Da li je Hristos prorokovao o Muhamedovom dolasku? – Vitalij Pitanov

Da li je Hristos prorokovao o Muhamedovom dolasku? – Vitalij Pitanov

Vašoj pažnji predlažemo temeljan odgovor pravoslavnog hrišćanstva na argument kojim se često koriste muslimani u polemici – pokušaj da Hristove reči o Gospodu Duhu Svetom, Utešitelju prikažu kao da se odnose na osnivača religije polumeseca. Autor pokušava da sa svih strana razmotri muslimansku tvrdnju i pokaže koliko je ona osnovana. Pošto se ova tvrdnja vrlo često koristi kao muslimanski argument preporučujemo da se upoznate i sa odgovorom „vere Isusove“ (Rim. 3:26)

„Utješitelj Duh Sveti,

koga će Otac poslati u ime moje,

On će vas naučiti svemu

i podsjetiće vas na sve što vam rekoh“

(Jn.14:26)

 

Upoznajući se sa Koranom u prevodu Valerije Porohove „Koran. Prevod smisla“,[1] autoru je u oči upao pokušaj prevodioca da napravi paralelu između Korana i Jevanđelja od Jovana, i to između sure 61.6:

„A kada Isa, sin Merjemin, rece: „O sinovi Israilovi, ja sam vam Allahov poslanik da vam potvrdim prije mene objavljeni Tevrat i da vam donesem radosnu vijest o poslaniku cije je ime Ahmed, koji ce poslije mene doci“ – i kad im je on donio jasne dokaze, oni rekose: „Ovo je prava vradzbina!“

i Jn. 14:16: „A Utješitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime Moje, On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh“ i „A kada dođe Utješitelj, koga ću vam Ja poslati od Oca, Duh Istine, koji od Oca ishodi, On će svjedočiti za Mene“ (Jn. 15:26).

Valerija Porohova, ali i druge muslimanske apologete,[2] tumači Jn. 14:16, 15:26 kao predskazanje dolaska osnivača islama – Muhameda. U suštini, Utešitelja, o Kome je prorokovao Hristos islamske apologete poistovećuju sa Muhamedom. U ovom tekstu ćemo razmisliti nad korektnošću tog poistovećivanja. Da li u Novom Zavetu postoje proroštva koja mogu da se odnose na Muhameda? Hajde za početak da pojasnimo kako se Koran odnosi prema Bibliji.

Proučavajući Koran možete se sresti sa stihovima koji, na prvi pogled, svedoče o pozitivnom odnosu prema Bibliji:

„Recite: „Mi vjerujemo u Allaha i u ono sto se objavljuje nama, i u ono sto je objavljeno Ibrahimu, i Ismailu, i Ishaku, i Jakubu[3], i unucima, i u ono sto je dato Musau i Isau, i u ono sto je dato vjerovjesnicima od Gospodara njihova; mi ne pravimo nikakve razlike medu njima, i mi se samo Njemu pokoravamo.“ (Sura 2.136; 3.84).

„On tebi objavljuje Knjigu, pravu istinu, koja prethodne potvrduje, a Tevrat (Tora) i Indzil (Jevanđelje) objavio je jos prije, kao putokaz ljudima“ (Sura. 3.3)

„I Mi smo Musau Knjigu dali i poslije njega smo jednog za drugim poslanike slali, a Isau, sinu Merjeminu, ocigledne dokaze dali i Dzibrilom ga pomogli“ (Sura 2.87)

Kao što vidimo, Koran priznaje starozavetne proroke: Avraama, Mojseja, Isaaka, i druge, ubrajajući i Isusa (Isu) u proroke. Štaviše, u Koranu ne samo da se priznaje da je Biblija bogonadahnuta knjiga, već se i tvrdi da će ljudi koji odbacuju Božije Otkrovenje „nastradati“ (Sura. 3.4)

 „Neki od sljedbenika Knjige citaju je onako kako je objavljena; oni u nju vjeruju. A nastradace sigurno oni koji u nju ne vjeruju“ (Sura 2.121).

 Uzimajući u obzir da muslimani priznaju bogootkrivenost Biblije i zabranjuju da se odbacuju Otkrovenja koja je dao Bog, pokušaćemo da otkrijemo da li je tekst savremene Biblije iskvaren u poređenju sa njenim originalima. Tekst Starog Zaveta nećemo razmatrati jer je za rešenje pitanja koje je postavljeno u ovom tekstu najvažniji deo Biblije pozajmljen iz Novog Zaveta. Ali, govoreći o Starom Zavetu, želeli bismo da obratimo pažnju čitalaca na njegovu tekstološku očuvanost koja je zaista jedinstvena, što potvrđuju i pronalasci u oblasti Mrtvog mora. Upoređivanje otkrivenih drevnih biblijskih rukopisa sa savremenim izdanjima Biblije pokazalo je istovetnost.[4] O Novom Zavetu treba govoriti još detaljnije.

U drevnosti, novozavetni rukopisi pisani su, pre svega, na pergamentu, koji se pripremao iz kože krupne rogate životinje: ovce, koze, antilope, itd. Takođe se koristio i papirus koji se pripremao od trske. Drevne knjige su se pre svega pravile u obliku svitaka. Dužina srednjeg svitka je bila oko deset metara, iako su se susretali i duži i kraći od toga svitci. Što je dužio svitak bio, teže je bilo raditi sa njim i zato se drevni autori nisu trudili da objedine u jednom svitku nekoliko knjiga jer je to značajno komplikovalo njihovo korišćenje. Početkom drugog veka u Crkvu počinje aktivno da se koriste takozvani kodeksi. Kodeksi se sastojao od međusobno spojenih listova papirusa. Ovi kodeksi po obliku podsećaju na naše savremene knjige. Korišćenje kodeksa bilo je mnogo lakše od svitaka, zato oni postepeno postaju i glavna forma knjiga, između ostalog i novozavetnih. Najdrevniji fragment Novog Zaveta koji se sačuvao do naših dana je fragment Jevanđelja po Marku (6:52-52): niz naučnika datira ovaj fragment u period od 45. do 50. godine nakon Hristovog Rođenja.

Najpotpuniji spisak novozavetnih knjiga koji danas poseduju savremeni istraživači Novog Zaveta datira sa kraja drugog veka.[5] Određujući autentičnost teksta Novog Zaveta tekstolozi koriste sledeće izvore: grčke rukopise, drevne prevode na druge jezike, novozavetne citate kod ranohrišćanskih pisaca. Danas je nauci poznato ne manje od pet hiljada grčkih rukopisa Novog Zaveta.[6] Postoje faktički prevodi na sve jezike drevnog sveta,[7] po novozavetnim citatima ranohrišćanskih autora moguće je sabrati ceo Novi Zavet.[8] U drevnosti su se knjige prepisivale i normalno je da su postojale greške prilikom prepisivanja. Ali, uzimajući u obzir gigantski materijal po kome se može proveriti tačnost rukopisa, naučnici su izračunali procenat grešaka u Novom Zavetu i došli do zaključka da je čistota teksta ravna cifri od 98,33%[9].

Kakvi se zaključci mogu napraviti iz gore navedenog? Tekst savremenog Novog Zaveta (ima se u vidu drevni grčki tekst koji se sačuvao do naših dana, jer se svaki ozbiljan prevod Novog Zaveta na bilo koji savremeni jezik uvek radi sa drevnogrčkih originala) faktički je autentičan drevnom. Pokušaji da se dokaže istinitost ili neistinitost jednih ili drugih delova Novog Zaveta moraju biti potkrepljeni ne ideološkim usklicima, već drevnim rukopisima. U suprotnom će bilo kakve optužbe za iskvarenost Novog Zaveta predstavljati samo izmišljotine. Nakon kratkog upoznavanja sa tekstologijom Novog Zaveta upoznajmo se sa poreklom Korana.

Obim Korana[10] priblićžno odgovara obimu Novog Zaveta. Koran je sastavio jedan čovek, Muhamed tokom dvadeset i tri godine njegovog života. Pri tom je neophodno primetiti da se za vreme Muhamedovog života Koran nije sistematizovao. Sistematizacija je ostvarena već nakon njegove smrti. Za vreme njegovog života, Muhamedovi sledbenici su zapisivali Koran na različitim materijalima. Na kori drveta, pljosnatom kamenju, listovima palme. Mnogo od onoga što je ušlo u Koran predstavlja rekonstrukciju sećanja Muhamedovih sledbenika. Neki stihovi su ušli u Koran po sećanju jednog čoveka. Muslimansko predanje tvrdi da je za vreme Muhamedovog života ceo tekst Korana bio poznat samo četvorici njegovih sledbenika, među kojima je bio i Zeid ibn Tavit koji je i sastavio tekst Korana koji danas imaju muslimani. Iako je, sudeći po svemu, sa Muhamedovim učenje bilo upoznato mnogo veći broj ljudi.

Nakon Muhamedove smrti tekst Korana je počeo da se sistematizuje i to ne odjednom. Do trenutka faktičkog sastavljanja Korana veliki deo muslimana koji su slušali Koran od samog Muhameda je već umro. Novoobraćeni muslimani već nisu imali mogućnost da provere autentičnost Korana, oslanjajući se na lično poznanstvo sa Muhamedom i zato su morali da veruju na reč svojim učiteljima. Tekst Korana je bio sastavljen po naređenju kalifa Osmana (633-656. god. od Hristovog Rođenja) dvanaest godina nakon Muhamedove smrti. Kakvim motivima se rukovodio Osman? Stvar je u tome što Zeid nije bio jedinstveni sistematizator Korana, postojali su i drugi muslimani koji su isto pokušali. Na primer, pre Zeida, još za vreme Muhameda, Koran je sistematizovao jedan od najboljih čitača Korana, Salim. Postojao je tekst Korana koji je sastavio najbliži saborac Muhameda, Abdalah ibn Masud. Postojanje različitih verzija Korana stvorilo je pogodno tle za podelu islama na niz međusobno neprijateljskih sekti i postavilo pod pitanje vlast samog kalifa Osmana. Tada Osman naređuje Zeidu da sastavi Koran, a sve druge verzije da uništi. Postoje svedočanstva da su mnogi delovi Korana zbog smrti najbližih Muhamedovih saboraca izgubljeni: „Mnogi (delovi) Korana, poslati odozgo, bili su poznati onima koji su umrli u dan Jamama,[11] ali su bili nepoznati (onima koji su) preživeli, nisu bili zapisani“.[12] Iz ovoga sledi da pre svega, nema nikakvih osnova da se tekst Korana koji danas postoji smatra potpuno autentičnim rečima koje je izgovorio Muhamed.

Zašto bi u protivnom Osman uništavao drugačije verzije Korana? Sudeći po svemu, verzije Korana su imale mnogo razlika, ali za razliku od hrišćana, koji čuvaju drevne rukopise, čak ako u njima nalaze i različitosti muslimani su postupili jednostavnije, uništivši sve drevne rukopise koji ne odgovaraju jedinom „pravilnom“ tj. rukopisu koji je sastavio Zeid. Tvrdnja muslimana da je Koran koji poseduju rukopis koji je dao Sam Bog je, u manjoj meri, sporna: „Neka niko od vas ne govori: „Dobio sam ceo Koran“. Odakle on može da zna da je to ceo Koran, kada je značajni njegov deo nestao? Bolje je neka kaže: ‘Dobio sam ono što se sačuvalo'“.[13] Sem činjenice da je nakon Muhamedove smrti postojalo nekoliko Korana, istraživanje samog teksta te knjige pokazuje da Koran ima mnogo pozajmica iz judejskih, hrišćanskih, zoroastrijskih i budističkih izvora.[14]

Pritom, pozajmice su očigledno iskrivljene što je čudno: teško je pretpostaviti da je Bog zaboravio ono što je davao ranije, ali je lako pretpostaviti da je Muhamed prosto prepričavao u Koranu ono što je slušao od drugih. Normalno, njegova znanja o drugim religijama su bila površnog karaktera, odatle i iskrivljenosti, koje se otkrivaju u Koranu prilikom prepričavanja događaja pozjamljenih iz drugih religija. U naše vreme faktički nema rukopisa Korana koji su bili napisani na manje od 150 godina od trenutka Muhamedove smrti. Ova činjenica je jako važna, posebno ako se poredi sačuvanost rukopisa Korana sa sačuvanošću rukopisa Novog Zaveta. I to pri činjenici da je hrišćanstvo drevnije od islama i da je u prvim vekovima svog postojanja bilo okruženo neprijateljskim neznabožačkim okruženjem. Muslimani nisu uspeli da sačuvaju Koran posedujući čak sopstvenu državu.

Da li mogu hrišćani, sa muslimanske tačke gledišta, da se spasu? Koran po tom pitanju govori:

One koji su vjerovali, pa i one koji su bili jevreji, krscani i sabejci[15], one koji su u Allaha i u onaj svijet vjerovali i dobra djela cinili ,doista ceka nagrada od Gospodara njihova; nicega se oni nece bojati i ni za cim nece tugovati! (Sura 2.62)

Sledeći logiku gorenavedenog stiha, sledi da će se hrišćani spasiti. Međutim, dalje čitamo:

„Ni jevreji, ni krscani nece biti tobom zadovoljni sve dok ne prihvatis vjeru njihovu. Reci: „Allahov put je jedini Pravi put!“ A ako bi se ti poveo za zeljama njihovim, nakon Objave koja ti dolazi, od Allaha te niko ne bi mogao zastititi niti odbraniti“. (Sura 2.120)

Oni govore: „Budite jevreji, odnosno krscani, i bicete na pravome putu!“ Ti reci: „Ne, mi smo vjere Ibrahimove, koji je ispravno vjerovao; on nije nikoga Allahu ravnim smatrao.“ (Sura. 2.135)

Kao što vidimo, odnos prema hrišćanima je već drugačiji. Dalje Koran osuđuje hrišćane na paklene muke.

„Oni koji ne vjeruju izmedu sljedbenika Knjige (Svetog Pisma) i mnogobosci bice, sigurno, u vatri dzehennemskoj, u njoj ce vjecno ostati; oni su najgora stvorenja“. (Sura 98.6)

Logika muslimana je jednostavna: istinski hrišćani su – muslimani. Hrišćanin koji odbacuje Koran nije istinski hrišćanin. Muslimani postavljaju hrišćane u težak položaj: sa jedne strane pozivaju hrišćane da slede Bibliji i prete im kaznama ako to ne čine (vidi Sura. 3.3; 2.136; 3.84), ali tu odmah prete, ako sledeći taj savet, hrišćani odbacuju Koran. Priznavši Koran, hrišćani će biti prinuđeni da se odreknu Biblije. Naravno, muslimani mogu da govore da je Biblija iskvarena, ali u tom slučaju bi bilo poželjno znati konkretno koji fragmenti su iskvareni i na čemu je zasnovana takva izjava?

Objašnjenje tipa „Biblija je iskvarena zato što ne odgovara Koranu“ – nije ozbiljno. Kao odgovor može da se kaže da Koran nije Otkrovenje Božije zato što ne odgovara Bibliji. Takvom argumentacijom se ništa ne može postići. Ako je Biblija iskvarena zašto onda muslimani traže u njoj potvrdu proročkog statusa Muhameda? Zar nije logičnije u takvom slučaju uopšte zaboraviti na Bibliju? Uopšte, muslimani, formalno priznajući istinitost hrišćanstva i Biblije, u praksi ne priznaju mogućnost spasenja za njih. Takva dvostruka merila, po mišljenju autora, ničem dobrom ne može da privede jer u muslimanima vaspitava licemerje. Biva čak i žao muslimana koje je Koran postavio u besmislen položaj. Sve bi bilo jednostavnije kada bi Koran odmah od početka govorio o lažnosti Biblije, odbacio biblijske proroke i Hrista.

Ali Koran priznaje čak i bogootkrivenost Biblije, a to stvara muslimanima niz problema. Ako priznaju tekst Biblije, to će značiti da je Koran lažan, da Muhamed nije bio prorok, i da je sam islam lažna religija. Ako izjave da je Biblija lažna javlja se pitanje o osnovanosti takvih izjava. Da kažu da je Biblija lažna od početka muslimani nisu u stanju, jer Koran uči drugačije, jer će morati da govore da su hrišćani kasnije iskrenuli Bibliju. Međutim, biblijska tekstologija je jako razvijena nauka i postojeći drevni rukopisi odbacuju takve izjave. Na taj način, muslimani su prinuđeni da se koriste ideološkim sredstvima: mi smo u pravu, zato što smo u pravu! Ozbiljnijih argumenata nema – takav je položaj muslimana što ne može, a da ne izazove sažaljenje prema njima.

Vratimo se sada glavnom pitanju našeg članka: da li se predskazanje Isusa o dolasku Utešitelja može odnositi na Muhameda?

Suština problema se u nekoliko reči svodi na sledeće. Muslimani streme da u Novom Zavetu pronađu proroštvo koje bi moglo da se odnosi na dolazak njihovog „proroka“ Muhameda. U Novom Zavetu se mnogo govori o lažnim prorocima koji će doći nakon Hrista: „…I izići će mnogi lažni proroci i prevariće mnoge“ (Mt. 24:11), ali se ništa ne govori o dolasku proroka Muhameda do drugog Hristovog dolaska, naravno, ako ćemo slediti tekst Novog Zaveta! U tom slučaju, islamske apologete se, da bi potvrdile „proročki“ status Muhameda pozivaju na Novi Zavet, pribegavajući gruboj obmani svojih sledbenika. Na koji način? Koristeći sledeći stih iz Korana:

„A kada Isa, sin Merjemin, rece: „O sinovi Israilovi, ja sam vam Allahov poslanik da vam potvrdim prije mene objavljeni Tevrat i da vam donesem radosnu vijest o poslaniku cije je ime Ahmed, koji ce poslije mene doci“ (Sura 61:6)

Komentarišući ovaj stih, Valerija Porohova piše: „Jevanđelje po Jovanu, 14- gl. 16 stih „… i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek„, gl. 15, stih 26. – „Utešitelj“ – starogrčki „Paracletos“ bukvalni prevod „Ahmed“, „Muhamed“.

Drugi islamski apologet tvrdi: „Ahmed ili Muhamed što znači „hvaljeni“ – predstavlja približni prevod grčke reči „Periklitos“ (a ne Paracletos kako piše gospođa Porohova – prim. autora). U Jevanđelju po Jovanu 14:16, 15:26, 16:7 koje danas postoji, reč „Utešitelj“ odgovara grčkoj reči Parakletos koja znači „zaštitnik“, „prizvan na pomoć drugom, dobrom drugu“, negoli „Utešitelj“ (bilo bi zanimljivo saznati za temelj ovakvih izjava – prim.aut.). Naši doktori izjavljuju[16] da reč Parakletos predstavlja iskrivljenu varijantu reči Periklitos, koja je u istinskim rečima (želeli bismo da videmo drevne grčke rukopise ovih „istinskih reči“ – prim.aut.) Isusa bilo prorošvo o imenu našeg svetog proroka Ahmeda“.[17]

Suština se svodi na tvrdnju muslimana da Ahmad ili Muhamed i drevnogrčko periklytos znače jedno i isto, što znači da Ahmad i jeste Utešitelj. U drevnogrčkom jeziku paracletos – znači prizvani (na pomoć), zastupnik, advokat, u Novom Zavetu – zastupnik, utešitelj,[18] a periklytos – svuda slavni, veoma slavni.[19] Ovo su dve potpuno različite reči. I one ne predstavljaju međusobnu iskrivljenu varijantu.

Autoru bi bilo veoma drago ako muslimani mogu da objasne na osnovu kojih pravila drevnog grčkog jezika oni pretvaraju ove reči jednu u drugu. Što se tiče izjava o tome da bi bilo pravilnije korišćenje potpuno druge reči umesto paracletos, to jest, korišćenje periklytos za koje smo već rekli da nikako ne predstavlja iskrivljenu verziju reči paracletos – one nisu ničim potvrđene sem muslimanskim pokušajima da izmisle sopstvena pravila drevnog grčkog jezika. Postoje drevni rukopisi u kojima se koristi konkretna reč i muslimani nisu pozvani da menjaju drevne hrišćanske tekstove,[20] menjajući u njima reči koje im se više dopadaju.

Zanimljiva bi bila njihova reakcija kada bi hrišćani počeli da na Koran primenjuju njihov prilaz Bibliji, kada bi počeli da razmatraju koje su reči u Koranu iskrivljene i kako ih pravilno treba razumeti? Možda se hrišćanima čini razumnim da prepišu Koran po sopstvenom nahođenju? Ako bi muslimani tako nešto smatrali nečasnim, zašto onda sebi dozvoljavaju isto to u odnosu na Novi Zavet?

Hajde da ipak na trenutak dopustimo da žongliranje rečima iz Jevanđelja po Jovanu od strane islamskih apologeta ima ozbiljniji temelj osim njihove želje i da je upravo tako kao što oni tvrde – da li će to dokazati da je Muhamed Utešitelj? Nikako. Paracletos se u Jevanđelju po Jovanu koristi još na jednom mestu i ono glasi: „A Utješitelj (Paracletos – prim. aut.)[21] Duh Sveti, Koga će Otac poslati u ime Moje, On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh“ (Jn. 14:26).

Ako već muslimani pominju stihove u kojima se koristi reč „paracletos“ neka to ne rade proizvoljno. Ako ne smatraju druge stihove istinitim neka obrazlože svoj prilaz. Takođe bismo želeli da islamskim apologetama koji tako smelo tumače Novi Zavet skrenemo pažnju da se značenje svake reči shvata u smislu konteksta celog odeljka. I čak identičan prevod dve reči (a svaki prevod predstavlja tumačenje teksta), ako bi i postojao, ništa ne bi mogao da dokaže osim nepismenost onih koji bi to smatrali ozbiljnim argumentom. Ako obratimo pažnju na kontekst u kome se koristi reči „Utešitelj“ u Jevanđelju po Jovanu, svaki čitalac će bez napora videti da će Utešitelj biti sa hrišćanima vavek (Jn. 14:26). Dalje, Utešitelj je Duh Istine koga svet ne vidi i koji će biti unutar hrišćana i Koga hrišćani znaju (Jn. 14:17). Kako su mogli hrišćani prvih vekova znati za Muhameda koji je u tom slučaju morao prebivati u njima? Hristos govori da će Utešitelj svedočiti o Njemu, a ne o Muhamedu (Jn. 15:26). I glavno: u Novom Zavetu je direktno rečeno da Utešitelj nije čovek, već upravo Duh (Jn. 14:26).

Uzgred, muslimani nisu originalni u pokušaju da proroštvo o Utešitelju povežu sa osnivačem svoje religije. Sem njih, tome su pribegavali i drugi religiozni delatnici. Na primer, bahaisti povezuju Hristovo proroštvo o Utešitelju na osnivača svoje sekte Bahaula,[22] identične pretenzije postoje i kod osnivača sahadža joge, gospođe Šrovastavu: „Znajte da je Ona ovaploćenje proroštva Gospoda Isusa Hrista kada je rekao: „Poslaću vam Utešitelja, Savetnika i Spasitelja – svetog duha koji že vas naučiti svoj istini“.[23]

Dakle, muslimani ne priznaju hrišćanima pravo da ostanu hrišćani iz prostog razloga što su hrišćanstvo i islam nesmestivi. Priznavanje Biblije za autoritet od strane muslimana, automatski čini Koran lažnim otkrovenjem, upravo zato muslimani i formalno izjavljuju o uvažavanju prema Bibliji, odbacujući u realnosti ono čemu ona uči. Proroštvo o Paraklitu ne može da se odnosi na Muhameda jer za to nema nikakvih ozbiljnih dokaza. Oslanjajući se na Novi Zavet, Muhamedu se može prisvojiti jedino zvanje lažnog proroka, jer do Drugog Hristovog dolaska nikakvih drugih proroka neće biti – saglasno sa Novim Zavetom. Bivajući svestan da se zaključak teksta neće dopasti muslimanima, autor ipak ne može da obmanjuje čitaoce i govori ono što bi protivrečilo gorenavedenim činjenicama. Ostaje nada da među muslimanima ima ljudi koji će pošteno priznati činjenicu da su Koran i Biblija nesmestivi i da će ih uporediti. Naglašavamo da ovaj tekst ne priziva na još jedan ideološki spor, već na ispitivanje osnova hrišćanstva i islama.


 

 

NAPOMENE:

  1. Koran. Prevod smisla. Moskva, 1991.
  2. U suštini pitanje koje se razmatra u tekstu postalo je klasično u polemici sa apologetima islama. Vidi npr. Gajsler Norman L. Enciklopedija hrišćanske apologetike, Sankt Peterburg, Biblija za sve, 2004. str. 594.
  3. Ibrahim je Avraam, Ishak – Isaak, Musa – Mojsej, Jakub – Jakov, Isa – Isus. Za navođenje stihova iz Korana koristili smo „Kuran na bosanskom“ – prim. urednika PMC „o. Danil Sisojev“
  4. Uzimajući zaista ogroman broj istraživačkih radova posvećenih ovoj temi, sve koje zanimaju detalji, autor upućuje na naučne radove: Kenet H. Svitki Mrtvogo mora. Rostov-na-Donu. Feniks. 2005; Vajngrin D. Uvod v tekstologiju Starog Zaveta. M., Biblijski bogoslovski institut. 2002; Tov E. Tekstologija Starog Zaveta. M., Biblijski bogoslovski institut. 2001.
  5. Mecger B.M. Kanon Novog Zaveta. Poreklo, razvoj, značenje. M., Biblijski bogoslovski institut. 1998. S.188.
  6. Vidi: Tekstologija Novog Zaveta. Rukopisna tradicija, javljanje, iskvarenost i rekonstrukcija originala. Moskva, Biblijski bogoslovski institut. 1996.
  7. Mecger B.M. Rani prevodi Novog Zaveta. Njihovi izvori, predaja, ograničenja, Moskva, Biblijski bogoslovski institut. 2004.
  8. Vidi: Tekstologija Novog Zaveta. Rukopisna tradicija, javljanje, iskvarenost i rekonstrukcija originala. Moskva, Biblijski bogoslovski institut. 1996.
  9. Gajsler Norman L. Enciklopedija hrišćanske apologetike. Sankt Peterburg., Biblija za sve. 2004. S.639.
  10. Informacija o Korane uzeta je iz kjnjige Gilkrista D. „Koran – sveštena kniga muslimana“. Kazan. Zaman. 2002.
  11. Misli se na bitku kod Jamama, u kojoj je poginuo veliki broj muslimana koji su slušali Koran od samog Muhameda.
  12. Ibn Abi Daud, Kitab al-Masahif, s.23. / Gilkrist D. Koran – sveštena kniga muslimana. Kazan. Zaman. 2002. S.219.
  13. As-Suйti, Al-Itkan, s.524. / Gilkrist D. Koran – sveštena kniga muslimana. Kazan. Zaman. 2002. S.250.
  14. Vidi: Gilkrist D. Koran – sveštena kniga muslimana. Kazan. Zaman. 2002
  15. Na ovom mestu Valerija Porohova daje sledeći komentar: Sabejci su „pleme u donjoj Mesopotamiji, koje se naziva hrišćanima svetog Jone; njihovo pismo (Džinza) dano je na aramejskom dijalektu“.
  16. Muslimani verovatno smatraju da znanje arapskog jezika jako olakšava znanje drevnog grčkog. Mišljenje neislamskih stručnjaka za drevni grčki jezik, sudeći po svemu muslimane uopšte ne dotiče.
  17. Vidi.: Ahmad Didat. Zbornik lekcija. http://lib.babr.ru/index.php?book=407
  18. Veisman A.D. Grčko-ruski rečnik. M., 1991. S.940.
  19. Tamo. S.982.
  20. Najbolje bi bilo da su se pobrinuli za čuvanje sopstvenih drevnih rukopisa, a ne da su ih uništavali kao što je to radio Osman.
  21. Novi Zavet na grčkom jeziku sa paralelnim prevodom. SPb, 2003. S.602.
  22. Martin U. Carstvo kultova. SPb., Logos. 1992. S. 274
  23. Sahadža-joga. Saveti i preporuke tragaocima za istinom. TO „Nirmala“. 2000. S.31

 

 

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.