„Idite i naučite“ – razgovor sa rukovodiocem škole pravoslavnih misionara Jurijem Maksimovim

„Idite i naučite“ – razgovor sa rukovodiocem škole pravoslavnih misionara Jurijem Maksimovim


Pri hramu svetog Apostola Tome na Kantemirovskoj u Moskvi od strane oca Danila Sisojeva organizovana je škola pravoslavnog misionara, u koju su bili pozvani svi koji ljube Boga i svoje bližnje i žele da stupe na put blagovestitelja Svetog Jevanđelja. Nakon mučeničkog kraja baćuške ta škola nastavlja da radi. Sadašnji rukovodilac je predavač Moskovske duhovne akademije i seminarije, Juri Valerjevič Maksimov…

– Juri Valerjevič, recite nam, molim Vas, kako ste zamislili otvorili zajedno sa ocem Danilom misionarsku školu pri hramu apostola Tome na Kantemirovskoj?

– Sa baćuškom sam se znao više od deset godina i skoro od samog početka našeg poznanstva razmatrali smo ideju stvaranja misionarskog instituta. U praksi smo se ne jednom ubedili da su za podizanje misionara neophodne posebne školske ustanove, koji bi pomagali u proučavanju specifičnosti služenja Bogu na tom ravnoapostolnom poprištu i koji bi pružali neophodna znanja a takođe i iskustvo. Zamislili smo to kao misionarski institut, ali je mnogo vremena prošlo pre nego je dobijen blagoslov za tu inicijativu. Tek pre dve godine Svjatejši patrijarh Aleksej Drugi je dao blagoslov za stvaranje takve misionarske škole pri hramu apostola Tome i tada su se naša dugogodišnja očekivanja ispunila.
Specifična odlika naših kurseva je ono što se događa ne samo na slušanju predavanja i njihovog osmišljavanja, već i primena znanja u praksi. To je – glavno. Polaznici izlaze na uličnu misiju. Naravno, na ulici se susreću različiti ljudi. Neko razgovara sa misionarima o veri, neko ne razgovara, susreću se i ateisti, muslimani i sektaši. Takođe su misionari, po blagoslovu oca Danila, išli na okupljanja sektaša – potpuno otvoreno, kao pravoslavni hrišćani – da bi porazgovarali o Svetom Pismu, da bi stupali sa njima u diskusiju i samim tim zadobijali neocenjivo iskustvo. Sem toga postojala su i misionarska putovanja kod pripremljenih ljudi, koji su već u praksi mogli da koriste stečeno znanje. Naravno, o. Danil je bio glavni pokretač celog tog procesa. Kada je sve krenulo, o.Danil me je pozvao da držim predavanja, da držim časove misionarima, a kada je baćušla otišao od nas, sada ja koordiniram pitanja koja su povezana sa obukom misionara u školi.

– Juri Valerjevič, oprostite za pitanje, koje se u velikoj meri postavlja u svetovnim institucijama: da li je dolično propovedati na ulici, zar nije dovoljna propoved na parohijama?

– Nego šta? Čekati da nam neverujući sami priđu? Ako bi apostoli nastavili da sede u sobi u Jerusalimu, koliko bi bilo hrišćana? Za ceo njihov život možda bi se Crkvi prisajedinilo nekoliko desetina ljudi. Gospod im je rekao: „idite i naučite“. Nije rekao: „sedite i čekajte dok vam ne priđu i ne zamole da ih naučite“. Na ulici pored nas prolazi mnogo ljudi, među kojima ima onih koji nisu ravnodušni prema Istini i koji su spremni da govore o njoj. I radi njih se treba potruditi. U tome kako se odvija ulična misija, nema ničeg nametljivog ili nepriličnog. O takvom obliku misije smućuju se samo oni koji nikada nisu videli to u praksi.

– U mnogim sektama postoji takva praksa: njihovi misionari propovedaju na ulici, a u društvu se formiralo mišljenje da ako dođu na ulicu da propovedaju, to onda znači da su u pitanju neki sektaši, zar ne?

– Znate li šta našim pravoslavnim misinoarima govore ljudi: „Zašto nam prilaze samo sektaši? Zašto pravoslavni ne izlaze i ne govore sa nama o Bogu?!“ Ne može čovek sebe nazivati misionarom, ako sa reči Božijom ne izlazi u susret onima koji nisu u Crkvi.

– Sa kojim problemima se susrećete kada sprovodite misiju u školama ili u drugim naučnim institutima? To jest, ne krše li se prava građana drugih religija? Dobijate li sudske tužbe?

– Upravo to usmerenje je kod nas manje prisutno u odnosu na druge, baš zbog specifike na koju ste ukazali. U naučnim institutima se sprovođenje nekog događaja formira u saglasnosti sa dogovorom sa administracijom. Ako se događaj formira kao opšteobavezni, onda mogu biti prigovori od strane roditelja, a ako su fakultativni, to zakon ne zabranjuje. Sam otac Danil istupao je i u institutima i u školama. Istupao je i u tehničkim školama a taj auditorijum se smatra za najteži, ali je baćuška uspešno tamo držao predavanja. I ja sam imao prilike da istupam u institutima na poziv rektora. Obično se postavljaju obaveštenja na ulicama sa pozivom na predavanje. Predavanje ne zamenjuje neki obavezni predmet, već se održava u slobodno, vanškolsko vreme, a posećivanje je dobrovoljno, ua ljude koji žele. Ljudi dolaze i slušaju. Tu nema ničeg protivzakonitog. Takođe postoji i forma kada se razgovori sa studentima održavaju ne u okviru naučnih institucija, već u domovima koji se nalaze pored domova, gde mogu doći u slobodno vreme po svojoj želji.

– Rusija je do početka dvadesetog veka bila pravoslavna država, istorijski koreni većine stanovništva nalaze se u Pravoslavlju, ali se nakon sedamdesetogodišnje bezbožne vladavine susrećemo sa takvim problemom, da praktično ništa ne znamo o Pravoslavlju. U okrilju Ruske Pravoslavne Crkve stvaraju se raskoli, sekte INN-enista, „Istinsko pravoslavne crkve“. Naprimer, 2007. godine u podzemlje su pobegli penzenski sektaši, koji su odredili tačan datum kraja sveta. Svi ti ljudi su se nekada nalazili u okrilju Moskovske patrijaršije i smatraju sebe pravoslavnima, ali su se odvojili od Crkve zbog svojih zabluda. Zašto ne možemo da slobodno i dostupno izučavamo Pravoslavnu veru u školama, kako je to bilo do Oktobarske revolucije, kada se u svim školama slobodno predavao Zakon Božiji?

– Tu postoji nekoliko pitanja. Neznanje o Hristu na koje ste ukazali opet i dovodi do misli o neophodnosti misije, to jest, onog dela o kome je govorio o.Danil. kada bi svi znali za Hrista, ne bilo ni potrebe za misionarima. A pošto taj problem postoji u Rusiji, onda je neophodno baviti se tim delom ne samo u školama, već i na ulicama. Zar na ulicama ne hodaju ti isti ljudi? Zar se ti ljudi ne okupljaju po parkovima? Kako je naprimer propovedao apostol Filip? Jedno je išao po putu, zaustavio dvokolica i počeo da propoveda evnuhu. Ako govorimo na našem jeziku, to će zvučati ovako: zaustavio je auto na putu, seo u nju i počeo da propoveda vozaču. Eto kako bi izgledalo kada bi preneli tu epizodu sa apostolom u našu realnost. Svaki naš susret sa neverujućim čovekom – gde god da se dogodi – na ulici, u redu, u bolnici – nije slučajna. Gospod nama koji znamo dovodi čoveka. Zašto On privodi? Da bi podelili sa njim veru, naše znanje da je Gospod došao i spasio nas. Gospod nam je Sveto Jevanđelje dao da bi ga podelili sa svima koji ne znaju za Blagu Vest. Zato moramo da koristimo sve mogućnosti koje nam pruža Gospod.
U školama koliko je moguće i koliko ne protivreči zakonima, neophodno je takođe sprovoditi misiju, ali škola je – specifična oblast, a postoji i mnogo drugih oblasti i sfera u životu, gde se susrećemo sa ljudima.

– Vi već imate iskustvo u misionarskom služenju: sa kojim problemima se susrećete ili problemi kod misionara ne postoje?

– Problemi u pravoslavnoj misiji su isti oni koji su postojali i u 19.veku i u periodu ranog hrišćanstva. Kako je Sam Gospod govorio: „žetve je mnogo, a poslenika malo“. Problemi su poznati: nedostatak sredstava i nedostatak ljudi. Još je Sveti Nikolaj Japanski u svoje vreme pisao o nerazumevanju većine pravoslavnih o neophodnosti misionarske delatnosti. Slava Bogu, Svjatejši Patrijarh Kiril u poslednje vreme govori o tome. Nadam se da će to nekoga pokrenuti da pogleda drugačije na te stvari. Osnovni problem nije u tome kako nas susreću nepravoslavni ljudi, već u tome, kada pravoslavni, blago rečeno, sa nerazumevanjem susreću delo misije, kada se događa da pokazuju protivljenje sa svoje strane. To je najtužnije. Oca Danila je to više od svega žalostilo. Kada te, da tako kažemo, stranci kritikuju to nije strašno; a kada oni, sa kojima se pričešćuješ iz jedne Čaše počnu da deluju nasuprot – to je veliki problem. O odsustvu misionarske svesti, misionarskog shvatanja je i pisao Sveti Nikolaj Japanski. To je – osnovni problem. Nedostatak novca, nedostatak ljudi se javlja upravo iz toga. Nema u crkvenoj sredini svesti o neophodnosti Hristove zapovesti: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha“ (Mt. 28:19). Tu zapovest nam je Gospod dao ne bi je zapisali, okačili na zid i zaboravili, već da bi je ispunjavali. Gospod je rekao: „Ako me ljubite, zapovijesti moje držite“ (Jn. 14:15). Ako ne držimo zapovest,znači ne ljubimo Gospoda. Ako naprimer čovek kaže: „Održaću sve zapovesti, a zapovest „ne čini preljube“ neću“ zar se on može smatrati hrišćaninom? Upravo to imamo i ovde. Upravo zato što ne postoji svest o ispunjavanju te zapovesti, malo ko postaje misionar.zato nema ljudi, a sredstva pretpostavljaju da troše na nešto drugo. Kako se kod nas događa? Na popravku hrama pozivaju gastarbajtere inoverne: Uzbeke, Tadžikistance itd. Niko od onih koji zovu ni ne pomisli da ima treba govoriti o hramu, o Hristu Spasitelju. Gospod dovodi te ljude u Pravoslavnu Crkvu, a njima ne govore ništa. I oni rade u hramu, pa čak ni kapu ne skidaju, jer im nisu rekli čak ni to da u hramu treba skinuti kapu jer je to sveto mesto. Među gastarbajterima ima ne malo dobrih ljudi, upoznao sam se sa njima i znam da bi mnogi od njih sami želeli da čuju u šta veruju Rusi. A njima niko ne govori? Ali Gospod će nas pitati za to. Reći će: „Šta si radio kada sam ti doveo čoveka? Koliko sam učinio da čovek dođe u Rusiju (Srbiju – prim. urednika) da bi on došao u tvoju crkvu, a ti ni reč nisi rekao o Meni.“
Mislim da se problem ne javlja samo kod onih koji ništa ne rade. Sveti Oci govore da svakom dobrom delu, ili prethodi, ili uz njega, ili za njim ide iskušenje. Zato misao da je bolje ne činiti dobra dela i zapovesti Božije da ne bi bilo iskušenja – jeste satanska zamka. Zato satana i pravi takva iskušenja. U tome je i smisao njegovog iskušenja, da niko ništa ne radi za Boga.

– Da li se može govoriti o plodovima Vaše zajedničke delatnosti sa o.Danilom ili je još rano govoriti o njima?

– Glavno je da čovek ispunjava zapovest Božiju. A kakve će plodove o doneti, ne zavisi od čoveka, već od Boga. Apostol Pavle je pisao: „Ja posadih, Apolos zali, ali Bog učini da uzraste“ (1. Kor. 3:6). Vidljivi rezultati u misionarskoj delatnosti su delo Božije, a naše je da sa dobrom savešću ispunjavamo zapovest.
Otac Danil se pre nego su plodovi postali vidljivi, kao misionar trudio mnogo godina. On se od mladosti, kada još nije bio sveštenik, već zanimalo uličnim propovedanjem. Početkom 90-ih je propovedao na Arbatu. On se trudio mnogo godina pre nego su plodovi njegove delatnosti postali očigledni za sve. Ne mnogo pre smrti govorio ej da je u Pravoslavlje obratio oko 500 protestanata i krstio više od 80 muslimana. Ali još veći broj je krštenih ljudi u kojima su njegova propoved i životni primer probudili veru.

http://pravoslavie.ru/smi/1829.htm

Rubrika: Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *