Дневник православне мисије у Индији (држава Гоа) (II део) – Ђакон Георгије Максимов

Дневник православне мисије у Индији (држава Гоа) (II део) – Ђакон Георгије Максимов

У другом делу дневника о.Георгијa Максимова можете читати о занимљивом разговору са једним философом о вери, унутрашњим бранама које спречавају философа да поверује, о психолошким препрекама које спречавају свештеника да мисионари у страној земљи, жени која пре бира мантру него Крштење, првој Литургији у историји индијске државе Гоа, дубоким разговором са једним индусом о најважнијем избору који човек у овом животу мора да учини…

* * * * *

9 мај, 2011. године  

Путовао сам до Мумбаија дуго, више од 14 сати, од којих сам спавао три сата. Дочекали су ме и одвели у руски конзулат. Дали су ми собу са погледом на океан. 🙂 Након малог одмора отишао сам да се видим са неким радницима у конзулату. У почетку сам служио заупокојену молитву за борце пале у Великом отаџбинском рату, као и за све упокојене за које су дали да се помињу присутни. Затим сам покушао да одржим беседу – било је више од десет људи. Овог пута је било јако досадно, неки нису издржали и отишли су. Најупорнијима сам предложио да узму летке, иконице, своју књигу. Треба нешто да променим у мојим беседама да би биле више мисионарске.

Треба прећи у форму дијалога, или провоцирати публика питањима као што је радио о.Данил, или се ограничити јако кратким иступањем са тезама и затим прећи на одговоре на питања. Међутим, у овом случају питања скоро да није ни било 🙁 Ствар међутим, није само у облику наступа.

Још немам искуства, како личног духовног, тако и искуства познавања људи, па и проповедничког искуства. Затим је стигао конзул А.М. који ме је позвао у кабинет где се жалио да у Мумбаију до сада нема храма ни свештеника, иако су се обраћали Одељењу за спољашње црквене односе РПЦ са таквом молбом. Дирљиво је када видиш да чак и човек, који себе назива атеистом, искрено ради за дело Православља у Индији, а у Цркви то, авај, не наилази на дужно разумевање. А.М. говори да су они спремни да изграде капелу-храм на територији конзулата. Ми смо чак касније прошли и погледали то место. Интересантно је, како изгледа да је у Бомбају пре сто година постојала православна капела при руком конзулату. У разговору смо разматрали могућност да се у будућности спроведе свечано освећење конзулата, као и перспективе стварања парохије у Мумбаију. Сутра долази генерални конзул и зато су ми предложили да се задржим у Мумбаију још један дан да бих се видео са њим. Питао сам зашто при конзулату немају молитвену просторију коју могу сами да направе. Одговорили су ми да нису одлучили да то чине да не би направили грешке, јер се лоше сналазе у том пољу. Одлучио сам  останем до сутра. Увече је био обележен празник са песмама у част 9. маја. Позвали су ме и отишао сам сматрајући да ћу тако моћи да поразговарам са неким од радника конзулата.

Тако се и догодило. Говорио сам са четири мушкарца и једном женом. Посебно се издвојио разговор са Р. Он је одмах почео да ме „чашћава“ поводом вере у Бога, Цркве, религије – у оквирима пристојности, али прилично снажно. Он је, како сам сазнао касније, кандидат философских наука, и воли овде да спори са верујућим људима, захтевајући да му се докаже постојање Бога и томе слично. Ја сам му на почетку одговарао на свој уобичајени начин, али је он много почео да паметује и игра се речима тако да дуго нисам могао да схватим са које стране да му се приђе. Молио сам се за њега и изненада ми је Господ дао реч и силу.

Р. ми говори: желим да приђем вери у Бога и не могу, како да поверујем у Бога? Ја му одговарам речима светог Силуана Атонског: молите се „Боже, ако постојиш, откриј ми истину и ја ћу Ти служити“. Тема око „служења“ га је дотакла, ми смо почели да говоримо о томе, а затим је он прешао на друге предмете и на крају се поново вратио на исто питање. Он је, очигледно, мислио да му ћу наводити неке философске доказе о постојању Бога.

Ја му поново говорим: Христос је рекао: куцајте и отвориће вам се. Ви не куцате и чудите се зашто вам не отварају. Како куцати? Па том истом молитвом. Изговарајте је сваки дан. Она одузима две секунде. Шта је ту тешко? Он је почео да спори, и ја му говорим: размислите, шта вас омета да следите мој савет. Не морате да ми одговорите, себи одговорите. Само без оправдања, назовите ствари својим именом. Након тога је завршио разговор, обећавши да ће размислити над мојим речима.

Нешто се и мени открило. Ја сам му у разговору навео метафору о пуњењу чаше коју не можеш да напуниш ако се претходно не испразни. Р. је лако и оштроумно оборио ту метафору, па је још и исмејао метафору као такву. Након тога сам схватио да са таквим паметњаковићима треба прилично јасно и директно говорити. Без икаквих метафора је било потребно рећи му: „ваша гордост и самозадовољство вам сметају да приђете Богу“. Не треба штедети такве људе, бирајући мекше речи.

Са Ј. сам мало говорио, он ће ме сутра повести на острво да видим индијска идолишта у пустињи. Ја сам се сложио да кренем на ту екскурзију у нади да ћу у разговору бити користан за Ј. ако Господ удостоји. Још једна жена је жалила да није могла да дође на службу и туговала што у Мумбаију нема православног храма и службе које јој тако недостају. Затим сам отишао, јер би надаље поводом празника били само пијани разговори што је потпуно бесмислено. А и желео сам да спавам након протекле ноћи у аутобусу.

10. мај, 2011. године

Данас сам отишао са Ј. на пут, који је трајао осам сати. На почетку ми је показао нека лепа здања у Мумбаију, изграђена у колонијалном стилу, а затим само на бродићу прешли на острво Елефант – главну локалну туристичку атракцију. На њој се налазе древна идолишта од V-VIII века. Ушао сам у главно идолиште, остале сам посматрао само споља. Очигледно је колико су се древни индуси потрудили, исецајући из камена идоле и стубове. Антички скептик Лукијан је у своје време исмејавао египатску религију, у којој су на најсветијем делу величанствених храмова крили животиње – кокошке, козе, итд. занимљиво је шта би он рекао за индуске храмове у којима на најузвишенијем месту стоје до сада лингами – изображења полног органа који се поштују као симбол „бога“ Вишнуа? Гледајући у друге идоле које је време лишило руку и ногу сетио сам се речи Писма о лажним боговима који нису у стању себи да помогну. Узгред, било је занимљиво сазнати да није само у хришћанској Гои, већ и у националистичком Мумбаију у многим ресторанима потпуно легално могуће појести јело од „свете“ краве.

Када смо кренули назад видео сам међу сувенирима различите слике насликане на листовима индијског светог дрвета. Биле су међу њима и хришћанске слике. Купио сам једну представу Спаситеља са трновим венцем. Направљена је прилично грубо, али је сама идеја одлична, предивни симбол за мисију у Индији. Много сам говорио на разне теме са Ј. добар и интелигентан човек. говорио сам му о мом разговору са Е. Он је говорио да овде има много таквих, али да су му познати случајеви „рерихнутих“ који су имали индуистичка виђења и откровења били на рачун употребе наркотика. Неки силазе са ума и одлазе у индијске луднице. Међу осталим примерима, говорио је и о једном младићу који је себе називао „Великим Спектралним Орлом“. Он је „ментално летео на Хималаје“, а затим је потпуно физички ломио поклони хришћански крст овде у Индији, због чега је и био ухапшен. Сам Ј. је некрштен и неверујући човек, али који размишља о питањима вере. Поклонио сам му књижицу и договорили смо се да се у јуну видимо у Москви да поразговарамо насамо о вери. На овом путу нас је пратила и једна девојка – секретар конзулата која нас је фотографисала. Са њом нисам уопште ни говорио, ништа ми није долазило у главу. Ј. је рекао да сам ја у његовом животу први свештеник са којим је имао прилике лично да поразговара. Нека му Господ помогне да приђе вери!

На путу сам видео жену Српкињу, жену неког конзула која се јако обрадовала посети православног свештеника у Мумбаију и јако жели да се овде појави храм и да псотоје православне службе. Поклонио сам јој иконицу.

Затим ме је јако срдачно примио генерални конзул А:А. Захвалио ми је за мој долазак, разматрали смо перспективе грађења храма и парохија у Мумбаију и Гои. Дао ми је контакт одличног адвоката из Гое. Договорили смо се да при руском културном центру буде подигнута молитвена соба. Поклонио сам конзулу икону блажене Матроне Московске и то је навело А.А. и А.М. да будућу капелу посвете управо овој Светитељки. Дај Боже да се то заиста и догоди. А.А. је мудар човек и схвата да на путу ка храму може бити различитих препрека. Ка аутобусу назад ме је возио А., који ме је и дочекао. При растанку је тражио благослов од мене, било је јако дирљиво. Ја као ђакон не могу да благословим, али сам усмено на њега призвао благослов Божији. Поклонио сам му такође своју књижицу. На овом путу се мој контакт остварује се за сада остварује са нашим људима који су се нашли у Западној Индији. Почео сам боље да схватам свештенике који служе у иностранству, који све своје снаге посвећују само Русима, не обраћајући никакву мисионарску пажњу на локално становништво. Чини се, ето, овде су твоји људи, они те већ чекају, потребан си им (много више него у Русији), ти можеш да им помогнеш овде и сада. Чак и конфликтни разговори које сам имао са Е. у Колвеу и са Р. у Мумбаију су били по њиховој иницијативи, што је, иако и у у изврнутој форми, такође сведочанство неке потребе за разговор са свештеником. А локално становништво се чини туђе, далеко, неразумљиво, они неће са тобом да говоре о вери чак ни да би оспорили. Они предивно живе без тебе, ти им ниси потребан. Тешко је успоставити контакт са њима, тешко је схватити како доћи до њих. Па чак и брига, да мисија колико год се пажљиво спроводила, може изазвати код локалног становништва негативну реакцију. Ти исти маланкарски хришћани су најрасположенији према нама, али и они ће, мислим, ако се неколико њихових парохијана обрати у Православље, почети да се односе према приметно хладније. Уопште – проповедати само Русима – веома је прост и привлачан пут. Али ако се иде само њима, никакве мисије неће бити, неће бити ни испуњења заповести Спаситеља о учењу свих народа. Треба превазилазити себе, треба тражити путеве, треба ризиковати, трудити се да се „и једно чини, и друго не оставља“.

11 мај, 2011. године

Данас се завршило моје путовање из Мумбаија у Гоу који је трајао 15 часова. Затим сам се сусрео са о.Алексејем који је јуче дошао у Гоу, мало попричали о новостима и легао да одморим. Затим смо служили вечерњу службу – прву у нашој кућној капели. Било је четири парохијана, укључујући и малу Сашу. Након вечерње службе отишли смо у Панџим на сусрет са адвокатом кога су нам препоручили у конзулату. Он се очигледно јако добро сналазио у овом питању. Рекао нам је да постоје два пута – или ићи преко дозволе из Делхија за регистрацију здања за заједницу странаца – то је дуг пут, ја додајем и са малим перспективама, узимајући у обзир да су власти у Делхију заузеле принципијелно негативну позицију за изградњу православних храмова као освету за одбијање руских власти да се изгради кришнаитско идолиште у Москви. Други пут је – бржи, једноставнији и поузданији – решити све са властима државе Гоа, можда ако би то било учињено од стране индијских грађана или оних који имају постојано пребивалиште, који би направили удружење, заједницу или фонд који би касније био повезан са РПЦ. Тако је урадио о.Олег на Тајланду. Овде је још једноставније у смислу да се изградња религиозних здања не регулише никаквим додатним законима и процедура је иста као и за свако друго здање. о.Алексеј је адвокату поклонио иконицу, а ја диск са црквеним песмама. Путем сам говорио са А., која се љубазно сложила да нам буде преводилац. Она ми је рекла да је неке људе након моје беседе 6. маја дотакла „нетрпељивост Православља“ која се изразила у мојим речима о томе да је оно једино истина и да се истина не сме мешати са лажима. Посебно, Е., која је говорила о могућности свог крштења, решила је да одложи то питање „јер се испоставља да ја не могу онда да практикује мантре“. Жалосно је, наравно, што су јој мантре драже од Крштења, али је у крајњој мери, човек схватио озбиљност избора и са њом неће бити исто као са још једном женом овде, која се као атеисткиња крстила, а сада се увек подсмева томе. А. је такође говорила да је сто процената људи које зна, који се баве индуизам и који су имали некакво религиозно искуство са једним или другим „богом“ – то искуство су добијали и добијају због употребе наркотика. Говорила је и о „локалној“ руској жени која је примила ислам због свог дечка – Дагестанца. Дао сам А. примерак своје књиге „Православље и ислам“ да преда тој жени. Затим је о.Алексеј још говорио са А. у нашој кућној капели. Припремали смо се за сутрашњу службу.

12. мај, 2011. године

Овај дан је био кулминација целог пута. Пре свега, служила се прва служба и Причешће у том углу Индије. Почели смо са јутарњом службом, затим смо служили обедницу – скраћену Литургију са причешћем припремљеним Светим Даровима. Тако смо морали да урадимо јер су последњег дана о.Алексеја послали без антиминса. Дошло је десет људи, заједно са нама је било дванаест. Дошла је једна жена са севера државе Гоа, и још један мушкарац је дошао, они су били нови за мене, а са осталима сам се сусретао раније.

Са нама је било седам причасника, четворо се исповедило, мала Саша се причестила без исповести. Потрудили смо се да сами људи певају просте делове службе, а такође сам за време Причешћа давао да се читају молитве редом од стране присутних, између осталог и мушкарцима. Било је очигледно је да је то било по први пут у њиховом животу, многи су се узнемирили, али нико није одбио. Мислим да су на тај начин јаче осетили своје учешће у служби, и то је било корисно за њих. о.Алексеј је беседио, где је подвукао важност причешћивања Христовим Тајнама за православног хришћанина. По милости Божија служба је протекла јако лепо и донела је лако и светло осећање.

Присуствовао је и католик Ш., из Гое, крстио се на православан начин, дошао на крају да целива крст, дао сам му просфору као и другима. Он је затим признао да је „православна миса“ на њега оставила огроман утисак, да је за време службе осетио како се његов ум мења и осетио да је срећан. Очигледно је желећи да то подели са неким, замолио за дозволу да у нашу капелу доведе своју маму. Довео ју је, стару римокатолкињу, са којом смо мало разговарали уопште и поклонили јој православне иконице, а самом Ш. аудиодиск са православним црквеним песмама. након службе смо служили чај и малу закуску, која је трајала доста часова. о.Алексеј је говорио присутнима, посебно мушкарцима да је при стварању парохије потребно њихово учешће и помоћ. девојке које овде раде као водичи говориле су много тога занимљивог, између осталог, да се многи индуси боје знака крста или осењивања крстом. Затим је дошла Л., која је каснила на службу и дошла је А., са својим мужем-индусом П., као што смо се и договорили. Уцрквењена А. је много пута спорила са мужем о вери говорећи о превасходству хришћанства и лажности незнабоштва, призивајући га да прими Крштење. Он је разрадио прилично агресивну реакцију на то и дошао је до нас, са намером, како је рекао, „да обрати свештеника у индуизам“.

Дакле, дошао је локални становник са намером да се расправља. Признајем, када су се појавили ја уопште нисам знао шта да кажем и удаљио сам се на неколико минута да бих се помолио. За то време П., је покушао да „навали“ на о.Алексеја о чему ми је касније говорио баћушка.

Ја и он смо дуго разговарали и суштина разговора је била следећа. Он је рекао да религије деле људе. Ја сам рекао да лаж дели, а да истина сједињује. Истина је само једна, а да постоји много лажи. Хришћанство и индуизам уче различито и да противречност међу њима је принципијелна (он се сложио). Следи да оне не могу бити једнако истините, да је истина једна. Он је питао: ко зна истину? Ја сам одговорио: Бог зна истину и Он Сам јесте истина. Он је сваком човеку дао савест, која му даје разумевање и осећање истине и лажи. Тако да сваки човек, који чак и не зна за Бога, зна за лаж и истину и може у свом срцу да бира шта му је драже од тога. Човек за кога је истина изнад свега, ко стреми истини, она му се обавезно открива, и Бог ће га привести Себи. Ко посвећује свој живот мноштву привремених, непостојаних ствари и за кога истина није важна у поређењу са њима, није достојан да му се она открије. Говорили смо у том контексту о родитељима. Он је говорио да је за њега мајка као бог и да он ни због чега не може да јој учини нешто што би је ожалостило (подразумевало се да ће његова промена вере то учинити). П. је такође рекао потпуно озбиљно рекао да ако сваког индуса питате шта је за њега најважније, он ће одговорити: родитељи и бог. Али ако се постави пред избор: родитељи или бог, сто процената индуса ће изабрати родитеље. Приметио сам да су родитељи дар Божији нама и да је апсурдно љубити поклон више него Онога Ко је поклон дао. Али ми се чини да то није дотакло П. тада сам му говорио о светој великомученици Варвари коју је убио отац-незнабожац зато што она није хтела да испуни његов захтев да се одрекне Христа. Рекао сам да само људи који су спремни, ако затреба, да ради истине стану против родитеља, против заједнице, против целог света и жртвују себе, достојни су да им се истина открије. Питао сам да ли он у срцу осећа неугасиви огањ жудње за истином и стремљења њој. Он је одговорио да не осећа, да је за њега сада важнија породица, посао, каријера. Ја сам рекао: „ето одговора на ваше питање. Док имате такав избор, не заслужујете да вам се истина открије, зато што је не цените и нисте спремни да је следите. Господ Исус Христос је рекао: куцајте и отвориће вам се.“ П. ми је одговорио: да, ја не куцам.

Зато вам се и не открива, одговорио сам ја, и нагласио: „Истина је Господ Исус Христос. Бог је Личност, није безлична сила  (П. је говорио да је бог позитивна духовна енергија) и само истинско знање о Богу дозвољава да се Он види након смрти и сједини са Њим. Лаж не сједињује са истином. Али ја вам сада нећу говорити о Христу јер не заслужујете то, све док у вашем срцу истина не стоји на првом месту и нема жеље да се она следи“.

Чак сам се и сам запрепастио када сам ово изговорио. Никада не бих могао помислити да могу рећи овако јаке речи човеку и то рећи тако, да га не увредим. То је било по Божијој дозволи и П. се није увредио, одлично је схватио оно што му говорим и замислио се. Затим је његова жена рекла да је П. мислио и припремао се да ће га свештеници током сусрета „пунити хришћанством“ и био је јако изненађен када је разговор кренуо на овај начин. П. је чак рекао да не може да говори на тако високом нивоу, да је он „мали човек.“ рекао сам да је верујем да је његов живот предодређен за пролазне променљиве ствари, какве су родитељи, жена, деца, пријатељи – сви они ће умрети, а ми смо створени за вечно и бесмртно. И једино то може испунити наше срце и донети истинску, непрекидну срећу коју нам нико и ништа не може одузети. Рекао сам да је он сада млад човек који има много могућности, којим се његов ум бави. Али верујем да ће доћи време када ће он, схвативши, да никакве привремене ствари не могу да испуне празнину у срцу, коју може да испуни само Бог и истина, другим очима погледати на оно о чему смо данас говорили. Из његових рели је постало јасно да је јако добро схватио оно о чему сам му говорио и да није спорио са тим. Чини ми се да сам успео да допрем до П., и дао му повод да се замисли. Хвала Богу Који ми је дао реч у овој беседи. Такође сам П. поклонио моју књигу „300 изрека мудрости“ на енглеском језику да би могао боље да се упозна са Православљем. Обећао је да ће је прочитати. У то време је о.Алексеј јако добро говорио са Л. Добро је када има два мисионара, много је лакше и ефикасније. Није случајно Господ слао апостоле по двојицу. Увече смо договорили опроштајну вечеру, да би, као прво, наставили неформално дружење са људима што је увек добро, а као друго, да би могли да дођу они који су се устезали или нису могли да дођу на службу. О.Алексеј је отишао да се види са њима, а ја сам одлучио да одморим и дошао касније на сусрет. Тамо су се пре свега окупили људи које смо тог дана видели раније. Дошао је и индус П. са својом руском женом. Од њега сам успео да сазнам неке занимљиве чињенице о римокатоличком и протестантском мисионарству у Индији. Например, он говори да је чувена „мајка Тереза“ давала на знање болеснима да ће им помоћи само при услову примања римокатолицизма са њихове стране и да за то знају сви у Индији и да је зато не уважавају. Могуће је да је то просто „индуистичка пропаганда“, али можда постоји и ехо неке реалности на уштрб „римокатоличке пропаганде“.

П. говори да протестанти и сада тако проповедају, између осталог и међу индијским католицима, предлажући им помоћ у замену за примање вере и да тобож они, који прелазе из римокатолицизма у протестантизам, морају притом да нагазе ногом на икону Мајке Божије. Ја сам питао да ли се то заиста догађа и у наше дане и он је потврдио да се догађа, али не у великим градовима, већ у сиромашним селима. Занимљиво је било да се чује индијска интерпретација чињенице нетрулежности остатака Франциска Ксавијера које се од локалних римокатолика доживљава као чудо Божије. Индуси говоре да је када је, тобож, Ксавијер боравио у неким местима, неки браман га је проклео и попрскао уклетом водом и као резултат тог проклетства тело Ксавијера не може да се распадне и буде сахрањено као тела других људи.

П. се жалио да хришћански мисионари, уместо да говоре о лепоти своје религије, омаловажавају његову религију. Говорио сам да се то односи на римокатолике и протестанте. Он је рекао да тако чини његова жена, на шта сам ја додао да она није мисионар, већ његова жена која има право да му изнесе своје мишљење по сваком питању. Објаснио сам да хришћани не могу да учествују у ритуалима других религија, да ће то бити иста таква издаја Бога као када жена спава са другим мушкарцем и П. не треба да призива своју жену да наруши њену верност Христу. он је одговорио да је не призива да учествује у ритуалима, али да не може да схвати зашто она са њим не одлази у идолиште макар због уважавања традиције земље где живи.

Ја сам му рекао да она не може да одлази у индијско идолиште за време церемонија тамо јер јој је то забрањено законима њене религије. П. је рекао да у том случају није требало ни да се уда за њега. На то сам му ја озбиљно одговорио да по православним законима ако муж-нехришћанин принуђује жену-хришћанку на оно што се противи њеној верности Христу, такав брак треба да се раскине. То је био прилично оштар тренутак у разговору и мислим да је П. схватио да се не шалим и да је овде боље не изговарати оно на шта је навикао да говори својој жени у њиховим расправама. Више то питање нисмо разматрали.

Говорили смо такође и о томе да спољашњи људи не разумеју хришћане и хришћанство јер немају љубави према Христу. као што заљубљени мушкарац чини нешто у част своје вољене што човеку са стране који не воли може да се чини бесмисленим и глупим, тако и овде. Поступци и правила хришћана имају своју логику љубави, али за оне који не љубе Христа они им се чине чудним и апсурдним. П. је то схватио. Затим сам отишао да спакујем ствари и средим собу, а о.Алексеј је остао са људима. Након мог одласка њиховом друштву је пришла жена-атеисткиња која је почела да напада религију и о.Алексеј је морао два сата бурно да расправља са њом. Иако то и није био најпријатнији тренутак, али, по његовим речима, као резултат те беседе присутни су се само оснажили у својој вери. Припремивши се, легао сам да мало одспавам пре лета, а о.Алексеја је још два сата до самог нашег одласка беседио са православнима који раде у индијској држави Гоа. Не знам цео садржај њихових беседа, али сам уверен да је толико дуго и дубоко општење са свештеником и неформалним условима њима много значило. На аеродром нас је одвезао католик Ш. Значајно је да нам је дао прилог за Православну Цркву – 500 рупија – што је за простог радника прилична сума. Чини ми се да се јако орасположио за Православље. Узео сам његову адресу да бих остао у контакту са њим.

Закључци:

За осам дана у Индији пошло је за руком:

–        први пут да служимо православно богослужење у држави Гоа;

–        помогнемо процесу стварања православних заједница у Мумбаију и Гои. На оба места ће се отворити молитвене собе.

–        Проучимо правну страну регистрације православне заједнице и изградње храма;

–        Стекнемо подршку амбасаде, која је спремна да уступи своју територију за изградњу капеле;

–        Одржимо јавне беседе о Православљу у Гоа и Мумбаију;

–        Говоримо о вери са тридесет људи из Русије и Савеза независних држава;

–        Проповедамо у храму сиромаланкарске цркве пред више од сто људи-монофизита;

–        Посведочимо о Православљу Индијцима, како католицима тако и индусима, и најозбиљније поразговарамо са католиком Ш., и индусом П.;

–        Делимо православне летке, филове на DVD-ију, књиге, иконе.

У целини, наш пут и богослужење изазвали су реакцију међу људима који говоре руски језик који имају везе са државом Гоа, и међу онима који нису дошли на службе и беседе – како нам је познато о томе се говорило. Значи да је православно присуство у држави Гоа већ себе показало као могуће не само за људе којима је потребна црквена брига, већ и за све остале. Многима је овај пут помогао да се оснаже у вери, некима је дозволила да се упознају са Православљем, некога је подстакла да учини прве кораке ка Богу.

Од недостатака треба приметити:

–        неугодно време путовања. Сезона се у већини завршила, и они који овде раде и живе, већ су отишли;

–        не баш срећан избор места. Наша привремена капела била је на Југу, недалеко од града Маргао. Као резултат је Север био слабије обухваћен, мало кога су тамо обавестили, а од оних који су сазнали мало ко је могао да дође, јер је пут био далек и дуг. У будућности је боље направити капелу (а затим и храм) у Центру, у Панџиму, где се може лако стићи и са Севера и са Југа државе Гоа;

–        недовољна информациона припрема. Многи су сазнали за наш долазак, беседе, службе, већ након што су се оне догодиле;

–        одсуство летака и довољно материјала о Православљу на енглеском језику за дељење локалним становницима.

–        Недостатак мисионара. Нажалост, о.Алексеј је могао да дође само у последња три дана пута. Један човек је недовољан, посебно у време неформалних сусрета за обедом, на који су многи долазили. За руком пође да лепо попричаш са једним или два човека, док у то време остали остану потпуно необухваћени. Два мисионара могу деловати много ефикасније, што је било видљиво у последњим данима путовања. У будућности би било добро припремити материјале посвећене једином могућем спасењу у Цркви, православном осмишљавању чуда у другим религијама и православне препоруке за водиче и туристе.

Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве

О Аутору ()

Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ покренут је на Богојављење 2010. године са циљем да се православни хришћани што више чују и сазнају о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20) коју Његова Црква данас извршава. Предлог за стварање самог центра дао нам је Мученик чије име наш центар носи, на неколико дана пре него што је пострадао за Христа. Наш циљ је да, колико је у нашој моћи, помогнемо како спољашњу тако и унутрашњу мисију Цркве. Зато смо покренули једну акцију под називом „500x100“, која за циљ има да окупи 500 ревносних православних хришћана који би донирали 100 динара месечно за потребе мисије Цркве. Ако желите да детаљније прочитате о нашем подухвату, пријавите се ОВДЕ.

Није остављена могућност за писање коментара.