Ne može biti mučeništva van Pravoslavne Crkve

Ne može biti mučeništva van Pravoslavne Crkve

Na pravoslavnom internetu se u proteklom periodu pojavilo mišljenje da su Kopti-monofiziti, koji su postradali od ruke pripadnika terorističke „Islamske države“, postradali za Hrista, da njihovo stradanje predstavlja mučenički podvig. Njihovo zversko ubistvo (i to još pred kamerama) izaziva tugu, saosećanje i saučešće u tragediji koja je zadesila i njih i njihove porodice. Međutim, ovaj tužni događaj i osećanja koja se javljaju, nikako ne mogu biti povod za prenebregavanje onoga što je učenje Svete Crkve na ovu temu. Na žalost, ovi ljudi nisu bili članovi Crkve i njihova smrt ih nije učinila članovima Carstva Nebeskog. U pitanju nije lični stav ili prezir prema ljudskoj tragediji, već jasno učenje Laodikijskog Sabora kao i drevnog učitelja i Oca Crkve, Svetog Kiprijana Kartaginskog. Ljudi u Crkvi se nalaze pred izborom – da li će, kada čuju učenje Crkve, smireno prihvatiti i prekloniti um ili će ostati uporni u svom mišljenju (na taj način i stavu) da saborni um Crkve greši. Treba biti oprezan da se ne odbaci jasno svedočanstvo Duha Svetoga dato kroz učenje Sabora i Svetih Otaca, da neprihvatanjem tog učenja ne pohulimo na Duha (Mt. 12:31).  

* * * * * *

 34. pravilo Svetog Laodikijskog Sabora:

„Nikakav hrišćanin ne smije ostavljati mučenike Hristove i obraćati se lažnim mučenicima, to jest jeretičkima ili koji su prije jeretici bili; jer su ovi daleki od Boga. Neka su dakle anatema, koji se k njima obraćaju.“ (Ap. 10, 11, 45, 46, 64, 70; III Vas. 2, 4; Laod. 6, 9, 32, 33, 37; Kartag. 83; Timot. al. 9)

Tumačenje Episkopa Nikodima Milaša:

„Ovo pravilo stoji u svezi sa 9. pravilom ovoga sabora i govori u glavnome o istoj stvari, naime o lažnim mučenicima kojima su i neki pravoslavni odavali (po)štovanje. Razlika je, što se u onome pravilu laodikijski Oci osvrću na one pravoslavne, koji su to činili po neznanju, ili što su na dobru vjeru na to bili od nekoga zavedeni, te za takve i određuje ono pravilo, da se za neko vrijeme odluče od Svetog Pričešća; a u ovom (34.) pravilu govore o onima, koji to čine namjerno, ili kao što kaže Valsamon u tumačenju ovoga pravila, punom duševnom voljom, te s toga takve i predaju anatemi, jer tijem od Boga odstupaju.“ (Nikodim, Episkop Dalmatinski, „Pravila Pravoslavne Crkve sa tumačenjima“, knjiga II, 92. str. Beograd-Šibenik, 2004.)

Iz pisama Sveštenomučenika Kiprijana Kartaginskog:

„Ili, odvojen od Crkve, preći će jereticima i raskolnicima; tamo, makar kasnije i bio umrtvljen radi imena Hristovog, on, kao postavljen van Crkve i odvojen od jedinstva i ljubavi, ne može ni kroz smrt da stekne venac“. [1, 43. Pismo Antonijanu o Korneliju i Novacijanu, str. 167]

„Znaj da pre svega ne treba da budemo radoznali čemu on uči, kada uči van Crkve. Ko god i kakav god bi on bio, on nije hrišćanin pošto nije u Crkvi Hristovoj. Neka on sebe i hvali, neka nadmeno proslavlja svoju filosofiju i krasnorečivost, onaj pak koji nije sačuvao ni bratsku ljubav, ni crkveno jedinstvo, izgubio je i ono što je ranije bio“. [1, 43. Pismo Antonijanu o Korneliju i Novacijanu, str. 173]

„A pošto u paklu nema pokajanja i tamo ne može biti ispovedanja, onda oni koji se kaju i mole od sveg srca da im se oprosti, treba da budu primani unutar Crkve i u njoj čuvani za Gospoda, Koji će kada dođe u Svoju Crkvu, suditi onima koje nađe unutar nje. Odstupnici i begunci ili protivnici i neprijatelji Crkve Hristove, ako bi čak i pretrpeli smrt van nje za Hristovo ime, ne mogu biti, po Apostolu, dopušteni miru sa Crkvom, jer nisu sačuvali ni jedinstvo, ni duh, ni Crkvu“. [1, 43. Pismo Antonijanu o Korneliju i Novacijanu, str. 178]

„Neprijatelj Crkve prezire kako zarobljene i pobeđene, tako i one koje je sam otrgnuo od Crkve i nastavlja da napada na one u kojima uočava živog Hrista. Ako makar neko od njih i bio ulovljen od njega, uzalud će sebi laskati lažnim imenom ispovedništva, jer kao što je poznato, ako bi takvi i bili umrtvljeni van Crkve, to neće biti venac vere, već pre kazna za verolomstvo (izdaju vere); neće se useliti među istimišljenicima u domu Božijem oni koji su se, po bezumnoj strasti prema raznoglasju udaljili iz tog miroljubivog doma“. [1, 50. Pismo Korneliju u zatočenju o njegovom ispovedništvu, s. 233-234].

Celo pismo Antonijanu o Korneliju i Novacijanu na:

http://acathist.ru/en/literatura/item/pismo-k-antonianu-o-kornelii-i-novatsiane

Izvor: „Svящennomučenik Kiprian Karfagenskiй. Tainstvo edinstva Cerkvi, Pisьma o duhovnoй žizni: Sb. pisem.“ Sastavio sveštenik Aleksandar Gumerov. Moskva.: Izdanje Sretenjskog manastira, 2008. – 368 s.

„Koje krštenje može imati veću i višu silu od krštenja ispovedanja i stradanja, kada se onaj koji ispoveda Hrista pred ljudima krštava svojom sopstvenom krvlju? Međutim, ni to krštenje ne može doneti korist jeretiku, makar on i ispovedao Hrista i bio umrtvljen za Njega van Crkve; zar će pokrovitelji i zaštitnici jeretika one koji su umrtvljeni za lažno ispovedanje Hrista, uprkos svedočanstvu apostola koji govori da makar takvi bili i spaljeni i umrtvljeni samo po sebi to im neće doneti nikakvu korist, udostojavati slave i venca mučeničkog? Ako jeretiku nimalo ne može da posluži na spasenje čak i krštenje javnog ispovedanja i krvi, jer van Crkve nema spasenja… […] Pritom neki (kao da, tobož, ljudskim mudrovanjem mogu da ukinu istinu jevanđelske propovedi) postavljaju pred nas oglašene i pitaju: ako neko od njih pre nego što uspe da se krsti u Crkvi bude uhvaćen za ispovedanje imena (Hristovog) i bude umrtvljen, zar i takav treba da izgubi nadu na spasenje i nagradu ispovedanja samo zato što pre toga nije obnovljen vodom?

Neka znaju takvi prijatelji i zaštitnici jeretika da oglašeni, kao prvo, imaju čistu veru i istinu Crkve i na pobedu protiv đavola izlaze iz Božanskog stana sa potpunim i iskrenim poznanjem Boga Oca, Hrista i Svetog Duha: kao drugo, oni i nisu lišeni Tajne krštenja kao oni koji su kršteni najslavnijim i najvećim krštenjem krvi o kome je i Gospod govorio: „Meni se valja krstiti“ drugim „krštenjem“ (Lk. 12:50).

A da čovek koji se krštava svojom krvlju i osvećuje stradanjem dostiže savršenstvo i dobija blagodat Božanskih obećanja, pokazuje nam Taj isti Gospod u Jevanđelju kada govori razbojniku koji veruje i ispoveda u svom stradanju da će biti sa Njim u raju“. (Lk. 23:43). [Pismo Jubajanu o krštenju jeretika: http://azbyka.ru/otechnik/Kiprian_Karfagenskij/pysma/48)

Ključne reči:

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Komentari (2)

Povratni Link | RSS Feed Komentari

  1. Tvoj anđeo čuvar kaže:

    Hmmm… 3a razliku od većine Srba, Kopti koje sam upoznao su bili ekstra pobožni. Ako oni nisu u tom ”carstvu”, onda stvarno ne znam ko će ući…

    • Pravoslavni Misionarski Centar "o. Danil Sisojev" kaže:

      Poštovani brate,

      Postoji nekoliko stvari na koje bismo želeli da obratimo pažnju u Vašem komentaru, koje su između ostalog karakteristične za današnje vreme.

      Kao prvo, nije jasno kakve veze imaju Srbi sa učenjem Laodikijskog Sabora i Svetog Kiprijana Kartaginskog? Zar Srbi imaju neku garantovanu ulaznicu („preko veze“) u Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha? Nije jasno zašto se u Vašem komentaru odmah, na početku, sve svodi na pretpostavku da neki narod automatski dobija spasenje? Zar Laodikijski Sabor i Sveti Kiprijan u svom učenju to pominju negde?
      Da, takva zabluda postoji danas među Srbima (takva zabluda je bila i među novozavetnim farisejima koju je izrazio Sveti Preteča rečima „ne mislite i ne govorite u sebi imamo oca našeg Avraama…“) i raširena je u određenim grupama ljudi, ali ona nikakve veze nema sa učenjem Crkve koje je pokazano, zato mislim da nije korektno da se na taj način predstavlja sa Vaše strane.

      Kao drugo, moramo da skrenem pažnju da je termin „ekstra pobožnost“ koji koristite, vrlo širok pojam, da u taj pojam može mnogo toga da se smesti. Evo par primera: fariseji su u vreme Hristove propovedi bili „ekstra pobožni“: želja za molitvom ih je primoravala da se mole na raskršćima i ulicama, ljubav prema bližnjem i želja da pozitivno utiču svojim primerom na druge je izazivala da svima pričaju („trube“) o svojoj milostinji, neumoljivo su držali zapovest o suboti… (Mt. 6. i 12. gl.) A Apostol Pavle je neznabošcima na Areopagu rekao: „Ljudi Atinjani, po svemu vas vidim da ste vrlo pobožni“ (DAp. 17:22).
      Ako uzmemo ovo u obzir, složićete se da ako je neko „ekstra pobožan“ to ne mora obavezno da znači da će ući u Carstvo.

      To Carstvo nije sa znacima navoda kao što navodite, već realno Carstvo, zajednica i život sa Bogom i u Bogu koje počinje već ovde, a može da se stekne samo iskrenim životom u Crkvi, kroz Svete Tajne i Svete Vrline po učenju Svetog Justina Ćelijskog. Kroz Svete Tajne dobijamo blagodat, koja se nalazi samo i jedino u Pravoslavnoj Crkvi, a kroz blagodat dobijamo i snagu da izvršavamo zapovest koje su nam uslov da uđemo u život večni, po rečima Samog Spasitelja (Mt. 19:17).

      Drago mi je da ste imali prilike da upoznate neke od pripadnika koptskog naroda, siguran sam da su ljudi na mestu; i ja sam čuo da su ljudi imali prilike da se uvere u srdačnost nekih od pripadnika njihovog naroda. Nadam se da ste im takođe u razgovoru pomenuli da su, na žalost, monofiziti iskrivili Hristovo učenje, da su učinili greh jeresi koji, po Apostolu Pavlu (Gal. 5:20-21), lišava ljude Carstva Nebeskog. Apostol Jovan piše: „Svaki koji prestupa i ne ostaje u učenju Hristovom, taj Boga nema; a koji ostaje u učenju Hristovom, on ima i Oca i Sina“ (2 Jn. 9). Po Vama monofiziti, svojim učenjem osuđenim od strane Vaseljenskih Sabora, ne prestupaju učenje Hristovo, učenje Crkve?

      Zar u svakom narodu (ne samo među Koptima) i svakom verom ne možete naći ljude koji su srdačni, „dobri kao hleb“ koji su brzi da učine dobro delo? Da skrenem pažnju, dobro delo PALE PRIRODE, koje samo po sebi nema silu da spasi čoveka. Vi očigledno smatrate da je dovoljno što je neko „dobar“ i da mu to otvara put za „carstvo“. Zašto je onda Hristos dolazio, propovedao, stradao, vaskrsao i vazneo se ako se ionako dobri ljudi sami po sebi spasavaju? Predlažemo da se upoznate sa knjigom „Van Crkve nema spasenja“ u kojoj je pokazano učenje 40 Otaca Crkve o mogućnosti spasenja van Crkve.

      Znate, ogromni problem u glavama ljudi koji dolaze u Crkvu je što se oni ne bore sa načinom razmišljanja u kome smo svi vaspitani, tj. da je svako od nas mali centar sveta, da je naše mišljenje veoma važno, da smo mi sami po sebi tako dobri, pametni, inteligentni, puni vrlina… Da nas činjenica da smo u Crkvi i da smo proživeli par godina kakvim-takvim crkvenim životom samim tim stavlja na nivo Otaca, da nemamo mi šta da se učimo. Zato tako lako „sipamo rešenja iz rukava“ za sve, tako lako „ne prihvatamo“ iz učenja Crkve sve ono što nam se ne svidi, dopadne, nije nam jasno… Mi smo obrazovani, znamo da koristimo mobilne, kompjuter i internet, a Oci su „jadni“ morali da pišu i čitaju uz sveću…

      Sveti Oci uče da vera znači da Bogu više veruješ nego sebi. A svi mi danas pokazujemo da nam je to veoma teško, da naravno da više verujemo sebi nego Bogu. To se jasno pokazuje iz prostog primera, evo upravo ovog o čemu govorimo.

      Navede se učenje Sabora koji je prihvaćen i priznat za bogonadahnut od strane Vaseljenske Crkve, učenje Svetitelja koji se smatra učiteljem Crkve i toliki broj ljudi glatko i lako kaže „ne slažem se, ja ovo ne prihvatam!“
      Vi Boga poznajete bolje od Kiprijana Kartaginskog ili Otaca Laodikijskog Sabora? Imate više ljubavi prema Bogu i ljudima od njih? Dostigli ste veću duhovnu visinu od njih, „dali krv i primili Duh“ kao oni?

      Dragi brate, nemamo mi šta da se ne slažemo ili ne prihvatamo učenje Crkve, naše je da savijemo naš gordi um i da prihvatimo učenje Otaca. Zbog nas samih, našeg spasenja. Učenje Crkve se ne može oboriti koliko god bilo onih koji bi to želeli, kojima to učenje predstavlja „kost u grlu“…

      Predlažem Vam da, po primeru knjige „Van Crkve nema spasenja“, pronađete jasna i neoboriva svedočanstva iz Predanja Crkve, učenja Sabora, Svetih Otaca (po mogućstvu da nisu istrgnuta iz konteksta, sa jasnim ukazivanjem na mesta odakle su uzeta) koje bi pokazalo ono što Vi tvrdite – da je dovoljno da je neko „ekstra pobožan“ da bi ušao u Carstvo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *