Одговор на омиљену ‘игрицу’ модерниста – Црква је канонизовала јеретике?

Одговор на омиљену ‘игрицу’ модерниста – Црква је канонизовала јеретике?

Једна од врло честих и лукавих замки које износе модернисти (често у виду забринутог питања или недоумице) је како то да је Црква канонизовала Светог Константина када се ‘зна’ да је он био аријанац, Преподобног Исаака Сирина када је ‘познато’ да је он био несторијанац, итд. Све то са једним циљем – да подрију поверење у Цркву, њено Предање. Свештеник Георгије Максимов даје одговор позивајући се пре свега на научне изворе, јер либерали и модернисти више верују науци (и то западној) него што верују Предању Цркве (и сведочењу Светог Пајсија Светогорца на пример).

*

 

Неки тврде да је Црква прославила јеретике у хору својих Светитеља, говорећи да је Свети Константин Велики био аријанац, да је Преподобни Исаак Сирин био несторијанац, Свети Елезвој Етиопски монофизит, 42 Мученика аморејска иконоборци, а Света Јелена Анжујска римокатолкиња. Да ли је ово истина?

 

То је лаж. У питању су различите кабинетске фантазије, претпоставке које се представљају као чињенице. На пример, који докази постоје да су Мученици аморејски били иконоборци? Само гола фантазија, типа „служили су у армији цара који је био иконоборац, значи да су и сами били иконоборци“. Ја сам својевремено, радећи на дисертацији, прочитао све постојеће изворе о Мученицима аморејским и ни у једном од њих се не говори да су они били иконоборци. Ако су чак у совјетској армији, на врхунцу атеистичких прогона, постојали верујући војници и официри, онда су тим пре могли да постоје и православни хришћани у армији цара – иконоборца.

Што се Светог Константина тиче, он по својим убеђењима уопште није био аријанац, али говоре да га је крстио епископ који је имао симпатије према аријанској јереси. Према повести Јевсевија Кесаријског (4.62) Константина су на самртном одру у Никомидији крстили епископи чија имена нису наведена: ‘Тако је рекао Константин и епископи који су над њим извршили свештени обред, испунили су одлуку Божију припремивши све што је било потребно и предали му Тајну“. Древни црквени историчари Руфин, Сократ, блажени Теодорит Кирски и Созомен такође не наводе имена оних који су крстили Константина.

У каснијим изворима и у савременој литератури раширено је мишљење да је Константин примио Крштење од епископа Јевсевија Никомидијског. Верзија Јевсевија се разилази са верзијом Георгија Амартола на шта је скренуо пажњу И.С. Чичуров [Чичуров 1983, 109-110]. Амартол је знао и за верзију о крштењу Константина од стране аријанаца, то јест, по свој очигледности, од стране истог Јевсевија Никомидијског (и оштро полемише са овом верзијом у књ. 10, гл. 42, И3 53). Верзија о томе да је Константин примио Крштење од папе Силвестра у средњем веку се веома раширила не само на Западу, већ и у Византији и одражена је делимично и у ‘Хронографији’ Теофана Исповедника који наводи обе верзије, такође дајући предност ‘римској’ (под 5814 г. од стварања света). На тај начин, није познато ко је управо крстио Светог Константина. Крштење од Јевсевија је просто каснија претпоставка која је заснована на томе да је он био епископ Никомидије. У Цркви се традиционално сматра да га је крстио Свети Силвестр.

Што се тиче Светог цара Елезвоја – претпоставка о томе да је он био монофизит се ослања на то да је Етиопија у његово време била ‘чврсто монофизитска’ иако то није чињеница. То да су након 480. додине тамо били монофизити је несумњиво, да су имали велики утицај – такође. Али то да су након неколико деценија након што су се они појавили сви Етиопљани са царем на челу без изузетка били ‘чврсти монофизити’ – није очигледно. Са једне стране, цар Јустин је предао Светом Елезвоју посланицу кроз монофизитског патријарха Александрије, а са друге стране, сагласно предању Житија Светих, при одрицању од трона, Свети Елезвој је послао своју круну и посланицу у Јерусалим, православном патријарху. Прва околност може да се тумачи као да је он био у општењу са монофизитима, а друга, да је био у општењу са православнима. Могу да постоје и друга тумачења.

Опет, управо за време владавине Светог Елезвоја имамо помињање и код Јована Малале и Преподобног Теофана Исповедника о слању у Етиопију православног епископа од стране Светог Јустинијана ради крштења и просвећивања народа, истина, указује се на друго име цара, зато ова повест и нема недвосмислени значај.

Неки сматрају да је Јован Малала помешао време и говорио о догађају који се одиграо у претходном веку. Међутим, може да се схвати и тако да је помешао неке околности и име цара, али да је пренео историју догађаја који је био повезан са успостављањем и привременим јачањем утицаја православне византијске традиције у Аксуми за време цара Елезвоја. Узгред, Преподобни Теофан Исповедник у својој ‘Хронографији’ помиње Елезвоја без икаквог повезивања са монофизитством. А сагласно монофизитском историчару Јовану Ефеском, монофизити су и 580 године настављали са мисијом у Етиопији (ЦИ, 1.2.49). При недовољном броју извора и непостојању недвосмислености у њима, нема довољно основа за указивање као на чињеницу да је Свети Елезвој био монофизит. Он је потпуно могао да буде и у општењу са Православном Црквом, посебно узимајући у обзир његову вишекратну подршку православног византијског цара.

Још је занимљивије за Јелену Анжујску. На основу чега њу називају ‘латинском римокатолкињом’? По рођењу је она, несумњиво, то била, али након што се удала за српског краља Стефана, већ није. Српска традиција говори о томе да је прихватила Православље, што је за та времена и околности потпуно нормално. И муж и четворо деце су били православни.

И на крају, једна од омиљених ‘игрица’ либерала у Цркви – бајка о томе да је Преподобни Исаак Сирин тобож био несторијанац, пошто је припадао персијској Цркви која се означава као несторијанска. И одавде се изводи неколико, милих срцу либерала, закључака – да Црква греши, да њено Предање не вреди ни пет пара, да се јеретици могу спасити, итд. Притом се несторијанство Преподобног Исаака представља као да је то ‘наука доказала’, са климањем главе у правцу западних научника.

Реално, наравно да Преподобни Исаак није био никакав несторијанац. И то да није коректно да се он назива нестиоријанцем, сада признају чак и западни научници. Да не би остало само на тврдњи, навешћу речи Дани Милера, сиролога са универзитета у Фордхему:

„Светог Исаака су називали а и до сада га обично називају ‘несторијанским епископом Ниневије’, исто као и Цркву у Персији тог времена ‘несторијанском’. [… Међутим у то време] учења Несторија нису била предата богословљу Цркве у Персији, дела Теодора Мопсуестијског су била позната само делимично и у несавршеним преводима и она у великој мери није имала податке о чињеници да су његова дела постала узрок спорова и грчком свету, [ми смо такође показали] да су крајности монофизитства биле узрок за такву позицију Цркве у Персији која допушта несторијанско тумачење делом, као и опрез у употреби термина ‘Богородица’ да би се избегао монофизитски теопасхизам, иако је она исповедала је Христос био истинити Бог и истинити човек, [показали смо] да је чувала братске односе са Византијом, и да у њој није било општег и утврђеног оптора Четвртом Васељенском сабору који би створио коначну поделу између Цркве у Персији у време Светог Исаака и ‘Халкидонске’ Цркве, као што је то било у случају монофизита за које је одрицање од Халкидонског сабора постао дефинишући елемент њиховог идентитета.

Укратко говорећи, Црква у Персији којој је припадао Свети Исаак није била јеретичка ни у богословљу, нити расколничка у пракси”. (Miller D. R. A Brief Historical and Theological Introduction to the Church of Persia to the End of the Seventh Century // „Ascetical Homilies of Saint Isaac the Syrian“, Brookline, MA, 2011. Рp. 74-75.)

Да, у средњем веку Црква у Персији је постала потпуно несторијанска али пре него што се то догодило, прошло је неколико векова током којих она још није била потпуно одвојена од Православне Цркве. На сличан начин се и филиокве на Западу појавило и постепено ширило вековима пре него што је постало један од разлога за коначни расцеп западне и Православне Цркве.

Несумњиво да су за време овог прелазног периода у Персијској Цркви постојали они који су учили и веровали и несторијански, али су постојали и они који су веровали и учили православно. Поуздана је чињеница да је епископ Мартирије Сахдона који је припадао тој истој Цркви, старији савременик Преподобног Исаака био православан и следбеник Халкидонског сабора што је послужило за непријатељске поступке против њега од стране несторијански расположених епископа. Ако је Мартирије могао да остане православан, зашто не би могао и Преподобни Исаак?

И управо, сами текстови Преподобног Исаака не дају за основу да се он сматра свесним и убеђеним несторијанцем. И то судећи по преводима, тиче се не само грчког превода, већ и сиријског оригинала.

На крају, не може да се игнорише и то да чак и несторијански извори који говоре о преподобном Исааку Сирину, указују на њега као ‘несвојственог’ за њихову средину. У књизи ‘Ketaba de Nakfuta’ пише да док се подвизавао у манастиру Раббана Шабура, Свети Исаак је „рекао три ствари које нису биле прихваћене од стране заједнице“ и које су изазвале негодовање код епископа Данила и Бет Гармаја (Wensinck A.J. Mystic Treatises by Isaac of Nineveh. Amsterdam, 1923. P. XVIII).

Које су то ‘три ствари’ се не прецизира, али је потпуно могуће да је, као и у случају Мартирија, незадовољство несторијански расположеног епископа и монаха било изазвано православним исповедањем Преподобног Исаака. У сваком случају је важно да се нагласи да га је несторијански историчар доживљавао као неког ко није припадао њиховој средини. Иако је, без сумње, Преподобни Исаак био јако познат и ауторитетан подвижник чија су се дела веома уважала у Цркви у Персији и током наредних векова.

 

http://yurijmaximov.wixsite.com/pravoslavie/contact

 

Кључне речи:

Рубрика: Мисионарска литература

О Аутору ()

Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ покренут је на Богојављење 2010. године са циљем да се православни хришћани што више чују и сазнају о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20) коју Његова Црква данас извршава. Предлог за стварање самог центра дао нам је Мученик чије име наш центар носи, на неколико дана пре него што је пострадао за Христа. Наш циљ је да, колико је у нашој моћи, помогнемо како спољашњу тако и унутрашњу мисију Цркве. Зато смо покренули једну акцију под називом „500x100“, која за циљ има да окупи 500 ревносних православних хришћана који би донирали 100 динара месечно за потребе мисије Цркве. Ако желите да детаљније прочитате о нашем подухвату, пријавите се ОВДЕ.

Коментари (3)

Повратни Линк | RSS Feed Коментари

  1. Милош каже:

    Из Житија Светог Пајсија Светогорца: „Богослов који је студирао у Француској инсистирао је да Ава Исак није православан, пошто је био епископ у несторијанском окружењу. Отац Пајсије је покушавао да му објасни да је Ава Исак у самом срцу Православља, али није успео да га убеди, због чега се много насекирао. „Толико ме је то заболело”, рекао је, „да ми не би било горе ни да ме је неко секиром ударио по глави. Касније сам имао и виђење; зато кажем да Бог открива истину срцу које боли; у томе је суштина. Ако срце не боли, Бог истину не открива.”

    Бог је оцу Пајсију открио оно што је тражио. У виђењу су пред њим промицали јерарси; међу њима је био и Ава Исак, који се окрете према њему и рече: „Да, живео сам у окружењу несторијанаца, у мојој епархији је било јеретика, али сам ја био православан и борио сам се против њих.” После овога, Преподобни је, с нарочитим нагласком, изјавио: „Ава Исак је био потпуно православан.” Објашњавао је да су га западњаци оклеветали, јер је неговао исихазам. Због тога га је и називао Светитељем коме је нанета велика неправда. А у Минеју, у синаксару за 28. јануар, на дан спомена Светог Јефрема Сирина, додао је: „И Исака, великог исихасте, коме је нанета велика неправда.”

    • Православни Мисионарски Центар "о. Данил Сисојев" каже:

      Драги брате, амин!

      Хвала Вам за коментар, замолили бисмо Вас да напишете и извор овог цитата. Да ли је то из књиге оца Исаака Светогорца који је писао његово Житије?

      • Милош каже:

        Текст је из књиге “Свети Пајсије Светогорац” у издању манастира Светог Првомученика Стефана код Врања.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *