Reč na slovo „P“… – Sveštenik Petar Gilkvist

Reč na slovo „P“… – Sveštenik Petar Gilkvist

Predlažemo Vašoj pažnji jedno poglavlje iz sjajne knjige o.Petra Gilkvista „Povratak kući: od protestantizma ka Pravoslavlju“. Knjiga predstavlja iskrenu povest o potrazi ljudi koji iskreno žele da pronađu Crkvu Svetih Apostola. Bogu hvala, oni su 1987. godine prišli Pravoslavnoj Crkvi i čine deo Antiohijske Pravoslavne Crkve.Evo samo jedne misli ovog iskrenog tragaoca: „Mogu direktno da kažem da je većinu nas u Pravoslavlje dovela ne duboka razočaranost u evangelski pokret, niti nesavladiva privlačnost ka mirisu tamjana i zvuku zvona, koje prati pravoslavno bogosluženje. Kako sam već rekao, promena se dogodila kada smo prekinuli sa pokušajima da ocenimo i sudimo istoriju Crkve i umesto toga pozvali istoriju Crkve da oceni i sudi nas same„…

* * * * *

Ni za koga nije tajna, da pri izučavanju istorije Crkve nailaziš na jednu, za mnoge evangelske protestante, zabranjenu reč. Da bi makar malo objasnio o čemu se govore, hajde da tu kažem tu reč sa slovom „P“. Predanje.

Može se govoriti da se u savremenom evangelizmu razvila tradicija odricanja predanja. I to nije bez osnova. Ova istorija ide poreklom do Reformacije. Veliki deo onoga što su u rimskoj crkvi prezirali ljudi poput Lutera i Kalvina postojalo je pod nazivom „predanje“.

I mi smo na putu ka pravoslavnom hrišćanstvu susretali argumente Reformacije zasnovane na suprotstavljanju Svetog Pisma i Predanja. Zato nas je zabrinjavalo to što se reč „Predanje“ tako često upotrebljavala u istoriji rane Crkve. Pritom je za svakog ko je upotrebljavao tu reč ona zaista bila važna. Mi smo istupali ne protiv bukvalnog smisla reči „predanje“: predaja nasleđa iz pokoljenja u pokoljenje. Naši prigovori su bili povezani sa nesposobnošću tradicionalizma da se prilagodi neophodnom izmenama.

Gilbert Česterton je opisao predanje kao „ostavljanje prava glasa precima“. To mi je pomoglo da lakše dišem. Ali oprez je ipak ostao. Šta ako rezultat glasanja ne bude u moju korist? Odlučio sam da pogledam šta se o tome govori u Svetom Pismu.

Dve strane Predanja

Niko se tako strogo nije odnosio prema Predanju kao Isus Hristos. Jedno od najstrožijih optužbi u Novom Zavetu bila je osuda predanja od strane Gospoda u 15 glavi Evanđelja po Mateju. Pogledajte kako strogo izobličava On fariseje za njihovo pozivanje na Predanje:

Zašto i vi prestupate zapovijest Božiju za predanje svoje? Jer Bog zapovjedi govoreći: Poštuj oca i mater; i koji ruži oca ili mater smrću da umre. A vi kažete: Ako koji reče ocu ili materi: prilog je ono čime bih ti ja mogao pomoći; Može i da ne poštuje oca svoga i mater. I ukidoste zapovijest Božiju za predanje svoje. Licemjeri, dobro je za vas prorokovao Isaija govoreći: Približava mi se narod ovaj ustima svojim i usnama me poštuje, a srce im je daleko od mene. No uzalud me poštuju učeći naukama i zapovijestima ljudskim.“ (Mt. 15:3-9)

Ove reči, kao i upozorenje Apostola Pavla Kološanima: „Pazite da vas ko ne obmane filosofijom i praznom prijevarom, po predanju ljudskom, po nauci nauci svijeta, a ne po Hristu.“ (Kol. 2:8) rezimiraju odlučne biblijske pozive da se čuvamo od predanja.

Međutim, Novi Zavet po tom pitanju govori i drugo. U jednoj od najranijih knjiga Novog Zaveta, Apostol Pavle je istupa u zaštitu Predanja. On je pisao: „Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom riječju, bilo poslanicom“ (2 Sol. 2:15). Teško da može postojati lepše odobravanje Predanja od ovoga. Zatim, nakon nekoliko stihova čitamo: „Zapovijedamo vam pak, braćo, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, da se klonite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas“ (2 Sol. 3:6)

Da li ovde postoji protivrečnost?

Pažljivi pogled u navedene tekstove pokazuje da se u njima govori o različitim vrstama predanja. U Evanđelskom odlomku i odlomcima iz Poslanice Kološanima ima se u vidu ljudsko predanje.

Drugim rečima, to je predanje koje ljudi izmišljaju i predaju drugima kao da je ustanovljeno od Boga.

Isus je u navedenom mestu iz Evanđelja po Mateju govorio da ljudsko predanje rađa licemerje pa čak i sujetno bogopoštovanje. Po rečima Apostola Pavla ljudsko predanje je u stanju da nas povuče i učini taocima sveta. stvari kao što su farisejske ceremonije pranja ruku koju je Isus osudio u 15 glavi i ljudska izmišljanja ograničenja u hrani i praznicima, na koje se upozorava u Poslanici Kološanima jesu biblijski primeri ljudskog predanja.

Šta se može suprotstaviti svemu tome? Verovali ili ne, ali postoji i druga vrsta predanja. Božansko Predanje. Upravo takve vrste Predanja je zapovedio da se držimo Apostol Pavle u malopre citiranoj poslanici Solunjanima. Hajde da još jednom pogledamo u poslanicu.

Tako dakle, braćo“, pisao je apostol, „stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom riječju, bilo poslanicom“ (2 Sol. 2:15). Pavle ovde govori o predanju dobijenom od njega i drugih Apostola. To je jeste „nauka Apostola“ o kome se govori u knjizi Dela Apostolskih (Dela ap. 2:42), učenje o istini sa Hristom kao kamenu temelju propovedanom od strane Pavla zajedno sa ostalim apostolima.

Obratite pažnju da je apostolsko predanje imalo dve forme: izražavalo se „bilo riječju, bilo poslanicom“. Sledi da nas Pismo uči da Sveto Predanje, koje su Apostoli primili od Hrista, uključuje kako ono što su govorili posećujući crkve, tako i ono što su pisali i što danas znamo kao novozavetne Poslanice. Saglasno Bibliji, samo Pismo je bogonadahnuti i zapisani deo Svetog Predanja.

Sveti Duh je Onaj Ko upućuje Crkvu na istinu. Njega zovu Duh Istine. Isus Hristos je izabrao dvanaest apostola da bi bili osnivači Njegove Crkve. Obećao je da će kroz njih govoriti Duh Sveti. Deo od onoga što su činili i govorili Hristos i Njegovi Apostoli izloženo je u Novom Zavetu, a deo – ne. Apostol Pavle nas uči da sledimo i onome što je usmeno propovedano i onome što nije bilo zapisano.

Reći ćete: „Kako možemo činiti ono što su učili ti ljudi, kada samo to nismo čuli?“ Odgovor je činjenica da se Sveto Predanje, koje su u Crkvi nasadili Apostoli i njihovi rukopoloženi naslednici, predavalo iz pokoljenja u pokoljenja i došlo do naših dana.

Opet ćete reći: „Ali kako mogu verovati tome?“ Dozvolite mi da navedem dva razloga zbog kojih sam ja poverovao. Prvo, Gospod je govorio da će Duh Sveti uputiti Njegovu Crkvu na svaku istinu. Ili je tako ili nije. Ali upravo je takvo bilo Njegovo obećanje. To ne znači da je sve što su nekada rekli pojedinci hrišćani istina. Čak su i Apostoli mogli da pogreše. Naprimer, Pavle je bio prinuđen da ispravi Petra za njegovo odsustvo želje da stupi u opštenje sa hrišćanima iz neznabožaca, kako je zapisano u 2. glavi Poslanice Galatima. Apostol Jovan se (razume se, nenamerno) dva puta poklonio anđelima (u Otkrovenju) i dva puta bio ispravljen! Upravo zato je Crkva sazivala sabore da bi pod vođstvom Duha Svetoga proverila ono što je učinjeno i rečeno. Hvala Bogu, Svoje obećanje da će voditi Crkvu kroz istoriju On je održao – iako su se događala i teška vremena.

Drugi razlog zbog koga verujem da je Duh Sveti vodio Crkvu i sačuvao Njeno predanje je način na koji nam je On dao Sveto Pismo. Pismo nije samo bilo zapisano po nadahnuću Svetoga Duha, već su i knjige Svetog Pisma bile sakupljene zajedno na isti takav način.

Stari Zavet je bio napisan tokom nekoliko vekova od strane mnogobrojnih autora, koji su završili svoj rad oko 400. godina pre Hristovog Rođenja. Novi Zavet je bio napisan između 55. i 95. godine nakon Hrista. Mišljenje da su tobož knjige Novog Zaveta sakupljene zajedno bez odluke Crkve predstavlja izmišljotinu. Iako je vidljiva saglasnost o sastavu knjiga Novog Zaveta postojalo tokom nekog vremena, konačni biblijski kanon je bio utvrđen tek nakon njegovog priznanja od strane Crkve na Kartagenskom saboru 397. godine.

U tome je i suština dela. Ako možemo verovati da je Duh Sveti rukovodio Crkvu pri stvaranju knjiga koje su uključene u kanon Pisma, možemo verovati i u to da je On rukovodio Crkvom i na njenim drugim saborima. I razmislite – kako je Crkva znala koje su knjige saglasne sa verom i zbog toga dostojne uključivanja u kanon? Oslanjajući se na veroučenje, koje nam je predano preko Svetog Predanja!

Nemoguće je prihvatati Pismo i odbacivati Predanje. Oni su nam dani zajedno. Pokušaj da se Biblija odvoji od Predanja, znači razdeljivanje delovanja Duha Svetog na pravilna i nepravilna – a to se graniči sa hulom na Duha Svetoga.

Kasnije Predanje

Jedan od teških trenutaka na našem putu bilo je povezano sa kasnijim predanjem. Znali smo da je do jedanaestog veka Crkva bila jedinstvena. Do tog vremena svi hrišćani su razmatrali velike Vaseljenske Sabore kao orijentir za tumačenje Pisma i formulisanje sadržaja svoje vere.

Međutim, sa odvajanjem Rima od pravoslavnog hrišćanstva dogodile su se dogmatske izmene. Rim je, kao ne potčinjen punoti istorijske Crkve, postao slobodan da uči o univerzalnosti papske vlasti. Izmenio je Nikejski Simvol Vere dodavanjem tačke „Filiokve“ (I od Sina). Slično tome rimska crkva je mogla da uvodi po svojoj želji i druge nove dogmate i običaje. Tako je i postupala i očigledno će tako postupati i na dalje.

Protestantski reformatori nisu uzalud napadali takvo novotarije kao što su čistilište, papstvo, indulgencije. Sve to je predstavljalo kasniji dodatak veroučenju koje nije imalo nikakav koren u apostolskom predanju.

Naprimer, 1854. godine Rim je prihvatio dogmat o neporočnom začeću Djeve Marije. Saglasno tom učenju nije samo Hristos bio rođen bezgrešan, već je takođe i Marija ušla u svet, izbavljena od prvorodnog greha. Duboko poštujući Presvetu Djevu i Majku Boga našega, Pravoslavna Crkva ipak ne uči tako. Zašto u tom slučaju ne bi to proširili na roditelje Presvete Bogorodice i tako dalje sve do Raja?

1870. godine tek pre više od 100 godina, Rim je dodao svojoj kolekciji novih predanja još jedan dogmat. Ovaj put se ponovo ticao pape. Samo nije samo njegova vlast bila univerzalna (vaseljenska), već se sam on smatrao nepogrešivim.

Treba li se čuditi posle zašto su protestanti na smrt isprepadani Predanjem!

O tome je teško govoriti. Moji prijatelji rimokatolici ne vole da slušaju o tome, ali sam ipak dužan da o tome govorim. 1054. godine Rim je odstupio od apostolskog predanja. Milenijum crkvenog jedinstva je ostao pozadi. Ne, Rim nije grešio u svemu – ni u kom slučaju. Ali je obremenjen papstvom i nizom dogmata, koji su prosto nesmestivi sa Svetim Predanjem. I po mom mišljenju Rim se ne približava, već sve više udaljuje od pravoslavnog hrišćanstva. Stvara se utisak da sve više raste broj rimokatoličkih sveštenika, monahinja i mirjana koji su proniknuti duhom pobune, pa čak i anarhije. Struje u savremenom rimokatolicizmu kao što su „teologija oslobođenja“ u Južnoj Americi, feminizam i bogoslovski liberalizam u Severnoj Americi i Evropi zahvataju čitav spektar od nepokazane spoljašnje apatije do u temelju neodrživog konzervatizma.

Nastalo je vreme da se Rim vrati jedinstvu Crkve i veri Apostola i Svetih Otaca koje je nekada toliko cenio. Nastalo je vreme da se vrati punoti Svetog Predanja!

Još više je protestantski pokret obremenjen kasnijim predanjem. Ako je Rim u osnovi dodavao veroučenju, protestanti su izbacivali njegove delove. Pokušavajući da se oslobode rimskih dodataka, savremeni protestanti su se jako potrudili korekciji svog kursa. Redukcionizam kao posledica toga naneo je veliku štetu i njihovoj potrazi za savršenstvom u Hristu i istrajnom sledovanju istinitoj veri.

Ime „Marija“ je prestalo da se poštuje, Sveto Pričešće se pretvorilo u sećanje, vlast i crkvena disciplina se čuva samo u sećanju. Veroučenje je postalo predmet ličnog tumačenja, neprestano se izlaže sumnji. Pokušajte da imenujete makar jednu protestantsku denominaciju koja u potpunosti sledi makar učenju svojih osnivača – a da ne govorim o privrženosti apostolskoj veri.

U potrazi za porodicom

Trudili smo se da pronađemo svoju duhovnu porodicu. I mnoge emocije koje smo osetili i situacije sa kojima smo se susreli, nalik su na ono što se događa sa usvojenom decom koja traži svoje prirodne roditelje.

Imamo dobre prijatelje U Santa Barbari, nazovimo ih Don i Poli Brauner. Poli je usvojeno dete. Kada se rodila 1948. godine, njena majka se razvela sa njenim ocem i nije bila u stanju da izdržava i vaspitava svoju kćer. Zato je još pre rođenja bila doneta odluka o njenom davanju u hrišćansku porodicu, koja je već imala jednu kćer, a više dece nije mogla da ima.

Poli je saznala da je usvojena kada je imala četiri godine. Igrajući se nekako je, bez bilo kog vidljivog razloga pitala: „Mama, da li si ti moja prava mama?“ Zateknuta pitanjem, majka joj je rekla da nije, ali da ne bi mogla više da je voli, čak i da joj je rođena ćerka.

Počevši od tada, Poli je krenula neprimetnu, ali intenzivnu potragu. Sa trinaest godina je bukvalno mislila samo o svom usvajanju. To nije bilo zato što je bila nesrećna ili mislila da sa njom roditelji loše postupaju, već zato što je bila obuzeta mišlju da negde tamo u svetu postoje ljudi koji povezani sa njom krvnim vezama i mogu biti nalik na nju.

Kada god bi izašla na ulicu, gledala je lica – lica koja će, kako se nadala, biti slična njenom. I ako bi videla sličnog, po njenom mišljenju, čoveka zaustavljala bi ga i počela sa pitanjima. Odlazeći u drugi grad, ona je tražila Smitove u telefonskom imeniku.

1968. godine Poli je susrela Dona koji je kasnije postao njen suprug. Don se zainteresovao otkrivanjem te tajne isto kao i Poli. U vreme svog prvog viđanja oni su posetili matičara u Los Anđelesu – gradu gde se Poli rodila.

Pokazalo se da se njeni podaci nalaze u Sakramentu. Otišli su u porodilište, ali takođe bez uspeha.

Sredinom decembra 1975. godine znajući da je njen pravi otac imao vozačku dozvolu vozača za Kaliforniju, Don i Poli suz tražili njegovo ime preko kompjutera auto-moto saveza. Dobili su adresu u malom kalifornijskom gradiću. Otišli su do najbližeg telefona ali nisu našli ime njenog oca među prezimenima Smit. Nakon bukvalno dva dana proučavanja podataka došli su do zaključka da je Polin otac kupio auto preko Američke banke.

Sada je počela prava papirna potraga. Banka je prenela Poli da je gospodin Smit zaista uzeo kredit, ali da je od tada prešao u veliki grad na Srednjem Zapadu. Traženje informacija u tom gradu nije dalo informacija. Međutim, u upravi poreske službe tog grada su saopštili da je porodica sa prezimenom Voker kupila kuću od gospodina Smita, Polinog oca, godinu dana ranije. Kod poreskog inspektora se nalazio broj telefona gospođe Voker. To je bilo u podne poslednjeg dana 1975. godine.

Kada je nastupilo novogodišnje jutro, kada su Braunerovi izračunali da je na Srednjem Zapadu već dovoljno kasno, oni su zvali gospođu Voker. Don je razgovarao, koji je tada već bio Polin suprug. Kada je Don pitao gospođu Voker da li poznaje gospodina Smita, ona je odgovorila da, naravno, poznaje – on je njen rođak! Don je počeo da postavlja pitanja, kojih je bilo tako mnogo da je na kraju krajeva bio prinuđen da objasni razlog svoje radoznalosti. Kao odgovor gospođa Voker je rekla da ona zna za troje dece gospodina Smita, ali da o četvrtom ne zna ništa. Tako je Poli po prvi put saznala da ima brata i dve sestre.

Na kraju razgovora gospođa Voker je predložila Donu da zove sestru Polinog oca, koja živi u tom istom gradu, da bi dobila dalju informaciju.

Polina tetka je bila jako neodređena. Nije poverovala ni jednoj Donovoj reči i odbila je da kaže bilo šta o mestu gde se nalazi Polin otac i uopšte, bilo šta o njemu. Dom je molio, ali je ona spustila slušalicu. Poli se ponovo našla pred kamenim zidom. Prošlo je dva sata, Poli je na kraju ubedila Dona da ona sama pozove tetku. Čak i nakon što je Poli ponovo ispričala celu priču, podozrenje tetke nije nestalo. Na kraju krajeva Poli je zamolila da u krajnjem slučaju preda informaciju njenom ocu i prepusti mu da odluči da li želi da stupi u kontakt.

Kroz pola sata je zazvonio telefon. To je bio poziv od gospodina Smita. Poli je progutala knedlu i digla slušalicu. Za vreme razgovora koji je trajao 45 minuta, Poli je razumela da su se njeni otac i majka ponovo sastali i da su dobili još dvoje dece. Polina majka je poslednjih deset godina živela sama u Južnoj Kaliforniji.

Kasnije je telefon ponovo zazvonio. To je bila njena sestra Beti. Razgovarale su oko 25 minuta. Poli nije mogla da se izbavi od misli, kako su im glasovi bili slični. Prošlo je još 20 minuta i čuo se treći telefonski poziv. Ovog puta to je bila njena prava majka. Na kraju razgovora, Poli se, iscrpljena emocionalno, nalazila u ekstazi. Nakon dva dana stigle su i prve fotografije. Bez obzira na sličnost, ni jedna od njih nije čak ni podsećala na ono što je Poli očekivala da vidi.

Srećna nova 1976. godina! U nedeljama i mesecima koje su dolazile Poli je uspela lično da se susretne sa svojim pravim roditeljima, bratom i sestrama.

Ako ste makar malo nalik na mene ili na Poli, vi se takođe nalazite u potrazi za svojom duhovnom porodicom. O, ona neće izgledati kao u prvom veku, kada je pronađete, jer se sada nalazimo na pragu dvadeset prvog veka. Sada je ona, može se reći, malo starija i možda čak i malo mudrija. Ali to je ista Crkva. Jer je ona sačuvala Predanje svog Osnivača i Njegovih Apostola netaknutim.

 Porodično Predanje

Šta je naše Sveto Predanje? To je „Jedan Gospod, jedna vjera, jedno krštenje, jedan Bog i Otac sviju“ (Ef. 4:5-6). To je najdragocenija vera „jedanput predana svetima“ (Jud. 3). To je Pravoslavno hrišćanstvo.

Na ovom mestu možete reći: „Odlično, shvatam da postoji dobro i loše predanje, predanje od Boga i ljudsko predanje. Ali umesto da koristim reč na slovo „P“, zašto ne možemo reći da verujemo Bibliji?“

Možemo. Ali smo dužni da kažemo više. Zašto? Zato što i „Jehovini svedoci“ na vašim vratima takođe nose Bibliju i govore da joj veruju. Predanje je neophodno nije samo da bi sačuvali Bibliju, već i da bi je pravilno tumačili. Za tumačenje, za prilivanje svetlosti Svetog Predanja na biblijske glave i stihove neophodna je Crkva. Bez Nje ćete se naći u istom položaju sa „svedocima Jehove“. Vaša reč protiv njihove.

Zamislite da idete brzinom od 50 kilometara na sat u zoni gde je dozvoljeno 30. To je ustanovljeno od strane gradskih zakona. Ali ko vas zaustavlja – zbornik zakona? Ne nego policija. Jer ti isti zakoni koji određuju brzinu kretanja, obezbeđuju grad i policijom. Policija je neophodna da bi pazili na sprovođenje zakona.

Takva je situacija i sa Biblijom. Crkvom i Predanjem. Pismo je istinito, sveto, pravedno i dobro. Ali nikada se nije pretpostavljalo da će postojati autonomno. Sem toga Crkva i širi Reč. Način na koji je Crkva ostvarivala svoju misiju u prošlosti, nastavlja da ostvaruje i u sadašnjosti, sačuvano je u Svetom Predanju. Čak ni Crkva nije stvorila svoje predanje sama. Predanjem ima jedinstveni izvor: Samog Boga. U početku su ga Apostoli dobili od Isusa Hrista i predali ga, potpuno i neizmenjivo, Crkvama koje su osnovali. Isus je rekao Apostolima da im još predstoji da poznaju Istinu, da će ih na nju uputiti Sveti Duh.

U dan Pedesetnice starozavetni narod Božiji je, primivši krštenje u Hrista, postao Njegov novozavetni narod. Po meti kako se Crkva razvijala, vođena Duhom, taj narod je u nju donosio svoje bogosluženje, koje mu je predano mnogo vekova ranije po „slici nebeskoj“ (Jev. 9:23), ali sada za svoj centar imajući Samog Hrista.

U procesu zamene starog novim rađalo se hrišćansko bogosluženje.

I uz pomoć Svetog Duha Crkva se rano naučila da ispravlja svoje greške. Ako bi se javljala zabluda, Apostoli su odmah preduzimali mere za uspostavljanje poretka . ponekada pomoću ličnih poseta, ponekada uz pomoć poslanica, ponekada na oba načina. To je samo po sebi postalo tradicija i poslanice, nadahnute Svetim Duhom su se čitale, prečitavale, prepisivale i predavale iz ruke u ruku. danas ih poznajemo kao novozavetne Poslanice.

U to vreme su Matej, Marko, Luka i Jovan, po nadahnuću Svetog Duha, seli i napisali Evanđelja Isusa Hrista za Crkvu. To što su oni pisali, odgovaralo je onome što su propovedali jer je izvor bio jedan i isti. Pisana reč je bila dobijena od ljudi koji su verovali usmenoj reči.

Sve to je predstavljalo jednu poslanicu, jednu punoću istine, jedno predanje. Apostoli su se pobrinuli da ga predaju vernima, koji su opet bili dužni da druge nauče predanju.

Na taj način, Biblija se pojavila pod dejstvom Svetog Duha i Crkve, javljajući se potpuno jedinstvenim delom crkvenog predanja, koje je Crkva pažljivo čuvala, tumačila, štitila i propovedala. Ali iz te iste Crkve i pod rukovodstvom tog istog Svetog Duha izašlo je i apostolsko Predanje, nezapisano u Pismu, ali saglasno sa Pismom, za koje nam Pismo zapoveda da ga se držimo.

Nedavno sam razgovarao sa grupom studenata u velikoj protestantskoj seminariji, koja je poznata po svojim čvrstim pogledima na bogonadahnutost Biblije, ali se pridržava nekih dogmata koji su tuđi čak i ostalim protestantima. Činilo se da oni tako pažljivo čuvaju bogonadahnutost Pisma, da su ostavili bez pažnje njegovo tumačenje i pretrpeli neuspeh u sledovanju svojim dogmatskim novotarijama. Ne samo da su se uklonili od Svetog Predanja, već su se čak i sa prezirom odnosili prema njemu.

Na kraju sam im rekao: „Poslušajte braćo. Imate istinsku Bibliju. Sa tim niko ne spori. I služite istinskom Spasitelju. Isus Hristos je naš Gospod. Ono što vam nedostaje je istinska Crkva, ona porodica nepodeljenog hrišćanstva koja je sačuvala veru i bogosluženje Apostola i njihovih sledbenika“.

Upravo smo toj Pravoslavnoj Crkvi, koja je cenom svoje krvi sačuvala Sveto Predanje neizmenjeno tokom dvadeset vekova, mi na kraju krajeva i prišli. Na to je otišlo deset godina, ali, hvala Bogu, Crkva je kao i ranije na mestu. U Njenim zidinama nalazi se riznica apostolske vere, koja se sigurno čuva tokom vekova Svetim Duhom, Koji živi u Crkvi i neprestano je obnavlja.

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *