Završna reč

Ako napravimo kratki pregled kako citata, koji direktno i nedvosmisleno svedoče o tome da je spasenje samo u Hristu i Njegovoj Pravoslavnoj Crkvi, tako i citata koji isto tako nedvosmisleno i direktno govore, bez potrebe za dodatnim tumačenjem o tome, da inoverni i jeretici ne mogu da dostignu spasenje onda kod ljudi koji ljube istinu neće ostati mesta za sumnju.

Kao potvrdu prvog mišljenja navodili smo reči Svetog Pisma – najmanje deset koje jasno govore da je spasenje samo u Hristu i da će oni koji ne priznaju Hrista i koji se ne sjedinjuju sa Njim biti osuđeni: Mk. 16:16, Jn. 3:5, Dela ap. 4:11-12, Jn. 10:9, Otkr. 21:8, Jn. 15:6, Jn. 3:36, 1Jn. 2:23; 1Jn. 5:10-12, Gal. 5:20-21. Navedeni su citati iz tri zvanične saborske odluke: Poslanice patrijaraha Istočno-Katoličanske Crkve o Pravoslavnoj veri iz 1723. g. koji govore da je bez Krštenja spasenje nemoguće; iz Službe u nedelju Pravoslavlja koju je prihvatio Sveti sinod Ruske Pravoslavne Crkve 1764. g., koja objavljuje anatemu na one koji ne priznaju da je samo u Hristu moguće opravdanje čoveka pred Bogom; i iz Patrijaršijske i sinodalne Poslanice iz 1895. g., koja govori da je rimokatolicima neophodno da prime Pravoslavnu veru da bi dostigli spasenje. Iz agiografskog nasleđa su navedeni događaji iz Žitija prepodobnog Kirijaka Otšelnika, prepodobnog Joanikija Velikog i prepodobne Teodore – i u sva tri Žitija, istina da se inoverni i jeretici ne spasavaju, predaje se kao znanje dobijeno po osobenom božanskom otkrovenju.

Na kraju, prikazali smo – delom u tekstu knjige, a delom u prilogu, nedvosmislene izreke na ovu temu više od četrdeset Svetih Otaca, kao što su sveti Ignjatije Bogonosac, sveti Justin Filosof, sveštenomučenik Irinej Lionski, sveštenomučenik Kiprijan Kartaginski, prepodobni Antonije Veliki, sveti Atanasije Veliki, sveti Kiril Jerusalimski, sveti Jovan Zlatoust, sveti Amvrosije Mediolanski, prepodobni Jefrem Sirin, blaženi Avgustin, sveti Grigorije Dvojeslov, sveti Tarasije Konstantinopoljski, prepodobni Anastasije Sinait, sveti Vede Blaženi, prepodobni Teodosije Pečerski, prepodobni Nestor Letopisac, prepodobni Simeon Novi Bogoslov, blaženi Teofilakt Bugarski, sveti Grigorije Palama, sveti Tihon Zadonski, sveti Dimitrije Rostovski, prepodobni Pajsije Veličkovski, sveštenomučenik Kozma Etolski, prepodobni Makarije Gluharev, sveti Ignjatije Brjančaninov, sveti Makarije Nevski, mučenik Nikolaj Varžanski, sveštenomučenik Andronik Nikoljski, sveštenomučenik Ilarion Trojicki, sveštenomučenik Onufrije Gagaljuk, sveštenomučenik Luka Vukmanović, sveti Nikolaj Srpski, sveti Luka Vojno-Jasenecki, prepodobni Justin Popović. Ovo su Svetitelji koji su živeli i prosijali od I do XX veka u zemljama kao što su Grčka, Palestina, Italija, Severna Afrika, Rusija, Moldavija, Srbija i dr. To je glas Crkve, koji se čuo uvek, svuda i na svakom mestu.

Sve što protivnici ovome mogu da suprotstave su lične fantazije, jedan bogoslužbeni tekst samovoljno sastavljen pre četrdeset godina u Rusiji i reči jednog podvižnika sa početka dvadesetog veka. Sve ostalo na šta oni pokušavaju da se oslone, kako iz Pisma, tako i iz Predanja ne izražava i ne potvrđuje njihove misli, već potežu za nasiljem i samovoljno tumače, kako smo gore pokazali.

Prepodobni Vikentije Lerinski piše da ako se među ljudima, koji sebe pribrajaju Crkvi, javlja novo učenje, onda je hrišćanin u obavezi „da se pobrine da pogleda u drevnost koja ne može biti obmanuta nikakvim lukavstvom novine. A ako se u samoj drevnosti otkrije greška dvojice ili trojice ljudi?… Tada je on svecelo dužan da se potrudi da nerazumnosti ili neznanju malobrojnih, gde god oni bili, pretpostavi odluke drevne Crkve. A šta ako se tamo otkrije da je nemoguće naći takvo rešenje? Tada je dužan da se potrudi da međusobno uporedi i razmotri sabrana mišljenja predaka, samo onih koji su, iako su živeli u razna vremena i na različitim mestima, neizostavno prebivali u veri i zajednici sa jedinstvenom Vaseljenskom Crkvom i bili uvažavani kao učitelji, i ako sazna da su u vezi sa pitanjem koje se pojavilo ne samo jedan ili dvojica, već svi zajedno jednodušno držali, predavali pismeno, govorili živim glasom otvoreno, često, čvrsto, neka razume da je u to neophodno verovati bez ikakve sumnje.“[1]

To je najpouzdanije sredstvo da se sazna istina i sačuva se od grešaka. Taj put su sledili i oci Vaseljenskih Sabora – ako pogledamo stenograme njihovih dela, videćemo da su oni, pre nego što bi doneli odluku, izučavali ono što su o različitim pitanjima govorili Svetitelji koji su živeli pre toga, a takođe razmatrali koliko se korektno pozivaju na Pismo i Oce sledbenici novoizmišljenih učenja.

Tim putem smo prošli i mi, koliko je u našoj moći, u vezi sa novim učenjem o tome da je moguće spasiti se ostajući inoveran, jeretik ili raskolnik. Otkrili smo da svedočanstvo Crkve ne ostavlja nikakvu mogućnost za takvo učenje, koje zato mora biti priznato kao lažno, nepravoslavno učenje. Do tog zaključka su došli i drugi pravoslavni autori, koji su specijalno proučavali ovo pitanje: arhimandrit Rafail Karelin[2] i sveštenik Danil Sisojev.[3] Sve koje je zainteresovala ova tema pozivamo da se upoznaju sa njihovim delima u kojima je ovo pitanje razmotreno osnovanije i gde su razmotreni i drugi argumenti.

Bilo je prilike da se od modernista čuje sledeće pitanje: ako se neko od Svetitelja pridržavao takvog mišljenja, zar se ne mogu i ja pridržavati?

Sveti Oci su nam dragi kao izražavaoci opšteg učenja Crkve, jedinstvene Božanske Istine. Zato ako je mišljenje Svetitelja izrečeno po spornom pitanju, naš dug je da istražimo – prateći put koji je opisao prepodobni Vikentije i kojim su išli oci Vaseljenskih Sabora – da li je to mišljenje istinito ili lažno. Ako je mišljenje tog Oca saglasno sa svedočanstvom drugih Otaca onda je ono istina i ne samo da je moguće, već je i neophodno slediti ga i učiti druge. Ako ono odskače od opšteg svedočanstva bogomudrih učitelja i protivreči onome u šta su u Crkvi verovali svi, svagda i svuda, onda se nikako ne sme slediti takvo mišljenje.

Prepodobni Vikentije govori nešto što je potpuno primenljivo na izreku prepodobnog Nektarija Optinskog: „moraju se prihvatati misli samo onih Otaca koji su se živeći, učeći i prebivajući u veri i sabornom opštenju sveto, mudro, postojano, udostojili ili da sa verom počinu u Hristu ili da blaženo umru za Hrista. I verovati im treba po sledećem pravilu: šta su ili svi oni ili većina njih primali… to poštovati kao nesumnjivo, tačno i neosporno; a ono o čemu je mislio neko, bio on Svetitelj ili učen, Ispovednik ili Mučenik, što nije saglasno sa svim ili što čak protivreči svim, to se odnosi na lična mišljenja, skrivena, pojedinačna i to treba razlikovati od opšteg autoriteta, otvorenog i svenarodnog verovanja, da ne bismo, ostavivši drevnu istinu sveopšteg učenja, po nečastivom običaju jeretika i raskolnika, sa najvećom opasnošću u vezi sa večnim spasenjem, krenuli za novom zabludom jednog čoveka.“[4]

Umesto zaključka ćemo navesti izbor svetootačkih citata vezanih za pitanje koje razmatramo, a koji nisu bili uključeni u tekst knjige. Najveću pažnju ćemo pokloniti Svetiteljima koji su direktno polemisali sa lažnim učenjem o mogućnosti spasenja bez istinske vere u Hrista, bez Krštenja, samo dobrim delima. Pošto se to lažno učenje pojavilo i steklo popularnost relativno nedavno, njega i kritikuju Svetitelji koji su živeli u vremena bliska nama – sveti Ignjatije Brjančaninov, mučenik Nikolaj Varžanski i sveštenoispovednik Luka Vojno-Jasenecki. Glas ovih Svetitelja, upravo i predstavlja svedočanstvo koje se može priznati za konačno u rešavanju ovog pitanja. Ovo lažno učenje ne protivreči prosto Pismu i učenju drevnih Svetih Otaca i Sabora, već su ga i novi Sveti Oci definisali kao pogrešno.

Ali ako je u XIX i početkom XX veka ovo lažno učenje tek počinjalo da se pojavljuje, pri čemu ne toliko u crkvenoj, koliko u blisko-crkvenoj sredini i to više kao pitanje, kao još neformulisano, u naše dane se ono predstavlja kao celovito učenje, sa razvijenim (iako ne po savesti) sistemom argumentacije, koje se može čuti čak i sa crkvenih katedri, koje se ponekada vrlo aktivno nameće. Sve to izaziva veliku uznemirenost, pošto se ne govori o nekom drugostepenom i nesuštinskom pitanju, već o samoj suštini naše vere, o onome što je učinio Hristos, što se dogodilo na Krstu, šta je spasenje, šta su raj i pakao, šta je Crkva.

O tome koliko je opasna i za dušu pogubna ova zabluda, jasno je govorio sveti Ignjatije: „Oni koji dobrim delima pale prirode daju nezasluženo visoku cenu, ti čine najveću i po dušu štetnu grešku. Oni se upuštaju, ne shvatajući to, u ponižavanje i odbacivanje Hrista. Često pitaju: ‘Zašto ne bi bili spaseni neznabošci, muslimani, luterani, i svi slični, otvoreni i skriveni neprijatelji hrišćanstva? Pa i među njima ima mnogo veoma vrlinskih ljudi.’ Očigledno je da pitanje i prigovor proizlaze iz potpunog neznanja, u čemu se sastoji ljudska propast i spasenje. Očigledno je da se takvim pitanjem i prigovorom ponižava Hristos i iznosi misao da iskupljenje i Iskupitelj nisu bili neophodni ljudima, da ljudi mogu da se spasu i sopstvenim sredstvima. Ukratko: tim pitanjem i prigovorom odbacuje se hrišćanstvo.“[5]


NAPOMENE:

  1. Prep. Vikentije Lerinski. Peregrinovo upozorenje, I.3.
  2. O savremenom neognosticizmu / http://karelin-r.ru/newstrs/28/1.html
  3. Da li će se spasiti nekršteni? / http://bookovo.net/14170-spasutsya-li-nekreshhenye-svyashhennik-daniil.html
  4. Prep. Vikentije Lerinski. Peregrinovo upozorenje, I.28.
  5. Sv. Ignjatije (Brjančaninov). Asketski ogledi. T. 2. Moskva, 2001, str. 375.

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.