Protivnici misije – Sveštenik Georgije Maksimov

Protivnici misije – Sveštenik Georgije Maksimov

Vašoj pažnji predlažemo još jedno poglavlje iz knjige istaknutog misionara Ruske Pravoslavne Crkve o tužnoj realnosti koja postoji u Crkvi. Iako o. Georgije obraća pažnju na situaciju u njegovoj Pomesnoj Crkvi, ne može da se ne prizna da je situacija identična i kod nas i u većini Pomesnih Crkava. Jako dobro objašnjava razloge za česti paradoks današnjice, kada neko ko sebe smatra pravoslavnim hrišćaninom može istovremeno da bude protivnik samoj ideji da i drugi ljudi treba da čuju za Hrista Spasitelja, Tvorca i Iskupitelja, samim tim pokazujući da ne želi da ispuni Hristovu zapovest…

* * * * * *

„Danas čak i među crkvenim ljudima ima mnogo onih koji smatraju da se misijom ne treba baviti. O ovom problemu je još Sveti Nikolaj govorio pre više od sto godina: nedostaje nam misionarska svest. A to je povezano u mnogome sa dušepogubnom mišlju, tačnije, osećanjem da je Pravoslavlje nešto što postoji samo za mene. Rasprostranjen je potrošački odnos prema veri. Mnogi dolaze u Crkvu samo da bi dobili nešto: utehu, psihološku podršku, mogućnost sopstvenog ostvarenja, nadahnuće. Čak se i dobre stvari imaju u vidu – očišćenje grehova, blagodat, duhovni darovi, znanje o Bogu – ali sve to predstavlja samo: dobijanje, dobijanje, dobijanje. Međutim, Gospod je tako uredio da ne možeš nešto pouzdano da dobiješ ako pre toga ne daš nešto, deo sebe, ako ne žrtvuješ sebe.

Postoji drevna izreka u crkvenom predanju: „daj krv i primi Duh“. Čovek koji se nesebično trudi radi Boga i žrtvuje sebe u tom trudu, dobija i blagodat, i očišćenje i prosvetljenje i duhovne darove. Dok ljudi koji ne žele da žrtvuju sebe, već žele samo da dobijaju, zapravo prestaju da dobijaju i njihov duhovni život zamire. Odatle dolazi i do hlađenja vere kod nekih ljudi. Dok je goreo čisto ljudski entuzijazam bilo je zanimljivo, a kada je entuzijazam pregoreo, počela je da se oseća unutrašnja praznina. Čovek oseća da on tu ništa više ne dobija i počinje da gleda na drugu strane.

Postoji karakteristična tendencija. Saglasno različitim istraživanjma broj ucrkvenjenih ljudi u našoj zemlji postepeno raste. Međutim, pritom opada broj onih koji se upisuju u bogoslovije i koji stupaju u manastire. Zato što i monaštvo i sveštenstvo pre svega predstavljaju žrtvovanje sebe. I misionarsko služenje je iz te oblasti, ono je takođe povezano sa samožrtvovanjem. I zato je ono takođe nepopularno. Među crkvenim „potrošačima“ rasprostranjena je lažna ideja da je moguće spasiti se i bez Crkve[1] – i zašto u takvom slučaju rizikovati, ići u misiju, zašto se naprezati radi onih koji će se, tobož, ionako spasiti? Zato i na Crkvu oni gledaju ne kao na kovčeg spasenja, već kao na svojevrsni klub. U pitanju je deo savremene tendencije da se stvori udobno, komforno hrišćanstvo, hrišćanstvo u kome nema izazova, niti konflikta između našeg starog čoveka i onoga što od nas očekuje Bog. Iako nam već sam simbol naše religije – Hristovo raspeće – daje da shvatimo da u pitanju nije komfor, samoostvarenje, kabinetsko igranje sa bogoslovljem i ostale besmislice. Na žalost, ne shvataju svi ovo. Zato je malo onih koji su spremni da posluže delu misije.

Sramota je reći da se naša Crkva, budući najmnogobrojnija po broju ljudi među svim ostalim Pomesnim Pravoslavnim Crkvama, bavi propovedanjem Jevanđelja manje od ostalih. Grka ima deset puta manje od Rusa i opet su u dvadesetom veku oni pokrenuli misiju u Africi tako da sada tamo ima pet miliona pravoslavnih hrišćana crne boje kože. Šta bi se dogodilo ako bismo se probudili i počeli da ispunjavamo poslednju Spasiteljevu zapovest? Navešćemo reči Svetog Nikolaja Japanskog:

„Vi, kao svetski putnik, poznajete ceo svet: gde god da odete, posebno u daleke istočne zemlje istog trenutka Vam u oči upadaju lica različitih ispovedanja – sve su to u pitanju misionari. Međutim, uzalud Vaš pogled traži među njima čoveka u rasi – ruskog pravoslavnog misionara – njega nema nigde… Dakle, Vama kao pravoslavnom hrišćaninu ne može da ne bude žalosno zbog toga što se Pravoslavlje ne javlja svetu, dok svet zavisi upravo od Pravoslavlja jer se nije za uzdizanje pape u rimokatolicizmu i nije za umnožavanje do beskonačnosti papa u protestantizmu javio Sin Božiji na zemlji, već zbog osnivanja Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve koja će spasavati ljude – Crkve kakva je Crkva Pravoslavna. Dakle, briga o javljanju Pravoslavlja svetu a zbog toga i razvoj spoljašnje misije, predstavlja našu najveću dužnost koju nam je Bog odredio. To neće biti nauštrb unutrašnjoj misiji, već naprotiv, na veliku pomoć i najviši razvoj. Unutrašnja misija bez spoljašnje predstavlja jedno krilo bez onog drugog: ptica može da poskakuje i tako se kreće napred, ali nije u stanju da se kreće snažno i brzo… [spoljašnja misija] će dati silu i unutrašnjim misijama. Usudiću se da kažem i nešto više: tako nešto će pomoći oživljavanju religioznih osećanja kod samih pravoslavnih hrišćana u Rusiji.“[2]

A evo šta je pisao Prepodobni Makarije (Gluharev): „Zar Duh Crkve Hristove nije takav da uvek želi da širi svoje granice, uvek voli da upada u oblast neprijatelja, voli tamo da izaziva otmice i zarobljavanja, slavi nove pobede, pokreće nova osvajanja?… Što bi se iskrenije, usrdnije i revnosnije Rusija trudila da obraća ova plemena Hristu, to bi se najizobilniji blagoslovi sviše od Oca svetlosti izlivali na rusku državu.“[3]

Takva je istina. Gospod će obavezno podržati čoveka koji ispunjava Njegovu volju. Ne govorimo o materijalnom bogaćenju, već o svemu što se tiče blagodatnog, pobožnog života. Sveti Makarije govori da misionari koji odlaze da propovedaju nepravoslavnima ne predstavljaju „izgubljeni kapital“ za svoj narod, kao što mnogi govore: „eto, otišli su ko zna gde, a mogli su da ostanu i rade ovde“. Ne, ti ljudi kroz svoj podvig i samoodricanje privlače Božiji blagoslov ne samo na sebe već i na one koji ostaju u otadžbini.

Ovo ne shvataju protivnici misije koji govore: „potrebno je najpre obratiti sve iz našeg naroda, a zatim već razmišljati o propovedi među drugima.“ Na žalost, oni ne shvataju da ako govorimo na taj način, onda se svesno odričemo da ispunimo zapovest Gospoda našega Isusa Hrista o propovedi SVIM narodima. Slušajući zapovest Spasitelj mi ne razmišljamo na koji način da je ispunimo, već kako da obrazložimo naše odsustvo želje da je ispunimo. Sa svim posledicama po naš duhovni život koje iz toga proističu.

Kao što je poznato, put pod nazivom „sutra ću da uradim“, vodi na put koji se zove „nikada neću uraditi“. Govoreći da ćemo se propovedanjem Jevanđelja drugim narodima baviti tek kada obratimo sve Ruse, samim tim pokazujemo da se njome nećemo baviti nikada – potpuno je jasno da koliko god dobro mi propovedali „svojima“, oni nikada neće svi redom postati pravoslavni, pošto u većini slučajeva uzrok njihovog neverja ne predstavlja nedostatak informacija o veri ili potrebnih pravoslavnih primera, već svesni izbor.

Evo šta za ovaj argument piše Sveti Nikolaj Japanski: „Ne sme se takođe sumnjati da se otvoreni neprijatelji za delo pomoći spoljašnjoj misiji među pravoslavnim svetom neće pojaviti; zamislite hrišćanina koji tvrdi da nije potrebno propovedati hrišćanstvo neznabošcima – kako bi to besmisleno zvučalo za druge! Pokušavali su – dok sam se još trudio na osnivanju [Japanske] Misije – da mi prigovore neki da je potrebno najpre obratiti svoje neznabošce i tek zatim ići van granica, ali je i njih potpuno razoružavalo prosto ukazivanje da pri takvoj teoriji hrišćanstva uopšte ne bi bilo u svetu sem u judejskoj zemlji; jer Apostoli ne bi trebali da izađu i propovedaju svetu, ne obrativši najpre zemljake – a oni su, kao što je poznato, i do sada obraćeni u najmanjem broju.“[4]

O ovom problemu pisao je i Sveštenomučenik Andronik (Nikoljski). On je takođe bio u misiji u Japanu i trudio se pod rukovodstvom Svetog Nikolaja. Evo kako je on opisao svoj razgovor sa ruskim konzulom u Japanu: „Zatim smo dugo sporili sa Vasiljevim… govorio je da uzalud svi mi dolazimo iz Rusije kada i kod nas ima potrebe za misijom preko glave, na šta sam mu odgovorio da su i Apostoli isto tako govorili, mi i do sada ne bismo znali ni reči o Hristu; a on mi na to: „a zašto i da znamo? Neka svako živi po svojoj religiji“. I sve slično tome govore ljudi kojima nije ni do Boga, ni do đavola; žalosno je i tužno što kod naših umesto pomoći vidimo potpuno odricanje i podsmeh, a o saosećanju sa kojim se prema misiji odnose, na primer, u Americi ili Engleskoj, da i ne govorim… Slični ljudi nikakve argumente ne razmatraju, pa i ne prihvataju čak da razmisle, već samo guraju svoje, zbog čega se posebno nisam ni trudio da nastavim spor da bih do kraja sve objasnio.“[5]

Na drugom mestu on piše: „A naša inteligencija: umesto umne i delatne ili, u krajnjoj meri, novčane pomoći delu misije, sposobni su, žele i trude se da na svaki način napakoste tome i predstave u lošem svetlu“.[6]

Problem neshvatanja, ponekada čak i protivljenja misiji od strane nekih „pravoslavnih“, avaj, nije nov i obraćajući se u drevnosti, vidimo da su se i misionari u prošlosti susretali sa tim problemom. Tako je, na primer, u trinaestom veku episkop Teodor, došavši iz Nikeje počeo da propoveda Alanima na Krimu koji, iako su i bili svojevremeno kršteni, međutim, zbog odsustva brige od strane lokalnog grčkog sveštenstva koje se brinulo samo o Grcima, ostajali su faktički neznabošcima. Misija mladog episkopa izazvala je oštru negativnu reakciju i suprotstavljanje lokalnog hersonskog episkopa.

U svom pismu Teodor opisuje dijalog između njih dvojice:

  • Odakle si se ti stvorio? – [pitao je hersonski episkop]
  • Kao da sam druge vere ili ispovedanja, kao da nisam iz te iste Crkve i da se ne potčinjavam istom arhipastiru!
  • Do vraga sa bezbožnim i nečestivim Alanima koji su gori i od Skita!
  • Šta drugo možemo pravilno da činimo, ako ne da nosimo apostolstvo?“[7]

 A četiri veka pre toga, neki episkop Metodije je tvrdio da jevanđelska zabrana da se „baca biser pred svinje“ označava tobož „da pred onima koji su ogrezli u bezbožnost… Hristos nije zapovedio da se izlaže Božansko učenje, jer takvi nisu u stanju da ga usvoje“. Njemu se protivio Sveti Fotije Veliki, koji je ukazao na neprihvatljivost takvog tumačenja: „[učenje] je predano i objavljeno od strane Hristovih učenika svim Jelinima i drugim nevernim ljudima, to ih je i privelo Hristu iz bezbožnosti… Dakle ne treba smatrati da biser predstavlja učenje [Hristovo], a da su svinje – nevernici; to bi predstavljalo bogohulstvo!“[8]

Avaj, i danas su aktuelne gorke reči Svetog Nikolaja Japanskog: „Idite, naučite sve narode – kao da to tobož u Jevanđelju i ne postoji. Iako to čuju svi i znaju napamet. I mi nemamo spoljašnje misije! U Kini, Indiji, Koreji, ovde – mora i okeani neznaboštva, sve leži u mraku i seni smrti, a mi, šta? Mi smo pas na tremu! Nemoj da se dotakneš Pravoslavlja – „svetinja je to“! Pa zašto ga onda ne objavljujete svetu?“[9]

Neki govore da, eto, nije potrebno propovedati, jer „koga treba i Bog će privesti u Crkvu“. Međutim, Reč Božija govori sasvim drugačije: „Jer svaki koji prizove Ime Gospodnje biće spasen. Kako će, dakle, prizvati Onoga u koga ne povjerovaše? Kako li će poverovati u Onoga za koga ne čuše? A kako će čuti bez propovjednika? A kako će propovijedati ako ne budu poslani? Kao što je napisano: Kako su krasne noge onih koji blagovijeste mir, koji blagovijeste dobro!“ (Rim. 10:13-15).

Dakle potrebno je propovedati neverjućima i potrebno je da postoje ljudi koji će biti poslati na to, to jest, misionari, pošto se ta reč upravo tako i prevodi, potiče od latinskog „mission“, „poslanje“.

Sveštenik Georgije Maksimov, „Svetootačko shvatanje misije“, Moskva, 2014.

NAPOMENE:

[1] O ovoj ideji Sveti Ignjatije Brjančaninov je govorio da se „čovek koji priznaje mogućnost spasenja bez vere u Hrista odriče Hrista i možda nevoljno upada u teški greh bogohulstva“ (Pismo 28. // Sabrana dela, Moskva, 1995, tom 4., str. 479)

[2] Pisma, str. 258-259.

[3] Arhimandrit Makarije (Gluharev). Misli… str. 283.

[4] Sveti Nikolaj Japanski, Pisma, str. 270.

[5] Sveštenomučenik Andronik (Nikoljski), Misionarska godina u Japanu // Sabrana dela, knj. 1, Tver, 2004. str. 273.

[6] Tamo, str. 301.

[7] Ivanov S.A., Ukazano delo, str. 268.

[8] Ivanov S.A., Ukazano delo, str. 145.

[9] Dnevnici, T. 3. Sankt-Peterburg, 2004, str. 320.

Ključne reči:

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *