„Afrikanci susreću Pravoslavlje svojim čistim i nežnim srcem“ – intervju sa aleksandrijskim Papom i Patrijarhom, Petrom VII

„Afrikanci susreću Pravoslavlje svojim čistim i nežnim srcem“ – intervju sa aleksandrijskim Papom i Patrijarhom, Petrom VII

– Danas se pod jurisdikcijom Aleksandrijske Patrijaršije nalaze objedinjeno stotine hiljada vernih. Veliki boj vernih su žitelji Afrike, a ne žive na teritorijama drevnih eparhija. Da li bi mogli Vi, Vaše Blaženstvo da nas u nekoliko reči upoznate sa osnovama misionarske delatnosti u Africi i sa rezultatima tog pravca?

– Patrijaršija Aleksandrije i sve Afrike objedinjuje približno dva miliona vernih. 25 hiljada živi u Egiptu, a vernih koji su grčkog porekla ukupno ima 300 hiljada ljudi.

Misionarski rad smatramo jednom od glavnih i osnovnih obaveza naše Crkve, sledeći zavet našega Gospoda Isusa Hrista: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin„. (Mt. 28:19-20). Čiste duše naše afričke braće i sestara otvorena su i spremna da prime Carstvo Istine, koje moramo rasprostranjivati po celoj Africi. Osnova naše misionarske delatnosti jeste izdavanja i širenje bogoslovskih i liturgičkih knjiga. Sve te knjige štampaju se na različitim jezicima: grčkom, engleskom, francuskom, arapskom, a takođe ina lokalnim afričkim dijalektima u svakoj od Mitropolija i kroz organizaciju Grčke Pravoslavne Crkve „Apostolska Diakonia“.

Međutim blagovest o Carstvu Božijem našoj afričkoj braći i sestrama nije jedinstveni cilj našeg misionarskog rada. Jednim od naših svakodnevnih zadataka jeste i nabavljanje svake vrste podrške i pomoći. Gradimo škole, bolnice i prihvatišta; distribuiramo vodu i hranu, učimo ih kako da razvijajau uzgoj životinja, kako da što bolje obrađuju zemlju, da bi kroz određeno vreme mogli da postanu finansijski nezavisni i da se samostalno razvijaju.

– Da li je stvaranje novih pravoslavnih eparhija u Africi izazvalo negativnu reakciju kod predstavnika drugih hrišćanskih denominacija koji su tamo ili drugih religija?

– Ne, nikada. Odnosi između Praoslavne Crkve i drugih religija ili hrišćanskih denominacija u Africi oduvek su se izgrađivali na osnovi ljubavi, saradnje i uzajamnog uvažavanja.

– Kako bi Vaše Blaženstvo mogli da opišete odnos između verujućih crne boje kože i bele većine episkopa (jer na više od sto sveštenoslužitelja ima samo dva afrička episkopa)?

– Afrički pravoslavni hriššćani sačinjavaju najveći deo našeg klira. Svi oni su naša deca i osećaju to. Ovog tenutka u našoj Patrijaršiji služi više od 400 sveštenoslužitelja – Afrikanaca. Nikada se nisam kolebao i nikada se neću kolebati pri rukopoloženju lokalnog duhovništva. I lično ne vidim tu nikakav razlog za bilo kakve sumnje. Iz Evanđelja svi odlično znamo da su se Apostoli, propovedajući po gradovima, trudili da izaberu episkope iz lokalnog stanovništva, jer su oni imali više uticaja na svoje susede.

Boja kože ili poreklo vernih nema nikakvog značaja, jedino što je važno – biti dobar pravoslavni hrišćanin i imati spremnost da se štiti Pravoslavna vera.

– Misionarski rad zahteva duboku veru, ljubav, najveći takt, znanje i uvažavanje lokalne kulture, ali pored toga, ona zahteva i velike materijalne izdatke. Koji su osnovni izvori materijalne podrške Patrijaršije?

– Pomažu nam Grčka, Kiparska, Finska Crkva, arhiepiskopije Amerike, Australije, državna vlast Grčke, Kipra i različiti dobrotvori.

Postoji mnogo puteva podrške misionarskog rada naše Patrijaršije. Imamo naprimer, vrstu pomoći kao što je podrška deteta iz siromašne porodice svakog meseca; svako može da postane kum ili kuma; svaki čovek može da priloži za lekove, itd. Naprimer, u Evropi vakcina protiv malarije skoro da je besplatna, dok je međutim za afričku decu ona jedinstveno sredstvo koje im može pomoći da jednostavno prežive u Africi.

Obraćamo se duhovništvu, monasima, doktorima, medicinskom osoblju i svim pravoslavnim hrišćanima koji osećaju da mogu pomoći tom misionarskom delu i da daju svoj doprinos olakšanju života našoj afričkoj braći i sestrama. Molimo ih da dođu do nas u Patrijaršiju i da učestvuju u tom predivnom i složenom delu. Svako ko je u stanju da oseti bol svog sabrata može da pomogne razvoju i jačanju delatnosti naše Misije. To e mesto za svakog i mi se uvek molimo za one koji pomažu naš misionarski rad.

Svako može da doprinese na svoj sopstveni način – ili da ukaže finansijsku, ili moralnu pomoć. Oni koji žele mogu svoje letnje odmore da provedu radeći kao volonteru i našim misijama. Uopšte, može se reći – ako nazivaš sebe misionarom, ti moraš doći u Afriku.

– Do svog izbora na patrijaršijski tron bili ste episkop, vikar Patrijarha i egzarh nekoliko afričkih eparhija. Možete li ukratko da podelite sa nama bogato iskustvo misionarskog rada? Koji su zahtevi dobrog misionarskog rada? Koje su osobine dobrog misionara? Ko ih uči, gde i kako se prirepmaju za toliko važno delo?

– Zaista to iskustvo je jedinstveno. Ali njega je nemoguće u velikoj meri predati rečima, neophodno je osetiti tu Božansku radost u svom srcu kada pomažeš svojoj braći, kada bukvalno predaješ dušu svoju radi evangelizacije druge duše. Crkve Grčke, Kipra, arhiepiskopije Finske, Amerike i Australije pomažu nam u potrazi za sposobnim misionarima. Tražimo sposobne ljude, koji gore misionarskom revnošću, koji svetle svojom verom u Boga i svojom ljubavlju prema bližnjima. Vidimo da je sazrela obilna žetva, a da je poslenika malo. Međutim, ljubljeni naš Gospod Isus Hristos podržava naše napore i rad Misije, da bi Ime Svemogućeg Boga bilo proslavljeno u svim narodima.

– Vaše Blaženstvo u reči nakon intronizacije izjavili ste da je misionarska delatnost u Africi veoma perspektivna. Kako vidite budućnost Pravoslavlja na teritoriji čitavog kontinenta?

– Sada je hrišćanstvo rašireno po celoj Africi – od Egipta do Južne Afrike, od Etiopije do Zapadne Afrike. Međutim, bez obzira na to, imamo veoma složen posao. Naša afrička braća i seste su veoma stradali tokom prethodnih vekova, ali nisu izgubili nadu u budućnost. Oni nisu pesimisti i nikada neće ni biti; neće se predati teškoćama koje su na njih navalile. Naša afrička braća i seste, u velikom delu, ne žele da neprestano koriste naše milosrđe; jedino što im je potrebno je – samostalan, punovredni život u otadžbini i mogućnost da se razvijaju u svojoj sopstvenoj kulturi. Nedostatak namirnica, sve moguće bolesti, ratovi nisu ih slomili. Oni se uče da žive sa svim tim problemima i nalaze radost u prostim, malim, svakodnevnim stvarima, koje savremeni Evropljanin jednostavno ni ne primećuje.

Afrikanci susreću Pravoslavlje svojim čistim i nežnim srcima. Oni su jednostavno, otvoreni i imaju bogata osećanja.

Kada se oni susreću sa pravoslavnim sveštenoslužiteljima, primaju veru bez ikakvih rasuđivanja, oni vide u Pravoslavlju istinsku veru, koja im otkriva Istinitog Boga. Naprimer, Aboridžin može da više od dva sata pešači da bi došao u hram. Veliki deo vremena on ide pod snažnim pljuskom. Dok ne dođe do hrama, on obavezno sačeka da bi se manje više osušio. Kada on posle takvog puta susretne svog episkopa, on mu predlaže sve što ima – par jaja i malo voća. Iako sva naša braća i sestre osećaju neprestani nedostatak hrane, oni to predlažu svom episkopu sa ljubavlju i nežnošću.

– Aleksandrijska Patrijaršija ima veoma bogatu istoriju i pokušava da pronađe svoj model postojanja u teškoj savremenoj situaciji. Kako Vaše Blaženstvo može da opiše odnos Aleksandrijske Patrijaršije sa velikom (nekoliko miliona) grupom koptskih hrišćana, koji su u prošlosti bili neodvojivi deo patrijaršije?

– Danas su odnosi između Aleksandrijske Patrijaršije i koptske crkve veoma dobri.Mi smo dve crkve,bliske jedna drugoj imamo mnogo tačka dodira i, na kraju krajeva, nalazimo se u istom mestu. Bogoslovski dijalog koji je počeo pre nekoliko godina, nastavlja se i svi stremimo da kroz njega dođemo do Istine. Naša Patrijaršija se u prošlosti više puta podvrgavala gonjenjima, ali bez obzira na sve teškoće, sačuvala je Pravoslavlje neizmenjenim. Tako danas, u dijalogu sa koptskom crkvom ili sa drugim denominacijama, nikada nećemo prineti Istinu na žrtvu da bi napravili lažni savez. Cilj dijaloga je u tome da u duhu uzajamne ljubavi i uvažavanja prinesemo plod Istine i hrišćanskog duha.

– Vekovima su muslimani pokazivali trpeljivi odnos prema stanovnicima svojih zemalja koji ispovedaju hrišćanstvo. Ali danas iz Egipta i Sudana čujemo sve više i više informacija o progonima Kopta, teškoćama, koje sve češće i češće nastaju u njihovoj delatnosti na teritoriji tih zemalja. Kakvi su odnos između Aleksandrijske Patrijaršije i islama – religija egipatske većine?

– Naša Crkva mirno postoji na arapskoj i islamskom zemlji. U Egiptu osećamo zaštitu vlasti. Naši hramovi su stalno otvoreni, spokojno vršimo bogosluženja, koja bivaju praćena zvonjavom crkvenih zvona. Naša deca se rađaju i rastu zajedno sa decom muslimana. Oni, kao braća, uvažavaju religiju i veru jedni drugih.

– Aleksandrijska patrijaršija je bila vek poznata po svom visokom nivou znanja – to su filosofske i katehizatorske škole, sa svuda poznatim bogatim bibliotekama. Da li se uspelo u očuvanju svega toga? Kakva je savremena situacija u toj oblasti?

– Naša Patrijaršija svoje korene vuče iz apostolskih vremena. Ona je osnovana od strane Apostola i Jevanđeliste Marka 40-te godine. Iz nedara patrijaršije izašle su najveće ličnosti vaseljenskog Pravoslavlja. Upravo njima smo dužni za savremenu koncepciju hrišćanskog sveta. Na toj zemlji su se pojavili prvi monasi – podvižnici.

Aleksandrijska Crkva je dala doprinos razvoju celokupnog Pravoslavlja – to je veliko nasleđe i naša obaveza se sastoji u tome da sačuvamo tu istorijsku misiju i nasleđe za naredna pokoljenja. U toku poslednjih četiri godine usredsredili smo svoje sile na rekonstrukciju naših hramova, muzeja, biblioteka i patrijašrijskog zdanja. Pored toga otpočeli smo program očuvanja retkih rukopisa naše biblioteke. Nadam se da će se sve to pokazati korisnim za Pravoslavne Crkve ne samo u Egiptu, već i u Africi.

– Koji su najvredniji eksponati koji se nalaze sada u Patrijaršijskom muzeju i biblioteci?

– U biblioteci naše Patrijaršije nalazi se više od 600 manuskripta (najraniji su iz desetog veka) i više od 3500 retkih knjiga. U muzeju Patrijaršije i muzeju manastira Svetog Georgija u starom Kairu nalaze se drevne ikone, odežde, liturgijski predmeti i druge relikvije koji predstavljaju blago ne samo zahvaljujući svojoj drevnosti, već i njihovom doprinosu u duhovnom napretku i razvoju Pravoslavne Crkve u Africi tokom vekova.

– Poslednjih godina smo svedoci unutrašnjih sukoba u pravoslavnom svetu (Estonija, Ukrajina). Jedinstvo pravoslavnog sveta je čini se u opasnosti. Kojim putem Pomesne Pravoslavne crkve mogu da reše te probleme?

– Svaka pravoslavna crkva je nezavisna i autokefalna. I jedna crkva jednostavno ne može da se meša u unutrašnje poslove druge Pomesne Pravoslavne crkve. Svako od nas uvažava to: upravo iz tog razloga odnosi između Pomesnih Pravoslavnih Crkava grade se na osnovi saveza ljubavi i saradnje. Međutim, ponekada se nalazimo pred licem malih problema i oni moraju biti rešeni uz pomoć dijaloga, ispunjenog ljubavlju Hristovom.

– Kako Vi, Vaše Blaženstvo, javljajući se jednim od lidera predanjskog pravoslavlja, osećate svoje mesto u savremenom svetu?

– Zahvaljujem Gospodu što me je udostojio da postanem predstoajtelj istorijske patrijaršije Aleksandrije i cele Afrike. I sada prosto nemam prava da na neki način skraćujem svoju delatnost u oblasti bogoslovlja ili da se ograničavam samo njime, upravo obratno, moram da širim delatnost, obogaćujući je i društvenim brigama, koji se tiču životnih pitanja i egzistencije ljudi.

Moje srce oseća tugu i bol, kada čujem za ratove, revolucije, građanske sukobe, političke nerede, koji za posledicu imaju smrt ljudi. Glas Pravoslavne crkve i glas Patrijarha aleksandrijskog i cele Afrike uvek govori samo jedno: Mir i Ljubav.

Jedinstvo vere, društvenih problema i mira u celom svetu zavise od našeg međusobnog odnosa, našeg ponašanja i od toga, kako ispunjavamo zavete Isusa Hrista.

Ratovi, revolucije i žalosti u svetu ni na koji način nisu greška Gospoda Isusa Hrista ili hrišćanstva kako govore neki. Sve to se događa jer neki ne žele da unesu Pravoslavlje u svoj život. U pravoslavnom svetu verujući čovek može da pronađe rešenje za sve svoje društvene probleme koji ga uznemiravaju.

Pravoslavlje nije filosofija, Pravoslavlje je – život.

<http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=457&do_action=viewdoc>

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *