Misli o organizaciji katehizacije… – (I deo) – Đakon Georgije Maksimov

Misli o organizaciji katehizacije… –   (I deo) – Đakon Georgije Maksimov

Misli o organizovanju katehizacije među ljudima koji prvi put prilaze crkvenim Tajnama

Drevna praksa i kanoni Crkve pretpostavljaju da Krštenje treba da se vrši samo nad ljudima koji su, nakon izučavanja osnova pravoslavne vere, poverovali u Hrista i veruju Crkvi (78-mo pravilo Trulskog sabora: „Čovek koji se priprema za Krštenje treba da se uči veri i u peti dan nedelje odgovara na pitanja episkopu ili sveštenicima“). Vršenje Krštenja odraslih bez najmanje neophodne pripreme treba vremenom da postane izuzetak – naprimer za ozbiljnu bolest. Ali i tada, u slučaju ozdravljenja, kršteni mora da prođe katehizaciju (47-mo pravilo Laodikijskog sabora: „Onaj koji je u bolesti primio Krštenje a zatim ozdravio, treba da izučava veru“).
Zbog objektivnih okolnosti u sovjetsko vreme i u godinama obnove Ruske Crkve skoro sva Krštenja vršena su bez katehizacije i neophodne pripreme. Kao rezultat imamo da se značajni deo novokrštenih nije ucrkvenio, a neki su, nažalost, otpali od vere i Crkve. Druga posledica je religiozno neznanje parohijana.
U poslednjih nekoliko godina situacija se promenila. Praksa oglašenosti pred Krštenje je vila uvedena u mnogim parohijama. Postoje primeri kada se to koordinisano sprovodilo u okvirima cele eparhije. U mestima gde se katehizacija sprovodi manje ili više sistematski je već pokazala dobri plod.
U ovom trenutku sakupljen je određeni pozitivno iskustvo i postale su shvatljive teškoće i nedostaci parohijske katehizacije. Među njima se može ukazati na odsustvo sistematičnosti, neusaglašenost, odsustvo (sa retkim izuzecima) rasprostranjene pripreme u katihezi što daje mogućnost onima koji ne žele da se pripremaju da nađu hramove, gde nema prakse oglašenosti.
Za suštinsko poboljšanje situacije neophodno je rasprostranjivanje prakse katehizacije na sve parohije Ruske Crkve, koja bi se vršila centralizovano i sistematski. Priprema je neophodna ne samo pred Tajnu Krštenja, već i Tajnu Venčanja, a takođe i za vreme Velikog osvećenja vode na Bogojavljenje, jer radi svega toga u hram dolazi mnoštvo neucrkvenjenih ljudi. Razume se u svakom od pomenutih slučajeva postoji osobena specifičnost, na koju je neophodno računati prilikom izrade preporuka za katehizaciju.
Na tom putu pre svega treba jasno odrediti kriterijume po kojima čovek treba da bude pušten Tajni, da ojača dužinu, formu, sadržaj katehizacije. Da predloži praktične preporuke za sprovođenje katehizacije, ukaže na poredak kontrole njenog ispunjavanja.

Krštenje: kriterijumi

Prvi neophodni uslov za prilaženje Krštenju je vera u Hrista. Na to je ukazao Sam Gospod (vidi Mk. 16:16). To podrazumeva i čin Krštenja, u kome krštavani ispoveda svoju veru u Njega „kao Cara i Boga“.
Iz ovoga sledi da Krštenju ne mogu da pristupe neverujući ljudi, a takođe i ljudi koji žele da se krste „zbog tradicije“ ili zbog sujeverja. To se posebno tiče onih koji se bave okultizmom.
Kanonsko pravo zna za slučajeve kada se Krštenje izvršeno iz razloga sujeverja nije priznavalo za istinsko (Konstantinopoljski Sabor 1162 godine, vidi „Alfavitnu sintagmu“ Mateja Vlastara).
Vera u Hrista podrazumeva prihvatanje Svetog Pisma kao Reči Božije, kao živog svedočanstva o volji Božijoj i Njegovim zapovestima. Pravoslavna Vera obavezuje hrišćanina da veruje dogmatskim odlukama Crkve i kanonskom poretku crkvenog života. Zato ne može biti dopušten Krštenju onaj koji svesno odbacuje jedan ili drugi dogmat Crkve ili ispoveda ideje koje protivreče Pravoslavlju (reinkarnacije, karme, itd.)
Hrišćanska vera podrazumeva takođe i lični odnos prema Bogu, koji se izražava u molitvi. Zato se pretpostavlja da Krštenju ne može pristupiti i čovek koji se, saglašavajući se čak i sa osnovama pravoslavne vere, ne moli i ne želi da se moli redovno (makar kratko i svojim rečima). Govoreći šire – koji izjavljuje da se nakon Krštenja neće truditi da vodi crkven život.
Drugi neophodan uslov za Krštenje je pokajanje – to jest ostavljanje smrtnih grehova i iskrena želja za odricanjem od svega što je protivno volji Božijoj, koja je izražena u Svetom Pismu, na to ukazuje poziva apostola Petra: „Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista“ (Dela Ap. 2:38). A takođe i čin u Krštenju u kome se krštavani odriče „satane i svih dela njegovih“.
Sledi da Krštenju ne mogu da pristupe ljudi koji ne žele da izmene svoj život u saglasju sa Jevanđeljem i da odupru grehu. Čoveku, koji se svesno protivi ispravljanju života i njegovom dovođenju u saglasnost sa hrišćanskim normama, neophodno je preporučiti da odloži Krštenje o razmisli o ozbiljnosti tog koraka. Od drevnosti u Crkvi je postojao običaj da ako bi onaj ko pristupao Krštenje imao posao ili zanimanje koji su nesmestivi sa hrišćanskom verom morao je da ih ostavi za vreme katehizacije.
Treba dodati da u saglasnosti sa drevnom praksom Crkve, potvrđenom 8-im pravilom Sedmog Vaseljenskog Sabora, čovek koji se obraća iz druge vere mora pre Krštenja da posvedoči iskreno ostavljanje prethodnih pogleda koji protivreče Pravoslavlju. Za to su još od devetog veka bili ustanovljeni posebni činovi za ljude koji prelaze iz judaizma i islama. Oni se nalaze i do sada u bogoslužbenim knjigama Crkve (vidi dodatak u Trebniku), ali daleko od toga da se koristi uvek. Čini se, međutim, korisnim da se čak i u slučajevima kada se govori o religiji za koju nije sastavljen čin – da onaj koji se obraća treba da posvedoči u razgovoru sa sveštenikom da je svestan razlike Pravoslavlja i svojih prethodnih ubeđenja. Njihove međusobne nesmestivosti. Da je svesno i dobrovoljno učinio izbor u korist Hristove vere iz ljubavi prema Istini.
To treba sačuvati i u vezi sa krštenim ljudima koji su otpali u sekte i ljudska lažna učenja, a koji žele da se prisajedine Crkvi. Neophodno je da se oni, dolazeći u Crkvu, odreknu prethodnih zabluda i prinesu pokajanje.
Čoveka koji odbija da prođe katehizaciju ne treba krstiti.
Pošto kum nosi na sebi odgovornost za hrišćansko vaspitanje krštene dece i kao znak toga u detetovo ime izgovara zavete i ispovedanje Vere, sve gorenavedeno se odnosi i na zahteve koji su u vezi sa kumovima.

http://www.eparhia-saratov.ru/index.php?option=com_content&task=view&id=10168&Itemid=3

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *