„Незгодни“ интервју ђакона Георгија Максимова

„Незгодни“ интервју ђакона Георгија Максимова

Предлажемо интервју који је ђакон Георгије Максимов дао новинару једног либералног часописа а који је припремао велику количину материјала о руским муслиманима, исламу, „разочарењу у Цркву“. Број тог часописа је изашао али… без интервјуа са оцем Георгијем: испоставило се да његови одговори  не „одговарају“ правцу конкретних новина. Питања која је постављао новинар не престају да буду „горућа“ за медије, а саме околности са „незгодним“ интервјуом значајне су као пример дијалога са представником либерално-световног дела нашег друштва. Зато смо и одлучили да упознамо наше читаоце са интервјуом.

 * * * * *

– Колико ми је познато, Православна Црква се негативно односи према преласку православних хришћана у ислам. Који су основни аргументи за овакав негативни однос? Скренуо бих пажњу да особа не престаје да верује у Бога и држи заповести које постоје и у хришћанству и у исламу.

– Хришћанство не представља просто признавање некаквог апстрактног Бога и скуп моралних прописа. Хришћани верују у Исуса Христа, Бога Који је постао Човек, Који не спушта директиве „са врха“ како да се правилно живи, већ Који је постао један од нас, живео међу људима и Својим животом, смрћу на крсту и васкрсењем из мртвих открио пут спасења. У таквог Бога човек, који је постао муслиман, не верује. У Корану се директно негира учење да је Христос Бог и Син Божији (5.17, 9.30). Ако хришћанин прими ислам значи да се одриче Христа који је рекао „Ја сам Син Божији“ (Јн. 10:36). За такву особу важе Исусове речи: „А ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега пред Оцем Својим Који је на небесима“ (Мт. 10:33). „Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему“ (Јн.3:36). Ето зашто је у питању духовна трагедија због које Црква тугује. Што се заповести тиче, оне су различите у различитим религијама; подударања наравно постоје, али их није толико пуно.

– Да ли је за Руску Православну Цркву данас актуелан проблем преласка у ислам од стране хришћана? Да ли се предузимају неки кораци за спречавање тога или вера представља лични избор сваке особе у који Црква нема права да се меша?

– У лични избор у принципу није могуће мешати се. То је одлично показао пример Новомученика руских у недавна времена. Они су сачували веру без обзира на то што су их атеисти подвргавали понижавањима, мучењима, затворима и убиствима. Наравно, Црква тугује због људи који су напустили Христа Спаситеља и отишли у неку другу религију, између осталог и у ислам, јер сматра да је њихов избор погрешан. Међутим, то не спада у актуелне црквене проблеме јер је та појава маргинална. Имао сам прилике да чујем да су понекада свештеници на молбу рођака разговарали са особама које су почеле да се занимају за ислам. Неки аутори су писали апологетске текстове који би омогућили таквој особи да се замисли. Међутим, све то су личне иницијативе, а не некакав свеобухватни подухват Цркве.

– Да ли је лакше популарисати идеје ислама у поређењу са хришћанством. Да ли се може тврдити да је ислам „удобнији“ за мисију?

 – Поједине идеје ислама лепше изгледају у очима савременог света – на пример, дозвола на многоженство. Међутим, ако се узме ислам у целини, није баш лако популарисати га јер се у друштву формирала прилично негативна слика ислама на шта се често жале и сами муслимански проповедници. Ово се не тиче само тероризма, већ и рецимо, положаја жене, као и агресивног имиџа који је створен захваљујући понашању неких представника омладине са Кавказа. Наравно, муслиманске апологете се труде да разоре ову негативну слику али тешко да могу признати да се њихов напор увенчао успехом.

– Зар Вам се не чини да су скандали око РПЦ један од разлога губитка поверења хришћана према својој Цркви што и доводи до трагања за новом вером?

– Мени се чини да је то управо резултат који желе људи који разгоревају такве скандале. Међутим, у стварности се не запажа губитак поверења хришћана у Цркву. Број парохијана није постао мањи. Анти-црквена расположења су порасла међу особама које су биле само номинално хришћани, док црквене људе то не може да дотакне из простог разлога што темељ вере чине живи односи човека са Богом које је стекао у Цркви. Ово лично искуство живота са Богом никако не може бити оповргнуто информацијом да је неки свештеник или неки високи црквени чин учинио неки грех јер у Православљу не постоји учење о безгрешности свештеника и вера у свештенике не представља темељ духовног живота. Наша вера се зове хришћанство, а не „свештенијанство“. Хлађења и отпадања од вере се наравно догађају али су узроци за то много сложенији и ретко да сам човек о томе говори отворено. Не постоји таква баналност да дубоко верујући хришћанин прочита вест о скандалу у новинама, покида свој крст са груди уз речи: „Доста је, одлазим у муслимане!“ Сем тога, у медијима постоји мноштво скандала који су повезани са исламом и муслиманским духовним лицима и зато за прелазак у ислам скандали очигледно не могу бити разлог, чак ако и сама особа то именује као разлог. Прави узрок лежи дубље.

– Вероватно сте упознати са садржајем Корана и друге исламске литературе. Шта по Вашем мишљењу највише убеђује људе да исповедају ову религију?

– Већина исповеда ислам по традицији. За оне који добро познају своју религију главни стимуланс је, по мом мишљењу, осећање сопствене изабраности које муслиманима даје њихова вера.

– Да ли то утиче на социјално-животно уређење муслимана: заједницу где су сви браћа и сестре што привлачи, на пример, усамљене особе?

– У огромној већини случајева разлог за примање ислама је жеља девојке да се уда. Иако постоје и девојке које обраћају своје изабранике-муслимане у Православље. Што се младића тиче у неким случајевима, не заједница у целини, већ конкретно друштво другова-муслимана ствара привлачну слику такве пријатељске заједнице. У неким случајевима то може имати своју улогу, посебно у регионима или колективима где је већина муслимана, али то не бих назвао типичним. Ту није све тако једноставно. Знам руског младића који је примио ислам и док је био успешан у животу имао је много другова из џамије. Међутим, када је изгубио посао, ауто, породицу, изгубио пређашњи живот, сви другови-муслимани су постали јако заузети, нестали негде. У сваком московском храму могу да вам испричају о муслиманима који долазе и моле за помоћ у тешкој животној ситуацији, говоре да им у џамији нису помогли. Да је муслиманска заједница онаква каквом сте је описали, мислим да не они не би морали да траже помоћ од хришћана. Знам за не један пример када је муслиман примао Крштење, говорећи да нигде није видео такву љубав према себи као у православном храму. Још више бивших муслимана ћете наћи на неким протестантским скуповима у Москви пошто они воде активну мисију међу емигрантима, што се за сада не може рећи за Православну Цркву.

– Зашто постоји толико мноштво тумачења Корана? Често у суседним џамијама људи могу чути два потпуно различита учења. Тешко је замислити тако нешто међу римокатолицима, Јеврејима или православнима. Да ли је то повезано са огромном улогом и ауторитетом духовног лидера?

– У исламу постоји неколико струја. Већина муслимана (око 90%) исповеда сунитску струју. Умма сунита није централизована. У њој не постоји својеврсни римски папа или Васељенски сабор који би могао да донесе одлуку: правилно је управо такво разумевање Корана, а ово је неправилно – и да сви сунити послушају. У првим вековима ислама такве фигуре су били калифи. Они су се сматрали намесницима „пророка“. Они су састављали Коран, дефинисали шта је истина и шта лаж, прогонили јеретике. Када је калифат био уништен, таква фигура није остала. Сада постоји просто много ауторитетних познавалаца ислама који су у принципу међусобно једнаки по статусу. Један, на пример, може изјавити: напади шахида против мирног становништва представљају грех и за муслимана је то неприхватљиво. Други ће рећи: у питању је предивна борба на путу Аллаха и сваки муслиман је у обавези да томе помогне. Просечни муслиман треба сам да одлучи кога ће од њих двојице послушати. Не постоји данас у сунитском исламу такав механизам који би га приморао да призна да је потребно слушати само једног муфтију, а другог уопште не треба слушати. Као што видите, оваква ситуација јако помаже овој разноликости мишљења о којој питате.

– По мишљењу протојереја Владимира Вигиљанског, доктрина муслиманске вере изграђена је на томе да је правоверни муслиман априори „безгрешан и изабран“ за разлику од грешника – хришћанина. Управо зато је, сматра отац Владимир, муслиманима лакше манипулисати, следећи понекада страшне циљеве. Да ли се слажете са његовим ставом?

– Можда и то има удела али се мени чини да је главни узрок у другом. Фигура Мухамеда се сматра идеалом, обрасцем за подражавање. Оно што је он чинио, говорио и посебно чему је призивао – све то је образац у исламу. У Корану се говори: „У Аллаховом Посланику имате диван узор“ (33.21) А шта види муслиман када чита традиционални опис Мухамедовог живота? Ратове „посланика“ са невернима, похвалу џихада као највећег подвига и позиве на учествовање у њему. Неко можда када прочита може да каже: ово није за мене, ја желим једноставно да живим, подижем децу, бринем о породици. А неко ће пожелети да опонаша, пожелети да постане шахид. Таквог човека треба само обучити и усмерити у „правом смеру“.

– У чему је корен чињенице да се ислам, не без основа, повезује са тероризмом? Како се догодило да муслимани у многоме имају „монопол“ на терористичку делатност, кријући се и користећи веру?

– Узрок такве повезаности је у томе да већину религиозно мотивисаних терористичких напада са људским жртвама управо и врше муслимани. То је чињеница. Може се прочитати и извештај Националног контратерористичког центра САД који врши мониторинг ситуације у целом свету. За 2011. годину се указује да „сунитски екстремисти већ три годину узастопце врше највише терористичких напада са жртвама. Више од 5700 инцидената је повезано са сунитским екстремистима који су одговорно за скоро 56% свих напада и око 70% свих жртава у нападима“. По статистици овог цента, 43% је учињено из нерелигиозних мотива (националистички, сепаратистички, еколошки, итд.). Од 57% религиозно мотивисаних – 56% су извршили муслимани. Међу религиозно мотивисаним терористима има и хришћана, будиста, али је њихов број мизеран, налик на статистичку грешку. То није за изненађење ако се сетимо да ни Христос ни Буда никада у животу нису узели мач у руке. Мухамед је имао девет мачева и они му нису служили за украшавање ентеријера.

– Постоји раширено мишљење о нетрпељивости муслимана. Али зар прилично агресивна реакција православне заједнице на наступ панк групе „Pussy Riot“ није открила сличну нетрпељивост?

– С једне стране крвави напада са хиљадама жртава, а са друге стране много вике и једна покидана мајица – по Вашем мишљењу је умесно да се говори о сличности? Мени се чини да агресивном треба назвати управо реакцију следбеника панк групе. Ко је писао „Free Pussy Riot“ крвљу убијених људи? Ко је секао крстове, оскврнио храмове, иконе заливао мастилом? Са православне стране много узнемирених речи и једна покидана мајица. Тим женама није судила Црква, већ грађански суд. Желео бих да оне који говоре да је Црква требала да их пусти и да им опрости подсетим да је Црква тако и поступила. Први пут су свој наступ желеле да спроведу у Јелоховском храму. Радници у храму су их просто извели напоље и пустили их у миру. Ни полицију нису звали, ни пријаве нису писали. Како су одговориле ове жене? Још изазовнијим наступом у храму Христа Спаситеља. Зашто су наши медији „заборавили“ ову околност. Узгред, када је у Немачкој следбеник ове панк групе покушао да спроведе акцију у њихову подршку у храму у Келну, представници римокатоличке цркве су одмах позвали полицију и пријавили га суду. И то је нормално. Верујући су такође људи, имају право да буду заштићени од ситуације да, када дођу у храм, буду принуђени да слушају богохулства и ругања својој вери. Немачки суд је управо и донео пресуду да је тај човек крив за нарушавања права верујућих.

– Да ли сте лично упознати са православним хришћанима који су примили ислам?

– Пошто сам специјализирао хришћанско-муслиманске односе у разним периодима ми је писало много људи који су ми говорили да су из хришћанства прешли у ислам. Са некима сам се и лично сусретао. Скоро сви нису знали чак ни основе хришћанства, најосновније ствари. Изузетак су случајеви када су бивши свештеници примали ислам. На пример, имао сам прилике да говорим са Али Полосином. Он је, наравно, познавао хришћанско учење. Стекао сам утисак да није примио ислам из религиозних мотива. Ово је моје лично мишљење. Сећам се како сам са изненађење на једном од муслиманских форума пре неколико година прочитао оптужбу изнесену у озбиљном тону да је Полосина тобож посебно послала Руска Православна Црква да би разорио руски ислам изнутра. У питању је наравно апсурд, који ипак показује да спектар реакција на „обраћенике“ може бити јако широк. Познати су ми и примери људи који су се, обративши се у ислам, затим са покајањем вратили у Цркву.

– Шта бисте предузели ако бисте сазнали да неко од ваших парохијана планира да постане муслиман?

– Поразговарао бих са њим. Дао литературу да прочита. Молио бих се за њега.

– Ако би вам пришао муслиман који би желео да постане православан, да ли бисте се сложили да извршите Тајну Крштења? Да ли сте у вашој пракси имали такве случајеве?

– Као ђакон ја не могу да крштавам, то ради свештеник. Али сам, на пример, имао прилике да држим беседе за оглашене (припрему за Крштење) са бившим муслиманима који су желели да постану православни. Ништа ту није чудно – у свакој московској парохији ћете међу парохијанима наћи бившег муслимана и сваки свештеник у мање или више већој градској парохији има искуство крштавања муслимана који су сами пришли Христу и замолили да буду примљени у Цркву.

http://www.pravoslavie.ru/put/71036.htm

Кључне речи:

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари

О Аутору ()

Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ покренут је на Богојављење 2010. године са циљем да се православни хришћани што више чују и сазнају о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20) коју Његова Црква данас извршава. Предлог за стварање самог центра дао нам је Мученик чије име наш центар носи, на неколико дана пре него што је пострадао за Христа. Наш циљ је да, колико је у нашој моћи, помогнемо како спољашњу тако и унутрашњу мисију Цркве. Зато смо покренули једну акцију под називом „500x100“, која за циљ има да окупи 500 ревносних православних хришћана који би донирали 100 динара месечно за потребе мисије Цркве. Ако желите да детаљније прочитате о нашем подухвату, пријавите се ОВДЕ.

Није остављена могућност за писање коментара.