Грешке мисионара (поглавље из званичног уџбеника Мисиологије Руске Православне Цркве)

Грешке мисионара (поглавље из званичног уџбеника Мисиологије Руске Православне Цркве)

Вашој пажњи на празник једног од највећих мисионара хришћанске Цркве поклањамо важно поглавље из званичног уџбеника из предмета „Мисиологије“ Руске Православне Цркве – о мисионарским грешкама. Врло важна тема и прилика да сви научимо на искуству искусних мисионара и на тај начин, колико је до нас, избегнемо грешке… Мисија је као и свака заповест – и тешка и лака. Лака – јер нам Сам Господ помаже када види да искрено желимо да Му служимо. Тешка – јер да бисмо је испунили потребно је да се боримо са својим немоћима и страстима. Нека буде на духовну корист и спасење.

Замена хришћанства нечим другим
Планирање масовног и очигледног успеха
Заборављање на Бога у заносу проповеди о Богу
Само знање о Православној вери довољна за мисионарску проповед
Одсуство умећа да се разликује добро и зло у убеђењима саговорника
Поистовећивање критике на свој рачун са критичком реакцијом у односу на Православље
Грешка аутоматизације
Стремљење да се остане исти без обзира на средину у којој проповеда
Крајност да се буде „добар са свима“
Прелазак православне проповеди у православну пропаганду
Заштита свега што је постојало у животу и историји Цркве
Мисија као прилика за коришћење „технологија“
„Демонизација“ својих слушалаца и противника
Искушење односа других људи према себи

 


Постоји неколико прилично распрострањених грешака у практичном раду мисионара. Овде ћемо навести неке од њих.

1. Замена хришћанства нечим другим: заштитом интереса државе, народа или црквених интереса.

Мисионар, наравно, може да мисли, говори, брине и моли се и за то, али би било сјајно када би се и у његовој сопственој свести и речи коју слушају људи формирала слика о томе да је за хришћанина „судбина Отаџбине“ само део – и то споредни – његових брига. Друштво је део човека, а не обрнуто. Вечност чека конкретне личности, а не нацију или земљу.

Поклонити, а не удавити – ето начина како делује истински мисионар. И он не треба да поклања пореске олакшице и прилике за напредовање у каријери, већ веру у Љубав Која се показала на Голготи. Дар који предлаже не треба да износи у име државе, већ у име Христа.

2. Несумњива грешка мисионара који почиње је планирање масовног и очигледног успеха.

Никада се неће успети са доласком до свих срца. Најбољи мисионар на планети – Исус из Галилеје – имао је јако лош „маркетиншки“ резултат. Из милионског становништва Палестине за Њим је кренуло само сто двадесет људи (види Дела ап. 1:16). У свакој савременој маркетиншкој компанији таквог проповедника (менаџера, рекламног агента) би отпустили. Међутим, овај пример учи мисионара да се радује и реткима.

Свети Николај Јапански је дошао у „Земљу излазећег сунца“ 1860 године, а прве Јапанце је крстио након осам година – у априлу 1868. године! Следеће године првој тројици додало се још 8 људи (и још 25 људи је било оглашено). Дугогодишња мисија преподобног Макарија Глухарева на Алтају је имала 678 обраћења у веру. Дакле, није потребно јурити за количином, потребно је и умеће трпљења сопствених мисионарских неуспеха. Важна је уметност радовања малим појединачним победама. Слуша мањина, али зато – најбоља. Чак у најсложенијем и најбучнијем аудиторијуму могуће је и важно је приметити десет заинтересованих очију. И трудити се ради њих. „Сеј по путу, сеј по камену, сеј у трње – негде ће да порасте“ (Преподобни Серафим Саровски).

Јако важно је да се научимо радовању малим победама јер се мноштво младих мисионара ломи управо на овоме. У питању је јако раширена заблуда када проповедник који почиње мисли да ће чим уђе у учионицу сви бити толико „очарани“ њиме да ће колоне школараца одмах доћи у његову парохију. А то се не догоди. Ту се јављају три закључка.

Први – лако разочарење. То јест: „Трудио сам се, ништа нисам успео, значи да мисионарење није мој призив. Тражићу себи другу службу у црквеном животу или ћу бити као и сви, спокојно ћу живети“. Ова варијанта разочарења понекада може бити и корисна – у случају да приводи још једном закључку: „да, нажалост, тако је испало да ме нису научили, нису ми показали како да разговарам са младима, нисам у стању да говорим ван граница храма… Али пошто је тако, тада ћу се појачано молити за оне моје служитеље који имају тај таланат и који носе управо тај крст. Или ћу им помоћи од својих прихода у парохији“. Ако је разочарење довело до оваквог закључка – добро је.

Друга – средња варијанта: „Нисам крив ја већ је једноставно садашње покољење људи развраћено и не може да одреагује на реч Цркве“.

Трећа – сурова варијанта – када свештеник не види узрок у себи, у својој личној неприпремљености или неталентованости, већ у времену. „Људи ме нису послушали… То су значи антихристове слуге. Печат је на њима, на том покољењу последњих времена. Њихова неспособност да се покају је знак краја света“.

Четврта – најсуровија варијанта: „Не желе да ме чују – значи треба их натерати!“ Мера богословских знања у савременом црквеном свету је позната, тако да незнање и суровост дели танка линија. Зато се не треба ни чудити избољу свакојаких самозваних „џелата“.

Најчешће се разочараност излива у осуду: „ето, све чиним правилно – и не слушају ме. Ако мог колегу-суседа слушају, значи да он неправилно ради. Значи да је и његово Православље сумњиво“. Веома је приметна оваква наклоност ка осуђујућим сплеткама у савременој црквеној средини.

Горенаведено се може избећи само у случају ако се почне са избављањем од претпоставке на сопствену и масовну мисионарску делатност.

Да би избегао искушења, мисионар пре свега треба да зна да му непрестани и стопроцентни успех нико не гарантује. Напротив, Истински Еванђелиста упозорава Своје ученике о неизбежности мисионарских неуспеха: „А улазећи у кућу, поздравите је говорећи: Мир дому овоме! И ако буде кућа достојна, нека дође мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, нека се мир ваш вама врати. Ако вас ко не прими нити послуша ријечи ваше, излазећи из куће, или из града онога, отресите прах са ногу својих… А кад вас потјерају у једном граду, бјежите у други„. (Мт. 10:12-14, 23).

Појединачни и почетни неуспеси не треба да се тумаче као знак да више није могуће проповедати или да то не треба да се ради. Неуспеси нису ни доказ личне неспособности мисионара, нити сведочанство наступања апокалиптичких времена затворених за јеванђелску проповед, исто као што ни одсуство бурних аплауза на почетку сусрета, па чак и на крају – није знак неуспеха.

Ако мисионар не буде имао стрпљења у односу на људску различитост, непопустљивост, па чак и у односу на сопствене личне неуспехе – упашће у гордо „разочарење“.

Потребно је трпети не само неуспехе – уопште је потребно умеће трпљења. Не доноси свака проповед резултат одмах и очигледно. Бог може деловати кроз човека чак и скривено од њега самог. Еванђелске приче пореде Царство Божије са семеном и квасцем. Семе не доноси плод одмах; тесто у које је остављен квасац не подиже се одмах. Бог Библије, то јест Бог Кога и у Чије име мисионар проповеда јесте Бог трпљења. Свети Јован Златоуст обраћа пажњу на то да Бог, толико брз у стварању, Који је створио свет за шест дана, говори војницима Израиља: „Седам дана обилазите Јерихон.“ „Како“, кличе Златоуст“, „ствараш свет за шест дана, а један град разараш за седам дана?“

Треба избећи две крајности. Прва је – утопијски ентузијазам: „Коначно сам познао истину. Сада ћу вас све прикуцати уза зид аргументима и сви ћете певајући у колони поћи у мој храм!“ Друга – лажно-благичестиво оправдање своје лењости и неталентованости изговором да ће, ето, кога буде требало, Господ Сам довести у храм.

3. Колико год то чудно било, мисионар може тако да се занесе проповедањем о Богу, да заборави и на Самог Бога.

У свој неопходној активности лако је заборавити на Онога ради Кога се та активност и предузима.

Чак и ако је проповедник све лепо објаснио, можда Бог не жели да се баш тај човек обрати управо у том тренутку. Зато је мисионару потребно да избегава сувишну упорност у својој проповеди. Сећање на чињеницу да вери не приводи мисионар већ Господ, јако је важно за самог мисионара јер га избавља од идеолошког заноса. Зато је увек неопходно памтити речи Господње: „Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да ви идете и род доносите“ (Јн. 15:16).

Ово је важно и да бисмо се научили да не мрзимо људе који остају глуви за реч Божију. Вера у Промисао Божији неопходна је мисионару да би се научио да мирно прима оно што се чини данашњим поразом, да не буде злобан, да се не раздражује. Ако у мисионару не буде стрпљиве помирљивости са неиспитивим путевима Божијег Промисла неће имати користи ни он, нити људи у којима он покушава да пробуди веру. Потребно је Самом Богу дозволити да одреди судбину других људи независно од субјективних мисионарских каприца и планова.

4. Следећа грешка је претпоставка да су тобож само знања о Православној вери довољна за мисионарску проповед било ком човеку друге вере.

Потребно је још знати и веру свог саговорника и у сагласности са тим бирати речи и аргументе.

Контакт хришћанских мисионара са незнабожачким пантеоном није се увек састојао у спаљивању идолишта, обарању идола и других енергичних дела која су мало спојива са промишљеном анализом. Хришћани су, поред тога, водили и богословску полемику са својим незнабожачким суграђанима, а такође и са Јудејима. Прво је захтевало класично образовање које је у ранохришћанско, па чак и византијско време било широко распрострањено, друго – знање библијских текстова што је такође било нормално за хришћане.

Међутим, већ познанство са учењем ислама било је у Византији много сиромашније него што би се могло очекивати, узимајући у обзир интензитет антимуслиманске полемике. Например, образовани човек као византијски император Константин Порфирородни зна о исламу само неколико истргнутих и до непрепознатљивости унакажених појмова. Што се тиче „варварских“ народа којима је Византија доносила хришћанство, није познат ни један случај да су њихова конкретна незнабожачка веровања служила византијским богословима као предмет изучавања и полемике. Да су Византици имали макар минимални интерес за реална веровања „варвара“ до данас би дошло више информација о њиховим религијама. На жалост, представе Византијаца у тој области била су сведена скоро у потпуности на стереотипе, као и у свим осталим областима етнографије. Слично као што су се реалним народима, ради угађања античкој етнографској традицији давала имена народа који су одавно нестали, исто тако се и незнабоштво савременика доживљавало као реплика древног незнабоштва.

Неопходно је са интересом гледати на свет „објекта мисије“, сећајући се да је то такође људски свет, да и поред тога што у њему постоји много тога туђег проповеднику, постоји и нешто што греје срце другог човека. И то је потребно упамтити не само онда када предстоји сусрет са Јапанцима, већ и када треба ићи на мисионарски дијалог са баптистима или атеистима, кришнаитима или либералима. Врло је вероватно да оно што баптиста љуби у свом баптизму или рокер у својој музици може бити и драго и допустиво за православног.

5. Одсуство умећа да се разликује добро и зло у убеђењима саговорника.

Мисионарски је, наравно, потребно приметити то добро и, полазећи из њега, градити даљи разговор. Још се по Промислу Божијем догађа да непријатељи Цркве у реалности чувају нешто из јеванђелске ризнице нешто на шта сама Црква није обратила пажњу у тој конкретној етапи своје историје.

Например, револуционари 19. века су говорили о достојанству понижених и увређених, искориштаваних људи. Њихова жртвена етика је у суштини била у потпуности хришћанска (што је и показао животни пут Ф.М. Достојевског). Књига „Живот Христа“ неверујућег писца Ренана одиграла је одређену позитивну улогу у руској религиозној обнови последње четвртине 19 века. Описан Христов лик у тој књизи пре свега са стране Његове људске природе показао се као психолошки јако убедљив, уравнотежио је једнострано-клерикално тумачење пре свега са божанске стране и надахнуо читав низ руских писаца и уметника („Идиот“ Ф. М. Достојевског, „Христос у пустињи“, И.М.Крамског, циклус слика В.Д.Поленова итд.). Исто такво значење имају и многи уметнички филмови и класична дела где индиректно, понегде и директно, иступају у потпуности хришћански ликови и идеали, да тако нешто не може пренебрегнути истински савремени мисионар.

6. Не сме се поистовећивати критика на свој рачун са критичком реакцијом у односу на Православље.

 Ако човек нелицемерно реагује на мисионара, не треба увек из тога извлачити закључак да је у питању хула на Христа. То може бити реакција управо на личне промашаје проповедника, за његово „како“, а не „о Коме“ он говори.

7. Грешка аутоматизације. Оно што је било добар пример раније, може да доведе до неуспеха у новој ситуацији.

Мисионарење се не може градити само на изузецима, макар и светих. Капетан који при сваком ветру диже једна и иста једра, једном ће потопити брод. Код Отаца се треба учити животу у Христу. Тада ће духовно искуство које су Оци имали показивати и мисионару како да делује у новој ситуацији. Управо тај неформални „критеријум“ се и назива Предањем. У питању је својеврсни укус духовног живота, црквеног живота. То што апостол Павле назива „обнављањем савести“. Као што постоји правилно постављен глас, тако постоји и правилно постављена душа. Једино тада се такав човек неће изгубити читајући Библију и дела Светих Отаца. Ако он свуда види просто огроман број бесконачних ауторитета, заповести, пре или касније ће се догодити „кратак спој“ и у души и у глави.

Ко, како и по којим основама може да одлучи шта из огромног наслеђа црквеног Предања треба да запамти управо тај човек и управо у тој ситуацији? Мишљење да се у Библији или код Светих Отаца аутоматски може наћи одговор на сва питања – представља површно мишљење. Свет Православља је сложен. Наравно да се одговори могу наћи код Светих Отаца и у Библији. Међутим, не постоје разрађени програми уз помоћ којих се они могу наћи. Чак ако одговор код Отаца постоји, не може се увек навести аргумент који су они наводили у корист истинитог закључка.

Језик богословља је језик приче. Са причама се дешава тако да у једној публици брзо и правилно схватају у ком односу и зашто је наведена прича и, разумевши главно, неће инсистирати на буквалном поистовећивању делова. А код других људи управо ти делови могу собом да уклоне оно што се самом приповедачу чинило главним у тој причи. Неопходно је имати и дар формалне логике и дар духовне логике да би из заповести које су присутне у Јеванђељу и код Отаца створили нови одговор на ново питања које се појавило тек данас.

8. Још једна грешка мисионара је стремљење да остане потпуно самоидентичан док се налази у другој средини, без узимања у обзир специфичних разлика.

Понашање мисионара не може бити идентично у храму и у библиотеци; не може се говорити о једном и истом бакама и младима људима. Увек је неопходно сећати се поуке апостола Павла који се на различите начине обраћао различитим слушаоцима: „И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем“ (1 Кор. 9:20-22).

Често се може видети да се свештеник обраћа нецрквеним људима и у време проповеди размишља не о томе како ће те речи утицати на њихов живот, већ о томе шта ће о њему говорити његови саслужитељи и сабраћа у Цркви. И добија се „анти-проповед“. Не догађа се тајна контакта и разумевања. Не догађа се прелазак са понекад неразумљивог „црквено-богословског“ језика на језик који је разумљив савременим људима. Зато је то питање одређеног укуса, искуства и тактике. Тако да мисионару може да буде корисно да буде са грешницима, да би људи схватили да је хришћанство вера људи и да су у Цркви исти такви људи од крви и меса – само са другим стремљењима и циљевима.

9. Друга крајност мисионарења је бити „добар са свима“.

То јест, када мисионар покушава да буде исти као и људи са којима говори. И ради тога покушава да подражава навикама оних људи са којима разговара: „и ја волим рок и ја сам исти као и ти; ти волиш да попијеш, па ни ја немам ништа против“. У том случају ће бити контакта, али каквог? Јако лепо је рекао протојереј Димитрије Смирнов: „Ако баћушка буде причао са затвореницима њиховим жаргоном, постаће им ближи, али због тога им неће постати ближи Бог, јер Бог није у жаргону“.

Мисионар треба да тражи другачији прилаз, другачије начине сведочења, доказивања, објашњавања, од оних у којима сам осмишљава своје духовне искуство. Те форме су другачије од оних у којима православни међусобно говоре. Међутим, оне могу бити такве да не преносе толико суштину Православља, колико је собом заклањају, постављају око јеванђелске речи својеврсно „поље“ кроз које не може ни сам мисионар да се пробије. А зато код слушалаца може да се јави следећа реакција: „Ако си само наш одраз – шта ћеш нам?“

Мисионар такође може да се изгуби. Неприметно за себе он може да прими не само језик већ и убеђења своје публике. Да би своју проповед о Православљу учинио прихватљивијом, мисионар ће неизбежно почети да упрошћава Православље, исправљати неке линије, наглашавати нешто (што му се чини да ће помоћи његовом разумевању са људима који га слушају) и не желети да се дотакне нечег (што може да изазове превремени скандал). Међутим, исувишно уподобљавање може довести до тога да мисионар престане да види Онога Који га је послао.

Оно што мисионара повезује са хришћанством може да се доживи од људи као његов лични став и ништа више. То јест, биће исувише разумљив, тада људи неће постављати питања о његовој вери, неће приметити оно што је срж његовог живота. При прекомерној асимилацији мисионар може да се адаптира до те мере да његова припадност хришћанству може постати скоро неприметна. Управо на том путу су се и изгубили несторијански мисионари у Кини: просто су се растворили у будизму.

Од ове две грешке православног мисионарења тачно је говорио прот. Јован Мајендорф: „Сваког богослова на том путу чекају две опасности: изопачити суштину учења ради угађања укусу и захтевима својих савременика или постепено заборавити на своју публику и „бавити се понављањем омиљених цитата“. Стицање мере је у све векове било тешко и до данас представља стваралачки задатак, а не нешто што је већ дато. Проћи поред ове две ствари није питање нечије инструкције, већ искуства, такта, укуса, васпитања које мисионар има. Свети Инокентије (Венијаминов), апостол Америке и Сибира док је у младости (1820-их година) служио на обалама Аљаске, на острву Уналашка, играо је фудбал са алеутским дечацима (Житије наглашава да он то није чинио у раси, већ у капуту – реденготу).

10. Заблуда „православизма“. Прелазак православне проповеди у православну пропаганду.

Пропаганда се појављује тамо где проповедник од раније рачуна на ефекат својих речи и од раније очекује аплаузе. Он поставља Православље испред публике као својеврсно огледало и говори: „Ево, погледајте овде и видећете управо себе саме, видећете нешто своје. Видећете да је Православље јако слично религији коју бисте пожелели за себе. Оно је потпуно сагласно са вашим системом „људских вредности“. Оно што цените у дригим системима, постоји и код нас. Само је то код нас још мало егзотичније – тако да дођите и узмите“.

Са сеанси православне „пропаганде“ човек одлази успокојен: испоставља се да оно што је он ценио у свом животу и у складишту својих интелектуално-духовних познања, цени и Православље. Е па сјајно, драго му је да се Православље показало „исто тако духовно“, „исто тако толерантно и савремено“. Ето, а „само“ оно због чега су незнабошци убијали и убијају хришћане – неће ни схватити, ни сазнати.

Понекада осећај мере може да превари. Тада мисионар слуша не захтеве Јеванђеља и Предања, већ очекивања своје публике. Он усваја не само језик, већ и ставове својих саговорника. Тада мисионар исувише далеко одлази од Цркве и – губи се. Такви изгубљени мисионари и стварају јереси.

11. Као заблуда се може сматрати и тотална апологетика. То је заштита свега што је постојало у животу и историји Цркве.

 Уверење да су православни људи увек били „жртва туђег насиља, али сами никада и никог…“; да су „све ситнице црквеног живота установили Светитељи“; „да се ништа у црквеном животу не мења од апостолских времена“; „да су историји Цркве стране грешке и подлости…“ итд.

Људи знају за многе црквене „болести“. И ако их мисионар буде прећуткивао или негирао, говорећи да је све у црквеном животу добро и без проблема, да су сви око њега свети и добри, људи ће га сматрати управо за пропагандисту, притом глупог и несрећног.

Да се не бисмо разочарали, не треба ни очарати. Неопходна је трезвеност, неопходно је схватити да се сила Божија у немоћи показује. Мисионар треба да говори наглас о неуспесима, признаје за грешке, осуђује грех – чак и ако се све догађа у црквеној средини и међу хришћанина. Јер ће другачије нецрквени човек сматрати своје понашање потпуно основаним и оправданим, гледајући на сличне грехе црквеног човека. Није потребно смућивати се ако неко покуша да укаже на неке црквене „грешке“ – и међу Христовим апостолима је био издајник, али га Сам Спаситељ иако је знао за Јудине планове, није изгнао из броја Дванаесторице, очекујући до последњег тренутка његово обраћење и покајање.

Мисионар би требало да има довољно критички укус, здрав поглед и навику да самостално оцени квалитет својих аргумената. Важно је умеће гледања на себе, своју веру, реч, ставове онима оних који пре тога нису сагласни са тиме. Поред онога што може да не примети или опрости поглед који воли, неће проћи поглед критичара. Јако је важно, налазећи се у полемици са својим саговорником насамо, бити спреман на сваку неочекиваност.

12. Заблуда „технологизма“.

Проповедник не треба у људима да види предмет за коришћење неких технологија: говорничких, мисионарских, маркетиншких. Човек прилази Богу лично. Човеку се нешто може говорити, нешто објаснити, али тачно где и када се у њему догађа промена није могуће рећи. Људи се исправно боје да постану жртве „испирања мозгова“. Зато у речнику мисионара треба да одсуствују речи типа „рад са младима“. Не сме се манипулисати људима, видети у њима предмети, маса. Не треба да постоје никакве „антрополошке“ технологије, између осталог и технологија уцрквењености.

13. Следећа грешка је „демонизација“ својих слушалаца и противника.

Не треба сматрати све нехришћане и незнабошце поседнутим. Не треба мислити да је незнабожац мистичка претња хришћанину, извор могућег „бајања“. Такав став доводи до анти-мисионарског става и жељу не на контакт, већ на изолацију од незнабожаца са приписивањем „могућег бајања“. Свети Николај Јапански је проживео свој живот међу незнабошцима. У свом дневнику он говори о случајевима непријатељског односа Јапанаца према њему и Православљу. Говори о својим неуспесима и болестима. Али ни једном свети Николај не сматра да се, тобож, напаст на њега свалила због врачања незнабожаца.

14. Најозбиљније искушење мисионара је у вези са односом других људи према њему.

Мисионар не сусреће само мржњу и противљење. Његова проповед ће знати и за успех. Разумљиво је да ће човек који је чуо за Христа и дошао у Цркви кроз напоре мисионара пренети на првог хришћанина кога је упознао ту радост и чак „неофитски“ занос, са којим ће на почетку примати све што је освећено ореолом Цркве. Људима је својствено да се заљубе у јарке проповеднике; мудрост Јеванђеља које проповедају они поистовећују са људском мудрошћу самог проповедника; духвност светоотачких искуства о којима говори, они поистовећују са животом самог беседника. Важно је да мисионар ту научи да буде „провидан“, да се научи да не прима похвале озбиљно.

Мисионар је дужан да врло снажно, врло очигледно објасни људима да они не треба да поистовећују њега и Цркву у коју их он води. Мисионар представља врата у Цркви, црквени праг, али не и целу Цркву. На прагу се не треба заустављати; оквир врата не треба доживљавати као стан. Што је људски мисионар талентованији и истакнутији, то је већа опасност да својим људским истицањем у свести својих ученика заклони духовну светлост Православља. За мисионара је велика опасност да привуче људе себи, а не Христу. Особености његове речи, гестикулације, аргументације ће им се чинити једино и истински хришћанским. Да би избегао такво поистовећивање себе са Црквом, потребно је да мисионар непрестано наглашава: „ја – нисам Црква; Црква је богатија него ја, духовнија него ја. Послушали сте ме и схватили да се у Православљу може живети? Крените, идите, тражите себи духовног наставника. Што он буде различитији од мене, то боље: разумећете да је свет Православља разнолик“. „Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?“ (1 Кор. 1:13), кличе апостол.

Мисионар увек треба да себе стави у однос Јована Крститеља у односу на Господа Кога је проповедао и сећа се његових речи: „Ко има невјесту женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу се радује гласу женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је. Он треба да расте, а ја да се умањујем„. (Јн. 3:29-30)

Миссиология – Учебно пособие, Ошибки миссионера (издание 2-е, исправленное и дополненное, Миссионерский отдел Русской Православной Церкви, 2010 год, стр. 153-164)

Рубрика: Званични документи, Савремена мисија Цркве

О Аутору ()

Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ покренут је на Богојављење 2010. године са циљем да се православни хришћани што више чују и сазнају о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20) коју Његова Црква данас извршава. Предлог за стварање самог центра дао нам је Мученик чије име наш центар носи, на неколико дана пре него што је пострадао за Христа. Наш циљ је да, колико је у нашој моћи, помогнемо како спољашњу тако и унутрашњу мисију Цркве. Зато смо покренули једну акцију под називом „500x100“, која за циљ има да окупи 500 ревносних православних хришћана који би донирали 100 динара месечно за потребе мисије Цркве. Ако желите да детаљније прочитате о нашем подухвату, пријавите се ОВДЕ.

Није остављена могућност за писање коментара.