Pravoslavna Kenija: siročići oca Marka Mvangija

Pravoslavna Kenija: siročići oca Marka Mvangija

Vašoj pažnji predlažemo jednu jako lepu i potresnu foto-reportažu iz Kenije. Videćete u njoj u kakvim uslovima žive naša braća u veri, braća sa kojima se pričešćujemo iz iste Čaše na Liturgiji… Pomolimo se svi za o.Marka i njegove siročiće, našu braću u veri…

* * * * *

Na motociklu sa o.Markom smo posetili siročiće o kojima se brine na granici Kenije i Tanzanije. Pozivamo vas da provedete dan u Africi sa pravoslavnim sveštenikom.

 

Ilasit je kenijski grad na granici sa Tanzanijom. Na izlazu stoji policijska patrola koja nasumice proverava dokumentaciju. Bez obzira na blizinu nacionalnog parka Amboseli, stranaca ovde skoro da i nema. Retki beli ljudi izazivaju veliki interes ovde kod lokalnih stanovnika. Kao po pravilu to su turisti sa velikim rančevima koji pokušavaju sami da se popnu na Kilimandžaro.

Ovde, u Ilasitu, živi pravoslavni sveštenik Marko Mvangi, sa kojim ćemo provesti jedan dan.

 

U Africi je uobičajeno da jedan sveštenik istovremeno služi u nekoliko parohija. „Osnovni hram gde služim je hram svetih Konstantina i Jelene“, govori otac Marko Mvangi, „ali imam još parohiju svetog Vasilija Velikog. Sem ova dva pravoslavna hrama gde služim, u okolini postoji samo još jedan na oko 100 kilometara odavde, ali oni sada nemaju sveštenika, tako da i tamo služim takođe“.

Parohijani hrama su se okupili u radni dan, ostavivši svoj posao u polju da bi se pomolili zajedno sa mnom – pravoslavnim čovekom iz Rusije – zemlje gde je sama zemlja „bela“ za razliku od crvene, afričke.

Ispostavilo se da se mi u moskovskim hramovima i Afrikanci u hramu sa zemljanim podom molimo jedni za druge na nedeljnoj Liturgiji u isto vreme: razlika između Rusije i Kenije je samo jedan čas.

 

Put do hrama ocu Marku i njegovoj popadiji oduzima dva sata peške. Posebno je teško u Strasnoj nedelji, kada se službe služe svakog dana ujutro i uveče. Otac Marko nema ni motor, kamoli auto. Odeždu i dragocene crkvene predmete je neophodno nositi sa sobom iz kuće. Otac Marko je pozajmio motor od suseda da bi me odvezao do svojih štićenika – siročića.

Danas je najobičniji radni dan. otac Marko posećuje „svoje sirote“, a nakon obroka u hramu svetih Konstantina i Jelene će biti organizovano lečenje sirotinje koja živi u okolini. Pre toga je neophodno posetiti 15 domova sirotih (ima ih oko 60, ali ih o.Marko sa popadijom obilazi po redu tokom celog meseca).

Obična reakcija na „mzungu“ (belog čoveka) je mešavina radoznalosti i užasa. Ponekada su se deca mene zaista bojala, jer im se činilo da nemam kožu.

Siročići oca Marka su deca koja su ostala bez jednog ili oba roditelja koji su umrli od SIDE. Kao po pravilu, ako odraslih nema (ili ima, ali su teško bolesni), starije sestre i braća se brinu o mlađima. „Dečiji domovi u Keniji postoje“, govori matuška o.Marka, Alis – ali obično u njima žive deca bogatih roditelja koji im prave hotel za njih. Da bi dali siročiće u dečiji dom neophodno je platiti jako veliki novac – a ova deca nemaju novca. Ako stariju deca podižu mlađe, oni ne mogu da idu u školu i kao posledica, ne umeju da čitaju i pišu, ne mogu da se zaposle. Svi oni se hrane radom u polju“.

U domu gde žive siročići često nema čak ni kreveta. Deca spavaju na zemljanom podu, raširivši jedno odelo za sve. Struje i vode – nema.

Posećujući sirote, matuška sa njima razgovara o zdravlju, kontroliše da li kuvaju vodu, govori kako da dezinfikuju vodu ako nema vatre – u crnom plastičnom svežnju na suncu, uči ih da se umivaju, peru odeću, pravilno hrane pri oskudnom izboru hrane u Africi. Kod matuške Alis postoji notes gde zapisuje ko od sirotih ima kakvu potrebu. Sa tim notesom ona ide po lokalnim prodavnicama – sakuplja priloge. Na primer, nedavno je otkrila da je šestoro dece jedne samohrane majke obolele od SIDE spavalo na prljavom dušeku postavljenom na zemljanom podu i zamolila za njih u prodavnici jedan madrac. Na fotografiji – otac Marko i matuška Alisa ispred kućnih vrata svojih štićenika.

 

Brat i sestra – siročići. I majka i otac su im umrli. Oni odlaze u hram ocu Marku i žive u maloj šupi kod bake iz susedstva.

Ova 74-godišnja baka je najstarija parohijanka hrama oca marka i jedna od najstarijih pravoslavnih hrišćana u Keniji (u Keniji ima oko milion pravoslavnih hrišćana – prim.urednika PMC „o.Danil Sisojev). Krstili su je roditelji prilikom rođenja, kada je Pravoslavna Crkva u Keniji tek ušla pod omofor Aleksandrijske patrijaršije.

Ovaj mališan je siročić. Njegovi roditelji su umrli od SIDE pre nekoliko godina. Sam on, na žalost, takođe je oboleo. O njemu se brinu tuđi ljudi koji su se složili da ga prime u porodicu. Međutim, živi odvojeno u kuhinji, jer se porodica koja ga je primila boji zaraze. Matuška Alisa prati da mališan dobije pravu hranu i lekove koji su mu potrebni.

Uređenje u seoskim domovima je krajnje siromašno. „Trudimo se da pomognemo našim parohijanima da dobiju obrazovanje“, govori o.Marko, „a kada počnu da rade, nadam se da će i sami pomagati parohiji. Danas među mojim parohijanima nema ni jednog čoveka koji bi imao stalno zaposlenje i dobijao platu. Svi žive od sezonskih zarada: sade mais, prodaju ga dva puta godišnje – i to je sav novac koji oni vide. Iako je obrazovanje u Keniji besplatno, da bi otišao na školovanje neophodno je da kupiš udžbenike i uniformu jer bez njih ne primaju u školu. Ispostavlja se da ljudi koji nemaju novca ne mogu sebi da priušte da uče, a kao posledica – ne mogu ni da se iščupaju iz tog kruga“.

U ovoj porodici živi mališan Frensis. Njega samog i njegovu braću vaspitava mama, jer je tata umro od SIDE. Ali Frensis je ometen u razvoju i zato su odbili da ga upišu u običnu školu što sam dečak jako želi! Njegova majka ne može da plati specijalizovanu školu i zato dete uopšte ne uči. Kada smo odlazili majka je sa suzama došla do mene i molila za pomoć.

O.Marko sa malim parohijaninom Frensisom.

U to vreme, u dvorištu kuće oca Marka sakuplja se grupa međusobne podrške ljudi koji su oboleli od SIDE. Grupu vodi matuška Alisa koja je prošla specijalizovani kurs u lokalnoj bolnici. Na skupo zovu i psihologa čiji rad plaća o.Marko sredstvima iz parohije.

Matuška Alisa vodi ovakve grupe od 2004. godine: „Bavim se ne samo ljudima koji su bolesni, već i njihovim porodicama. Ne znaju svi kako se SIDA prenosi. Zato je često u porodicama i samom društvu odnos prema bolesnima jako loš. Njihova odeća se obeležava, ne puštaju ih da uđu u hram, tuku ih na ulici“.

Članovi grupe se okupljaju četiri puta godišnje. Dva puta na razgovor, dva puta na rad u maloj bašti koja ima za malu platu daje jedna od učesnica. U vreme beseda oni dele svoje misli i osećanja, govore kako im lekovi pomažu, podržavaju se međusobno u teškim trenucima. Ako je nekome potreban novac, oni sakupljaju koliko mogu. U Keniji je 8% stanovništva bolesno od SIDE. Besplatni lekovi su praktično jedina socijalna pomoć koju pruža država. U zemlji ne postoje starosne penzije, ni olakšica, ni invalidskih prihoda, ni besplatne medicine – možeš se nadati samo na Boga, posebno ako si bolestan i usamljen.

Iako su lekovi besplatni, da bi ih dobio neophodno je ići u bolnicu – ponekada i nekoliko desetina kilometara i to je najveća materijalna teškoća koju osećaju štićenici matuške Alise. Zato neki lekovi u dogovoru sa bolnicom, o.Marko dovozi kući i deli onima koji dođu.

Otac Marko takođe nema struje kod kuće, kao i 80% stanovništva u zemlji. Mobilni telefoni (mislim da ih skoro svi imaju) se pune od akumulatora iz motora, a koji se opet, puni na solarnu bateriju.

Dakle, poseta sirotih se završila, susret grupe podrške ljudi obolelih od SIDE – takođe. Otac Marko sa matuškom ide u svoj osnovni hram – svetih Konstantina i jelene, gde svakog minuta treba da počne besplatna lekarska kontrola.

Počinje okupljanje ljudi koji očekuju dolazak doktora.

Na lečenje dolaze ljudi različitih plemena i nacionalnosti – svi koji žive u okolini. Do najbliže bolnice ima nekoliko desetina kilometara, lečenje se plaća: malo ko sebi to može da priušti.

Žena iz plemena Masai sa detetom.

Pored hrama se nalazi mala šupa – kuhinja – tu se i odvija kontrola.

Obično o.Marko poziva iz bolnice šest lekara: terapeuta, farmaceuta, dvojicu specijalista koji vrše besplatne testove na SIDU i dva dečija lekara. Svim doktorima o.Marko plaća put, a takođe organizuje i transport za njih. jako je teško doći u tu oblast (na primer, neophodno je autom preći korito reke).

Lekove farmaceut daje besplatno.

Sirup za kašalj

Na početku svi koji žele se upisuju, daje im se papir sa imenom i uzrastom. Sa tim listom oni posećuju lekare koji zapisuju koji su im lekovi neophodni – eto i gotovog recepta za apoteku.

Pre mnogo godina o.Marko je započeo izgradnju kamenog hrama svetih Konstantina i Jelene koji je pored sada aktivnog hrama (od rebrastog lima i gvožđa). Pre četiri godina je nestalo sredstava i gradnja se zaustavila. Tako sada i stoje samo zidovi. Ali čak i njih o.Marko mudro koristi: za vreme kontrole bolesnih u apsidi hrama lekari dele besplatne testove za SIDU.

Danas se testiralo 54 ljudi. 18 testova je bilo pozitivno.

Kada je ova žena čekala treće dete, otkriveno je da je muž oboleo od SIDE. Došli su da daju krv zajedno sa decom.

Slava Bogu, njen test je negativan.

Kontrola dece.

Roditelji dolaze sa najrazličitijim pitanjima i dobijaju pomoć, ali je osnovni zadatak lekara da otkriju ko između dece pati od nedovoljne uhranjenosti.

Zatim doktori mere decu.

Postoji posebna tablica koja po težini deteta, visini, uzrastu i obimu ruku može da odredi da li postoje smetnje u fizičkom razvoju.

O.Marko deli bombone deci na kontroli. Danas je pregled lekara trajala oko 5 sati. Na pregled je došlo 172 čoveka, koji nemaju drugu mogućnost za medicinsko savetovanje. Pacijenti su lokalna sirotinja. Parohijani oca Marka zauzimaju oko polovine tog broja.

CELOKUPNA ORGANIZACIJA LEČENJA, PLAĆANJE LEKARA, DOSTAVA LEKOVA – KOŠTALA JE O.MARKA 90 DOLARA…

 „ŽELEO BIH DA ORGANIZUJEM LEČENJE JEDNOM U MESEC DANA, ALI, NA ŽALOST, SREDSTVA DOZVOLJAVAJU DA SE TO UČINI 3-4 PUTA GODIŠNJE MAKSIMUM“, govori o.Marko.

 Broj računa o.Marka je

Mark Mwangi Kibui
P.O. Box 48-Loitokitok Kenya
Swift code: EQBLKENA
Bank code: 068
Branch code: 074
Account number: 0740192387774

 

http://www.miloserdie.ru/index.php?ss=20&s=21&id=16926

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.