„Мисија – органски део Православља“ – Архимандрит Пантелејмон Јовановић
Имали смо велику част и, слободно се може рећи, привилегију да о мисији говоримо са човеком који мисију познаје не само у теорији, који је свој живот посветио испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20). Од свег срца препоручујемо јер се заиста много, много може научити из смирених савета Христовог мисионара, оца Пантелејмона…
– Шта је мисија? Колико је уопште мисија саставни део Православља? Јер навикли смо да на улици видимо само секташе који прилазе људима и започињу разговор? Да ли проповед Православља треба да буде ограничена само на храм?
– Мислим да је мисионарење управо саставни и органски део Православља и да постоје две врсте мисионарења. Једна, када се мисионари у својој средини, својој свакодневници и међу својим народом, а друга, на коју се чешће мисли када се каже мисија, која се односи на мисионарење у страним земљама међу туђим народима уз неизоставну свест да је први предуслов за мисионарење лични труд у духовном животу и поправљању самог себе уз Божију помоћ. Они који се труде у вери и поправљању самих себе и имају благослов Цркве, црквених власти и духовника (било међу свестенством, монаштвом или мирјанима) они мисионаре и проповедају и у храму и ван храма и рекао бих нема места ни прилике где не мисионаре својим добрим примером, јаком вером и љубављу према Богу и ближњима. То би требао да је императив за све.
– По чему се разликује православна од нпр. протестантске мисије? Неко би рекао да обе сведоче о Христу?
– Моје искуство овде у Африци је да је главна разлика у томе сто се протестантска и остале мисије заснивају највише на хуманитарном раду (који није без резултата када се има у виду сиромаство, тески услови живота и животни стандард локалних афричких заједница), а православна мисија се заснива заиста примарно на проповедању реци Божије и упознавању чланова афричких заједница са вером, љубављу Божијом, откривењима и истинама Православне Цркве и учењима Цркве о вечном животу, светим тајнама, суду Божијем, митарствима, нашој грешности, искупитељском делу Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа, обећањима будућих добара… Једном ми се догодило да сам желео да новокрштеним члановима локалне афричке заједнице обезбедим превоз до наше цркве јер нису могли то да приуште, али сам добио савет од оца Стивена (који је надлежан за мисију у нашој Митрополији) и упућена ми је молба да не чиним то већ да требају сами да зажеле и да се потруде да дођу. Наравно, то није правило и с времена на време и ми по могућностима помажемо материјално једно православно сиротиште и школу али сам навео овај пример да приближно представим приступ православног свестенства изузетном важном делу мисионарења овде у Африци. Жеља је да људи приступају Православном Хришћанству искрено и без неких световних интереса. На тај начин ће новокрштени бити одлучни и истрајни и нећемо имати ситуације (које су овде цесте) да људи сваких неколико месеци прелазе из једне вере у другу веру.
– Многи мисију видео само као спољашње дело. Колико је битно и „унутрашње делање“? Како да човек своју реч снабде снагом?
– Већ сам рекао да је моје осећање да је за мисију најважнији лични труд у вери и поправљање самог себе уз Божију помоћ. Када се онај који мисионари, труди у молитви, посту, ревности за богослужења и сваком добром делу и када се труди у љубави према Богу и ближњима на делу, тада Господ даје снагу и силу рецима таквог мисионара. Такође, истински и искрени осећај сопствене недостојности и грешности и труд на том путу, даје човеку духовну снагу, разборитост и смиреноумље који су неопходни свима нама, а нарочито онима који имају благослов за мисионарење.
– Како мисионар да направи равнотежу између спољашњег и унутрашњег? О. Данил Сисојев је говорио о искушењу да људи који почну да мисионаре знају да запоставе црквени живот – одлазак недељом у храм нпр?
– Једноставно је неопходна свест и осећање да без унутрашњег вођења духовног живота и труда у том делу и труда у стицању унутрашњих и спољашних врлина уз Божију помоћ, не само да мисионарење неће уродити плодом, него ће бити и опасно јер непријатељ нашег спасења не дрема већ само гледа како ће кога да упропасти. Опасност је да се западне у гордост, сујету, умишљеност, осуђивање, свађалачки дух и пуно других духовно штетних навика и осећања, а крајње опасности су, претпостављам, лењост, непослушност Цркви и прелест (самообмана). Сигурност и безбедност мисионару, управо доносе врлине супротне наведеним гресима, а то су: свест о својој грешности и недостојности, послушност Цркви, свакодневно поправљање самог себе, смирено мишљење о самом себи (смиреноумље), труд у сваком духовном и добром делу.
– Која мисао треба да покреће човека на дело мисије? Како да не проповеда себе, већ Христа Распетог?
– Чини ми се да је међу најважнијим потреба да се мисионар труди из љубави према Богу и људима, и не би ли се како, милошћу Божијом, покрио бар један мањи део личних грехова и слабости, и жеља да се чине дела супротна делима која упропашћују душу и припремају јој, не дао Бог, вечну погибао. Против “проповедања себе”, мисионар би требало да се бори смиреноумљем, послушношћу Цркви и духовнику у свему, и свешћу да је он само (како је говорио блаженоупокојени владика Данило: “зарђала жица на трулој бандери али који је прикључена на Ђердап па спроводи струју”), бескорисно и грешно оруђе у савршеним рукама милостивог Бога, кога је вера, љубав и страх од помисли какав ће одговор дати на Суду Божијем, покренула да са благословом мисионари и преноси реч о љубави и истини Божијој желећи спасење свакоме. и како је говорио један свети отац Православне Цркве, да ако у Рају не би било ближњих и људи уопште, онда не би ни он волео да се нађе у таквом празном Рају, а Свети Владика Николај пише у својој пророчкој песми “Небеска Литургија”, да Свети Сава моли Господа да спасе Србе и подари им Рајска Насеља, по цену да он сам не буде у Рају. То је љубав коју су свети људи имали и која је најприближнија љубави Божијој. Та љубав (колико је могуће грешном човеку имати је) треба да покреће мисионара.
– Како да се осмели човек да говори о Христу? Како да превазиђе страх од људи који често спречава човека да говори о Христу?
– То је индивидуално искуство и зависи од сваког појединца и његовог духовног склопа, мудрости, расуђивања и спремности на жртву. Мислим да је неопходна искрена вера и заиста одлучност спојена са љубављу према Богу и ближњима. Спремност на повремене непријатности (али шта су наше незнатне непријатности и мала и пролазна понижења у односу на страдања нашег Спаситеља безгрешног, ради нас људи и нашега спасења). Свест о истинском добру на дуге стазе. Свети отац нас Јустин Поповић је говорио да је једино право и истинско добро према ближњима када ближњем мислимо и говоримо оно сто је за његово вечно спасење. Тако ће се превазићи страх али је неопходно и расуђивање да се не западне у непотребна искушења. Дакле, молити се Богу да се стекне врлина да се осети када, на који начин и како говорити са ближњима. То није нимало лако али ће Господ помоћи искреном трудбенику.
– Када наступа степен када неко може и треба да мисионари? Да ли је то одмах на почетку или када узнапредује у духовном погледу? Како да правилно проповеда Христа, а не себе, неко ко је тек започео са животом у Цркви? Ко нема још довољно знања?
– Верујем да је у сваком случају неопходан благослов Цркве (благослов надлежног епископа, духовника, свестеника) у зависности од духовног настројења, окружења, способности, околности у којима се живи и потреба. Из личног искуства мислим да је карактеристично за већину оних који су тек започели живот у вери да имају потребу и мишљење да духовно благо, реч и науку Божију коју су открили (које нам је милост Божија и љубав Божија открила) преносе другима са најбољом намером али уз пуно проблема услед неискуства. Већином се временом то исправља и стичу се нова духовна искуства због безбројних искушења и духовних испита са којима се сусрећемо у свакодневном животу и та првобитна “потреба” сплашњава и проналази се приближна мера како се односити према ближњима у свом окружењу, како им истински помоћи уз добру и слободну вољу и како, када и коме шта говорити или не говорити. Уосталом, та наука се учи цео живот. Конкретно, ја сам у нашој јужноафричкој парохији, дао генерални благослов свим нашим парохијанима који се труде у вери и редовно долазе на богослужења, да требају што више сведочити истину (на првом месту својим добрим примером) и преносити реч Божију и оно што чују и науче у светом храму али са расуђивањем. То смо учинили због тога што је нека неславна традиција у нашој дијаспори међу члановима српске заједнице, да се пуно и лако шире клевете и неистине на рачун Цркве и свештенства и да је хронична болест наших људи (за које имамо наравно пуно разумевања јер смо већина нас одрастали у атеистичко-комунистичкој држави) да су индиферентни према духовном животу, науци Божијој и да је пуно предрасуда присутно према Цркви и вери. Највише се боримо против штетних навика, добрим делима, плодоносним и искреним радом и отвореношћу према свакоме. То је такође једна врста мисионарења.
– Ако одсуствује мисионарска школа, како да се организују људи који би желели да мисионаре? Колико је у свему битна лична иницијатива? Да ли је дозвољена?
– Лична иницијатива је изузетно важна и чврсто верујем да ће увек бити дозвољена и подржана када су намере искрене и благословене. Када је од Бога и по Богу. Потребно је да се људи саветују са духовником, да се организују самоиницијативно (са благословом надлежног епископа који би унапред био упознат преко духовника са намерама, планом и програмом), да се организује семинар са адекватним предавачима, саставе циљеви, план, програм и начин рада и функционисања, редовно одржавају састанци, подносе извештаји, дискутује о новим предлозима и идејама… Из личног искуства сматрам да је лакше тако нешто организовати у Србији него где ми живимо и где се води потпуно “западни” начин живота у коме људи немају пуно времена ни за ужу породицу, а да не помињемо друго. Ипак, са добром вољом и искреним залагањем свугде је могуће допринети. На моју иницијативу и уз подршку неколико свестеника и ђакона, овде у Јоханесбургу смо недавно одржали састанак на коме смо разматрали начине да унапредимо мисионарски рад у нашој митрополији који је мало утихнуо у последњих годину дана. Разговарали смо о конкретним стварима и саставили предлог за нашег митрополита Серафима. Надамо се, ако не све, али да ће бар нешто од наших најискренијих и добронамерних предлога бити усвојено и да ће нас Митрополит нас подржати као сто нам је и до сада пружао подршку у складу са својим могућностима и по свом расуђивању проценивши ста је добро и корисно и шта ће помоћи да се унапреди мисионарски рад у нашој митрополији.
– Где стећи искуство за мисионарење? Чиме почети?
– То је Божије и мислим да човек не треба то добро дело пуно да планира него ко добије призив за тако нешто и благослов у зависности од потреба и могућности. Богу једином је познато и Он припрема своје слуге на разне начине, људима непознате а Њему Једином познате, за то богоугодно дело. У свакоме од нас узраста духовни човек у зависности од личног труда у духовном животу. Наравно да нема ништа лоше у томе да монах, свестеник или верник зажели и заволи то дело и чак на неки начин да изучава то поље духовног живота и духовних активности али у исто време се усуђујем да кажем да је потребно и да се на неки начин смирено препуштамо вољи Божијој, никако неком пасивношћу, већ напротив, активним трудом у вери.
– Какав приступ човек треба да има са људима? Како да зна када и који да примени? Када бити директан макар и било непријатно за саговорника? Колико је страх од одбијања човека од вере примерен? Где је граница у благости и попуштању у односима?
– То су све веома осетљиве и суптилне духовне теме. Свети отац Јустин Поповић је говорио да свакој људској души треба приступати веома опрезно и пажљиво, такорећи на голубијим ногама. Ја сам далеко од достојности и способности да о томе говорим. Једино верујем, молити се Господу да нас научи и дарује нам расуђивање у односу са ближњима. Расуђивање је велики дар Божији и само светитељи Божији су се удостојавали тог дара. и ми грешни можемо добити по неку мрвицу (или колико нам је потребно и колико можемо да примимо) тог великог дара Божијег, у зависности од нашег искреног труда у вери, живота у Цркви, односа према ближњима, чињења добрих дела, одрицања од своје себичности, гордости и сујете, удаљавања од греха и порока…
– Колико је познавање грчког језика битно? У књигама које описују сусрете и полемику православних мисионара и инославних и секташима, често се доводи у питање правилан превод одређеног стиха на грчком језику? Нпр. у полемици са Јеховиним сведоком, како му показати да је превод „Новог света“ лажан, ако не знате грчки?
– Претпостављам да мисионару само може бити од непроцењиве помоћи познавање што више страних језика. Наравно и старих језика библијских (грчког, јеврејског…) али и што висе других страних језика. Ово вероватно има много већи значај уколико се мисионари у страним земљама међу страним народима. Мени изузетно пуно значи познавање енглеског језика (иако скромно) али и то је од непроцењивог значаја у држави и на континенту на коме живим.
– Како превазићи схватање присутно у српском народу да си, чим си Србин, аутоматски православан? Или ако си Албанац – да си муслиман; Хрват – да си римокатолик? Да Православље није само скуп неразумљивих ритуала – паљење свећа, слама за Божић, туцање јаја за Васкрс? Да није само скуп „треба се, мора се, ваља се…“ Да је Православна вера јединствено средство које нас води спасењу тј. вечној заједници са Живим Богом?
– Превазићи га отвореношћу за истину и одбацивањем предрасуда. Потребна је спремност на жртву свештенства, сведочење својим примером и неуморна проповед, не инертност, незаинтересованост, лажна сентименталност, страх за овоземаљски живот и добра која су нам потребна за наше породице и никако се унапред предавати (што видим као проблем у нашој дијаспори). Господ неће оставити никога од нас ако се искрено трудимо, верујемо и поштено и честито радимо свој свети и узвишени посао. Члановима српске заједнице је потребно да откључају закључана врата своје душе и допусте светлости Божанској да уђе, тада ће мрак неверја, бесмисла и атеизма нестати. Потребно је искрено зажелети да топлина љубави Божије и смисла животног загреје срце и душу. Да се одбаце предрасуде које су нам наметнули лажни усрећитељи и лажни ослободиоци 1945. године. А ако неко и даље (по својој слободној вољи од Бога датој) нема потребу за животним смислом и својим Творцем и Спаситељем, онда бар да не омета друге и не товари на себе још већи грех и проклетство. На жалост, ово говорим, јер знам колико је у дијаспори велики проблем јер се, у разним заблудама, поједини људи лишени страха Божијег, не устручавају да устану и на свештенике и друге хушкају против свештенства што доноси огромну штету свакоме ко тако ради.
– Како Африканци реагују на Благу Вест о Христу? Како реагују на Православље?
– Африканци су као и сви други људи на свим осталим континентима, а што је карактеристично за савремени и модерни начин живота, гладни и жедни Истине, правде, смисла и Реци Божије. Слични су изазови и слична искушења као и било где друго. Примамљивост лажних задовољстава и уживања, недостатак љубави и смисла, а на овом континенту нарочито сиромаштво, висока стопа криминала, и болест модерног доба СИДА (AIDS) која се на овом континенту брзо шири и поприма размере епидемије, услед неупућености, недовољног образовања и неморалног начина живота, лишеног породичних вредности и верности. У целокупној таквој атмосфери, Блага Вест Јеванђелска је насушно потребна и једина која може решити нагомилане проблеме у друштву и опасности које прете да погоршају квалитет живота у будућности. Господ је једини прави и истински Исцелитељ људских душа. Православље је само по себи специфично као непромењива, чиста, изворна хришћанска вера и верни чувар Речи Божије и апостолских предања, а у свакодневници се препознаје лако по ненаметљивости, благости, светости и дубокој толеранцији сваке личности и слободне воље сваког човека. Људи све више то препознају (нарочито упоређујући са другим хришћанским и нехришћанским конфесијама) и у томе видим будућност Православља и на афричком континенту.
– Из писама оца Серафима Роуза види се да је врло похвално говорио и писао о православним хришћанима Африке – о њиховој једноставности, смирености, трпљењу, о њиховом поштовању јерархије – свему оно ме што недостаје овде у Србији? Да ли можете да нам кажете пар речи о нашој браћи по Вери?
– Из личног искуства, ја недостојни само могу да се потпуно сложим са запажањима великог оца Серафима Роуза. Потпуно је тачно (да ли због тешких услова живота или из других разлога, Бог зна) да су локални Африканци већином заиста простодушни, срдачни, искрени, смирени, трпељиви, са пуно поштовања не само према црквеној јерархији већ и према свим људима. Знају да се радују малим животним стварима и да буду задовољни и срећни са мало, што мислим да изузетно помаже сваком човеку који усвоји такав приступ животу и мислим да од њих, локални бели људи имају пуно тога да науче у вези са свакодневним приступом животу. Тачно је да Африканци имају и лоших особина као што је лењост (који многи повезују са лепом климом, воћем и поврћем које рађа на све стране, више пута у години и афричком културом) и живот “од данас до сутра” без велике жеље за напредовањем и стварањем. Ипак, рекао бих да су по отворености, искрености, срдачности, емоцијама и друштвеном животу, Африканци пуно ближи нама Србима, него што је то “западни” бели човек који се налази у искушењима себичности, лицемерја, егоизма и хедонизма. Лично бих волео да локални Африканци – староседеоци поприме од белих људи добре особине, а да никада не поприме оне лоше особине и да и ми Срби од свих попримимо добре особине које нам недостају, а да сачувамо наше врлине које имамо и да их понудимо онима који их немају. У сваком случају, управо због свих сличности које повезују православне народе са афричким староседеоцима, постоји велика перспектива за Православну веру у Африци и треба да се молимо Господу да локални Африканци све више откривају чистоту Православне вере и приступају јој искрено, отвореног срца и душе.
– Која су њихова искушења? Да ли ми можемо некако да помогнемо одавде?
– Треба се молити Господу за Цркву у Африци и народ у Африци, а ако неки имају и друге конкретне прилике да помогну, не треба да пропусте да помогну на било који могући начин Православну Цркву и мисију у Африци. Реч Божија и Наука Божија у будућности, само може донети мир, радост и љубав на афрички континент и међу све народе који живе у Африци. Због тога мислим да све Владе афричких држава и Владе свих држава на свету, ако желе лепшу и светлију будућност својим земљама и народима, требају на све могуће начине да подржавају Цркву, мисију Цркве и веронауку у школама (ово исто и за све родитеље, а нема родитеља који не жели свом детету само истинску срећу и истинско добро). Господ једини може донети спасење, хармонију, смисао и истинску срећу на сваки континент и међу све народе. Господ Бог нам је дао свима слободну вољу и од нас ће једино зависити како и да ли ћемо је употребити на нашу корист или, не дао Бог, на нашу штету.
Рубрика: Из искуства мисионара, Христови мисионари