako da je jedini način na koji su oni mogli da stvore autoritetnu osnovu za svoje jeresi bio da izvitopere značenje Pisma i da potpišu svoja jeretička učenja imenima apostola ili starozavetnih svetaca. Crkva se branila od jeretičkih učenja pozivanjem na apostolsko poreklo svetog Predanja (što je dokazivala apostolskim prejemstvom, tj. činjenicom da episkopi i učitelji Crkve mogu istorijski da dokažu svoje direktno poreklo od apostola), i pozivanjem na univerzalnost Pravoslavne vere (to jest da je Pravoslavna vera ta ista vera koju su pravoslavni hrišćani uvek prihvatali tokom cele istorije i širom sveta). Crkva se branila protiv sumnjivih i jeretičkih knjiga uspostavljanjem autoritetne liste svetih knjiga koje su bile prihvaćene širom Crkve kao bogonadahnute i čije je poreklo stvarno starozavetno ili apostolsko.

Uspostavljanjem kanonske liste Svetog Pisma, Crkva nije nameravala da poruči da su celokupna hrišćanska vera i sve informacije koje su potrebne za bogosluženje i poredak u Crkvi sadržane u njoj.[3] Jedina stvar koja je izvan bilo kakve  rasprave jeste da su u vreme kada je Crkva uspostavila kanon Svetog Pisma njena vera i njeno bogosluženje bili skoro identični Crkvi kasnijeg vremena – to je istorijska izvesnost. Što se tiče strukture autoriteta Crkve, upravo su pravoslavni episkopi sakupljeni u razne Sabore rešili pitanje kanona – i to je tako do dana današnjih kada u Pravoslavnoj Crkvi treba da se reši neko pitanje učenja ili poretka.

b) Koja je svrha novozavetnih spisa?

Na protestantskim biblijskim studijama se uči (i verujem, ispravno, u ovom slučaju) da kada izučavaš Bibliju, pored mnogo čega drugog, moraš da razmotriš vrstu (ili književni tip) književnosti koju čitaš u određenom odeljku, zato što različiti žanrovi imaju različitu upotrebu. Još nešto na šta treba da se obrati pažnja je naravno predmet i svrha knjige ili odeljka koji se izučava. U Novom Zavetu imamo četiri šire kategorije književnih žanrova: jevanđelja, istorijski narativ (Dela), poslanice i apokaliptičnu/proročku knjigu, Otkrovenje. Jevanđelja su napisana da svedoče o Hristovom životu, smrti i vaskrsenju. Biblijski istorijski narativi opisuju istoriju Božijeg naroda kao i živote značajnih ličnosti iz te istorije, i prikazuju Božiju promisao u svemu tome. Poslanice su napisane uglavnom da daju odgovor na određene probleme koji su nastajali u raznim Crkvama; time, ono što su svi pretpostavljali i shvatali nije smatrano problemom i time se nije detaljno bavilo. Dogmatski problemi kojima se bavilo su uglavnom bila slabo shvaćena ili poricana učenja,[4] a pitanjima bogosluženja su se rešavala samo ako su postojali srodni problemi (npr. 1 Kor. 11-14). Apokalitični spisi (kao što je Otkrovenje) su napisani da bi pokazali Božiju krajnju pobedu u istoriji.

Zapazimo prvo da se nijedna od ovih književnih vrsta koje su zastupljene u Novom Zavetu ne bavi bogosluženjem kao glavnom temom, niti su bile namenjene da nam daju detalje kako bogoslužiti u Crkvu. U Starom Zavetu postoji detaljna (mada nikako ne i konačna) razrada bogosluženja izrailjskog naroda (npr. knjiga Levitska, Psalmi) – u Novom Zavetu postoje samo blagi nagoveštaji bogosluženja ranih hrišćana. Zašto je to tako? Zasigurno ne zbog toga što nisu imali uređene službe – liturgijski istoričari su utvrdili kao činjenicu da su rani hrišćani nastavili da se mole na način koji je čvrsto utemeljen na obrascima jevrejskog bogosluženja koje su nasledili od apostola.[5] Ipak, čak i ono malo stihova u Novom Zavetu koji se tiču bogosluženja rane Crkve pokazuju da su, daleko od grupe razuzdanih „harizmatika“, hrišćani u Novom Zavetu bogoslužili liturgijski kao i njihovi oci pre njih: oni su se molili u određene časove (Dap 3:1); oni su se molili u Hramu (Dap 2:46; 3:1; 21:26); i oni su takođe bogoslužili u sinagogama (Dap 18:4).

Mi takođe treba da zapazimo da nijedna od književnih vrsta u Novom Zavetu nema za svoj cilj sveobuhvatno dogmatsko poučavanje – Novi Zavet ne sadrži katihizis ili sistematsko bogoslovlje. Ako nama kao hrišćanima treba samo Biblija, zašto ne postoji neka vrsta sveobuhvatne dogmatske definicije? Zamislite kako bi se mnogo kontroverzi stišalo da je Biblija jasno dala odgovor na svako doktrinalno pitanje. Ali koliko god da je to moglo biti zgodno, tako nešto se ne nalazi među knjigama Biblije.

Da niko ne protumači loše ono što se ovde govori. Ništa od ovoga nema za cilj da umanji značaj Svetog Pisma – Bože sačuvaj! U Pravoslavnoj Crkvi, Sveto Pismo se smatra potpuno nadahnutim, nepogrešivim i autoritativnim; ali činjenica je da Biblija ne sadrži u sebi svako učenje o svemu što bi bilo od značaja za Crkvu. Kao što smo već naveli, Novi Zavet ne detaljiše oko bogosluženja – a to zasigurno nije nebitno. Nadalje, ista Crkva koja nam je predala Sveto Pismo, i koja ga je očuvala, bila je ista Crkva od koje smo dobili obrasce za bogosluženje. Ako ne verujemo u doslednost Crkve u očuvanju apostolskog bogosluženja, onda takođe ne verujemo u njenu doslednost u očuvanju Svetog Pisma.[6]

v) Da li je Biblija u praksi „sasvim dovoljna“ za protestante?

Protestanti često navode da oni „veruju samo u Bibliju“, ali tu nastaje sijaset pitanja kada se ispita njihova praktična upotreba Biblije. Na primer, zašto protestanti pišu toliko knjiga o učenju i hrišćanskom životu uopšte, ako oni stvarno smatraju da se sve što je potrebno nalazi u Bibliji? Da je Biblija sama po sebi dovoljna da bi bila shvaćena, zašto protestanti onda prosto ne dele Biblije? I ako je „sasvim dovoljna“, zašto ona ne proizvodi dosledne rezultate, tj. zašto ne veruju svi protestanti isto? Kakva je svrha mnogih protestantskih studijskih Biblija, ako je sve što je potrebno u Bibliji? Zašto oni dele knjige i druge materijale? Zašto oni uopšte propovedaju ili uče – zašto prosto ne čitaju Bibliju ljudima? Odgovor je da, iako to ne priznaju, protestanti instiktivno znaju da se Biblija ne može shvatiti sama po sebi. I zapravo svaka protestantska sekta ima svoju zbirku predanja, iako ih oni uglavnom ne zovu tako. Nije slučajno što svi Jehovini svedoci veruju u iste stvari, svi južni baptisti veruju u iste stvari, ali Jehovini svedoci i južni baptisti itekako ne veruju u iste stvari. Jehovini svedoci i južni baptisti ne formiraju individualno svoje ideje iz nezavisnog izučavanja Biblije; ne, svi se oni u grupi uče da veruju na određeni način – neki oblik zajedničkog predanja – i tu se postavlja pravo pitanje: koje ćemo predanje koristiti da bismo tumačili Bibliju? Kom predanju verovati – apostolskom predanju Pravoslavne Crkve, ili izmešanim, i modernim, predanjima protestantizma koja nemaju korena dalje od nastanka protestantske reformacije?

POGREŠNA PRETPOSTAVKA #2: Biblija je bila osnova rane Crkve, dok je predanje prosto „ljudsko kvarenje“ koje je nastalo kasnije.

Posebno među evangelistima i takozvanim harizmaticima ćete čuti da je reč „predanje“ uvredljiva, i označiti nešto kao „predanje“ znači otprilike ga poistovetiti sa „telesnim“, „duhovno mrtvim“, „destruktivnim“ i/li „legalističkim“. Kada protestant čita Novi Zavet njemu se sasvim jasnim čini da Biblija nedvosmisleno osuđuje predanje kao protivno Pismu. Njihova slika ranih hrišćana je da su rani hrišćani praktično bili isti kao dvadesetovekovni evangelisti ili harizmatici! Potpuno je nepojmljivo da su hrišćani prvih vekova imali liturgijsko bogosluženje, ili da su sledili neko predanje – tek kasnije, „kada se Crkva iskvarila“, takve stvari su mogle da zađu u Crkvu. Takvim protestantima se tako nanosi popriličan udarac (kao što je i meni bio) kada zapravo počnu da izučavaju ranu Crkvu i spise ranih Otaca i počinju da vide mnogo drugačiju sliku od one koju su uvek zamišljali. Oni otkriju, na primer, da rani hrišćani nisu nosili svoje Biblije sa njima u crkvu svake nedelje na izučavanje Biblije – zapravo je bilo toliko teško nabaviti makar i delove Svetog Pisma, zbog vremena i resursa koji su bili potrebni da se oni prepišu, da je tek par pojedinaca posedovalo sopstvene prepise. Umesto toga, prepisi Svetog Pisma su čuvale tačno određene osobe u Crkvi, ili su držani tamo gde se Crkva skupljala radi bogosluženja. Nadalje, većina Crkava nije imala potpune prepise svih knjiga Starog Zaveta, a još manje Novog (koji nije dovršen do kraja prvog veka, a u svom kanonskom obliku do kraja četvrtog). Ovo ne znači da rani hrišćani nisu izučavali Pismo – oni su to radili posvećeno, ali kao grupa, ne pojedinci. I tokom većeg dela prvog veka, hrišćani su bili ograničeni na izučavanje Starog Zaveta. Kako su onda oni poznavali Jevanđelje, život i učenja Hrista, kako su znali da bogosluže, šta da veruju o prirodi Hristovoj itd.? Oni su imali samo usmeno Predanje koje je poteklo od apostola. Istina, dosta njih iz rane Crkve je čulo ove stvari direktno od apostola, ali većina nije, posebno prolaskom prvog veka i apostola sa njim. Kasnija pokolenja su imali pristup spisima apostola kroz Novi Zavet, ali rana Crkva je zavisila skoro isključivo od usmenog Predanja da bi zadobila znanja o hrišćanskoj veri.

Ova zavisnost o Predanju je očita u samim novozavetnim spisima. Na primer, Sveti Pavle zapoveda Solunjanima:

„Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom rečju [tj. usmenim predanjem], bilo poslanicom“. (2. Sol. 2:15)

Reč koja se ovde prevodi sa „Predanja“ je grčka reč paradosis, koja je, iako se drugačije prevodi u nekim protestantskim verzijama, ista reč koju grčki pravoslavni hrišćani koriste kada govore o svetom Predanju, i vrlo malo sposobnih biblijskih naučnika bi poreklo to značenje. Sama reč bukvalno označava „ono što je predano“. To je ista reč koja negativno označava lažna učenja fariseja (Marko 7:3, 5, 8), i koja označava autoritativno hrišćansko učenje (1. Kor 11:2, 2 Sol 2:15). Šta tačno čini predanje fariseja lažnim a predanje Crkve istinitim? Izvor! Hristos je bio jasan oko toga šta je izvor predanja fariseja kada ih je nazvao „predanjima ljudskim“ (Marko 7:8). Sveti Pavle, sa druge strane, govoreći o hrišćanskom predanju govori: „Hvalim vas pak, braćo, što sve moje pamtite, i držite predanja [paradoseis] kao što vam predadoh“ [paredoka, glagolski oblik paradosis] (1. Kor. 11:2), ali odakle je on isprva dobio ova Predanja? „Ja primih od Gospoda što vam i predadoh“ [paredoka] (1. Kor. 11:23). Na ovo Pravoslavna Crkva misli kada govori o apostolskom predanju – „vera jedanput predana svetima“ (Judina poslanica). Njegov izvor je Hristos, i On ga je lično predao apostolima kroz sve što je radio i govorio, i da je sve to zapisano, „ni u sami svet, mislim, ne bi stale napisane knjige“ (Jovan 21:25). Apostoli su prenosili ovo znanje celoj Crkvi, i Crkva s obzirom da je riznica ovog blaga time postaje „stub i tvrđava istine“ (1. Tim 3:15).

Svedočanstvo Novog Zaveta je jasno po tom pitanju: rani hrišćani su imali i usmena i pisana predanja koja su primili od Hrista kroz apostole. Kao pisano Predanje oni su isprva imali samo određene delove – jedna crkva je imala jednu poslanicu, druga možda jedno Jevanđelje. Postepeno su se ovi spisi skupljali u zbirke i konačno su postali Novi Zavet. I kako su ovi rani hrišćani znali koje su knjige autentične a koje nisu – jer (kao što smo već spomenuli) bilo je mnogo sumnjivih poslanica i jevanđelja za koje su jeretici tvrdili da su ih napisali apostoli? Upravo je usmeno apostolsko predanje pomoglo Crkvi da ih razvrsta.

Protestanti burno reaguju na ideju svetog Predanja prosto zato što je jedini njegov oblik na koji su naleteli onaj koji postoji u rimokatolicizmu. Nasuprot rimskog viđenja predanja, koje personifikuje papstvo i koje je razvilo nove dogme koje nisu bile ranije poznate u Crkvi (kao što je papska nepogrešivost, da navedemo jedan od odbojnijih primera) – pravoslavni ne veruju da se Predanje menja ili razvija. Zasigurno je da kada se Crkva susretne sa jeresi ona mora da preciznije iskaže razliku između istine i greške, ali sama Istina se ne menja. Može se reći da se Predanje širi u smislu, da kako se Crkva pokreće kroz istoriju, ona ne zaboravlja na iskustva koja je stekla usput, ona se seća svetitelja koji su se javili u njoj, ona čuva spise onih koji su tačno izložili njenu veru; ali sama vera ostaje „jedanput predana svetima“ (Juda 3).

Ali kako možemo znati da je Crkva održala apostolsko predanje neokaljanim? Kratak odgovor je da ga je Bog sačuvao u Crkvi zato što je On tako i obećao. Hristos je rekao da će sagraditi Crkvu svoju i vrata pakla je neće nadvladati (Matej 16:18). Sam Hristos je glava Crkve (Ef. 4:16), a Crkva je Njegovo Telo (Ef. 1:22-23). Ako je Crkva izgubila čisto apostolsko predanje, onda bi Istina prestala biti Istinom – jer je Crkva stub i tvrđava Istine (1 Tim. 3:15). Uobičajeno protestantsko viđenje crkvene istorije, da je Crkva pala u apostasiju u vreme Konstantina pa sve do Reformacije zasigurno čini ove i mnoge druge biblijske stihove besmislenim. Ako je Crkva prestala da postoji, čak i za jedan jedini dan, onda su je vrata pakla nadvladala na taj dan. Ako je tako, onda bi Hristos u svojoj priči o zrnu gorušičinom (Matej 13:31-32) opisao rast Crkve kao biljku koja raste ali se posle gazi, i na njenom mestu počinje kasnije da raste drugo seme – ali umesto toga, On je koristio sliku gorušičinog zrna koje počinje malo ali stalno uzrasta u najveću baštensku biljku.

Što se tiče onih koji bi tvrdili da je postojala neka grupa pravovernih protestanata koji su živeli u nekoj pećini tokom hiljadu godina, gde su dokazi za to? Valdežani[7] za koje se tvrdi da su prethodnici svake sekte od pentekostalaca do Jehovinih svedoka nisu postojali pre 12. veka. U najmanju ruku, nategnuto je verovati da su ovi prvoverni vernici hrabro izdržavali okrutne progone Rimljana, a onda zbrisali u brda čim je hrišćanstvo postalo zakonita vera. A opet, i ovo deluje moguće kada se uporedi sa idejom da je takva grupa mogla da preživi hiljadu godina bez da je ostavila traga istorijskog dokaza koji bi mogao da ukaže da su oni ikada i postojali.

Ovde već neko može da prigovori da je u istoriji Crkve bilo ljudi koji su učili nasuprot onome što su drugi učili, tako da ko može da kaže šta je apostolsko Predanje? I nadalje, šta ako je nastala neka iskvarena praksa, kako se ona može razlikovati od apostolskog Predanja? Protestanti postavljaju ova pitanja zato što je latinski zapad isprva iskvario sopstveno shvatanje prirode predanja. Pravoslavno shvatanje koje je ranije bilo glavno na zapadu i koje se očuvalo u Pravoslavnoj Crkvi je to da je Predanje neizmenljivo i da se poznaje po svojoj univerzalnosti ili sabornosti. Istinito apostolsko Predanje se uvek nalazi u istorijskom konsenzusu učenja Crkve. Naći ono u šta je Crkva uvek verovala, tokom cele svoje istorije, i bilo gde u Crkvi, to znači naći Istinu. Ako bilo koje verovanje nije istorijski bilo primeljno u Crkvi, to je jeres. Naravno, ovde govorimo o Crkvi, ne raskolničkim grupama. Uvek je bilo raskolnika i jeretika koji su se otcepljivali od Crkve u novozavetnom periodu, a bilo ih je na pregršt od tada, jer kao što kaže apostol, „jer treba i podvajanja da budu među vama, da se pokažu koji su postojani među vama“ (1. Kor. 11:19).

POGREŠNA PRETPOSTAVKA #3: Svako može da tumači Pismo sam za sebe bez pomoći Crkve.

Iako bi se mnogi protestanti pobunili za način na koji je ova pretpostavka sročena, ovo je suštinski pretpostavka koja je preovladala kada su reformatori isprva zastupali učenje sola scriptura. Ovaj način razmišljanja pretpostavlja da je značenje Pisma dovoljno jasno i da svako može da ga razume prostim čitanjem za sebe, i time se odbacuje zamisao da je u tom procesu potrebna pomoć Crkve. Ovaj stav jasno zastupaju Tubigenski luteranski naučnici koji su razmenjivali pisma sa patrijarhom Jeremijom Drugim Carigradskim oko trideset godina posle Luterove smrti:

Možda će neko reći da su sa jedne strane Pisma potpuno slobodna od bilo kakve pogreške; ali sa druge druge strane, ona su prikrivena sa toliko nepoznatosti, tako da se bez tumačenja Duhonosnih Otaca ona ne mogu jasno shvatiti… Ali isto je tako veoma istinito da ono što je jedva pojmljivo sročeno na nekim mestima u Pismu, isto to je na drugom mestu tako jasno i nedvosmisleno rečeno da i najprostija osoba može da razume.[8]

Iako su ovi luteranski naučnici tvrdili da koriste spise svetih otaca, oni su smatrali da su oni nepotrebni i da tamo gde se Pisma i sveti oci ne slažu, oce treba zanemariti. Ono što su oni zapravo tvrdili jeste to da kada god se učenja svetih otaca kose sa njihovim privatnim mišljenjima o Pismu, njihova privatna mišljenja treba smatrati većim autoritetom od otaca Crkve. Umesto da slušaju oce, koji su se pokazali pravednim i svetim, prioritet treba dati ljudskom razumevanju pojedinca. Taj isti ljudski razum je doveo do toga da većina modernih luteranskih naučnika odbace skoro svako učenje Pisma (uključujući Hristovo božanstvo, Vaskrsenje, itd.), i čak da odbace nadahnuće samog Pisma na čemu su rani luterani tvrdili da zasnivaju celu svoju veru. U odgovoru, patrijarh Jeremija Drugi jasno razotkriva pravu prirodu luteranskog učenja:

Prihvatimo onda predanja Crkve sa iskrenim srcem a ne sa mnoštvom umstvovanja. Jer Bog stvori čoveka dobra; a oni traže svakojake pomisli (Propovednik 7:29). Ne dozvolimo sebi da naučimo novu vrstu vere koju osuđuje predanje svetih otaca. Jer božanski apostol govori, „ako vam neko propoveda jevanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude!“ (Galatima 1:9)[9]

B. UČENJE SOLA SCRIPTURA NE ISPUNJAVA SOPSTVENE KRITERIJUME

Neko bi pomislio da bi takav verski sistem kao što je protestantizam, koji zasniva svoje centralno učenje o samodovoljnosti Pisma po pitanju vere, prvo dokazao da to centralno učenje ispunjava sopstvene kriterijume. Neko bi očekivao da protestanti mogu da pokažu na stotine stihova iz Pisma koji podržavaju ovo učenje – za koje smatraju da je osnova i temelj za sva ostala. U najmanju ruku, mogu se nadati da postoje dva ili tri solidna teksta koja jasno uče ovo – jer samo Pismo kaže, „Na ustima dva ili tri svedoka utvrđuje se svaka reč“ (2. Kor. 13:1). Ipak, kao dečak u bajci koji mora da ukaže caru da je go, moram ukazati na to da ne postoji ni jedan jedini stih u celom Svetom Pismu koji uči o samodovoljnosti Pisma. Nema nijednog koji se makar i približuje tome. O da, postoji nebrojeno mesta u Bibliji koja govore o njenom nadahnuću, o njenoj vlasti i o njenoj korisnosti – ali ne postoji ni jedno mesto u Bibliji koje podučava da je ona jedini autoritet svima vernicima. Da je takvo učenje makar bilo implicitno, zasigurno bi rani oci Crkve svedočili o takvom učenju, ali koji je sveti otac tako učio? Tako se najosnovnije učenje protestantizma samouništava, jer je u suprotnosti samo sa sobom. Ne samo da se protestantsko učenje sola scriptura ne nalazi u Pismu – njega pobija samo Pismo (kao što smo već raspravljali) učenjem da je sveto Predanje obavezujuće za hrišćane (2. Sol. 2:15; 1. Kor. 11:2).

V. PROTESTANTSKI INTERPRETATIVNI PRISTUPI KOJI NE FUNKCIONIŠU

Čak i u najranijim danima reformacije, protestanti su bili primorani da se pozabave činjenicom da, sa obzirom na isključivost Biblije i razuma pojedinca, ljudi ne mogu da se slože oko mnogih najosnovnijih pitanja vere. Tokom života samog Martina Lutera je nastalo dosta sukobljenih grupa, koje su sve tvrdile „da veruju samo u Bibliju“, bez da se slože oko toga šta Biblija kaže. Luter je hrabro stajao pred dietom u Vormsu i rekao da neće povući ništa od onoga što je rekao sem ako ga na to ubedi Pismo ili prosti razum. Kasnije, kada su anabaptisti, koji se nisu slagali sa luteranima po nekim pitanjima, tražili tu istu privilegiju, luterani su ih poubijali na hiljade – toliko o retorici o „pravu pojedinca da čita Pismo za sebe“. Uprkos očitim problemima koje je brzo rasparčavanje protestantizma pričinjavalo učenju sola scriptura, ne želeći da priznaju papi pobedu, protestanti su umesto toga zaključili da pravi problem mora da leži u onima sa kojima se ne slažu, to jest u bilo kojoj sekti koja nije njihova i da upravo oni ne čitaju Bibliju kako treba.Tako je nastao izvesni broj metoda kao rešenje ovog problema. Naravno i dalje je potreban metod koji će poništiti beskrajno umnoženje raskola, a protestanti i dalje tragaju za tim neuhvatljivim metodološkim „ključem“ koji će rešiti njihov problem. Sada ćemo da ispitamo najpopularnije pristupe koji su do sada bili isprobani, od kojih svaki iznosi ova ili ona grupa.

PRISTUP # 1 Prosto shvati Bibliju bukvalno – značenje je jasno.

Ovaj pristup je bez sumnje onaj koji su reformatori isprva koristili, iako su ubrzo shvatili da je on nedovoljno rešenje za probleme koji time nastaju za učenje sola scriptura. Iako je on bio osuđen na propast od početka, ovaj pristup je i dalje najprisutniji među manje obrazovanim fundamentalistima, evangelistima i harizmaticima – „Biblija kaže ono što misli i misli ono što kaže“, obično se to čuje. Ali kada se stigne do biblijskih tekstova sa kojima se protestanti obično ne slažu kao, na primer, kada Hristos daje apostolima silu da opraštaju grehe (Jovan 20:23), ili kada za Evharistiju kaže „ovo je Telo moje… ovo je Krv moja…“ (Matej 26:26-27), ili kada Pavle kaže da žene treba da pokrivaju glave u crkvi (1. Kor. 11:1-16), onda Biblija više nije tako izričita – „Pa, te stihove ne treba shvatati bukvalno…“

PRISTUP # 2 Sveti Duh daje ispravno shvatanje.

Kada se suoče sa gomilom grupa koje su nastale pod barjakom reformacije i koje nisu mogle da se slože oko tumačenja Pisma, bez sumnje je drugi pristup problemu tvrdnja da Sveti Duh vodi pobožnog protestanta da tumači Pismo ispravno. Naravno, svako ko se sa njime ne slaže ne može da vodi taj isti Duh. Rezultat toga je da su protestanti de-hristijanizovali sve one koji se nisu slagali sa njima. Da je ovaj pristup validan, onda bi istorija ostala samo sa jednom grupom protestanata koja je ispravno tumačila Pismo. Ali koja je to grupa od hiljade denominacija? Naravno, odgovor zavisi od protestanta sa kim pričate. Jedno možete biti sigurni – to je sigurno grupa kojoj on pripada.

Danas, ipak, (u zavisnosti sa kojom grupacijom protestantizma stupite u kontakt) verovatnije je da ćete naleteti na protestante koji su relativizovali istinu do određenog nivoa da ne bi morali da tvrde da je njihova sekta ili odvojena grupa „jedina“ koja je „u pravu“. Kako su se na denominacije tovarilo još denominacija, postalo je sve nategnutije tvrditi za bilo koju od njih, sa ozbiljnim izrazom lica, kako je ona ispravno shvatila Pismo iako i dalje postoje neke koje to čine. Postalo je skoro uobičajeno da svaka protestantska grupa minimalizuje razlike između denominacija i prosto tvrdi da u ime „ljubavi“ te razlike „nisu bitne“. Možda svaka grupacija ima „delić istine“, ali nijedna nema celu istinu (kako ide njihovo rezonovanje). Tu se rodila svejeres ekumenizma. Sada se mnogi „hrišćani“ neće zaustaviti u svojim ekumenističkim naporima da se ograniče da samo hrišćanske grupacije da imaju delić istine. Mnogi „hrišćani“ sada takođe veruju da sve religije imaju „deliće istine“. Očiti zaključak do kog su stigli moderni protestanti je taj da svaka grupacija mora da odbaci svoje „razlike“, da sakupe svoje „deliće istine“ u lonac, i abrakadabra – konačno će cela istina izaći na videlo!

PRISTUP # 3 Neka jasni odeljci tumače nejasne.

Ovo je verovatno delovalo kao savršeno rešenje za problem kako tumačiti Bibliju samu sobom – neka lako razumljivi odeljci „tumače“ one koji nisu jasni. Logika ovog pristupa je jednostavna, jer iako jedan odeljak može iskazati istinu prikriveno, zasigurno se ista istina može jasno naći drugde u Pismu. Prosto koristi ove „jasne odeljke“ kao ključ i onda si otključao značenje „nerazumljivog odeljka“. Kako su luteranski naučnici Tubingena tvrdili u njihovoj prvoj razmeni pisama sa patrijarhom Jeremijom Drugim:

Stoga, ne postoji bolji način da se Pismo tumači sem da se Pismo tumači Pismom, što će reći, kroz samo sebe. Jer isto Pismo je diktirao jedan i isti Duh, Koji najbolje shvata sopstvenu volju i Koji je najsposobniji da izrazi Njegovo značenje.[10]

Koliko god da je obećavajuće delovao ovaj metod, on se pokazao nezadovoljavajućim rešenjem za protestantski haos i podele. Tačka u kojoj se ovaj pristup raspada je određivanje koji su odeljci „jasni“ a koji „nerazumljivi“. Baptisti, koji veruju da je nemoguće za hrišćanina da izgubi spasenje pošto je „spašen“, vide gomilu odeljaka za koje tvrde da sasvim jasno uče o „večnoj sigurnosti“ – na primer, „Bog se neće raskajati za svoje darove i prizvanje“ (Rim. 11:29), i „Ovce Moje slušaju glas Moj, i Ja njih poznajem, i za Mnom idu. I Ja im dajem život večni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke Moje“ (Jovan 10:27-28). Ali kada baptisti dođu do takvih stihova koji uče da se spasenje može izgubiti, na primer „Pravednog neće izbaviti pravda njegova kad zgreši“ (Jezekilj 33:12), onda oni koriste odeljke koji su „jasni“ da ignorišu odeljke koji su „nejasni“. Metodisti, koji veruju da vernici mogu da izgube spasenje ako se okrenu od Boga, ne vide nikakvu nejasnoću u takvim odeljcima, i nasuprot, gledaju na gorepomenute baptističke „dokazne stihove“ u svetlu onih stihove koje oni smatraju „jasnim“. I tako se metodisti i baptisti prepucavaju stihovima, i svako se pita kako onaj drugi ne može da „vidi“ ono što je njemu samom „jasno“.

PRISTUP # 4 Istorijsko-kritička egzegeza

Daveći se u moru subjektivnog mišljenja i podela, protestanti su ubrzo počeli da se grabe za bilo koji intelektualni metod koji na sebi ima makar mali smokvin list objektivnosti. Kako je vreme prolazilo i kako su se poredele umnožavale, nauka i razum su sve više postajali standard kojim su se protestantski teolozi nadali da mogu postići doslednost u svojim biblijskim tumačenjima. Ovaj „naučni“ pristup, koji je postao dominantan u protestantskim naučnim krugovima, a koji je početkom ovog veka postao dominantan i u rimokatoličkim krugovima se uglavnom naziva „istorijsko-kritička egzegeza“. Zorom takozvanog „prosvetiteljstva“, nauka je naizgled postala sposobna da reši sve probleme sveta. Protestantska nauka je počela da primenjuje filosofiju i metodologiju nauke na teologiju i Bibliju. Od prosvetiteljstva, protestantski naučnici su analizirali svaki aspekt Biblije: njenu istoriju, njene rukopise, biblijske jezike itd. Kao da su Sveta Pisma arheološka iskopina, ovi naučnici su se trudili da analiziraju svaki fragmenat i kost sa onim najboljim i najnovijim što je nauka imala da ponudi. Na nesreću, ova metodologija je takođe bila podložna greškama, teškim i suštinskim, ali je prikazana sa takvim sjajem naučne objektivnosti da i dalje drži mnoge pod uticajem svojih čini.

Kao i svi drugi pristupi koje koriste protestanti i ovaj metod takođe želi da shvati Bibliju ostavljajući crkveno Predanje po strani. Iako ne postoji nijedan potpuno protestantski metod egzegeze svi oni navodno imaju za svoj cilj da „dozvole Pismu da govori za sebe“. Naravno, niko ko je hrišćanin ne tvrdi da ima nešto protiv toga da Pismo „kaže“ nešto ako ono „govori za sebe“ preko ovih metoda. Problem je što ga oni, koji postavljaju sebe za jezike Pisma, filtriraju kroz sopstvene protestantske predrasude. Iako tvrde da su objektivni, oni tumače Pismo po svojim predanjima i dogmama (bilo da su oni fundamentalisti ili liberalni racionalisti). Ono što su protestantski naučnici uradili (ako mogu da parafraziram rečenicu od Alberta Švajcera) jeste da su pogledali u bunar istorije da bi našli značenje Pisma. Oni su pisali gomile knjiga na tu temu, ali su na nesreću samo videli svoj odraz.

Protestantski naučnici (bilo da su „liberali“ ili „konzervativci“) su grešili u tome što su pogrešno primenili empirijsku metodologiju na polje teologije i biblijskih studija. Koristim pojam „empirizam“ da opišem ove pokušaje. Koristim ovaj pojam u širem smislu da opišem racionalistički i materijalistički pogled na svet koji je prodro u zapadnu misao, i koji nastavlja da se širi celim svetom. Pozitivistički sistemi mišljenja (u koje spada empirizam) pokušavaju da se ukorene u nekom „sigurnom“ znanju.[11] Empirizam, strogo govoreći, predstavlja verovanje da se svo znanje zasniva na iskustvu i da se samo one stvari koje se mogu utvrditi naučnim posmatranjem mogu znati zasigurno. Ruku uz ruku sa metodima posmatranja i opita, dolazi princip metodološke sumnje, a glavni primer ovoga je filosofija Renea Dekarta koji je započeo svoju diskusiju o filosofiji pokazujući da se u sve u univerzumu može sumnjati sem sopstvenog iskustva, i onda sa tom osnovom na ovoj nesumnjivoj istini („Mislim, dakle jesam“) pokušao da sagradi sopstveni filosofski sistem. Reformatori su isprva bili zadovoljni sa pretpostavkom da je Biblija temelj sigurnosti na kojem mogu da počivaju teologija i filosofija. Ali kako je jačao duh prosvetiteljstva, protestantski naučnici su okrenuli svoje racionalističke metode na samu Bibliju – trudeći se da otkriju šta se sa „sigurnošću“ može saznati iz nje. Liberalni protestantski naučnici su već završili ovaj poduhvat, i pošto su sve „sljuštili“ ostala su im samo njihova mišljenja i sentimentalnost kao osnova za ono malo vere što im je preostalo.

Konzervativni protestanti su bili mnogo manje dosledni u svom racionalističkom pristupu. Time su oni očuvali poštovanje prema Pismu i veru u njegovo nadahnuće. Uprkos tome, njihov pristup (čak i među najzagriženijim fundamentalistima) je i dalje suštinski ukorenjen u istom duhu racionalizma kao i kod liberala. Glavni primer ovoga se nalazi među domostrojnim fundamentalistima, koji se drže komplikovane teorije koja tvrdi da se Bog odnosio prema čoveku po različitim „domostrojima“, kao što je „adamovski domostroj“, „nojevski domostroj“, „mojsijevski domostroj“, „davidovski domostroj“ i tako dalje. Može se uvideti neka čestica istine u ovoj teoriji, ali izvan ovih starozavetnih domostroja oni uče da smo mi trenutno pod drugačijim „domostrojem“ nego što su to bili drevni hrišćani. Iako su se čuda nastavila kroz „novozavetni period“, ona se danas više ne dešavaju. Ovo je vrlo zanimljivo, zato što ova teorija (uzgred što joj nedostaje biblijska osnova) dozvoljava ovim fundamentalistima da potvrde čuda Biblije, a da pritom budu empiričari u svakodnevnom životu. Tako, iako rasprava o ovom pristupu može isprva da deluje prosto akademska i potpuno udaljena od prosečnog protestanta, zapravo, čak je i pobožan „kozervativni“ protestantski mirjanin pod uticajem ovog racionalizma.

Velika greška u ovom takozvanom „naučnom“ pristupu Pismu leži u pogrešnoj primeni empirijskih pretpostavki na izučavanje istorije, Pisma i teologije. Empirijski metodi lepo funkcionišu kada se ispravno primene na prirodnjačke nauke, ali kada se primene tamo gde ne mogu nikako da funkcionišu, kao što su jedinstveni trenuci u istoriji (koji se ne mogu ponoviti i nad kojima se ne mogu vršiti eksperimenti), oni ne mogu da stvore bilo dosledne bilo tačne rezultate.[12] Naučnici tek treba da izmisle teleskop koji može da pogleda u svet duhova, a opet mnogi protestantski naučnici tvrde da je u svetlu nauke nemoguće postojanje đavola ili demona. Da se đavo pojavi pred empiristom sa trozubcom u ruci noseći crveni donji veš, njega bi objasnili na neki način koji bi se lako uklopio u naučni pogled na svet. Iako se empiristi busaju u grudi svojom „otvorenošću“ njih njihove predrasude toliko zaslepljuju da oni nisu u stanju da vide ništa što se ne uklapa u njihovo viđenje stvarnosti. Da se metodi empirizma stalno primenjuju to bi dovelo u sumnju sve znanje (uključujući i sam empirizam), ali empirizmu stalno dozvoljavaju da bude nedosledan oni koji se njega drže „zato što mu njegovo bespoštedno kasapljenje ljudskog iskustva daje tako visoki ugled zbog svoje naučne oštrine da njegov prestiž zaklanja nedostatke njegovih osnova.“[13]

Veze između ekstremnih zaključaka do kojih su stigli moderni liberalni protestantski naučnici – i konzervativni ili fundamentalistički protestanti –  nisu jasne mnogima – ponajmanje konzervativnim fundamentalistima! Iako ovi konzervativci vide sebe kao potpuno suprotne protestantskom liberalizmu, oni uprkos tome koriste suštinski iste vrste metoda u izučavanjeu Pisma kao i liberali, i zajedno sa ovim metodologijama dolaze i njihove prožimajuće filosofske pretpostavke. Tako razlika između „liberala“ i „konzervativaca“ nije stvarno razlika u osnovnim pretpostavkama, već u tome koliko su ih one daleko odvele u zaključcima.

Da je protestantska egzegeza stvarno „naučna“ kakvom se predstavlja, njeni rezultati bi pokazali doslednost. Da njene metode predstavljaju proste nepristrasne „tehnologije“ (kakvim ih većina vidi) onda ne bi bilo bitno ko ih koristi, one bi „delovali“ isto za sve. Ali šta nalazimo kada pregledamo trenutno stanje protestantskih biblijskih studija? Po procenama samih „eksperta“, protestantske biblijske studije su u krizi.[14] Zapravo ovu krizu najbolje prikazuje priznanje uvaženog protestantskog eksperta za starozavetno bogoslovlje, Gerhada Hasela (u njegovom pregledu istorije i trenutnog statusa discipline starozavetnog bogoslovlja, Starozavetno bogoslovlje: Problemi u trenutnoj debati) da je 70-ih godina nastalo pet novih starozavetnih teologija, „ali nijedna se ne slaže sa drugima po metodu ili pristupu“.[15] Zapravo, prosto je neverovatno, sa obzirom na samoproklamovani visoki standard protestantskih biblijskih studija, da možete da izaberete bilo koji od beskrajnih zaključaka po skoro bilo kom pitanju i da nađete „dobru studiju“ koja sve to potkrepljuje. Drugim rečima, možete da dođete do zaključka koji vam odgovara tog dana ili na određenu temu, i prosto nađete nekoga sa doktoratom koji to stanovište zastupa. To zasigurno nije nauka kao matematika ili hemija! Ono sa čime imamo posla je polje spoznaje koje se predstavlja kao „objektivna nauka“, ali koja je zapravo pseudo-nauka koja u sebi krije čitavo šarenilo međusobno suprotstavljenih filosofskih i teoloških perspektiva. To je pseudonauka jer dok naučnici ne razviju instrumente koji su sposobni da izuče i shvate Boga, objektivna naučna teologija ili biblijsko tumačenje ostaju nemogućnost. Ovo ne znači da tu nema ničega što nije istinski naučno ili korisno; ali to znači da mi u stvarnosti otkrivamo da su protestantski metodi biblijskog tumačenja i proizvod i sluga protestantskih teoloških i filosofskih predrasuda, kamuflirani legitimnim apsektima istorijskog i lingvističkog saznanja, prikriveni ogledalima i mašinama za maglu pseudonauke.[16]

Sa subjektivnošću koja prevazilazi većinu spekulativnih frojdovskih psihoanalitičara, protestantski eksperti selektivno biraju „činjenice“ i „dokaze“ koji odgovaraju njihovim ciljevima i onda nastavljaju, uz zaključke koji su predodređeni njihovim pretpostavkama, da primenjuju svoje metode na Sveto Pismo. Za sve to vreme, protestantski eksperti, bilo „liberalni“ ili „konzervativni“, opisuju sebe kao nepristrasne „naučnike“.[17] A pošto moderni univerziteti ne daju doktorate onima koji prosto prenose nerazvodnjenu istinu, ovi eksperti se trude da nadmaše jedan drugog smišljajući nove „kreativne“ teorije. Ovo je sama suština jeresi: novotarstvo, arogantno lično mišljenje i samoobmana.

PRAVOSLAVNI PRISTUP ISTINI

Kada sam, Božijom milošću, otkrio pravoslavnu veru, nisam imao želju da protestantizam i njegove „metodečitanja Biblije preispitam. Na nesreću, otkrio sam da su protestantski metodi i pretpostavke uspeli da zaraze čak i neke krugove u Pravoslavnoj Crkvi. Razlog za ovo je, kao što sam naveo, da je protestantski pristup Pismu bio prikazan kao „nauka“. Neki ljudi u Pravoslavnoj Crkvi misle da čine Crkvi veliku uslugu time što uvde ovu grešku u bogoslovije i parohije. Ali ovo nije ništa novo; ovako se jeres uvek trudila da zavede verne. Kao što kaže Sveti Irinej, kada je počinjao napad na jeresi svog vremena:

Korišćenjem naizgled tačnih i uverljivih reči, oni lukavo privlače prostodušne da se zainteresuju za njihov sistem; oni ih uprkos tome trapavo uništavaju, sve vreme ih uvodeći u njihova bogohulna mišljenja. Zabluda se zaista nikada ne iznosi u svojoj goloj iskvarenosti, jer, ukoliko se kao takva primeti, odmah će biti otkrivena. Ona se vešto prikriva privlačnom haljinom, da bi onima manje podučenim (koliko god da smešno sam izraz izgledao) delovala  istinitija od same istine.[18]

Da se niko ne vara ili zbunjuje, da budem jasan: pravoslavni pristup Pismu se ne zasniva na „naučnom“ istraživanju Svetog Pisma. Naša tvrdnja da shvatamo Pismo se ne zasniva na tome da imamo bolje arheološke nalaze, već na jedinstvenom odnosu sa Onim Koji je Pismo i napisao. Pravoslavna Crkva je telo Hristovo, stub i tvrđava Istine i Ona je način kojim je Bog napisao Pismo (kroz njene članove) i način kojim ih je sačuvao. Pravoslavna Crkva shvata Bibliju zato što je ona naslednik onog živog Predanja koje započinje sa Adamom i koje se proteže kroz vreme ka svim njenim današnjim članovima. Ne može se „dokazati“ da je ovo istina u laboratoriji. U to može ubediti samo Sveti Duh i opitovanje Božijeg života u Crkvi.

Pitanje koje će protestanti sada postaviti je: ko može da kaže da je pravoslavno predanje pravo Predanje, ili čak ispravno predanje? Prvo, protestanti treba da izuče istoriju Crkve. Oni će otkriti da postoji samo jedna Crkva. Ovo je uvek bila vera Crkve od njenog početka. Nikejski simvol to kazuje vrlo jasno: „Verujem… u jednu svetu, sabornu i apostolsku Crkvu“. Ova izjava, koju skoro svaka protestantska denominacija i dalje prihvata za istinitu, nikada se nije tumačila tako da se odnosi na neku neodređenu, pluralističku nevidljivu „crkvu“ koja ne može da se složi oko ijednog jedinog učenja. Sabori koji su kanonizovali Simvol (kao i Pismo) su takođe anatemisali one koji su izvan Crkve, bilo da su oni bili jeretici kao što su montanisti, ili raskolnici kao što su donatisti. Oni nisu govorili, „Pa, ne možemo da se dogovorimo sa montanistima u vezi učenja, ali oni su deo Crkve koliko i mi“. Umesto toga, oni su bili izopšteni iz crkvenog jedinstva dok se nisu ponovo obratili Crkvi, gde su bili primani kroz krštenje i miropomazanje (u slučaju jeretika) ili prosto miropomazanje (u slučaju raskolnika, Drugi vaseljenski sabor, 7. kanon). Čak i moliti se sa onima van Crkve je bilo, a i sada je, zabranjeno (kanoni svetih apostola). Za razliku od protestanata koji prave heroje od onih koji se odvajaju od jedne grupe i započinju svoju, rana Crkva je to smatrala za jedan od najgorih grehova. Sv. Ignjatije Antiohijski (učenik apostola Jovana) je upozorio: „Ne varajte se braćo, niko ko upadne u raskol neće naslediti Carstvo Božije, svako ko sledi jeretičko učenje je na strani strasti“ (Poslanica Filadelfijcima, 5:3).

Osnovni razlog zbog čega je nastao protestantski pokret je protest protiv papskih zloupotreba, ali pre otpadanja rimskog zapada od pravoslavnog istoka ove zloupotrebe nisu postojale. Mnogi moderni protestantski bogoslovi su odnedavno počeli da se ponovo osvrću na prvi milenijum nepodeljenog hrišćanstva i počinju da otkrivaju veliko blago koje je zapad izgubio (i nemali broj tako postaje pravoslavan).[19]

Očito, jedna od ovih tri izjava su tačne: bilo da (1) nije bilo ispravnog Predanja i vrata pakla su nadvladala Crkvu, te i Jevanđelja i Nikejski Simvol greše; ili (2) se istinita vera nalazi u papizmu, sa svojim stalno promenljivim dogmama koje definiše nepogrešivi „Hristov vikar“; ili (3) da je Pravoslavna Crkva jedina Crkva koju je osnovao Hristos i koja je verno održala apostolsko predanje. Izbor za protestante je jasan: relativizam, latinizam ili Pravoslavlje.

Većina protestanata, zato što njihova teološka osnova za sola scriptura može da garantuje samo razdore i svađe, odavno odbacuje i pomisao na istinsko hrišćansko jedinstvo i smatra smešnom hipotezu da može biti samo jedna istinita vera. Kada se susretnu sa tako jakim tvrdnjama o crkvenom jedinstvu kao one koje smo naveli gore, oni obično reaguju sa užasom tvrdeći da je takav stav protivan hrišćanskoj ljubavi. Pošto su bez stvarnog jedinstva oni se trude da stvore lažno jedinstvo, stvarajući relativističku filosofiju ekumenizma u kojoj je jedino učenje za osudu ono koje jedino polaže pravo na istinu. Ipak, ovo nije ljubav istorijske Crkve, već humanistička sentimentalnost. Ljubav je suština Crkve. Hristos nije došao da uspostavi novi pravac mišljenja, već je On sam rekao da je došao da osnuje Svoju Crkvu koju ni vrata pakla neće nadvladati (Matej 16:17). Ova nova zajednica Crkve je stvorila „organsko jedinstvo umesto mehaničke unifikacije unutrašnje razdeljenih osoba“.[20] Ovo jedinstvo je samo moguće kroz novi život koji donosi Duh Sveti i koji se mistički opituje u životu Crkve.

Hrišćanska vera spaja verne sa Hristom i time stvara harmonično telo od odvojenih pojedinaca. Hristos održava ovo telo pričešćujući svakog člana sa Sobom i davajući im Duha blagodati na opitan, osetan način… Ako se sveza sa telom Crkve preseče, ličnost tada postaje izolovana i zarobljena u svoj egoizam, te se lišava spasonosnog i vrlinskog uticaja Svetog Duha koji obitava u Crkvi.[21]

Crkva je jedna zato što je ona telo Hristovo i ontološka je nemogućnost da ona može da se podeli. Crkva je jedna kao što su Hristos i Otac jedno. Iako ovaj koncept jedinstva može delovati neverovatan, ali to se ne čini takvim onima koji su taj koncept usvojili i ušli u njegovu stvarnost. Iako ovo može biti jedna od onih „tvrdih beseda“ koje mnogi ne mogu da prihvate, ona je stvarnost u Pravoslavnoj Crkvi makar ona zahtevala od svih mnogo odricanja, smirenja i ljubavi.[22]

Naša vera u jedinstvo Crkve ima dva aspekta, to je i istorijsko i sadašnje jedinstvo. To znači da kada su apostoli, na primer, napustili ovaj zemaljski život oni nisu napustili jedinstvo Crkve. Oni su deo Crkve sada koliko su i bili za svog telesnog života. Kada mi služimo Evharistiju u bilo kojoj pomesnoj Crkvi mi je ne služimo izolovano, već sa celom Crkvom, i na zemlji i na nebu. Svetitelji na nebu su nam bliži od onih koje možemo da vidimo ili dodirnemo. Tako u Pravoslavnoj Crkvi nas ne podučavaju samo oni ljudi u telu koje je Bog postavio da nas uče, već i svi učitelji Crkve na nebu i na zemlji. Nas danas podučava Sveti Jovan Zlatousti koliko i naš episkop. Ovo utiče način na koji mi pristupamo Pismu, te ga mi ni ne tumačimo privatno (2. Pet. 1:20), već kao Crkva. Ovom pristupu pismu je klasičnu definiciju dao Sv. Vikentije Lerinski:

Ovde, možda, neko može da pita: pošto je kanon Pisma konačan i više nego dovoljan sam po sebi, zašto mu je neophodno pridodati autoritet crkvenog tumačenja? Zapravo, moramo odgovoriti, Sveto Pismo se, zbog svoje dubine, ne prihvata u samo jednom i istom značenju. Isti tekst tumače drugačije različiti ljudi, tako da se može steći utisak da ono može imati toliko različitih značenja koliko ima ljudi… Upravo zbog toga što može doći do izvitopirenja pomoću raznoraznih pogrešaka potrebno je da se tumačenje proročkih i apostolskih spisa vodi u saglasju sa pravilom crkvenog i sabornog značenja.

U samoj sabornij Crkvi, treba se uvek držati onoga u šta su verovali svugde, uvek i svi. I to je onda istinski i ispravno saborno, kao na šta i ukazuje sila i poreklo same te reči, ono što u sebi sabira sve istinski univerzalno. Ovo opšte pravilo će stvarno biti primenjeno ako sledimo principe univerzalnosti, drevnosti i saglasja. Mi to činimo u odnosu na univerzalnost ako ispovedamo da je jedina istinita vera ona koju ispoveda Crkva širom sveta. To činimo u odnosu na drevnost ako ni na koji način ne odstupamo od onog tumačenja koje su naši preci i oci izložili kao neporočno. I to činimo u odnosu na saglasje, ako u ovoj samoj starini, prihvatimo definicije i pretpostavke svih, ili skoro svih, episkopa.[23]

U ovakvom pristupu Pismu zadatak pojedinca nije da teži ka originalnosti već da shvati ono šta je već prisutno u predanjima Crkve. Mi nismo obavezni da istupimo izvan granica koje su postavili oci Crkve, već da verno prenesemo ono Predanje koje smo primili. Ovo zahteva dosta izučavanja i promišljanja, čak i više, ako zaista želimo da shvatimo Pismo onda moramo zaći duboko u mistički život Crkve. Ovo je razlog zašto Sv. Avgustin, kada obrazlaže kako treba tumačiti Pismo (O hrišćanskom učenju, knjige 1-4), više vremena troši pričajući o karakteru osobe koja izučava Pismo nego o intelektualnom znanju koje ona treba da ima:[24]

1. Onaj koji voli Boga celim srcem, i koji je lišen gordosti,

2. Onaj koji želi da traži znanje Božije volje verom i pobožnošću, a ne ponosom i pohlepom,

3. Onaj čije je srce obuzdala pobožnost, onaj koji ima pročišćeni um, mrtav za svet; i koji se ne boji ljudi, niti želi da im ugađa,

4. Koji ne želi ništa sem znanja i jedinstva sa Hristom,

5. Koji je gladan i žedan pravde,

6. Koji se vredno bavi delima milosrđa i ljubavi.

Sa tako visokim kriterijumom, mi treba još smirenije da se oslonimo na vođstvo svetih otaca koji su svoje vrline i dokazali, a ne da se zavaravamo misleći da smo sposobniji ili pametniji tumači Božije svete Reči od njih.

Ali šta je sa onim trudom koji su protestantski eksperti već uložili? Do one mere do koje nam on pomaže da shvatimo istoriju i značenje nekih nejasnih delova do te mere je on u saglasju sa svetim Predanjem i može se koristiti.

Kao što je Sv. Grigorije iz Nazijanzina pisao o paganskoj književnosti: „Kao što smo smešali korisne lekove iz nekih reptila, tako smo i iz svetovne književnosti dobili principe ispitivanja i spekulacije, dok smo odbacili idolopoklonstvo…“[25] Dokle god se uzdržavamo od služenja lažnim bogovima Individualizma, Modernizma i Akademske Taštine, i dokle god priznamo predrasude koje na nas deluju i koristimo te stvari da istinski obasjamo istorijsko ili lingvističko svetlo na Pismo onda ćemo bolje shvatiti Predanje. Ali u meri u kojoj protestantska nauka spekuliše izvan kanonskih tekstova i projektuje čudne ideje na Pismo – u toj meri je ona u raskoraku sa svetim Predanjem, sa „uvek i svugde“ verom Crkve, u toj meri ona greši.

Ako protestanti misle da je ovo arogantno ili naivno, neka prvo razmotre arogantnost i naivnost onih učenjaka za koje smatraju da su kvalifikovani da prevaziđu (ili radije, potpuno ignorišu) dve hiljade godina hrišćanskog učenja. Da li zadobijanje doktorata daje veći pristup tajnama Božijim nego sabrana mudrost miliona i miliona vernika, otaca i majki Crkve koji su verno služili Boga, koji su iskusili užasna mučenja i mučeništva, ismevanja i zarobljavanja zarad vere? Da li se hrišćanstvo uči u udobnosti sopstvene sobe, ili dok se nosi krst na kome se okončava sopstveni život? Arogantnost leži u onima koji bez i da utroše vreme da nauče šta je stvarno sveto Predanje, odlučuju da oni znaju bolje i da je tek sada došao neko ko je pravilno shvatio šta Pismo stvarno znači.

ZAKLJUČAK

Sveto Pismo je verovatno vrhunac svetog predanja Crkve, ali veličina visina do kojih se Pismo uzdiže je mahom zbog planine na čijem se vrhu nalazi. Izvađena van konteksta, izvan Svetog Predanja, velika stena Pisma postaje obična lopta gline koja može poprimiti svaki oblik koji vajar želi. Pismu se ne odaje poštovanje tako što se ono kvari i zloupotrebljava, čak i ako se ovo čini u ime širenja sopstvenog autoriteta. Mi moramo da čitamo Bibliju; to je Božija sveta Reč. Ali da bismo shvatili njenu poruku, sedimo krotko blizu svetih koji su pokazali sebe „tvorcima reči a ne samo slušaocima“ (Jakov 1:22), i koji su dokazali svojim životima da su dostojni tumači Pisma. Idimo onima koji su poznavali apostole, kao što su Sv. Ignjatije Antiohijski i Polikarp ako imamo pitanje o spisima apostola. Pitajmo Crkvu, nemojmo upasti u samoprevarnu arogantnost.

http://orthodoxinfo.com/inquirers/tca_solascriptura.aspx

sa engleskog preveo:
Bojan Teodosijević


NAPOMENE:

  1. George Mastrantonis, trans., Augsburg and Constantinople: the Correspondence between the Tubingen Theologians and Patriarch Jeremiah II of Constantinople on the Augsburg Confession (Brookline, Mass.: Holy Cross Orthodox Press, 1982), 114.
  2. The Illustrated Bible Dictionary, vol. 2 (Wheaton: Tyndale House Publishers, 1980), „Jannes and Jambres,“ by A. F. Walls, 733 -734.
  3. Ova lista naravno nema za cilj da navede sve knjige koje je Crkva sačuvala od drevnina i koje smatra delom šireg predanja. Na primer, Knjiga Enoha, iako se citira u kanonskim knjigama, nije ušla u kanon. Neću se pretvarati da znam zašto je to tako, ali iz kojih je god razloga Crkva odabrala da sačuva ovu knjigu, ona nije odredila da se ona čita u crkvi ili da ide rame uz rame sa kanonskim knjigama.
  4. Na primer, nema mesta gde se o pitanju nepogrešivosti Pisma detaljno raspravlja, upravo zato što to nije bila srž rasprave. U sadašnje vreme, sa naletom verskog skepticizma, ovo je itekako problem, i da se poslanice pišu danas, sigurno bi kad tad spomenule tu problematiku. Bilo bi iz tog razloga budalasto zaključiti da samo zato što se sa tom problematikom nije bavilo da rani hrišćani nisu mislili da je to bitno ili da u to nisu verovali.
  5. Alexander Schmemann, Introduction to Liturgical Theology (Crestwood NY: St Vladimirs Seminary Press, 1986), 51 ff.
  6. I zapravo, upravo je ovo što je protestantska nauka učinila. Iako je protestantizam zasnovan na verovanju da je Biblija jedini autoritet za veru i bogosluženje, savremenom protestantskom naukom mahom dominiraju modernisti koji više ne veruju u nadahnuće i nepogrešivost Pisma. Oni sada stoje iznad Pisma i samo biraju one delove koji im odgovaraju i odbacuju ostatak kao „primitivnu mitologiju i legende“. Jedini autoritet koji im je ostao su oni sami.
  7. Valdežani su bili sekta koju je osnovao Petar Valdo u 12 veku, i koja je na neki način bila preteča protestantske reformacije. Zbog progona od strane Rimokatoličke Crkve ova sekta je uglavnom opstala u planinskim oblastima severozapadne Italije. Dolaskom protestantske reformacije, valdežani su potpali pod uticaj reformatorskog pokreta i sa njime su udružili snage. Mnogi rani protestantski istoričari su tvrdili da valdežani predstavljaju ostatak „istinskih“ hrišćana koji su postojali pre Konstantina. Iako danas nijedan ozbiljan istoričar ne bi tvrdio nešto toliko neosnovano, mnogi fundamentalisti i sekte kao što su Jehovini svedoci i dan danas tvrde da potiču od rane Crkve preko valdežana – uprkos činjenici da valdežani postoje i dan-danas i ne svojataju Jehovine svedoke.
  8. Mastrantonis, 115.
  9. 9. Ibid., 198.
  10. 10. Ibid., 115.
  11. Pojam pozitivizam potiče od francuske reči positif, koja znači siguran ili izvestan. Ovaj izraz je prvi upotrebio Ogist Kont. Pozitivistički sistemi se zasnivaju na pretpostavci da je neka činjenica ili ustanova krajnja osnova znanja. U Kontovoj filosofiji, iskustvo ili čulo – opažaj je sačinjavao tu osnovu i stoga je on bio preteča modernog empirizma (Vidi Encyclopaedia of Religion and Ethics, 1914 ed., s.v. „Positivism,“ S.H. Swinny; i Wolfhart Pannenburg, Theology and Philosophy of Science, trans. Francis McDonagh (Philadelphia: Westminster Press, 1976), str. 29).
  12. Na primer, jedan metod utvrđivanja stvarnosti prošlih događaja, među empirijski nastrojenim naučnicima je princip analogije. Pošto se znanje zasniva na iskustvu, način na koji neko pojmi nepoznato je povezivanjem sa nečim što je poznato. Pod plaštom istorijske analize oni procenjuju da je verovatnoća nekog događaja koji se navodno desio u prošlosti (npr. vaskrsenje Isusovo) zasnovano na onom što znamo da se dešava u našem iskustvu. A pošto ovi istoričari nikada nisu opazili ništa što bi mogli da smatraju za natprirodno, oni tvrde da kada Biblija govori o čudesnim događajima u istoriji ona samo prepričava neki mit ili legendu. A pošto za empiričara čudo podrazumeva kršenje prirodnog zakona, onda ne može biti čuda (po toj definiciji) zato što se prirodni zakoni utvrđuju našim zapažanjem onoga što opitujemo, te da se takav empiričar susretne sa savremenom analogijom čuda onda to više ne bi bilo čudo zato što više ne bi predstavljalo kršenje prirodnog zakona. Tako empiričari ne proizvode rezultate koji falsifikuju transcendentalnu stvarnost ili čuda; umesto toga, njihove predrasude, od samog početka, poriču mogućnost takvih stvari [vidi G. E. Michalson, Jr., „Pannenburg on the Resurrection and Historical Method,“ Scottish Journal of Theology 33 (April 1980): 345-359.]
  13. Rev. Robert T. Osborn, „Faith as Personal Knowledge,“ Scottish Journal of Theology 28 (February 1975): 101-126.
  14. Gerhard Hasel, Old Testament Theology: Basic Issues in the Current Debate (Grand Rapids: Eerdmans Publishing Company, 1982), str. 9.
  15. Ibid., str. 7.
  16. Raspravljao sam o liberalnom protestantizmu samo da bih pokazao greške „istorijske“ egzegeze. Pravoslavni hrišćanin će se verovatnije susreti sa konzervativnim fundamentalistom ili harizmatikom, prosto zato što oni smatraju njihovu veru dovoljno ozbiljno da se potrude da druge obrate u nju. Liberalne protestantske denominacije imaju pune ruke posla trudeći se da zadrže sopstvene parohijane i nisu čuveni po svom usrđu za evangelizaciju.
  17. Za detaljniju kritiku zloupotreba istorijsko-kritičkog metoda, vidi Thomas Oden, Agenda for Theology: After Modernity What? (Grand Rapids: Zondervan, 1990) str. 103-147.
  18. A Cleveland Coxe, trans., Ante-Nicene Fathers, vol. i, The Apostolic Fathers with Justin Martyr and Irenaeus (Grand Rapids: Eerdmans Publishing Company, 1989), str. 315.
  19. Zapravo, tri toma sistematičke teologije Tomasa Odena se zasnivaju na premisi da „vaseljenski konsenzus“ prvog milenijuma treba da bude normativan za bogoslovlje [vidi, The Living God: Systematic Theology Volume One, (New York: Harper & Row, 1987), str. ix – xiv.]. Ako Oden istraje u ovoj metodologiji do kraja, i on će postati pravoslavan.
  20. The Holy New Martyr Archbishop Ilarion (Troitsky), Christianity or the Church?, (Jordanville: Holy Trinity Monastery, 1985), str. 11.
  21. Ibid., str. 16.
  22. Ibid., str. 40.
  23. St. Vincent of Lerins, trans. Rudolph Morris, The Fathers of the Church vol.7, (Washington D.C.: Catholic University of America Press, 1949), str. 269-271.
  24. St. Augustine, „On Christian Doctrine,“ A Selected Library of the Nicene and Post-Nicene Fathers, series 1, vol. ii, eds. Henry Wace and Philip Schaff, (New York: Christian, 1887-1900), pp. 534-537.
  25. St. Gregory Nazianzen, „Oration 43, Panegyric on Saint Basil,“ A Selected Library of the Nicene and Post-Nicene Fathers of the Christian Church, series 2, vol. vii, eds. Henry Wace and Philip Schaff (New York: Christian, 18871900), p. 398f.

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.