Program narodne katehizacije – (I deo) – Sveštenomučenik Danil Sisojev

Program narodne katehizacije – (I deo) – Sveštenomučenik Danil Sisojev

Kao rezultat progona dvadesetog veka stvorila se situacija da su se hrišćani Ruske Pravoslavne crkve, koji joj pripadaju po Krštenju u većini našli u potpunom neznanju po pitanjima Vere. Po podacima istraživanja iz 2008. godine kršteno je oko 80% stanovništva u Rusiji, dok u ličnog Boga veruje – 51%. Još gore je po pitanju poznavanja samih osnova Pravoslavlja…

Misionari Ruske Pravoslavne Crkve su devedesetih godina (1990-2000) uradili veliki posao među „tradicionalno pravoslavnim“. Stotine hiljada je bilo kršteno, ali nažalost daleko od toga da su svi bili prosvećeni. Po podacima iz 2009. na Vaskrs je na bogosluženje u ponoć u Moskvi došlo 137 000 ljudi, a u celoj Rusiji oko 2 miliona ljudi. Radi poređenja: u Gruziji je isto toliko ljudi došlo na vaskršnje bogosluženje. Treba shvatiti da su pred nama realne, a možda čak i povećane cifre ucrkvenjenih hrišćana. Svih ostalih 110 miliona ljudi našli su se van liturgijskih granica Crkve.

Razloga za ovu tragediju, po nama, ima nekoliko. Prvo, to je problem krajnjeg nedostatka hramova u mnogim oblastima Ruske Federacije. U celoj Rusiji ima oko 12 000 hramova. Na jednu parohiju dolazi oko 10 000 krštenih hrišćana. Pri čemu najgora situacija je sa obezbeđivanjem hramova u metropolama i oblastima Dalekog Istoka i Krajnjeg Severa. Tamo postoje čak i gradovi u kojima uopšte nema pravoslavnih hramova. Još gora je situacija sa teško dostupnim naseljima u Sibiru, selima u tajgama i stanovištima paleo-azijatskih naroda tundri. Misionarska putovanja organizuju se jednom u nekoliko godina, a za ostalo vreme hrišćani se nalaze ne samo bez pastirske brige, već i uopšte bez ikakvog bogoslužbenog crkvenog života. Kao rezultat imamo da hrišćanskog života u tim mestima skoro da nema. To stvara plodno tle za širenje najdivljih sujeverja, rast sekti, pa čak otpadanja u neznaboštvo ili islam.

Drugi problem je glad za kadrom, koji se uočava u mnogim eparhijama. U nizu eparhija sveštenik mora da brine o nekoliko parohija odjednom. Pri čemu u slučaj uda ne dođe u hram, u njemu se uopšte ne vrši bogosluženje. Takva situacija može da traje nedeljama, pa čak i mesecima.

Pritom sa žalošću treba konstatovati da će i dalje situacija samo da se pogoršava. U većini provincijalnih seminarija skoro da nema konkursa pri upisu, nema mogućnosti da se izaberu najbolji kandidati za sveštenstvo i zato obrazovni i moralni nivo sveštenstva često opada. Štaviše, kriza prizvanja često dovodi do toga da se blokiraju mogućnosti razvoja crkvene misije. Kako je moguće otvoriti još 100 hiljada hramova (a upravo je toliko neophodno za normalnu brigu o svim krštenima hrišćanima u našoj Crkvi), ako za već postojeće parohije nedostaju sveštenici?

Treći problem već ucrkvenjenih hrišćana je odsustvo sistematskih znanja o Pravoslavnoj veri i prekid sa biblijskim temeljem Pravoslavlja. Sveto Pismo u Sveto Predanje je istisnuto iz polja svesti mnogih, čak i aktivnih hrišćana. U zamenu se oni oslanjaju na „predanje staraca“, koje često grubo protivreči učenju Gospoda Isusa Hrista. Upravo ovde se i nalazi koren diomidovštine,[1] i „okultizma u Pravoslavlju“. Crkva se od strane mnogih parohijana doživljava ne kao mesto spasenja od greha, ne kao učiteljica pobožnosti, ne kao jedinstveni put ka Bogu, već kao neki institut deljenja duhovnih usluga, ili u najboljem slučaju, kao izvor moralnih vrednosti. Zato Njen autoritet opada i zato orijentaciji na crkvenu jerarhiju, parohijani često pretpostavljaju traganje za nekim sumnjivim harizmatskim liderima.

Sva ova tri problema su međusobno povezani. Ako nema znanja o Hristu i o Njegovom učenju, onda će i značaj Crkve biti ništavan. Ako je tako, malo ko će poželeti da u Njoj služi Bogu. Zato se i javila glad za kadrom. Ne verujem da je nemoguće iz 150 000 000 potencijalnih parohijana nemoguće naći još 100 000 kandidata za sveštenstvo. Tu je problem u traganju za novim ljudima, koji su spremni da bez zaveta služe Bogu u Crkvi Njegovoj.

Ako se hram doživljava kao određena „firma duhovnih usluga“tada će biti normalno da se uđe u nju, stave sveće i dalje živi svojim životom. Zato je i uloga Crkve u društvu ograničena nekom sirotinjom, od čega je dalje ne pušta taj mit. A ona se javila zato što parohije veoma retko parohijanima daju (a tim više ljudima koji povremeno uđu u hram) znanja o Hristu. Ako je u prošlim vekovima bogosluženje imalo obrazovnu funkciju, sada se zbog jezičke barijere za povremene posetioce (i većinu parohijana) ono izgubilo tu sposobnost. Ako je ranije bogosluženje objašnjavalo tajnu vere, sada samo treba tumačenje, pri čemu ne samo u njenoj obrednoj strani, već i u sadržaju samih bogoslužbenih tekstova.

Propoved je skoro jedinstveno sredstvo obrazovanja hrišćana. Ali ona takođe veoma retko otkriva suštinu pravoslavnog učenja, često se ograničavajući ili moralnim problemima, ili prepričavanjem Žitija Svetitelja.

Nedeljna škola može delimično rešiti taj problem, ali se tu javlja pitanje i pismenih predavača i glavno, doživljaja slušaoca. Predavački sistem lekcija radi u slučaju ako predavač ima govorna umeća ili ako se radi o zadobijanju neke diplome, značajne za slušaoca. Najbolji sistem je sistem uvođenja čoveka u obrazovni proces, ali taj sistem se retko unosi u naše nedeljne škole.

Još jedan do problema nedeljne škole je njihov zatvoreni ciklični karakter. Čovek je prošao obuku godinu ili dve, a zatim ili treba da ide u višu ustanovu ili se prosto ograničava posetom bogosluženja. Većina naših parohijana radi na svetovnim poslovima i zato ne mogu da nastave sistematsko obrazovanje, povezano sa odsustvom sa posla i od porodice.

Predloženi program predlaže nova rešena svih gorepomenutih problema. Pri njegovom stvaranju uzeto je i iskustvo dorevolucionarne Ruske Pravoslavne Crkve i drugih Pomesnih Crkava, a takođe i rimokatoličke crkve i protestantskih zajednica.

Ciljevi programa

1. Prenošenje sistematskih znanja osnova pravoslavnog veroučenja i Svetog Pisma maksimalno širokom sloju pastve RPC. Kao rezultat Crkva treba da se doživljava od strane naroda, kao izvor tačnog znanja o Bogu i Njegovoj reči, a ne prosto kao sistem ispunjavanja treba.

2. Organizacija normalnog hrišćanskog života u mestima gde trenutno odsustvuje parohijski sistem, sa ciljem stvaranja pravoslavnih zajednica, koje se zatim pretvaraju u parohije.

3. Oživljavanje parohija koje nemaju redovnu pastirsko vođenje.

4. Stvaranje zajednica pri već postojećim parohijama, zasnovanih na vernosti reči Božijoj.

5. Otkrivanje novih lidera, zainteresovanih za izučavanje reči Božije, koji mogu da postanu nova kadrovska rezerva za popunjavanje klira i misionarske delatnosti.

6. Ucrkvenjenje mladih na osnovu razuma, što treba da dovede u Crkvu više muškaraca.

Sastav programa

Program narodne katehizacije ima nekoliko nivoa:

1. Osnovni program, određen za korišćenje u zajednicama gde nema sveštenika i hrama koji je stalno otvoren.

2. Program za parohije koje su aktivne i u gradovima gde broj stanovništva nadmašuje mogućnosti postojećih hramova.

3. Sistem jevanđelskih kružoka koji nastavljaju ucrkvenjenje onih koji su prošli osnovni sistem.

Rubrika: Misionarska literatura, Nasleđe oca Danila, Sveštenomučenik Danil Sisojev, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *