Kako smo stvorili misionarsku parohiju – Sveštenomučenik Danil Sisojev

Kako smo stvorili misionarsku parohiju – Sveštenomučenik Danil Sisojev

U izlaganju oca Danila se pružaju konkretni saveti za organizovanje misije na nivou parohije, a takođe se mogu naći i korisne ideje koje mogu da se primene i na kanonskoj teritoriji naše Pomesne Crkve. Misionarski uspeh ovog misionara, vremenska blizina njegovog podviga daje nam čvrstu nadu da se njegovo iskustvo sa uspehom može primeniti i kod nas.

* * *

Zamislite ovu sliku. Pored zidova drvenog hrama apostola Tome na Kantemirovskoj, tiho stoji čovek istočnjačkog izgleda. On tiho sluša besedu za oglašene koja se prenosi na ulicu sa zvučnika. Kroz nekoliko nedelja biće kršten sa imenom Aleksandar. Tako hram javlja svoju misionarsku prirodu čak i na ulici.

Danas se može čuti mnogo razmišljanja na temu – da li je moguće ili ne stvoriti misionarsku parohiju o kojoj govori „Misionarska koncepcija Ruske Pravoslavne Crkve“. Želeo bih da podelim već nakupljeno iskustvo stvaranja takve parohije. Naš Gospod je rekao: „Bez Mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15:5) i zato je ono što je, naravno, u svakom hramu najvažnije, tim pre u misionarskom jeste molitva.

Od samog početka u temelje našeg delovanja postavili smo molitvu. Još dok nije bio izgrađen naš privremeni hram, služili smo moleban u improvizovanoj kapeli. Sećam se kako su se naši parohijani probijali kroz skoro dvometarske smetove da bi na minus 40 otpevali moleban proroku Danilu, u čije ime će biti podignut glavni hram. Mislim da su upravo ti napori i legli u temelj naše parohije.

Od prvih dana našeg služenja u novoizgrađenom privremenom hramu organizovali smo neprestanu „molitvenu stražu“ bez koje nije moguće uraditi ništa. Svako ko uđe u hram može videti dežurne, koji čitaju i Časove i Psaltir i pritom se brinu da onaj ko je ušao može da se snađe u hramu. Dežurni se biraju iz već pripremljenih hrišćana koji obavezno pre toga polažu ispit iz znanja Katihizisa. Oni moraju sami da prilaze ljudima koji su došli i objašnjavaju im osnove Vere. Pri tom na stočiću kod dežurnih stoje leci o Ispovesti i Pričešću i o tome šta je neophodno za Krštenje.

I eto, počinje bogosluženje (a služimo svaki dan ujutro i uveče). Dežurni dolaze do ljudi koji se mole i dele im tekstove Liturgije za pevnicu ili svenoćnog bdenija (to smo izdali kao posebno izdanje). Ako osoba koja je došla ima neko pitanje, odgovor može saznati kod dežurnog. U subotu, nedelju i praznike može se videti Tatjana, naš najbolji katehizator. Ona vodi računa o dolascima oglašenih na pripremne besede za Krštenje i telefonom čestita nastupajuće praznike Vaskrsa i Rođenja Hristovog već krštenima. I naravno, takođe razgovora sa svima koji dolaze.

Da bi naši parohijani postali živi učesnici bogosluženja, ne dajemo im samo bogoslužbene tekstove već ih, ispunjavajući blagoslov blaženopočivšeg patrijarha Alekseja, učimo i narodnom pojanju. Postavili smo za pravilo da našu pastvu hranimo na temelju reči Božie. Zato svake nedelje imamo tri propovedi. Jedna je na svenoćnom bdeniju posle Jevanđelja. Tada govorimo o strastima i vrlinama kao i o Svetiteljima koji se slave u danu koji nastupa.

Na nedeljnoj Liturgiji prva propoved se drži odmah nakon Jevanđelja da bi se tumačio svešteni tekst, a druga – nakon otpusta, na kojoj tumačimo apostolsko čitanje. Sada se pravi program audio zapisa na internetu, tako da ljudi koji žele mogu da poslušaju propoved i u audio-formatu. Još jedna od prilika za propoved je korišćenje vremena za Pričešća sveštenika. Kao što je poznato, obično u to vreme čitaju ili molitve za Pričešće ili Žitija Svetih. Međutim, uzimajući u obzir da mnogi od pravoslavnih slabo poznaju Sveto Pismo, mi u to vreme čitamo Bibliju. Tako da se čak i naše bake pokazuju kao odlični znalci Svetog Pisma.

Nakon službe smo uveli jednu krajnje praktičnu tradiciju. Odmah nakon završetka Liturgije svi parohijani zajedno piju čaj ili kafu. To je sa jedne strane veoma udobno mamama sa decom, a sa druge pomaže svima da se upoznaju međusobno.

Međutim, kod nas se narod ne okuplja samo u nedelju, već i u četvrtak. Odmah nakon večernje službe kod nas počinje biblijska škola. Mi izučavamo Sveto Pismo na osnovu učenja Svetih Otaca. To traje dva sata. Jedan čas izučavamo Stari Zavet, drugi Novi. Odmah nakon beseda svi slušaoci idu da zajedno piju čaj. Da ne bismo opteretili hram i ljude naučili apostolskoj ljubavi sve što je potrebno za čaj donose sami slušaoci koji se pritom i upoznaju međusobno. Već se i ne sećam koliko se za ovih trinaest godina držanja beseda (a one su počele mnogo pre dizanja hrama) supružničkih parova javilo kao rezultat ovog pijenja čaja.

Na tim besedama se mogu videti ne samo stalni parohijani, već i neucrkvenjeni verni, čije ucrkvenjenje i počinje sa čitanjem Svetog Pisma. I protestantskih pastora, ljudi iz sekti, pa čak i imama provincijalnih džamija. Ubeđen sam da nakon Čina Prisajedinjenja čovek koji je bio u sekti mora da prođe program ucrkvenjenja. A šta može biti bolje od izučavanja Svetog Pisma sa tačke gledišta svetootačkog bogoslovlja?

Svaki petak imamo školu katehizacije. Svako ko želi da primi Krštenje ili da se prisajedini Crkvi iz sekti (a takvih je kod nas mnogo zahvaljujući radu parohijskih misionara) mora da prođe pet beseda o veri. Tako da priprema kod nas traje skoro 40 dana koji su određeni odlukom Sinoda (od 20.02.1840.) Naše besede traju dva sata, svakog petka. Na prvoj besedi se govori o tome Ko je Bog, kakva je Njegova priroda. Ovde govorim i o tome zašto je Biblija reč Božija, što je posebno važno znati danas, nakon „Da Vinčijevog koda“.

Druga beseda je posvećena stvaranju sveta. U njoj govorimo i o anđelskom svetu i o pobuni satane, o Šestodnevu. Takođe i o uzajamnom odnosu Otkrovenja i nauke i o čovekovoj prirodi. U toj besedi govorimo i o prvorodnom grehu. Svi slušaoci su primetili koliko savremeno zvuče dijalozi u Raju.

Treća beseda je o spasenju koje je izvršio Gospod Isus Hristos, počevši sa Ovaploćenjem i završavajući Strašnim Sudom. Govorim o Tajni Iskupljenja na osnovu knjige Svetog Nikole Kavasile „O životu u Hristu“.

Četvrta beseda je posvećena Pravoslavnoj Crkvi i Tajnama. Detaljno govorim samo o činu Krštenja. O drugim Tajnama govorim samo zašto su potrebne, ali čin Tajni ne objašnjavam. Pritom uvek govorim: „kada primite Krštenje tada ću vam i govoriti o poretku i simvolima Svete Liturgije. Sada niste dostojni da to čujete“. Ovaj savet Blaženog Avgustina se pokazao kao veoma koristan. Budeći prirodnu radoznalost on prinuđuje novokrštenog da se i nakon Tajne interesuje za Crkvu. Tim više što dva puta godišnje – nakon Vaskrsa i Rođenja Hristovog držimo besede o Tajnama na koje se telefonom zovu i novokršteni i svi parohijani. Na tim besedama temeljno govorimo i objašnjavamo svu lepotu Tajne Evharistije.

Na kraju, peta beseda katehizacije je posvećena zapovestima. Mi govorimo ne samo o zapovestima, o tome šta je dobro i loše, već predajemo i osnove asketike. Govorimo kako se zlo razvija u srcu, šta je strast i šta vrlina. Pružamo osnove protivljenja grehu koji se rađa i ukazujemo na cilj svih vrlina – oboženje kroz Božansku Ljubav. Sve ljude koji se krste pitam da li su spremni da streme Božijoj Svetosti uz pomoć Gospoda ili ne. Jer ako ne tražimo od ljudi ispunjenje normi apsolutnog savršenstva, ništa nećemo postići na kraju.

Nastojim da svi parohijani prođu ove besede, jer iskustvo ispovesti pokazuje da ogroman broj naših parohijana loše poznaje same osnove hrišćanstva. Tako je oko 70% parohijana sumnjalo (ili uopšte nisu verovali) u vaskrsenje tela umrlih. Reči Simvola Vere „čekam vaskrsenje mrtvih“ su primali kao učenje o besmrtnosti duše. Postojali su i pravoslavni koji su već više od 10 godina išli u moskovske hramove, ali su bili uvereni da je Duh Sveti bezlična sila. Bio sam radostan da vidim kako takvo neznanje nestaje.
Sećam se kako sam jednom prilikom tiho ušao u hram, kada me nisu očekivali i čuo bake koje su vatreno raspravljale. Već sam krenuo da ih urazumljujem da nije dobro u hramu razjašnjavati međusobne odnose. Međutim, prišavši bliže, zadivio sam se. One nisu raspravljale gde treba da stoje sveće, već Kome je prinesena Golgotska Žrtva.

Zaista, mi naše bake ne pozivamo u misiju i zato se i pretvaraju u „pravoslavne veštice“ (po reči mitropolita Antonija). Zaista, ispraznost je majka svih grehova. Tako da jedan od novih programa našeg hrama treba da bude stvaranje „misionarskih zajednica za bake“. To treba da pomogne najstarijim parohijanima i parohijankama da osete da su neophodne Crkvi i ljudima. Međutim, to je još uvek pred nama.

Oglašeni u našem hramu po meri mogućnosti (i lenjosti, što je glavno) dolaze na nedeljne službe. Krštenje uvek služimo svečano. Ili na Krštenjskoj Liturgiji blagoslovenoj od Patrijarha Alekseja ili pred kasniju nedeljnu Liturgiju. Svi naši parohijani sa radošću dočekuju novorođenu decu Božiju, a samo Krštenje postaje novi centar sjedinjenja hrišćana. Ali posebno lepo je Krštenje na velike praznike – Veliku Subotu i Rođenje Hristovo. Do sada se u našoj parohiji od prošlog praznika Hristovog Rođenja krstilo dva Indijanca iz plemena Maja koji sada žive u Boliviji. To je zaista bilo vaseljensko slavlje. Zamislite mamu i kćer crvene kože, indijanske kose, kako na španskom čitaju Simvol Vere, a zatim u beloj odeći idu ka oltaru!

Kao rezultat rada ove škole katehizacije većina krštenih postaju naši parohijani, a neki čak i Hristovi misionari. Još jedan problem smo počeli da rešavamo u našoj zajednici. U hramovima gde postoji čak i ustanovljen sistem katehizacije, javlja se sledeća opasnost. Čovek se obraća Hristu, uči osnove vere, prima Sveto Krštenje, saznaje za Tajnu Evharistije i to je to… Šta da čini dalje? Da. Postoji duhovništvo (iako ono što često biva u našim parohijama, u vezi sa potpunom nedostupnošću sveštenika, čini to teško ispunjivim). Postoji određeni ritam hrišćanskog života: „Molite se, postite itd“. Ali pritom se sam duhovni rast parohijana ostavlja na volju parohijana.

Sa druge strane međutim, mnogi parohijani ne znaju kako da se bore sa jednom ili drugom strašću, kako da se uče jednoj ili drugoj vrlini. Zbog toga se javlja problem sa Tajnom Ispovesti. Čovek ne zna za šta da se kaje, šta da čini. Kao rezultat ceo život pravoslavnog hrišćanina može da se pretvori u beskonačno traženje grehova, a za samo ispunjenje zapovesti nema vremena.

Da bismo makar malo ispravili tu situaciju došli smo do jednog, makar i nesavršenog, rešavanja problema. Svaki Veliki post, nakon čitanja kanona prepodobnog Andreja Kritskog, počeli smo da držimo „časove zapovesti“. Ranije saznam koja strast muči jedne ili druge parohijane, koje vrline su im interesantne sada, a zatim zajedno razmatramo ono što o toj strasti ili vrlini piše Sveto Pismo i Sveti Oci.

Osnovni autor je naravno, Sveti Jovan Lestvičnik, ali se još oslanjamo na Svetog Teofana Zatvornika, Avvu Doroteja, Svetog Vasilija Velikog i Jovana Zlatousta. Kao rezultat smo se suočili sa veoma važnom promenom u literaturi naših parohijana. Oni praktično ne čitaju savremene crkveno-političke traktate, „crkvene romane“. Zato dela Svetih Otaca koja se pojave nestaju istog trenutka.

Naravno to je veoma malo, ali u našim zamislima postoji još nekoliko ideja za neprestano vaspitavanje uma naših parohijana. Nije slučajno Sveti Teofan savetovao neprestano držanje uma u razmišljanju o svetim dogmatima i zapovestima Svetog Pisma, da se zbog ispraznosti um ne bi uklonio u greh. Jedan od takvih programa treba da bude stvaranje sistema čitanja Biblije za godinu dana u svetootačkom shvatanju.

Sada bih želeo da kažem nekoliko reči i o školi pripreme misionara koja deluje pri našem hramu. Formirali smo je pre pola godine, ali do sada je već donela mnogo plodova. U tu školu se primaju po rezultatima ispita po Katihizisu Svetog Filareta Moskovskog. Na časovima prolazimo Dogmatsko bogoslovlje kroz misionarsku prizmu (tj. objašnjavamo kako da govore o jednom ili drugom dogmatu savremenim jezikom sa osloncem na Sveto Pismo), praktično znanje o sektama, o islamu, polemiku sa okultizmom. Kod nas predaju poznati bogoslovi kao što su o. Oleg Stenjajev, o. Georgije Maksimov, Andrej Solodkov, Aleksandar Ljulka, a takođe i moja malenkost.

Međutim, ono što je glavno obučivši ih osnovama misije, mi odmah šaljemo misionare na delo Božije. Počinjemo sa jednostavnim. Sa uličnom misijom. Naši misionari, sa bedževima hrama apostola Tome na grudima odlaze u parkove, na autobuske stanice, dvorišta i predlažu prolaznicima da dođu u hram. Pritom delimo letke (o Ispovesti i Krštenju), a onima koji se zainteresuju poklanjamo i Jevanđelje od Marka koje je izdao Sretenjski manastir. Interesantno je što u većini slučajeva prolaznici koji se ubede da pred njima nisu sektaši već pravoslavni hrišćani sa velikim zadovoljstvom razgovaraju. Muslimani i neznabošci se raspravljaju (ali što je najinteresantnije vrlo dobronamerno) i svi pitaju jedno: „zašto sektaši idu po ulicama, a pravoslavni ne?“ Jedno od naših glavnih pravila je ako pored postoji drugi hram, trudimo se da pošaljemo ljude upravo tamo.

Ovakva misija donosi osetljivi plod. Ovaj Vaskrs sam pogledao na lica naših parohijana i zadivio se. Većina njih je saznala za hram, a mnogi i o veri upravo zahvaljujući uličnoj misiji.

Nakon što misionari nauče da rade zajedno šaljemo ih na teži zadatak. To može biti i propoved gastarbajterima i glavno – razgovor na sektaškim okupljanjima. Dolazimo na okupljanja pentakostalaca ili baptista, na njihove otvorene susrete i počinjemo na temelju Biblije da pokazujemo da je istinska Apostolska Crkva samo Pravoslavna Crkva. Pri tom je naša glavna misao sledeća:

„Mi smo vesnici hrišćanskog jedinstva, mi vas ne vređamo, već zovemo na ispunjenje direktne Hristove zapovesti „da svi budu jedno“ (Jn. 17:21). Međutim, jedinstvo je moguće samo u Istini, u onoj apostolskoj veri koju nam je predao Gospod. Dajte da potpuno pošteno pogledamo gde je istina i hajde da se sjedinimo u njoj“.

Srećom taj glas nije uzalud i mnogi sektaši se vraćaju Bogu u Crkvu Njegovu. Za celu našu parohiju ogromnu radost predstavljaju činovi prisajedinjenja kroz koji prolaze pokajani protestanti, pentakostalci, satanisti i magovi. Svi oni nalaze spokoj u okrilju Crkve i svetom oltaru.

Posebni napori očekuju naše misionare u vreme parastosa, kada propovedaju oko hrama, objašnjavajući neophodnost ne samo da paljenja sveća, već i učestvovanja u Svetim Tajnama. Najkomplikovanije sredstvo propovedi tog dana je na grobljima gde dolazi naša „misionarska patrola“. Međutim i ovde je praksa pokazala veoma dobre rezultate takvih napora.

Postoje još dva dana kada su svi naši saradnici – i misionari i dežurni na nogama. To su dani „velikog dolaska malovernih“ – Bogojavljenje i Velika Subota. Trudimo se da svima oni koji dođu po Svetu Vodu ili na osvećenje kolača čestitamo praznik. Misionari govore i o sveštenoj istoriji, o Ispovesti, o neophodnosti Krštenja i Venčanja. Oni dele naše letke i pozivaju na susret sa sveštenikom. Tako dolazak za kulič postaje za mnoge početak puta u Carstvo Nebesko.

Uzgred bih želeo da podelim još jedno misionarsko otkriće. Kao što je poznato ogroman broj malocrkvenih ljudi se okuplja oko hramova u vreme vaskršnje litije. Obično stoje i gledaju na parohijane kao na neke varvare, ali pritom tu postoji neka unutrašnja sila koja ih je izvukla iz toplih domova na mračnu ulicu, da bi makar malo učestvovali u vaskršnjem slavlju. Mi smo odlučili da se koristimo tim trenutkom. U razmaku između vaskršnje polunoćnice i ponoći (ako počinjete da služite polunoćnicu u 23 časova, imate oko 20 minuta) ja čitam na ruskom jeziku Jevanđelsko čitanje o tome kako su žene Mironosice došle na Grob u duboku noć (obično uzimam 20 glavu Jevanđelja po Jovanu) i na osnovu toga govorim svim parohijanima i onima koji slušaju na ulici o našoj glavnoj nadi – nadi na vaskrsenje tela, oproštaju grehova i večnom životu. Kako se već govorilo gore u našem hramu su zvučnici izvedeni na ulicu i zato svi parohijani mogu da čuju te reči. Pritom još pre propovedi naši misionari se trude da dođu do svih ljudi koji su došli, da im čestitaju praznik i podele poziv na službu i letke o Ispovesti i Pričešću.

Posebno delo u misionarskoj parohiji predstavlja naše izdavaštvo, koje izdaje posebnu misionarsku literaturu. Pritom to nisu samo knjige na ruskom jeziku. Izdali smo misionarski molitvenik (on u sebe uključuje ne samo osnovne molitve, već i osnove vere i poziv da se primi Pravoslavlje) na tatarskom, kirgizijskom i kineskom jeziku. Sada se priprema prevod na čečenski, turski i azerbejdžanski jezik. Taj tekst sa velikim zadovoljstvom uzimaju da čitaju i mole se ne samo pravoslavni hrišćani tih nacionalnosti, već i gastarbajteri.

Postoji još mnogo drugih ideja koje treba da se ostvare. Naprimer, da imamo više sveštenika mogli bismo da uvedemo praksu ispovedajućeg dežurstva za vreme posebnog okupljanja ljudi – na dan Bogojavljanja, Veliku Subotu i u same dane Vaskrsa i Hristovog Rođenja. Zaista, kako bi bilo lepo da svako ko uđe u hram i porazgovara sa misionarom može odmah da pristupi prvoj Ispovesti i da se očisti makar od najgrubljih grehova.
Drugi naš plan je širenje misionarskih mogućnosti pokloničkim putovanjima koji se isuviše malo koriste danas.

Misionarska putovanja na koja idu naši misionari, takođe treba da dovode do stvaranja misionarskih parohija. Planiramo da održimo zajedničke misionarske programe sa drugim omladinskim i misionarskim organizacijama. Ali tu postoji jedan problem: kao rezultat napora naših misionara i katehizatora naš privremeni hram je toliko zaboravljen od ljudi da nema mesta za najosnovnije.

Naš glavni zadatak je sada – izgraditi glavni hram u čast proroka Danila sa velikim misionarskim centrom u kome će se u budućnosti nalaziti i misionarski institut. Ako nam Svemilostivi Gospod pomogne u tom delu, mislim da će i druge misionarske parohije ispuniti rusku zemlju.

 

http://mission-center.com/mission-school/34-materiali/132-mission-prihod

Rubrika: Misionarska literatura, Nasleđe oca Danila, Sveštenomučenik Danil Sisojev, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *