Dnevnik pravoslavne misije u Indiji (država Goa) (I deo) – Đakon Georgije Maksimov

Dnevnik pravoslavne misije u Indiji (država Goa) (I deo) – Đakon Georgije Maksimov

Predlažemo Vašoj pažnji  dnevnik o.Georgija Maksimova sa misionarskog putovanja u Indiju. Možete pročitati jako zanimljiva zapažanja o državi Goa u Indiji, o besedi sa ženom koja se odrekla Hrista radi induističkog majmunoglavog „boga“ Hanumana, o jednom od najvažnijih principa za razgovor sa ljudima o veri i Bogu, besedi o.Georgija u monofizitskom hramu pred više od sto monofizita, od višestruke koristi neučestvovanja u obredima drugog veroispovedanja…

* * *

U maju 2011. godine misionarska zajednica Svetog Serapiona Kožeozerskog je organizovala misionarsko putovanje u Zapadnu Indiju za sveštenika Alekseja Zabelina (od 10. do 12. maja) i đakona Georgija Maksimova (od 5. do 12. maja). Sam put i služenje bogosluženja bilo je sa blagoslovom arhiepiskopa egorjevskog Marka.

* * * * *

5. maj 2011. godine

Prvo što sam uradio nakon dolaska i ulaženja u stan je formiranje domaće kapele u dnevnoj sobi. Zatim sam sve zidove pokropio svetom vodom, upalio tamjan, pročitao prvi čas. Rešio sam da svaki dan čitam sve časove. Mesta u sobi je mnogo, očigledno ćemo ovde služiti Liturgiju. Odmorivši se, izašao sam da prošetam u nadi da ću stupiti u kontakt sa lokalnim stanovništvom. Uspeo sam da porazgovaram sa jednom ženom indusom i sa dvoje njene dece – tinejdžerima. Nju je interesovala moja odeća, kako je rekla, još nikoga nije videla tako obučenog. Eto očiglednog misionarskog značaja podrasnika 🙂

Sedeli smo pored njene radnjice, ponudio sam decu konfetama i dao knjižicu o Lavri na engleskom jeziku, pokazao im mesto gde radim. Oni su gledali sve fotografije sa velikim interesovanjem, ali je žena hvalila vrtove, arhitekturu, o religioznoj strani nije bilo ni reči. Čini se da je to bilo svesno sa njene strane  – ovde se mnogi čvrsto drže religije u kojoj su vaspitani.

Zatim sa razgovarao sa njenim sinom, Radžom. Čini mi se da je on bio više otvoren. Uopšte, ako bi se ovde pojavila parohija, pri redovnom radu i pravom svedočenju o Pravoslavlju, mislim da bi neko od mladih počeo da se obraća. Osim ove žene, razgovarao sam takođe sa jednim trgovcem – muslimanom, ali me je on gledao isključivo kao na potencijalnog kupca, tako da to nema nikakve veze sa misijom.

Goa je neobični deo Indije. Sa jedne strahe ima mnogo indijskog, ali pritom svuda ima krstova, rimokatoličkih hramova, mnogo kapela, Isusovih slika na autobusima i drugima mestima. Čak i u napim apartmanima vise rimokatoličke ikone. Nakon jela, O. – pravoslavna žena koja mi ovde mnogo pomaže u organizaciji našeg boravka – povela me je u grad Margao, da bih promenio dolare na rupije po povoljnijem kursu. Kada sam ušao u lokalni autobus, osetio sam se kao da sam ušao u indijski bioskop. 🙂

Prošetavši se nazad do stanice, neočekivano smo u prodavnici hrane videli rusku porodicu koji ovde dugo žive i koji su izrazili želju da posete moju sutrašnju besedu i Liturgiju, koja će biti za nedelju dana. Kako se pokazalo, oni su već čuli za moj dolazak. Nažalost, nisam im dao letak koje sam uzeo izašavši iz kuće. Uveče su me pozvali na večeru u restoran, gde je bilo još pet Rusa, uključujući i Olgu – četiri žene i jedan muškarac. Nisam uspeo da porazgovaram sa svima, samo sa troje ljudi. Svi sa kojima sam danas razgovarao su različiti ljudi, ali jako prijatni u kontaktu, dobri.

6. maj 2011. godine

Čitao sam časove. Ceo dan je bio priprema za veče kada sam trebao da održim besedu o Pravoslavlju za one koji žele. Ljudi su kasnili, ali ih je došlo mnogo (između ostalog i porodica, koju smo sreli u prodavnici). Bilo je deset odraslih i troje dece, na kraju je došla još jedna žena. Od odraslih je bilo dvoje muškaraca, ostalo su bile žene. Skoro svi ljudi su bili mladi, samo jedna žena je bila preko pedeset i još jedna preko četrdeset. Jedva su se smestili u sobu.

Pripremio sam niz pravoslavnih pesama i slajd-film iz atonskih fotografija, koje sam puštao i do besede i nakon nje. Počeli smo za zaupokojenom litijom, koju sam služio đakonskim činom. Ljudi su se okupili iz različitih ubeđenja, bilo je kako pravoslavno verujućih, tako i neverujućih, ali su se, kao što sam i pretpostavljao, za upokojene srodnike svi pomolili. Pomislio sam da, iako je kapela i kućna, iako i privremena, bude posvećena svetom Velikomučeniku Georgiju, jer je na njegov praznik tamo služena prva služba. U besedi sam se trudio da obratim pažnju sledećim temama: Pravoslavna vera podrazumeva lične odnose sa Bogom, odnose ljubavi i poverenja Bogu više nego sebi; duhovni zakoni su realni i deluju nezavisno od toga da li ih čovek priznaje ili ne; istina je jedna, zato nije svejedno kako se veruje, Bog je istina i samo istinsko poštovanje Boga može sjediniti sa Njim, laž ne može da sjedini sa istinom. Trudio sam se da reči pratim i primerima, ali mi se čini da je svejedno, uvodna reč prošla nekako dosadno, vernima je bilo zanimljivo, a neverni su se dosađivali.

 Zatim smo prešli na pitanja i odgovore i kako obično i biva, to je donelo živost slušaocima. Jedna žena koja traži istinu, postavljala je prilično značajna pitanja o veri. Poklonio sam joj katihizis i nehotice pomenuo mogućnost Krštenja – ali neočekivano za mene, ona se prema tome ponela ozbiljno. Videćemo šta će biti. Neka joj Bog daruje da uđe u Crkvu Hristovu. Već na kraju je došla krštena žena koja smatra sebe induistkinjom i koja je tu propovedala hinduizam Rusima. Ona je takođe govorila da ovde mnogi misle da je Bog jedan i da se pokazuje u različitim religijama, itd. Morao sam da polemišem sa njom o tome. Mnogi od ljudi koji su došli zahvalili su se za susret, očigledno im je Gospod nešto dao ovde, bez obzira na moje lektorske nedostatke. Sve zajedno trajalo je više od dva i po sata. Delio sam letke, poklonio knjigu sa izrekama Svetih Otaca, oni koji su želeli mogli su da biraju među diskovima i knjigama, koje sam doneo ovde. Ljudi su se rado i po sopstvenoj želji potpisivali pod zahtev da se osnuje pravoslavna parohija u državi Goa. Sada se potpisalo 22 ljudi, uključujući i decu. Mnogi govore da je hram neophodan, pa čak i turisti pitaju za njega, ali je hram najneophodniji njima samima, ljudima koji ovde rade (koliko god to čudno bilo, postoje i neverujući koji tako smatraju). Nakon besede pili smo čaj i neformalno razgovarali. Ubedio sam se da je u budućnosti za slične misije „u prazno polje“ važno organizovati ovakve besede. Prvo, ljudi će saznati put ka mestu buduće Liturgije (danas su mnogi kasnili, jer nisu mogli naći dom), drugo dogodilo se poznanstvo, a neko od prisutnih je izrazio želju da razgovara dalje i postavlja svoja pitanja u privatnosti. Možda će poći za rukom da se neko pripremi za ispovest, ako Gospod da. Meni su čestitali imendan, doneli veliki broj kolača. Bilo je troje dece predškolskog uzrasta, ponašali su se jako lepo, tiho, nikakve uznemirenosti nije bilo zbog njihovog ponašanja. Hvala Bogu da je sve prošlo tako.

Dok je beseda držana, u spavaćoj sobi su bili otvoreni prozori i upaljeno svetlo, tako da je uletelo i dopuzalo mnogo insekata, između ostalog i ogromna bubašvaba. Izbavio sam se od najkrupnijih „gostiju“ a sa drugima ću, izgleda, morati da delim krov.

7 maj, 2011. godine

Ujutro sam otišao u internet kafe i na povratku sam razgovarao sa još jednim trgovcem, na njegov poziv. Pokazivao sam mu brošuru Lavre, poklonio ikonu Svetog Nikolaja, gledao je sa interesovanjem, ali na religiozne teme nije govorio, više o poslu koji se završava zatvaranjem sezone i opet počinje na jesen. Bez prakse je teško razumeti lokalni izgovor engleskog („hingliš“) posebno kada brzo govore.

Zatim sam se sreo sa lokalnim advokatom i njegovim pomoćnikom da bih se raspitao za okolnosti stvaranja zajednice i hrama. Oni su mi rekli sledeće: stranci ne mogu registrovati zajednicu. To mogu samo starosedeoci ili ljudi koji imaju dozvolu za boravak (što se odnosi na naše ljude koji su ušli u brak sa lokalnim stanovnicima).

Za izgradnju hrama religiozne namene nisu potrebne nikakve dodatna odobrenja, sve to se radi u lokalnoj upravi – seoskoj ili gradskoj, isto kao i za svako drugo zdanje. Po njihovim rečima – ljudi koji ulaze u zajednicu, a imaju indijski pasoš ili dozvolu za boravak, treba da dostave dokumente koji potvrđuju da mogu finansijski da obezbeđuju religiozno zdanje i zajednicu. Advokat nije želeo da uzme novac za konsultaciju. Stekao sam utisak da se ne snalaze mnogo u ovom pitanju. Možda ga treba razmotriti sa predstavnicima lokalnih religioznih zajednica, koji mogu bolje znati ova pitanja. Poklonio sam advokatu (hindus) i njegovom pomoćniku (rimokatolik) ikonice Božije Majke „Dostojno jest“. Rado su ih uzeli, a pomoćnik je rekao da kod njih u jednom hramu (zaboravio sam ime) postoji slična ikona. Uveče sam išao u Benaulim, tamo su me na obed pozvali Rusi, koje su juče bili na besedi. Seo sam pored M., glave porodice koju smo sreli u prodavnici u Margau, sa njim sam i razgovarao više od sat vremena. On je iznosio mnogo svojih zapažanja o Indiji, Šri Lanki, Kambodži, Tajlandu. Molio sam se da me Gospod urazumi, da bih rekao nešto korisno M., ali tako nešto se nije dogodilo i ostalo je samo da slušam. I već pri kraju smo prešli na duhovne teme i tu sam uspeo da nešto kažem, slava Bogu. M. odlično shvata suštinu, razgovarali smo tako da su drugi uspeli na silu da prekinu naš razgovor jer smo već trebali da se rastajemo 🙂

 M. je jedan od ljudi koji su, prišavši Crkvi i veri počeli da rade u toj sredini, i ono što postoji u svim trgovačko-novčanim odnosima otkrilo im je mnogo negativnog u crkvenoj sredini, nanelo im najtežu duševnu traumu. Naravno, za jedan razgovor dugogodišnju traumu nećeš izlečiti. Mislim da kada se ovde pojavi pravoslavni hram sa stalnim službama i pažljivim sveštenikom, doći će i do isceljenja mnogih duševnih trauma. Dobro je što sam razgovarao sa M., ali mi je žao što nisam uspeo da poklonim pažnju još jednoj ženi koja je došla na obed, i kojoj juče nije bilo do razgovora. To je moja greška.

Zatim sam odmah otišao u Kolvu na susret sa E., onom „ruskom induistkinjom“ koja je došla juče nakon besede. Kako sam shvatio posle, ona se spremala da mi propoveda induizam, ali sam je neočekivano za nju pretekao, što je unekoliko obeshrabrilo. Rekao sam, prvo, da ako misli da je induizam takva forma da se može „zakonito“ živeti ne odvajajući se od greha, onda greši. I rekao da religija koja ne daje slobodu od greha – jeste lažna religija. Ona je izjavila da uopšte ne misli tako, da će se obavezno boriti sa svojim gresima, itd. Drugo i najglavnije što sam joj rekao, da je u zabludi kada tvrdi da hrišćanstvo i induizam uče o istom, da su tobož Hristos i Hanuman kome se ona klanja, jedno i isto, da je, tobož, Bog jedan ali da se pokazuje u različitim formama u različitim religijama, itd.  Kako sam i očekivao, to je u njoj izazvalo snažnu razdraženost i povremeno je skidala masku „svejedinstva“ i direktno govorila da u tom slučaju ona sebe ni ne smatra hrišćankom, i da se odriče Hrista, da će biti sa Šivom i Hanumanom. U jednom trenutku je počela da bogohuli. Naravno, zatim se izvinjavala, ali očigledno je da je napravila izbor potpuno svesno, a da su reči o ljubavi ka Hristu – samo maska.

U razgovoru je bilo i greške sa moje strane. Ranije sam se sa nekim nepoverenjem odnosio prema rečima oca Danila Sisojeva koji je govorio da u razgovoru sa čovekom treba naglasiti da ne izlažeš svoje gledište, već gledište Božije. Ovo mi se činilo kao retoričko sredstvo. Ali sam se ovde ubedio da je sve to jako ozbiljno. Dok sam na njene reči „mislim da su Hanuman i Hristos jedno“, odgovarao: „Hristos smatra drugačije“, to nije davalo mira njenoj duši, i ona je sporila, a čim sam rekao: „pa primite ovo što govorim, prosto kao jedno od gledišta“, ona bi se odmah smirila i rekla: „da, ako je tako, naravno“. To je bila moja greška.

E. mi je govorila o tome šta je nju dovelo u induizam. Ona ga je u početku jednostavno proučavala samo kao štivo, a zatim je počela da posećuje induistička idolišta. Jednom je u jednom značajnom idolištu realno osetila „boga“ Hanumana, koje je ušao u nju i od tada živi u njoj, sa njom govori, itd. Ona je rekla da je jednom nakon što je govorila sa muslimanom o islamu i navodila osobenosti islama, pokušala da citira šahadu: „nema boga osim Alaha“, nije mogla da završi do kraja, jer joj je Hanuman fizički zatvorio usta i rekao: „ne, postoji i drugi bog“. Tako se desilo dva puta. I eto, takvu posednutost čovek iskreno doživljava kao predivan život u jedinstvu sa Bogom. Jako teško je bilo govoriti sa njom, jer je sve što sam joj govorio ona bez napora prebacivala na svoju stranu. Samo jedno nije uspela – da je HRISTOS JEDINSTVENI PUT KA BOGU, DA BEZ HRISTA NEMA SPASENJA, DA JE SVE ŠTO NIJE HRISTOS I NIJE SA NJIM – LAŽ I DEMONIZAM.

JOŠ JEDNOM SAM SE UBEDIO DA JE TO NAJVAŽNIJE ŠTO MISIONAR TREBA DA KAŽE ČOVEKU. TO JE TRN KOJI ĆE OSTATI U ČOVEKOVOM SRCU I NEĆE MU DATI MIRA DOK JE ČOVEK BEZ HRISTA. Sve ostalo iz naše propovedi čovek bez napora uklapa u svoj pogled na svet.

E. je predložila da me odveze u pomenuto idolište da bih ja tamo mogao da osetim isto što je i ona osetila. Razmislivši rekao sam joj da mislim da je sve što se tamo događa demonizam usmeren na obmanjivanje ljudi i da čak i najgrešniji hrišćanin, našavši se tamo, izgovarajući Hristovo ime i učinivši krsni znak, može razoriti tu obmanu. Zato sam spreman da odem tamo sa njim, ali samo da uz uslov da ako nakon prizivanja Hristovog imena, ne bude ništa od onoga što je ona govorila i postane očigledna demonska suština svega toga – ona odbaci induizam. Ona je kategorički odbila. Rekla je da je svoj izbor učinila i nikada neće narušiti vernost svom voljenom „bogu“ Hanumanu. Odgovorio sam u tom slučaju nema smisla za mene da idem tamo. Za sebe sam zapazio da ona dobro shvata šta znači religiozna vernost, a da je ranije zauzimala izgled nerazumevanja kada sam joj govorio o vernosti Hristu.

I juče i danas mi je ukazivala znake induističkog religioznog poštovanja, koje pokazuju guruima – klanjajući se doticala je rukom moje cipele, a zatim prinosila tu ruku čelu. U početku nisam znao kako da reagujem na to. Zatim sam joj par puta odgovorio zemnim poklonom, misleći da će je to makar zaustaviti da prekine tu predstavu, ali uzalud. Čini se da ću ubuduće prosto kao odgovor činiti krsni znak nad njom. Ona je sama na svaki način još želela da razgovara sa mnom i da se vidi, ali samo zbog šanse za revanš i pokušaja da me ubedi. Sa njom u sadašnjem stanju nema o čemu da se razgovara, to je prosto sipanje vode u šuplji lonac.

8. maj, 2011. godine

 Rano ujutro K. je povezao mene i J., pravoslavnu novinarku koja je danas doputovala na ekskurziju, koja je trajala skoro sedam sati. Prvo smo bili u Staroj Goa, gledali stare rimokatoličke hramove. Portugalci su osvojili Gou na dan Svete Ekaterine i smatrali su da svoju pobedu duguju njoj. Zato se najveći rimokatolički hram u Aziji nalazi ovde i posvećen je velikomučenici Ekaterini. Takođe smo bili i u drugom hramu, gde se čuvaju netruležni ostaci poznatog rimokatoličkog misionara Azije, Franciska Ksavijera. Video sam fotografije različitih delova tih „moštiju“. Lice je kao u mumije, jedna ruka je prilično istrulila, a noge su se iznenađujuće dobro sačuvale. Opet, kao u juče za vreme razgovora sa E., sam se ubedio da ovde, u Aziji, argumenti istinitosti Pravoslavlja zbog čuda neće biti dovoljni, jer ovde čuda imaju i hindusi i rimokatolici. Na mnoge Ruse slučaj sa Ksavijerom ostavlja veliki utisak i ne razmišljaju da čak i ako su ljudi u stanju da sačuvaju neka tela „netruležnim“ (Lenjin, Ho Ši Min, itd.) onda demoni nemaju problem da to urade sa telom jeretika – propovednika. Zatim smo otišli u Pandžim, tu je bio hram siromalankarske crkve i tu smo ušli. Tamo se odvijala služba, bilo je mnogo ljudi, više stotina ljudi. Muškarci sa leve, žene sa desne, u više trenutaka službe sedali su na pod, pokriven prostirkama od trske. Pevaju u pratnji organa, nema ikonostasa, ali se u posebnim trenucima oltar prekriva velikom zavesom. Od četiri ikone koje se nalaze u hramu, tri su bile grčko-pravoslavne. Ispostavilo se da oni tog dana slave praznik svetog velikomučenika Georgija. Saznavši da sam ja „priest from Russian Orthodox Church“ kako me je predstavila K., jako ljubazno su nas primili, postavili nam stolice u prednjem redu (iako stolica i klupa skoro da nema, za razliku od rimokatoličkih hramova). Sedeo sam, slušao, posmatrao ljude koji se mole i odjednom mi je do suza bilo žao što su ti ljudi, koji su, čini se toliko bliski Pravoslavlju, još uvek van Crkve. Dok sam tako mislio, predložili su mi da održim besedu sa kratkom besedom pred parohijanima, što je za mene bilo potpuno neočekivano. Tako sam održao svoju prvu propoved na engleskom jeziku. Predstavio sam se, čestitao ljudima praznik, i kao prvo rekao da iznad svega u životu za nas treba da bude istina, jer je Hristos rekao: „Ja sam Istina“. Dakle, dužni smo da tražimo istinu i držimo se Nje. Drugo, rekao sam da se nadam i molim da bi vera u Isusa Hrista kao istinitog Boga i istinitog Čoveka postala ono što nas objedinjuje ovde na zemlji, a zatim i na nebu. Pošto sam govorio pred monofizitima, smatrao sam neophodnim da im posvedočim o dve prirode u Gospodu Isusu. Zatim, već nakon završetka službe, dok sam stajao na izlazu iz hrama i razmišljao da li zaista savremeni prosti malankarci kao ovi ovde znaju takve nijanse svog učenja, prišao mi je jedan stariji parohijan i rekao: „mi verujemo da Hristos ima jednu prirodu“ i o „zabludi Halkidonskog sabora“. Na to sam ja odgovorio: „u Hristu su dve prirode, jer On istiniti Bog i istiniti Čovek“, a u sebi pomislio da ekumenističke ideje, da članovi monofizitskih crkava već odavno po veri nisu monofiziti i da podela predstavlja samo rezultat nedovoljnog istorijskog razumevanja ne potvrđuje realnost. Oni znaju svoje veroučenje, znaju njegove razlike u odnosu na Pravoslavlje i ponose se tom razlikom. Oni su svesni jeretici iako je to jako žalosno.

Uzgred, povodom ekumenizma. Nakon službe je išla litija i monofizitski sveštenik zajedno sa pomoćnicima vrlo aktivno me je prizivao  da učestvujem u njoj što sam pažljivo, ali čvrsto odbio. U nekoj meri sam shvatio ekumeniste. Teško je odreći, mnogo lakše je složiti se i učestvovati, da ne biste ogorčili ljude, koji su toliko gostoljubivi. Međutim, u realnosti odbijanje ništa ne kvari. Nas su svejedno kasnije pozvali na prazničnu trpezu sa kojima smo toplo razgovarali sa sveštenikom i njegovim parohijanima. Nekima sam poklonio ikonice. I još sam shvatio koliko je važan primer sveštenoslužitelja. Pošto nisam krenuo u litiju, K., takođe nije krenuo. Razgovarali smo i on je shvatio zašto ne možemo učestvovati u njihovim ritualima. Ako bih ja pošao, to bi i on naravno krenuo i činio kasnije to. Zatim smo u Pandžimu videli najlepšu rimokatoličku crkvu u državi Goa. Ona je zaista jako lepa spolja, a zatim smo otišli do induističkog idolišta onog istog Hanumana o kome sam toliko slušao prošle večeri. Kada sam saznao da je on, po mitologiji, plod veze Višnua sa majmunom i da je zato taj „bog“ majmunoglav i da je „vojni predvodnik majmunske vojske“ još mi je postalo žalije nesrećne E. Promeniti Hrista za majmuna…

Idolište ima interesantnu arhitekturu, nalazi se na platou sa koga se pruža lep pogled. Posmatrao sam idolište spolja, ali unutra nisam ulazio. Video sam figure slonova-idola na ulazu. Oni imaju prilično mračni i zli izgled. K. mi je govorio o unutrašnjem izgledu idolišta – tipično neznabožački, ono isto što je bilo i kod drevnih neznabožaca i sl. Otišli smo u portugalsku tvrđavu. Ovde do sada postoji zatvor u koji sada smeštaju strance. Između ostalog, tu je i nesrećna devojka koja je dobila 30 godina jer se saglasila sa molbom prijatelja da u Rusiju preveze statuicu „boga“ Ganeša u kojoj su na granici otkrili narkotike. Razgovarao sam sa K. o jogi. On je uporan da u njoj nema ničeg lošeg, ako se baviš njome samo kao fiskulturom. Bez ikakve religiozne komponente. Rekao je da je ovde učitelj joge rimokatolik. Rekao sam da ako se to čini kao vid fiskulture možda je i dopustivo, ali bi bolje bilo da se pred tim delom, kao i pred svakim drugim delom ne zaboravi da se prekrsti i pomoli sa molitvom „Care Nebeski“. U toku dana sam se video sa lokalnim rimokatolikom Š., koji je oženjen Ruskinjom. Govorili smo o porodičnim poslovima, daj Bože da bude koristi od razgovora. Pozvao sam ga na službu. Mislim da je to prvi lokalni stanovnik sa kojim sam uspeo da porazgovaram ozbiljno na duhovne teme. Uveče me je besplatno dovezao do autobusa, dao mi sok za put. Otišao sam noćnim autobusom za Mumbai. Sutra ću tamo biti ceo dan. Zamolio sam O., da pročita umesto mene časove u kućnoj kapeli Svetog Georgija.

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.