Dnevnik pravoslavne misije u Indiji (država Goa) (II deo) – Đakon Georgije Maksimov

Dnevnik pravoslavne misije u Indiji (država Goa) (II deo) – Đakon Georgije Maksimov

U drugom delu dnevnika o.Georgija Maksimova možete čitati o zanimljivom razgovoru sa jednim filosofom o veri, unutrašnjim branama koje sprečavaju filosofa da poveruje, o psihološkim preprekama koje sprečavaju sveštenika da misionari u stranoj zemlji, ženi koja pre bira mantru nego Krštenje, prvoj Liturgiji u istoriji indijske države Goa, dubokim razgovorom sa jednim indusom o najvažnijem izboru koji čovek u ovom životu mora da učini…

* * * * *

9 maj, 2011. godine  

Putovao sam do Mumbaija dugo, više od 14 sati, od kojih sam spavao tri sata. Dočekali su me i odveli u ruski konzulat. Dali su mi sobu sa pogledom na okean. 🙂 Nakon malog odmora otišao sam da se vidim sa nekim radnicima u konzulatu. U početku sam služio zaupokojenu molitvu za borce pale u Velikom otadžbinskom ratu, kao i za sve upokojene za koje su dali da se pominju prisutni. Zatim sam pokušao da održim besedu – bilo je više od deset ljudi. Ovog puta je bilo jako dosadno, neki nisu izdržali i otišli su. Najupornijima sam predložio da uzmu letke, ikonice, svoju knjigu. Treba nešto da promenim u mojim besedama da bi bile više misionarske.

Treba preći u formu dijaloga, ili provocirati publika pitanjima kao što je radio o.Danil, ili se ograničiti jako kratkim istupanjem sa tezama i zatim preći na odgovore na pitanja. Međutim, u ovom slučaju pitanja skoro da nije ni bilo 🙁 Stvar međutim, nije samo u obliku nastupa.

Još nemam iskustva, kako ličnog duhovnog, tako i iskustva poznavanja ljudi, pa i propovedničkog iskustva. Zatim je stigao konzul A.M. koji me je pozvao u kabinet gde se žalio da u Mumbaiju do sada nema hrama ni sveštenika, iako su se obraćali Odeljenju za spoljašnje crkvene odnose RPC sa takvom molbom. Dirljivo je kada vidiš da čak i čovek, koji sebe naziva ateistom, iskreno radi za delo Pravoslavlja u Indiji, a u Crkvi to, avaj, ne nailazi na dužno razumevanje. A.M. govori da su oni spremni da izgrade kapelu-hram na teritoriji konzulata. Mi smo čak kasnije prošli i pogledali to mesto. Interesantno je, kako izgleda da je u Bombaju pre sto godina postojala pravoslavna kapela pri rukom konzulatu. U razgovoru smo razmatrali mogućnost da se u budućnosti sprovede svečano osvećenje konzulata, kao i perspektive stvaranja parohije u Mumbaiju. Sutra dolazi generalni konzul i zato su mi predložili da se zadržim u Mumbaiju još jedan dan da bih se video sa njim. Pitao sam zašto pri konzulatu nemaju molitvenu prostoriju koju mogu sami da naprave. Odgovorili su mi da nisu odlučili da to čine da ne bi napravili greške, jer se loše snalaze u tom polju. Odlučio sam  ostanem do sutra. Uveče je bio obeležen praznik sa pesmama u čast 9. maja. Pozvali su me i otišao sam smatrajući da ću tako moći da porazgovaram sa nekim od radnika konzulata.

Tako se i dogodilo. Govorio sam sa četiri muškarca i jednom ženom. Posebno se izdvojio razgovor sa R. On je odmah počeo da me „čašćava“ povodom vere u Boga, Crkve, religije – u okvirima pristojnosti, ali prilično snažno. On je, kako sam saznao kasnije, kandidat filosofskih nauka, i voli ovde da spori sa verujućim ljudima, zahtevajući da mu se dokaže postojanje Boga i tome slično. Ja sam mu na početku odgovarao na svoj uobičajeni način, ali je on mnogo počeo da pametuje i igra se rečima tako da dugo nisam mogao da shvatim sa koje strane da mu se priđe. Molio sam se za njega i iznenada mi je Gospod dao reč i silu.

R. mi govori: želim da priđem veri u Boga i ne mogu, kako da poverujem u Boga? Ja mu odgovaram rečima svetog Siluana Atonskog: molite se „Bože, ako postojiš, otkrij mi istinu i ja ću Ti služiti“. Tema oko „služenja“ ga je dotakla, mi smo počeli da govorimo o tome, a zatim je on prešao na druge predmete i na kraju se ponovo vratio na isto pitanje. On je, očigledno, mislio da mu ću navoditi neke filosofske dokaze o postojanju Boga.

Ja mu ponovo govorim: Hristos je rekao: kucajte i otvoriće vam se. Vi ne kucate i čudite se zašto vam ne otvaraju. Kako kucati? Pa tom istom molitvom. Izgovarajte je svaki dan. Ona oduzima dve sekunde. Šta je tu teško? On je počeo da spori, i ja mu govorim: razmislite, šta vas ometa da sledite moj savet. Ne morate da mi odgovorite, sebi odgovorite. Samo bez opravdanja, nazovite stvari svojim imenom. Nakon toga je završio razgovor, obećavši da će razmisliti nad mojim rečima.

Nešto se i meni otkrilo. Ja sam mu u razgovoru naveo metaforu o punjenju čaše koju ne možeš da napuniš ako se prethodno ne isprazni. R. je lako i oštroumno oborio tu metaforu, pa je još i ismejao metaforu kao takvu. Nakon toga sam shvatio da sa takvim pametnjakovićima treba prilično jasno i direktno govoriti. Bez ikakvih metafora je bilo potrebno reći mu: „vaša gordost i samozadovoljstvo vam smetaju da priđete Bogu“. Ne treba štedeti takve ljude, birajući mekše reči.

Sa J. sam malo govorio, on će me sutra povesti na ostrvo da vidim indijska idolišta u pustinji. Ja sam se složio da krenem na tu ekskurziju u nadi da ću u razgovoru biti koristan za J. ako Gospod udostoji. Još jedna žena je žalila da nije mogla da dođe na službu i tugovala što u Mumbaiju nema pravoslavnog hrama i službe koje joj tako nedostaju. Zatim sam otišao, jer bi nadalje povodom praznika bili samo pijani razgovori što je potpuno besmisleno. A i želeo sam da spavam nakon protekle noći u autobusu.

10. maj, 2011. godine

Danas sam otišao sa J. na put, koji je trajao osam sati. Na početku mi je pokazao neka lepa zdanja u Mumbaiju, izgrađena u kolonijalnom stilu, a zatim samo na brodiću prešli na ostrvo Elefant – glavnu lokalnu turističku atrakciju. Na njoj se nalaze drevna idolišta od V-VIII veka. Ušao sam u glavno idolište, ostale sam posmatrao samo spolja. Očigledno je koliko su se drevni indusi potrudili, isecajući iz kamena idole i stubove. Antički skeptik Lukijan je u svoje vreme ismejavao egipatsku religiju, u kojoj su na najsvetijem delu veličanstvenih hramova krili životinje – kokoške, koze, itd. zanimljivo je šta bi on rekao za induske hramove u kojima na najuzvišenijem mestu stoje do sada lingami – izobraženja polnog organa koji se poštuju kao simbol „boga“ Višnua? Gledajući u druge idole koje je vreme lišilo ruku i nogu setio sam se reči Pisma o lažnim bogovima koji nisu u stanju sebi da pomognu. Uzgred, bilo je zanimljivo saznati da nije samo u hrišćanskoj Goi, već i u nacionalističkom Mumbaiju u mnogim restoranima potpuno legalno moguće pojesti jelo od „svete“ krave.

Kada smo krenuli nazad video sam među suvenirima različite slike naslikane na listovima indijskog svetog drveta. Bile su među njima i hrišćanske slike. Kupio sam jednu predstavu Spasitelja sa trnovim vencem. Napravljena je prilično grubo, ali je sama ideja odlična, predivni simbol za misiju u Indiji. Mnogo sam govorio na razne teme sa J. dobar i inteligentan čovek. govorio sam mu o mom razgovoru sa E. On je govorio da ovde ima mnogo takvih, ali da su mu poznati slučajevi „rerihnutih“ koji su imali induistička viđenja i otkrovenja bili na račun upotrebe narkotika. Neki silaze sa uma i odlaze u indijske ludnice. Među ostalim primerima, govorio je i o jednom mladiću koji je sebe nazivao „Velikim Spektralnim Orlom“. On je „mentalno leteo na Himalaje“, a zatim je potpuno fizički lomio pokloni hrišćanski krst ovde u Indiji, zbog čega je i bio uhapšen. Sam J. je nekršten i neverujući čovek, ali koji razmišlja o pitanjima vere. Poklonio sam mu knjižicu i dogovorili smo se da se u junu vidimo u Moskvi da porazgovaramo nasamo o veri. Na ovom putu nas je pratila i jedna devojka – sekretar konzulata koja nas je fotografisala. Sa njom nisam uopšte ni govorio, ništa mi nije dolazilo u glavu. J. je rekao da sam ja u njegovom životu prvi sveštenik sa kojim je imao prilike lično da porazgovara. Neka mu Gospod pomogne da priđe veri!

Na putu sam video ženu Srpkinju, ženu nekog konzula koja se jako obradovala poseti pravoslavnog sveštenika u Mumbaiju i jako želi da se ovde pojavi hram i da psotoje pravoslavne službe. Poklonio sam joj ikonicu.

Zatim me je jako srdačno primio generalni konzul A:A. Zahvalio mi je za moj dolazak, razmatrali smo perspektive građenja hrama i parohija u Mumbaiju i Goi. Dao mi je kontakt odličnog advokata iz Goe. Dogovorili smo se da pri ruskom kulturnom centru bude podignuta molitvena soba. Poklonio sam konzulu ikonu blažene Matrone Moskovske i to je navelo A.A. i A.M. da buduću kapelu posvete upravo ovoj Svetiteljki. Daj Bože da se to zaista i dogodi. A.A. je mudar čovek i shvata da na putu ka hramu može biti različitih prepreka. Ka autobusu nazad me je vozio A., koji me je i dočekao. Pri rastanku je tražio blagoslov od mene, bilo je jako dirljivo. Ja kao đakon ne mogu da blagoslovim, ali sam usmeno na njega prizvao blagoslov Božiji. Poklonio sam mu takođe svoju knjižicu. Na ovom putu se moj kontakt ostvaruje se za sada ostvaruje sa našim ljudima koji su se našli u Zapadnoj Indiji. Počeo sam bolje da shvatam sveštenike koji služe u inostranstvu, koji sve svoje snage posvećuju samo Rusima, ne obraćajući nikakvu misionarsku pažnju na lokalno stanovništvo. Čini se, eto, ovde su tvoji ljudi, oni te već čekaju, potreban si im (mnogo više nego u Rusiji), ti možeš da im pomogneš ovde i sada. Čak i konfliktni razgovori koje sam imao sa E. u Kolveu i sa R. u Mumbaiju su bili po njihovoj inicijativi, što je, iako i u u izvrnutoj formi, takođe svedočanstvo neke potrebe za razgovor sa sveštenikom. A lokalno stanovništvo se čini tuđe, daleko, nerazumljivo, oni neće sa tobom da govore o veri čak ni da bi osporili. Oni predivno žive bez tebe, ti im nisi potreban. Teško je uspostaviti kontakt sa njima, teško je shvatiti kako doći do njih. Pa čak i briga, da misija koliko god se pažljivo sprovodila, može izazvati kod lokalnog stanovništva negativnu reakciju. Ti isti malankarski hrišćani su najraspoloženiji prema nama, ali i oni će, mislim, ako se nekoliko njihovih parohijana obrati u Pravoslavlje, početi da se odnose prema primetno hladnije. Uopšte – propovedati samo Rusima – veoma je prost i privlačan put. Ali ako se ide samo njima, nikakve misije neće biti, neće biti ni ispunjenja zapovesti Spasitelja o učenju svih naroda. Treba prevazilaziti sebe, treba tražiti puteve, treba rizikovati, truditi se da se „i jedno čini, i drugo ne ostavlja“.

11 maj, 2011. godine

Danas se završilo moje putovanje iz Mumbaija u Gou koji je trajao 15 časova. Zatim sam se susreo sa o.Aleksejem koji je juče došao u Gou, malo popričali o novostima i legao da odmorim. Zatim smo služili večernju službu – prvu u našoj kućnoj kapeli. Bilo je četiri parohijana, uključujući i malu Sašu. Nakon večernje službe otišli smo u Pandžim na susret sa advokatom koga su nam preporučili u konzulatu. On se očigledno jako dobro snalazio u ovom pitanju. Rekao nam je da postoje dva puta – ili ići preko dozvole iz Delhija za registraciju zdanja za zajednicu stranaca – to je dug put, ja dodajem i sa malim perspektivama, uzimajući u obzir da su vlasti u Delhiju zauzele principijelno negativnu poziciju za izgradnju pravoslavnih hramova kao osvetu za odbijanje ruskih vlasti da se izgradi krišnaitsko idolište u Moskvi. Drugi put je – brži, jednostavniji i pouzdaniji – rešiti sve sa vlastima države Goa, možda ako bi to bilo učinjeno od strane indijskih građana ili onih koji imaju postojano prebivalište, koji bi napravili udruženje, zajednicu ili fond koji bi kasnije bio povezan sa RPC. Tako je uradio o.Oleg na Tajlandu. Ovde je još jednostavnije u smislu da se izgradnja religioznih zdanja ne reguliše nikakvim dodatnim zakonima i procedura je ista kao i za svako drugo zdanje. o.Aleksej je advokatu poklonio ikonicu, a ja disk sa crkvenim pesmama. Putem sam govorio sa A., koja se ljubazno složila da nam bude prevodilac. Ona mi je rekla da je neke ljude nakon moje besede 6. maja dotakla „netrpeljivost Pravoslavlja“ koja se izrazila u mojim rečima o tome da je ono jedino istina i da se istina ne sme mešati sa lažima. Posebno, E., koja je govorila o mogućnosti svog krštenja, rešila je da odloži to pitanje „jer se ispostavlja da ja ne mogu onda da praktikuje mantre“. Žalosno je, naravno, što su joj mantre draže od Krštenja, ali je u krajnjoj meri, čovek shvatio ozbiljnost izbora i sa njom neće biti isto kao sa još jednom ženom ovde, koja se kao ateistkinja krstila, a sada se uvek podsmeva tome. A. je takođe govorila da je sto procenata ljudi koje zna, koji se bave induizam i koji su imali nekakvo religiozno iskustvo sa jednim ili drugim „bogom“ – to iskustvo su dobijali i dobijaju zbog upotrebe narkotika. Govorila je i o „lokalnoj“ ruskoj ženi koja je primila islam zbog svog dečka – Dagestanca. Dao sam A. primerak svoje knjige „Pravoslavlje i islam“ da preda toj ženi. Zatim je o.Aleksej još govorio sa A. u našoj kućnoj kapeli. Pripremali smo se za sutrašnju službu.

12. maj, 2011. godine

Ovaj dan je bio kulminacija celog puta. Pre svega, služila se prva služba i Pričešće u tom uglu Indije. Počeli smo sa jutarnjom službom, zatim smo služili obednicu – skraćenu Liturgiju sa pričešćem pripremljenim Svetim Darovima. Tako smo morali da uradimo jer su poslednjeg dana o.Alekseja poslali bez antiminsa. Došlo je deset ljudi, zajedno sa nama je bilo dvanaest. Došla je jedna žena sa severa države Goa, i još jedan muškarac je došao, oni su bili novi za mene, a sa ostalima sam se susretao ranije.

Sa nama je bilo sedam pričasnika, četvoro se ispovedilo, mala Saša se pričestila bez ispovesti. Potrudili smo se da sami ljudi pevaju proste delove službe, a takođe sam za vreme Pričešća davao da se čitaju molitve redom od strane prisutnih, između ostalog i muškarcima. Bilo je očigledno je da je to bilo po prvi put u njihovom životu, mnogi su se uznemirili, ali niko nije odbio. Mislim da su na taj način jače osetili svoje učešće u službi, i to je bilo korisno za njih. o.Aleksej je besedio, gde je podvukao važnost pričešćivanja Hristovim Tajnama za pravoslavnog hrišćanina. Po milosti Božija služba je protekla jako lepo i donela je lako i svetlo osećanje.

Prisustvovao je i katolik Š., iz Goe, krstio se na pravoslavan način, došao na kraju da celiva krst, dao sam mu prosforu kao i drugima. On je zatim priznao da je „pravoslavna misa“ na njega ostavila ogroman utisak, da je za vreme službe osetio kako se njegov um menja i osetio da je srećan. Očigledno je želeći da to podeli sa nekim, zamolio za dozvolu da u našu kapelu dovede svoju mamu. Doveo ju je, staru rimokatolkinju, sa kojom smo malo razgovarali uopšte i poklonili joj pravoslavne ikonice, a samom Š. audiodisk sa pravoslavnim crkvenim pesmama. nakon službe smo služili čaj i malu zakusku, koja je trajala dosta časova. o.Aleksej je govorio prisutnima, posebno muškarcima da je pri stvaranju parohije potrebno njihovo učešće i pomoć. devojke koje ovde rade kao vodiči govorile su mnogo toga zanimljivog, između ostalog, da se mnogi indusi boje znaka krsta ili osenjivanja krstom. Zatim je došla L., koja je kasnila na službu i došla je A., sa svojim mužem-indusom P., kao što smo se i dogovorili. Ucrkvenjena A. je mnogo puta sporila sa mužem o veri govoreći o prevashodstvu hrišćanstva i lažnosti neznaboštva, prizivajući ga da primi Krštenje. On je razradio prilično agresivnu reakciju na to i došao je do nas, sa namerom, kako je rekao, „da obrati sveštenika u induizam“.

Dakle, došao je lokalni stanovnik sa namerom da se raspravlja. Priznajem, kada su se pojavili ja uopšte nisam znao šta da kažem i udaljio sam se na nekoliko minuta da bih se pomolio. Za to vreme P., je pokušao da „navali“ na o.Alekseja o čemu mi je kasnije govorio baćuška.

Ja i on smo dugo razgovarali i suština razgovora je bila sledeća. On je rekao da religije dele ljude. Ja sam rekao da laž deli, a da istina sjedinjuje. Istina je samo jedna, a da postoji mnogo laži. Hrišćanstvo i induizam uče različito i da protivrečnost među njima je principijelna (on se složio). Sledi da one ne mogu biti jednako istinite, da je istina jedna. On je pitao: ko zna istinu? Ja sam odgovorio: Bog zna istinu i On Sam jeste istina. On je svakom čoveku dao savest, koja mu daje razumevanje i osećanje istine i laži. Tako da svaki čovek, koji čak i ne zna za Boga, zna za laž i istinu i može u svom srcu da bira šta mu je draže od toga. Čovek za koga je istina iznad svega, ko stremi istini, ona mu se obavezno otkriva, i Bog će ga privesti Sebi. Ko posvećuje svoj život mnoštvu privremenih, nepostojanih stvari i za koga istina nije važna u poređenju sa njima, nije dostojan da mu se ona otkrije. Govorili smo u tom kontekstu o roditeljima. On je govorio da je za njega majka kao bog i da on ni zbog čega ne može da joj učini nešto što bi je ožalostilo (podrazumevalo se da će njegova promena vere to učiniti). P. je takođe rekao potpuno ozbiljno rekao da ako svakog indusa pitate šta je za njega najvažnije, on će odgovoriti: roditelji i bog. Ali ako se postavi pred izbor: roditelji ili bog, sto procenata indusa će izabrati roditelje. Primetio sam da su roditelji dar Božiji nama i da je apsurdno ljubiti poklon više nego Onoga Ko je poklon dao. Ali mi se čini da to nije dotaklo P. tada sam mu govorio o svetoj velikomučenici Varvari koju je ubio otac-neznabožac zato što ona nije htela da ispuni njegov zahtev da se odrekne Hrista. Rekao sam da samo ljudi koji su spremni, ako zatreba, da radi istine stanu protiv roditelja, protiv zajednice, protiv celog sveta i žrtvuju sebe, dostojni su da im se istina otkrije. Pitao sam da li on u srcu oseća neugasivi oganj žudnje za istinom i stremljenja njoj. On je odgovorio da ne oseća, da je za njega sada važnija porodica, posao, karijera. Ja sam rekao: „eto odgovora na vaše pitanje. Dok imate takav izbor, ne zaslužujete da vam se istina otkrije, zato što je ne cenite i niste spremni da je sledite. Gospod Isus Hristos je rekao: kucajte i otvoriće vam se.“ P. mi je odgovorio: da, ja ne kucam.

Zato vam se i ne otkriva, odgovorio sam ja, i naglasio: „Istina je Gospod Isus Hristos. Bog je Ličnost, nije bezlična sila  (P. je govorio da je bog pozitivna duhovna energija) i samo istinsko znanje o Bogu dozvoljava da se On vidi nakon smrti i sjedini sa Njim. Laž ne sjedinjuje sa istinom. Ali ja vam sada neću govoriti o Hristu jer ne zaslužujete to, sve dok u vašem srcu istina ne stoji na prvom mestu i nema želje da se ona sledi“.

Čak sam se i sam zaprepastio kada sam ovo izgovorio. Nikada ne bih mogao pomisliti da mogu reći ovako jake reči čoveku i to reći tako, da ga ne uvredim. To je bilo po Božijoj dozvoli i P. se nije uvredio, odlično je shvatio ono što mu govorim i zamislio se. Zatim je njegova žena rekla da je P. mislio i pripremao se da će ga sveštenici tokom susreta „puniti hrišćanstvom“ i bio je jako iznenađen kada je razgovor krenuo na ovaj način. P. je čak rekao da ne može da govori na tako visokom nivou, da je on „mali čovek.“ rekao sam da je verujem da je njegov život predodređen za prolazne promenljive stvari, kakve su roditelji, žena, deca, prijatelji – svi oni će umreti, a mi smo stvoreni za večno i besmrtno. I jedino to može ispuniti naše srce i doneti istinsku, neprekidnu sreću koju nam niko i ništa ne može oduzeti. Rekao sam da je on sada mlad čovek koji ima mnogo mogućnosti, kojim se njegov um bavi. Ali verujem da će doći vreme kada će on, shvativši, da nikakve privremene stvari ne mogu da ispune prazninu u srcu, koju može da ispuni samo Bog i istina, drugim očima pogledati na ono o čemu smo danas govorili. Iz njegovih reli je postalo jasno da je jako dobro shvatio ono o čemu sam mu govorio i da nije sporio sa tim. Čini mi se da sam uspeo da doprem do P., i dao mu povod da se zamisli. Hvala Bogu Koji mi je dao reč u ovoj besedi. Takođe sam P. poklonio moju knjigu „300 izreka mudrosti“ na engleskom jeziku da bi mogao bolje da se upozna sa Pravoslavljem. Obećao je da će je pročitati. U to vreme je o.Aleksej jako dobro govorio sa L. Dobro je kada ima dva misionara, mnogo je lakše i efikasnije. Nije slučajno Gospod slao apostole po dvojicu. Uveče smo dogovorili oproštajnu večeru, da bi, kao prvo, nastavili neformalno druženje sa ljudima što je uvek dobro, a kao drugo, da bi mogli da dođu oni koji su se ustezali ili nisu mogli da dođu na službu. O.Aleksej je otišao da se vidi sa njima, a ja sam odlučio da odmorim i došao kasnije na susret. Tamo su se pre svega okupili ljudi koje smo tog dana videli ranije. Došao je i indus P. sa svojom ruskom ženom. Od njega sam uspeo da saznam neke zanimljive činjenice o rimokatoličkom i protestantskom misionarstvu u Indiji. Naprimer, on govori da je čuvena „majka Tereza“ davala na znanje bolesnima da će im pomoći samo pri uslovu primanja rimokatolicizma sa njihove strane i da za to znaju svi u Indiji i da je zato ne uvažavaju. Moguće je da je to prosto „induistička propaganda“, ali možda postoji i eho neke realnosti na uštrb „rimokatoličke propagande“.

P. govori da protestanti i sada tako propovedaju, između ostalog i među indijskim katolicima, predlažući im pomoć u zamenu za primanje vere i da tobož oni, koji prelaze iz rimokatolicizma u protestantizam, moraju pritom da nagaze nogom na ikonu Majke Božije. Ja sam pitao da li se to zaista događa i u naše dane i on je potvrdio da se događa, ali ne u velikim gradovima, već u siromašnim selima. Zanimljivo je bilo da se čuje indijska interpretacija činjenice netruležnosti ostataka Franciska Ksavijera koje se od lokalnih rimokatolika doživljava kao čudo Božije. Indusi govore da je kada je, tobož, Ksavijer boravio u nekim mestima, neki braman ga je prokleo i poprskao ukletom vodom i kao rezultat tog prokletstva telo Ksavijera ne može da se raspadne i bude sahranjeno kao tela drugih ljudi.

P. se žalio da hrišćanski misionari, umesto da govore o lepoti svoje religije, omalovažavaju njegovu religiju. Govorio sam da se to odnosi na rimokatolike i protestante. On je rekao da tako čini njegova žena, na šta sam ja dodao da ona nije misionar, već njegova žena koja ima pravo da mu iznese svoje mišljenje po svakom pitanju. Objasnio sam da hrišćani ne mogu da učestvuju u ritualima drugih religija, da će to biti ista takva izdaja Boga kao kada žena spava sa drugim muškarcem i P. ne treba da priziva svoju ženu da naruši njenu vernost Hristu. on je odgovorio da je ne priziva da učestvuje u ritualima, ali da ne može da shvati zašto ona sa njim ne odlazi u idolište makar zbog uvažavanja tradicije zemlje gde živi.

Ja sam mu rekao da ona ne može da odlazi u indijsko idolište za vreme ceremonija tamo jer joj je to zabranjeno zakonima njene religije. P. je rekao da u tom slučaju nije trebalo ni da se uda za njega. Na to sam mu ja ozbiljno odgovorio da po pravoslavnim zakonima ako muž-nehrišćanin prinuđuje ženu-hrišćanku na ono što se protivi njenoj vernosti Hristu, takav brak treba da se raskine. To je bio prilično oštar trenutak u razgovoru i mislim da je P. shvatio da se ne šalim i da je ovde bolje ne izgovarati ono na šta je navikao da govori svojoj ženi u njihovim raspravama. Više to pitanje nismo razmatrali.

Govorili smo takođe i o tome da spoljašnji ljudi ne razumeju hrišćane i hrišćanstvo jer nemaju ljubavi prema Hristu. kao što zaljubljeni muškarac čini nešto u čast svoje voljene što čoveku sa strane koji ne voli može da se čini besmislenim i glupim, tako i ovde. Postupci i pravila hrišćana imaju svoju logiku ljubavi, ali za one koji ne ljube Hrista oni im se čine čudnim i apsurdnim. P. je to shvatio. Zatim sam otišao da spakujem stvari i sredim sobu, a o.Aleksej je ostao sa ljudima. Nakon mog odlaska njihovom društvu je prišla žena-ateistkinja koja je počela da napada religiju i o.Aleksej je morao dva sata burno da raspravlja sa njom. Iako to i nije bio najprijatniji trenutak, ali, po njegovim rečima, kao rezultat te besede prisutni su se samo osnažili u svojoj veri. Pripremivši se, legao sam da malo odspavam pre leta, a o.Alekseja je još dva sata do samog našeg odlaska besedio sa pravoslavnima koji rade u indijskoj državi Goa. Ne znam ceo sadržaj njihovih beseda, ali sam uveren da je toliko dugo i duboko opštenje sa sveštenikom i neformalnim uslovima njima mnogo značilo. Na aerodrom nas je odvezao katolik Š. Značajno je da nam je dao prilog za Pravoslavnu Crkvu – 500 rupija – što je za prostog radnika prilična suma. Čini mi se da se jako oraspoložio za Pravoslavlje. Uzeo sam njegovu adresu da bih ostao u kontaktu sa njim.

Zaključci:

Za osam dana u Indiji pošlo je za rukom:

–        prvi put da služimo pravoslavno bogosluženje u državi Goa;

–        pomognemo procesu stvaranja pravoslavnih zajednica u Mumbaiju i Goi. Na oba mesta će se otvoriti molitvene sobe.

–        Proučimo pravnu stranu registracije pravoslavne zajednice i izgradnje hrama;

–        Steknemo podršku ambasade, koja je spremna da ustupi svoju teritoriju za izgradnju kapele;

–        Održimo javne besede o Pravoslavlju u Goa i Mumbaiju;

–        Govorimo o veri sa trideset ljudi iz Rusije i Saveza nezavisnih država;

–        Propovedamo u hramu siromalankarske crkve pred više od sto ljudi-monofizita;

–        Posvedočimo o Pravoslavlju Indijcima, kako katolicima tako i indusima, i najozbiljnije porazgovaramo sa katolikom Š., i indusom P.;

–        Delimo pravoslavne letke, filove na DVD-iju, knjige, ikone.

U celini, naš put i bogosluženje izazvali su reakciju među ljudima koji govore ruski jezik koji imaju veze sa državom Goa, i među onima koji nisu došli na službe i besede – kako nam je poznato o tome se govorilo. Znači da je pravoslavno prisustvo u državi Goa već sebe pokazalo kao moguće ne samo za ljude kojima je potrebna crkvena briga, već i za sve ostale. Mnogima je ovaj put pomogao da se osnaže u veri, nekima je dozvolila da se upoznaju sa Pravoslavljem, nekoga je podstakla da učini prve korake ka Bogu.

Od nedostataka treba primetiti:

–        neugodno vreme putovanja. Sezona se u većini završila, i oni koji ovde rade i žive, već su otišli;

–        ne baš srećan izbor mesta. Naša privremena kapela bila je na Jugu, nedaleko od grada Margao. Kao rezultat je Sever bio slabije obuhvaćen, malo koga su tamo obavestili, a od onih koji su saznali malo ko je mogao da dođe, jer je put bio dalek i dug. U budućnosti je bolje napraviti kapelu (a zatim i hram) u Centru, u Pandžimu, gde se može lako stići i sa Severa i sa Juga države Goa;

–        nedovoljna informaciona priprema. Mnogi su saznali za naš dolazak, besede, službe, već nakon što su se one dogodile;

–        odsustvo letaka i dovoljno materijala o Pravoslavlju na engleskom jeziku za deljenje lokalnim stanovnicima.

–        Nedostatak misionara. Nažalost, o.Aleksej je mogao da dođe samo u poslednja tri dana puta. Jedan čovek je nedovoljan, posebno u vreme neformalnih susreta za obedom, na koji su mnogi dolazili. Za rukom pođe da lepo popričaš sa jednim ili dva čoveka, dok u to vreme ostali ostanu potpuno neobuhvaćeni. Dva misionara mogu delovati mnogo efikasnije, što je bilo vidljivo u poslednjim danima putovanja. U budućnosti bi bilo dobro pripremiti materijale posvećene jedinom mogućem spasenju u Crkvi, pravoslavnom osmišljavanju čuda u drugim religijama i pravoslavne preporuke za vodiče i turiste.

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.