Филм „Ноје“ – аномија хришћанства – Николај Шипков

Филм „Ноје“ – аномија хришћанства – Николај Шипков

Предлажемо вашој пажњи анализу актуелног филма о праоцу Ноју из холивудских студија. У очи упада једна чињеница – овај и овакав филм су о Ноју снимили његови – потомци… Свима нама он је пра, пра, пра, пра… отац. И зато овакав филм понавља поступак Хама.

* * * * *

Неискусном гледаоцу се може учинити да филм „Ноје“ представља препричавање познате старозаветне приче на савремени језик. Заиста, прва половина епске двочасовне приче Дарена Аронофског не разилази се исувише од библијског канона.

Међутим, што даље гледаш филм то се јасније показује религиозни несклад и јасније се види замена кључних појмова.

Испод лаке руке америчких филмских продуцената није изашао хришћански филм, па чак ни приземна холивудска причица о борби за екологију и чистоћу средине у којој живимо. Управо супротно, испред гледаоца се у потпуности налази пост-хришћански апокриф. „Ноје“ не представља само анти-религиозни и анти-хуманистички филм, већ најснажнији пример разливања и искривљења библијских догађаја и порука.

Узмимо причу самог Ноја. У Библији је он описан као праведник који је поред осталог „ходао пред Богом“ (у српском преводу „по вољи Божјој свагда живљаше“ 1 Мојс. 6:9 – прим.прев.) Да напоменемо да се таквих похвалних речи удостојио само један од Нојевих предака – Енох. Преводећи ово на савремени језик значи да Ноје не само да је просто чувао законе, већ је и веровао Богу, другим речима није следио само букву, већ дух истине. Када му се Бог директно обратио са упозорењем на потоп и указивањем на изградњу ковчега, праотац није могао да има ни сенку недовољног разумевања и сумње.

А шта видимо у филму? Уместо потпуно јасних указивања, Ноје снује нејасна виђења.

Протумачивши их на неки начин, он се са нечувеном разјареношћу баца да испуни оно што му је поручено. У изградњи ковчега поред синова (који из неког разлога немају жене због чега се, узгред речено, и јавља један од основних драматуршких сукоба у филму) Ноју помажу и камени гиганти, некакви „пали“ духови који су заробљени на Земљи јер су саосећали са људима, док изградњу ометају „Каинови потомци“, скуп орки из Џексоновог „Господара прстенова“ који разјарено кидишу у покушају да насилно освоје ковчег. И уопште, отворену несувислост неких сцена у филму је тешко описати речима.

Уместо да пусти несрећне људе на ковчег, Ноје тумачи виђења скоро у логици теорије о расном првенству и одлучује да постоје „чисти“ потомци Сита и „нечисти“, грехом поражени потомци Каина. Једни могу на ковчег, други – не. Штавише, изненада поставши свестан да и сам не припада у потпуности „белој“ раси (тј. да је и сам делимично грешан), доноси одлуку да је Бог решио да коначно истреби људски род и остави на земљи само „непорочне“ животиње. На крају, не добивши никакво разумно објашњење свише, филмски Ноје уз помоћ џинова-анђела (палих анђела?) убија масу људи, кривих и невиних и скоро да убија и сопствене унуке.

Притом је неопходно приметити да за разлику од извора, сам Бог уопште није Личност која делује у филму. У питању је „над-разум“ чији се мотиви не могу разумети и који се меша у основне догађаје тек након што се одиграју. У филму у потпуности одсуствује персонификација Творца: „и рече Бог“, „заповеди Бог“, „и би Му жао у срцу“. Сем тога, по логици сценариста, испоставља се да је Бог делом и крив за то што је увео Ноја у заблуду и сумњу, што значи да је за собом повукао и хиљаде и милионе невиних жртава. Сцена војног напада „каинита“ поражава својим концептом, посебно ако се сетимо извора у Библији. У ковчег не само да нису покушавали да упадну борбом, чак су се ругали и смејали Ноју који је градио огромни ковчег посред копна. Штавише, каинити „у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све (Мт. 24:38-39), то јест, није њих Бог одбацио, већ су они сами одбацили Бога.

Убројити све ове и многе друге нетачности и преслободне интерпретације у стваралачко тумачење је могуће. Међутим, треба признати да то онда представља анти-религиозно тумачење.

Нови холивудски блокбастер криви не само „сиже“ догађаја (например, сваки од синова библијског Ноја је већ имао жену у тренутку потопа, а Хам је поврх тога, добио и сина Ханаана), међутим, што је и важније – криви и духовно-смислену димензију. Ноје се из праведника претвара у узнемиреног грешника, заштитника средине и расне чистоће, а његови синови у стереотипне америчке тинејџере; потомци Каина – у злобне орке; за пале анђеле се испоставља да не само да су неправедно кажњени, већ да уопште нису ни пали; а Шестоднев се лако и непринуђено трансформише у дарвиновску еволуционистичку теорију – све ово је очигледно учињено да би савремена публика лакше примила материјал.

Међутим, свако тумачење има своје границе. Када је Тарковски на пример снимио свој „Соларис“ добио се изокренути роман Станислава Лема. Не, ово никако не умањује таленат самог Тарковског, али ставља међутим под сумњу могућност да се филм назове директном екранизацијом. Са „Нојем“ је слична ситуација. Светски Потоп, Ноје, па и сама Библија – представљају само велику рекламу за филм који има јако мало заједничког са старозаветним предањем. Филм Дарена Аронофског не представља ништа друго до израз примитивних религиозних представа и доживљаја режисера, реклама „дубоког филма“ у димензијама блокбастера. Квалитетна визуелизација представља само омотач који уопште не вреди због очигледно празног унутрашњег садржаја.

Филм „Ноје“ Аронофског представља потпуну инверзију библијских порука на корак од богохулства. Библијска повест је једноставна, разумљива, поучна јер васпитава универзални систем моралних вредности. Језик Светог Писма, као што знамо, носи карактер прича. Холивуд није препричао причу, већ је предложио сумњиво ауторско тумачење, просто га извитоперио, давши му супротан смисао. То већ не представља читање старозаветног текста, већ пропаганду расне надмоћи и моралног релативизма у библијској декорацији.

Неки ће рећи да је филм добар већ само зато што „приморава да се замислиш“, да је у питању „филм – полемика“, филм „порука“. Ово није ништа више до трик, покушај оправдања: „приморати да се замислиш“ није вредност. Вредност представља јасна библијска прича о Ноју, прича о смирењу, чистоти и моралном подвигу.

http://www.pravoslavie.ru/smi/69606.htm

Кључне речи:

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари

О Аутору ()

Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ покренут је на Богојављење 2010. године са циљем да се православни хришћани што више чују и сазнају о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20) коју Његова Црква данас извршава. Предлог за стварање самог центра дао нам је Мученик чије име наш центар носи, на неколико дана пре него што је пострадао за Христа. Наш циљ је да, колико је у нашој моћи, помогнемо како спољашњу тако и унутрашњу мисију Цркве. Зато смо покренули једну акцију под називом „500x100“, која за циљ има да окупи 500 ревносних православних хришћана који би донирали 100 динара месечно за потребе мисије Цркве. Ако желите да детаљније прочитате о нашем подухвату, пријавите се ОВДЕ.

Није остављена могућност за писање коментара.