Православна Кенија: сирочићи оца Марка Мвангија

Православна Кенија: сирочићи оца Марка Мвангија

Вашој пажњи предлажемо једну јако лепу и потресну фото-репортажу из Кеније. Видећете у њој у каквим условима живе наша браћа у вери, браћа са којима се причешћујемо из исте Чаше на Литургији… Помолимо се сви за о.Марка и његове сирочиће, нашу браћу у вери…

* * * * *

На мотоциклу са о.Марком смо посетили сирочиће о којима се брине на граници Кеније и Танзаније. Позивамо вас да проведете дан у Африци са православним свештеником.

 

Иласит је кенијски град на граници са Танзанијом. На излазу стоји полицијска патрола која насумице проверава документацију. Без обзира на близину националног парка Амбосели, странаца овде скоро да и нема. Ретки бели људи изазивају велики интерес овде код локалних становника. Као по правилу то су туристи са великим ранчевима који покушавају сами да се попну на Килиманџаро.

Овде, у Иласиту, живи православни свештеник Марко Мванги, са којим ћемо провести један дан.

 

У Африци је уобичајено да један свештеник истовремено служи у неколико парохија. „Основни храм где служим је храм светих Константина и Јелене“, говори отац Марко Мванги, „али имам још парохију светог Василија Великог. Сем ова два православна храма где служим, у околини постоји само још један на око 100 километара одавде, али они сада немају свештеника, тако да и тамо служим такође“.

Парохијани храма су се окупили у радни дан, оставивши свој посао у пољу да би се помолили заједно са мном – православним човеком из Русије – земље где је сама земља „бела“ за разлику од црвене, афричке.

Испоставило се да се ми у московским храмовима и Африканци у храму са земљаним подом молимо једни за друге на недељној Литургији у исто време: разлика између Русије и Кеније је само један час.

 

Пут до храма оцу Марку и његовој попадији одузима два сата пешке. Посебно је тешко у Страсној недељи, када се службе служе сваког дана ујутро и увече. Отац Марко нема ни мотор, камоли ауто. Одежду и драгоцене црквене предмете је неопходно носити са собом из куће. Отац Марко је позајмио мотор од суседа да би ме одвезао до својих штићеника – сирочића.

Данас је најобичнији радни дан. отац Марко посећује „своје сироте“, а након оброка у храму светих Константина и Јелене ће бити организовано лечење сиротиње која живи у околини. Пре тога је неопходно посетити 15 домова сиротих (има их око 60, али их о.Марко са попадијом обилази по реду током целог месеца).

Обична реакција на „мзунгу“ (белог човека) је мешавина радозналости и ужаса. Понекада су се деца мене заиста бојала, јер им се чинило да немам кожу.

Сирочићи оца Марка су деца која су остала без једног или оба родитеља који су умрли од СИДЕ. Као по правилу, ако одраслих нема (или има, али су тешко болесни), старије сестре и браћа се брину о млађима. „Дечији домови у Кенији постоје“, говори матушка о.Марка, Алис – али обично у њима живе деца богатих родитеља који им праве хотел за њих. Да би дали сирочиће у дечији дом неопходно је платити јако велики новац – а ова деца немају новца. Ако старију деца подижу млађе, они не могу да иду у школу и као последица, не умеју да читају и пишу, не могу да се запосле. Сви они се хране радом у пољу“.

У дому где живе сирочићи често нема чак ни кревета. Деца спавају на земљаном поду, раширивши једно одело за све. Струје и воде – нема.

Посећујући сироте, матушка са њима разговара о здрављу, контролише да ли кувају воду, говори како да дезинфикују воду ако нема ватре – у црном пластичном свежњу на сунцу, учи их да се умивају, перу одећу, правилно хране при оскудном избору хране у Африци. Код матушке Алис постоји нотес где записује ко од сиротих има какву потребу. Са тим нотесом она иде по локалним продавницама – сакупља прилоге. На пример, недавно је открила да је шесторо деце једне самохране мајке оболеле од СИДЕ спавало на прљавом душеку постављеном на земљаном поду и замолила за њих у продавници један мадрац. На фотографији – отац Марко и матушка Алиса испред кућних врата својих штићеника.

 

Брат и сестра – сирочићи. И мајка и отац су им умрли. Они одлазе у храм оцу Марку и живе у малој шупи код баке из суседства.

Ова 74-годишња бака је најстарија парохијанка храма оца марка и једна од најстаријих православних хришћана у Кенији (у Кенији има око милион православних хришћана – прим.уредника ПМЦ „о.Данил Сисојев). Крстили су је родитељи приликом рођења, када је Православна Црква у Кенији тек ушла под омофор Александријске патријаршије.

Овај малишан је сирочић. Његови родитељи су умрли од СИДЕ пре неколико година. Сам он, на жалост, такође је оболео. О њему се брину туђи људи који су се сложили да га приме у породицу. Међутим, живи одвојено у кухињи, јер се породица која га је примила боји заразе. Матушка Алиса прати да малишан добије праву храну и лекове који су му потребни.

Уређење у сеоским домовима је крајње сиромашно. „Трудимо се да помогнемо нашим парохијанима да добију образовање“, говори о.Марко, „а када почну да раде, надам се да ће и сами помагати парохији. Данас међу мојим парохијанима нема ни једног човека који би имао стално запослење и добијао плату. Сви живе од сезонских зарада: саде маис, продају га два пута годишње – и то је сав новац који они виде. Иако је образовање у Кенији бесплатно, да би отишао на школовање неопходно је да купиш уџбенике и униформу јер без њих не примају у школу. Испоставља се да људи који немају новца не могу себи да приуште да уче, а као последица – не могу ни да се ишчупају из тог круга“.

У овој породици живи малишан Френсис. Њега самог и његову браћу васпитава мама, јер је тата умро од СИДЕ. Али Френсис је ометен у развоју и зато су одбили да га упишу у обичну школу што сам дечак јако жели! Његова мајка не може да плати специјализовану школу и зато дете уопште не учи. Када смо одлазили мајка је са сузама дошла до мене и молила за помоћ.

О.Марко са малим парохијанином Френсисом.

У то време, у дворишту куће оца Марка сакупља се група међусобне подршке људи који су оболели од СИДЕ. Групу води матушка Алиса која је прошла специјализовани курс у локалној болници. На скупо зову и психолога чији рад плаћа о.Марко средствима из парохије.

Матушка Алиса води овакве групе од 2004. године: „Бавим се не само људима који су болесни, већ и њиховим породицама. Не знају сви како се СИДА преноси. Зато је често у породицама и самом друштву однос према болеснима јако лош. Њихова одећа се обележава, не пуштају их да уђу у храм, туку их на улици“.

Чланови групе се окупљају четири пута годишње. Два пута на разговор, два пута на рад у малој башти која има за малу плату даје једна од учесница. У време беседа они деле своје мисли и осећања, говоре како им лекови помажу, подржавају се међусобно у тешким тренуцима. Ако је некоме потребан новац, они сакупљају колико могу. У Кенији је 8% становништва болесно од СИДЕ. Бесплатни лекови су практично једина социјална помоћ коју пружа држава. У земљи не постоје старосне пензије, ни олакшица, ни инвалидских прихода, ни бесплатне медицине – можеш се надати само на Бога, посебно ако си болестан и усамљен.

Иако су лекови бесплатни, да би их добио неопходно је ићи у болницу – понекада и неколико десетина километара и то је највећа материјална тешкоћа коју осећају штићеници матушке Алисе. Зато неки лекови у договору са болницом, о.Марко довози кући и дели онима који дођу.

Отац Марко такође нема струје код куће, као и 80% становништва у земљи. Мобилни телефони (мислим да их скоро сви имају) се пуне од акумулатора из мотора, а који се опет, пуни на соларну батерију.

Дакле, посета сиротих се завршила, сусрет групе подршке људи оболелих од СИДЕ – такође. Отац Марко са матушком иде у свој основни храм – светих Константина и јелене, где сваког минута треба да почне бесплатна лекарска контрола.

Почиње окупљање људи који очекују долазак доктора.

На лечење долазе људи различитих племена и националности – сви који живе у околини. До најближе болнице има неколико десетина километара, лечење се плаћа: мало ко себи то може да приушти.

Жена из племена Масаи са дететом.

Поред храма се налази мала шупа – кухиња – ту се и одвија контрола.

Обично о.Марко позива из болнице шест лекара: терапеута, фармацеута, двојицу специјалиста који врше бесплатне тестове на СИДУ и два дечија лекара. Свим докторима о.Марко плаћа пут, а такође организује и транспорт за њих. јако је тешко доћи у ту област (на пример, неопходно је аутом прећи корито реке).

Лекове фармацеут даје бесплатно.

Сируп за кашаљ

На почетку сви који желе се уписују, даје им се папир са именом и узрастом. Са тим листом они посећују лекаре који записују који су им лекови неопходни – ето и готовог рецепта за апотеку.

Пре много година о.Марко је започео изградњу каменог храма светих Константина и Јелене који је поред сада активног храма (од ребрастог лима и гвожђа). Пре четири година је нестало средстава и градња се зауставила. Тако сада и стоје само зидови. Али чак и њих о.Марко мудро користи: за време контроле болесних у апсиди храма лекари деле бесплатне тестове за СИДУ.

Данас се тестирало 54 људи. 18 тестова је било позитивно.

Када је ова жена чекала треће дете, откривено је да је муж оболео од СИДЕ. Дошли су да дају крв заједно са децом.

Слава Богу, њен тест је негативан.

Контрола деце.

Родитељи долазе са најразличитијим питањима и добијају помоћ, али је основни задатак лекара да открију ко између деце пати од недовољне ухрањености.

Затим доктори мере децу.

Постоји посебна таблица која по тежини детета, висини, узрасту и обиму руку може да одреди да ли постоје сметње у физичком развоју.

О.Марко дели бомбоне деци на контроли. Данас је преглед лекара трајала око 5 сати. На преглед је дошло 172 човека, који немају другу могућност за медицинско саветовање. Пацијенти су локална сиротиња. Парохијани оца Марка заузимају око половине тог броја.

ЦЕЛОКУПНА ОРГАНИЗАЦИЈА ЛЕЧЕЊА, ПЛАЋАЊЕ ЛЕКАРА, ДОСТАВА ЛЕКОВА – КОШТАЛА ЈЕ О.МАРКА 90 ДОЛАРА…

 „ЖЕЛЕО БИХ ДА ОРГАНИЗУЈЕМ ЛЕЧЕЊЕ ЈЕДНОМ У МЕСЕЦ ДАНА, АЛИ, НА ЖАЛОСТ, СРЕДСТВА ДОЗВОЉАВАЈУ ДА СЕ ТО УЧИНИ 3-4 ПУТА ГОДИШЊЕ МАКСИМУМ”, говори о.Марко.

 Број рачуна о.Марка је

Mark Mwangi Kibui
P.O. Box 48-Loitokitok Kenya
Swift code: EQBLKENA
Bank code: 068
Branch code: 074
Account number: 0740192387774

 

http://www.miloserdie.ru/index.php?ss=20&s=21&id=16926

Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве

О Аутору ()

Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ покренут је на Богојављење 2010. године са циљем да се православни хришћани што више чују и сазнају о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20) коју Његова Црква данас извршава. Предлог за стварање самог центра дао нам је Мученик чије име наш центар носи, на неколико дана пре него што је пострадао за Христа. Наш циљ је да, колико је у нашој моћи, помогнемо како спољашњу тако и унутрашњу мисију Цркве. Зато смо покренули једну акцију под називом „500x100“, која за циљ има да окупи 500 ревносних православних хришћана који би донирали 100 динара месечно за потребе мисије Цркве. Ако желите да детаљније прочитате о нашем подухвату, пријавите се ОВДЕ.

Није остављена могућност за писање коментара.