VII Razmatranje svedočanstava Svetog Pisma i Predanja koji se navode u korist razmatranog lažnog učenja.

 


Sledbenici lažnog učenja o mogućnosti spasenja inovernih, jeretika i raskolnika znaju da neće uspeti da ga unesu u Crkvu ako ga ne potkrepe autoritetom Svetog Pisma i Svetog Predanja – ta dva izvora Božanskog Otkrovenja, koji su značajni za svakog pobožnog pravoslavnog hrišćanina.

Zato su tokom godina svog delovanja smislili niz argumenata sa navođenjem citata iz Biblije i Svetih Otaca. U nastavku ćemo razmotriti najznačajnije i ostaviti čitaocu da prosudi o tome koliko su oni osnovani.

Poznato je da je satana, kušajući Hrista u pustinji, citirao stihove iz Svetog Pisma. Objašnjavajući ovaj evanđelski događaj, prepodobni Jefrem Sirin piše: „ono što mu je bilo potrebno uzeo je iz Pisma, a što mu je protivrečilo je izostavio. Tako i jeretici iz Pisma uzimaju ono što im je potrebno za svoje sablažnjujuće učenje, a izostavljaju ono što protivreči njihovoj zabludi, da bi se na taj način jasno pokazali kao učenici svog učitelja.“[1]

U većini slučajeva modernisti ignorišu tradiciju svetootačkog razumevanja mesta iz Biblije koje citiraju, iako 19. pravilo VI Vaseljenskog Sabora nalaže: „Kad se porodi kakav spor o nekome mjestu u Svetom Pismu, nikako drugačije da to mjesto ne tumače, nego kako su ga izložili u svojim spisima vidjela Crkve i učitelji, i sa tim spisima neka se većma zadovoljavaju, nego li sastavljanjem svojih riječi.“ U Svetim Ocima je disao isti Taj Duh Sveti, Koji je bio u prorocima i apostolima, tako da kroz njih Sam Gospod otkriva kako je potrebno tumačiti Njegovu reč. Zato sveti Ignjatije (Brjančaninov) govori: „Nemoj se drznuti da sam tumačiš Jevanđelje i druge knjige Svetog pisma. Pismo koje je izrečeno preko svetih Proroka i Apostola, nije izrečeno proizvoljno, nego po nadahnuću Svetog Duha (2 Pt 1,21). Kako onda nije bezumno tumačiti ga proizvoljno? Sveti Duh, koji je preko proroka i apostola izrekao reč Božiju, tumačio ga je preko svetih Otaca. I reč Božija i njeno tumačenje – jesu dar Svetoga Duha. Sveta Pravoslavna Crkva prihvata samo to jedno tumačenje! Njena istinska deca primaju samo to jedno tumačenje!“[2]

Zato ćemo biblijske citate koje navode protivnici razmotriti u svetlu svetootačkog razumevanja.

7.1. Dela ap. 10:35

Sledbenici mišljenja da je navodno bez poznanja i primanja Hrista moguće spasenje – važno je samo da je čovek činio dobra dela, a nije važno da li veruje – posebno ukazuju na reči apostola Petra o tome da je „u svakom narodu mio Bogu onaj koji ga se boji“ (Dela ap. 10:35).

Nismo slučajno naveli reči prepodobnog Jefrema. Pri izučavanju načina na koji sledbenici razmatrane zablude koriste citate, javlja se osećaj da oni misle da su ljudi iz njihovog auditorijuma isključivo ljudi koji nisu upoznati sa Pismom. Jer samo je u tom slučaju moguće ne primetiti da razumevanje ovih reči apostola Petra, koje predlažu modernisti, oštro protivreči njegovim drugim rečima koje potpuno jasno izražavaju učenje o spasenju.

Nas pokušavaju da ubede da je apostol Pavle, koji je pisao da je čak ispunjenjem starog zakona koji je dao Istiniti Bog nemoguće dostići spasenje (vidi Gal. 2:21), u stvarnosti navodno uči da mogu da se spasu čak i ljudi koji poštuju idole i nisu hteli da znaju za Božije Otkrovenje i da je apostol koji je govorio: „ono što neznabošci žrtvuju, demonima žrtvuju, a ne Bogu“ (1 Kor. 10:20), i koji je klicao: „kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom? Ili kakav dio ima vjerni s nevjernikom?“ (2 Kor. 6:15), tobože smatrao da će u Carstvu Božijem postojati opštenje onih koji su poštovali Boga i onih koji su prinosili žrtve demonima, onih koji su se molili Hristu sa onima koji su se klanjali Velijaru.

Mislimo da je apsurdnost sličnih misli očigledna. Normalno da od modernista predloženo tumačenje apostolskih reči ne samo da protivreči svetootačkom tumačenju, već ga direktno izobličavaju Sveti Oci, posebno prepodobni Josif Volocki:

„Ako je ‘u svakom narodu mio Bogu onaj koji ga se boji‘ (Dela ap. 10:35), zašto Petar nije ostavio Kornilija i njegove bližnje da prebivaju u njihovoj prethodnoj veri, iako su se oni bojali Boga i činili dobra dela više od svih – već im je zapovedio da se krste u Hristovo ime? Ako bi u svakom narodu onaj ko se boji Boga i postupa po pravdi Njegovoj bio ugodan Njemu, zašto je Gospod naš Isus Hristos rekao Svojim svetim učenicima: ‘Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio‘? (Mt. 28:19-20) I još je rekao Gospod: ‘Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen.‘ (Mk. 16:16)

Veliki apostol Petar je rekao ‘u svakom narodu mio Bogu onaj koji ga se boji i tvori pravdu za pravednike koji su živeli pre Hristovog Ovaploćenja, pre Njegovog Raspeća i Vaskrsenja, za ljude koji su se u jevrejskom i drugim narodima bojali Boga i postupali po pravdi, koji se nisu poklanjali idolima već istinitom Bogu, kao Kornilije i njemu slični. Međutim, nakon Ovaploćenja Hristovog, Njegovog Raspeća i Vaskrsenja ‘nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti‘ (Dela ap. 4:12). Gospod u Svetom Jevanđelju govori da onaj ko se ne rodi od vode i Duha u ime Oca i Sina i Svetoga Duha ne može da se spasi, čak i ako bude pravedniji od svih ljudi. To je posvedočio i apostol Petar, krstivši pravednog Kornilija o kome je Bog javio apostolu… Sada su ljudi Bogu ugodni zbog njihovog Krštenja i stremljenja ka dobrim delima. Pre ovaploćenja Hristovog, Bogu su bili ugodni pravednici zbog straha Božijeg i njihovog pravednog života… Očigledno je da je apostol ove reči rekao za pravednike koji su živeli pre Hristovog Ovaploćenja, za one koji su se bojali Boga i postupali po pravdi, koji se nisu poklanjali idolima. Za njih je i apostol Pavle rekao: ‘Jer kad neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu… Oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu.‘ (Rim. 2:14-15)“[3]

7.2. Rim. 2:14-15 i 1 Kor. 5:13

Druge tekstove koje često navode sledbenici razmatrane zablude su reči apostola Pavla: „Jer kad neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu, oni nemajući zakon sami su sebi zakon; Oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu, pošto svjedoči savjest njihova, i pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju“ (Rim. 2:14-15) i druge njegove reči: „A onima koji su napolju sudiće Bog.“ (1 Kor. 5:13) Iz ovih apostolskih reči o tome da će se neznabošcima koji nisu znali za Otkrovenje suditi po njihovim delima na osnovu svedočenja njihove savesti, sledbenici ove zablude žele da izvedu zaključak o mogućnosti spasenja onih koji nisu poverovali u Hrista i koji se nisu sjedinili sa Njim u Krštenju.

Predlažu nam čudnu logiku: „biće im suđeno“ – znači „biće opravdani“. Ali odakle je uzeto ovo značenje? Za svakog čoveka koji je istinski savestan, reči „sudiće ti se po tvojim delima i po pravednosti ćeš dobiti za njih ono što ti sledi“, uopšte nisu „sjajne vesti“. To je strašna presuda jer savest podseća na sve grehe koji ne zaslužuju nagrade, već kazne.

Biće suđeni – znači biće osuđeni u saglasnosti sa gresima koje su učinili, kako o tome direktno govori apostol na tom istom mestu: „Jer koji bez zakona sagriješiše, bez zakona će i izginuti; a koji pod zakonom sagriješiše, po zakonu će se osuditi… Na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske po jevanđelju mojemu kroz Isusa Hrista.“ (Rim. 2:12,16)

Reči apostola o sudu Božijem nad onima koji su napolju sveti Jovan Zlatoust nije shvatao kao „sjajnu vest“ o mogućnosti opravdanja, već, naprotiv, kao strašno upozorenje o večnom kažnjavanju: „Da neko iz njegovih reči ?Jer što da sudim i onima koji su napolju?? ne bi izveo zaključak da će neznabošci ostati nekažnjeni, on im ukazuje na drugi sud – Strašni sud. Govori to da bi uplašio one koji su napolju i da bi uz to utešio svoje i da bi pokazao da vremenska kazna izbavlja od večne i beskonačne.“[4]

Čovek bi mogao da se opravda svedočanstvom svoje savesti samo kada bi proveo bezgrešni život. Međutim, Bog nam govori da „nema čoveka pravednog na zemlji koji tvori dobro i ne greši“ (Prop. 7:20), „nema čoveka koji ne greši“ (2 Dn. 6:36), „svi sagriješiše i lišeni su slave Božije“ (Rim. 3:23). Po svedočenju svetog Vede Blaženog: „svi ljudi se rađaju u tami poroka i prebivaju u mraku dok ih ne prosveti blagodat Krštenja Hristovog.“[5] Čovek koji nije pribegao blagodati Krštenja nije koristio put spasenja koji je Hristos otkrio za sve, ostao je u mraku svojih grehova.

Postojanje savesti ukazuje da niko neće pobeći od suda. Kada ne bi bilo tog glasa Božijeg u čoveku, onda ne bi imalo za šta da se sudi onima koji nisu dobili informaciju o volji Božijoj iz spoljašnjih izvora.

Međutim, kako objašnjava blaženi Teofilakt: „apostol sada govori o tome na koji će se način suditi svim ljudima uopšte. U dan suda stajaće ispred nas naše sopstvene misli, da nas osude ili da nas opravdaju, i čoveku na tom sudu neće biti potrebni drugi tužioci ni drugi branioci.“[6] I tada, po tumačenju blaženog Teodorita, one koji nisu znali Božanski zakon Sudija će zbog njihovih sagrešenja „zakonito kazniti, po, za njihovu prirodu, urođenom daru da raspoznaju dobro i zlo… Savest onih koji su živeli van zakona će se čas opravdavati, ističući kao izgovor neznanje, čas će primati optužbu i objavljivati pravednost donete presude.“[7]

7.3. 1 Tim. 4:10

Drugi argument sledbenika razmatranog lažnog učenja je i pozivanje na reči Pisma i Predanja Crkve u kojima se govori da je Hristos došao radi spasenja svih ljudi. Posebno vole da navode reči apostola: „jer se nadamo u Boga živoga, koji je spasitelj sviju ljudi, osobito vjernih.“ (1 Tim. 4:10) Iz ovih reči i sličnih svetootačkih misli da je Hristos došao radi svih ljudi, modernisti žele da izvuku zaključak da se na taj način može govoriti o spasenju ne samo hrišćana, već i muslimana, budista, idolopoklonika, itd.

Ovaj zaključak je, međutim, neosnovan. Zamislimo da čovek koji ide u hram putem ulazi u dom gde se nalaze njegovi prijatelji i zove ih da mu se pridruže. Kao rezultat toga neki odlaze u hram, a neki će odbiti i ostati kod kuće. Onaj što ih je pozvao ušao je u dom radi svih, ali su od njegovog dolaska imali koristi samo oni koji su poslušali i krenuli u hram.

Upravo tako i objašnjava ove reči sveti Teofan: „‘Jer se nadamo u Boga živoga, koji je spasitelj sviju ljudi, osobito vjernih (1 Tim. 4:10) – On ne samo da želi da spase sve, već je uredio i divni način spasenja, otkriven za sve i uvek moćan da spase svakog ko samo poželi da ga koristi. Ali zašto je On Spasitelj ‘osobito vjernih‘? Zato što se spasavajuća Božija želja i spasavajući Božiji poredak prostiru na sve i dovoljni su za spasenje svih; međutim, u stvarnosti se spasavaju samo verni, to jest samo oni koji su poverovali u Blagu vest i oni koji nakon primanja blagodati žive u duhu vere. Tako da Bog, Koji uvek želi i uvek može da spase sve, u realnosti jeste Spasitelj samo vernih. Μαλιστα – znači: tako, upravo tako. Zato se ‘osobito vjernih‘ – može prevesti: upravo verne.“[8]

Sveti Tihon Zadonski direktno odbacuje modernističko shvatanje ovih reči: „Na tvoje pitanje: ‘Ako je Hristos radi svih došao u svet, zar se svi ne spasavaju’? – odgovaram ti kratko. Volja Božija želi spasenje svima, i Hristos je došao da spase sve kao što sam ti pisao, ali se ne spasavaju svi. Hristos Gospod je nakon Svog Vaskrsenja rekao apostolima: ‘Idite po svemu svijetu i propovijedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen.‘ (Mk. 16:15-16) Zato ko prihvata Njegovu veru i krsti se ‘u ime Oca i Sina i Svetoga Duha‘ taj se spasava, a ko Ga ne prima, taj gine. Tako Ga nisu primili Jevreji, kao Njegov narod, kako piše: Gospod Isus ‘svojima dođe, i svoji Ga ne primiše.‘ (Jn. 1:11) Tako Ga ne prihvataju muslimani i drugi narodi, i idolopoklonici i lažni hrišćani, koji na jeziku imaju veru, a u srcu bezbožnost, o kojima je apostol pisao: ‘Govore da znaju Boga, a djelima ga se odriču; jer su gnusni i nepokorni i nesposobni za ma koje dobro djelo.‘ (Tit. 1:16)“[9]

7.4. Mt. 12:32-33

Još jedan argument propovednici ove zablude grade na rečima Gospodnjim: „Svaki grijeh i hula oprostiće se ljudima, a hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima. I ako reče ko riječ protiv Sina Čovječijega, oprostiće mu se; a koji reče protiv Duha Svetoga, neće mu se oprostiti ni u ovome vijeku ni u budućem.“ (Mt. 12:32-33) Oni žele da predstave da se ove reči odnose samo na one koji se, znajući istinu, svesno protive istini. I zato tobože svi jeretici i inoverni koji, iako se zbog neznanja ne protive istini Pravoslavlja biće opravdani i spaseni, čak i ako hule na Hrista. Kao potvrdu svog tumačenja modernisti navode reči Svetih Otaca, posebno, svetog Jovana Zlatousta i svetog Teofana Zatvornika, koji su govorili da protivljenje očiglednoj istini jeste hula na Duha Svetoga.

Bez sumnje, niko neće sporiti da se svesno, ogorčeno protivljenje istini neće oprostiti ni u ovom, ni u budućem veku. Međutim, Sveti Oci na koje se pozivaju modernisti nisu govorili da je JEDINO TO hula na Duha Svetoga. Sveti Oci svojim tumačenjima dopunjuju jedan drugog. Zato radi potpune predstave o svetootačkom shvatanju smrtnog i neoprostivog greha hule na Duha Svetoga treba takođe da obratimo pažnju na reči prepodobnog Jefrema Sirina: „Koji greh je neoprostiv? Greh protiv Duha Svetoga. To je greh svakog jeretika zato što su jeretici hulili i hule na Duha Svetoga. Njima se neće oprostiti ni u ovom ni u budućem veku, po reči Gospodnjoj, jer su se usprotivili Samom Bogu od Koga je izbavljenje; i ko će im pomoći?“[10]

Na razumevanje koje predlažu modernisti direktno je upozoravao sveti Atanasije Veliki: „reci mi – zar će se hula na Sina oprostiti arijancima, simonijanima, savelijanima, fotinijanima i svim neprijateljima koji hule ovaploćenje Sina? Neka se udalji od nas takva besmislena misao!… hula na Duha je neverje, i nema drugog načina da se stekne oproštaj nego da se postane veran; greh bezbožja i neverja se neće oprostiti ni ovde ni u budućem veku.“[11]

Umesno je setiti se takođe da sveti Marko Efeski u svojoj okružnoj poslanici povodom Firentinskog sabora u greh hule na Duha Svetoga pribraja učenje o filioque koje, kao što je poznato, i danas ispovedaju i rimokatolici i protestanti. Istog mišljenja je bio i prepodobni Pajsije Veličkovski, koji je rekao „bolje ti je da prebivaš u siromaštvu, negoli da pohuliš Svetoga Duha kako Ga hule Rimljani.“[12]

7.5. Pokajani razbojnik

Na kraju, sledbenici ove zablude i te kako vole da se pozivaju na primer pokajanog razbojnika – eto, on nije bio kršten, a spasio se, znači, morate da priznate da se neznabošci i svi oni koji ne veruju u Hrista mogu spasiti bez Krštenja.

Jako čudan argument. Kao prvo, pokajani razbojnik nije bio neznabožac, on je bio Jevrejin, to jest, već je samim obrezanjem ušao u Zavet sa Bogom i znao, u krajnjoj meri, osnovne istine bogootkrivenog znanja, iako i nije sledio to znanje u životu. Kao drugo, saglasno sa Jevanđelistom Lukom, on je verovao u Hrista Raspetog, nazivao Ga Gospodom i Njemu se obraćao molbom za spasenje. Kako njegov primer može da služi kao opravdanje za misao da mogu da se spasu i oni koji nisu bili u Zavetu sa Bogom i koji nisu verovali u Hrista?

Sveti Kiril Jerusalimski piše: „Ko se ne krsti, nema mu spasenja, osim mučenika koji i bez vode primaju Carstvo nebesko. Spasitelj je iskupio vaseljenu Krstom i bio je proboden u rebro i iz utrobe je potekla krv i voda da bi se jedni, u vreme mira, krstili vodom, a drugi u vreme gonjenja, svojom sopstvenom krvlju. Da je Spasitelj i mučeništvo nazvao krštenjem poslušajte reč: ‘možete li piti čašu koju ja pijem i krstiti se krštenjem kojim se ja krstim’? (Mk. 10:38) Mučenici poznaše ovo i postadoše primer i svetu i anđelima i čoveku.“[13]

U Crkvi je poznato drevno predanje koje o pokajanom razbojniku govori kao o Mučeniku. Blaženi Jeronim je pisao: „Hristos je sa krsta razbojnika uveo u raj; i da niko ne bi smatrao obraćenje zakasnelim – pretvorio kaznu za ubistvo u mučeništvo.“[14] Sveštenomučenik Kiprijan Kartaginski, rekavši, da su mučenici „kršteni najslavnijim i najvećim Krštenjem krvlju“ nastavlja: „a da oni koji su se krstili svojom krvlju i osvetili stradanjem dostižu savršenstvo i dobijaju blagodat Božanskog obećanja, pokazuje taj isti Gospod u Jevanđelju, kada govori razbojniku, koji veruje u Njega i ispoveda Ga u svom stradanju, da će biti sa Njim u raju.“[15]

Ne samo sveti Kiprijan, već su i drugi Sveti Oci jasno učili da je razbojnik primio Krštenje. Prepodobni Jefrem govori: „razbojnik je dobio otpuštenje grehova kroz tajnu vode i Krvi koje su istekle iz rebra Hristovog.“[16] Sveti Jovan Zlatoust govori da je „Hristos krstio razbojnika na krstu iz Svoje rane i on se istog trenutka udostojio da otvori vrata raja.“[17]

„Razbojniku je bilo obećano spasenje od Spasitelja; međutim, vremena nije bilo i nije pošlo za rukom da ostvari svoju veru i prosveti se (Krštenjem), a rečeno je: ‘ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.‘ (Jn. 3:5) Nije bilo ni prilike, ni mogućnosti, nije bilo ni vremena za razbojnika da se krsti jer je tada visio na krstu. Spasitelj je međutim našao izlaz iz tog bezizlaznog položaja… Hristos je uredio tako da je nakon stradanja jedan od vojnika probo rebro Gospodnje i iz njega ‘iziđe krv i voda‘ (Jn. 19:34)… – ne prosto istekla, već sa šumom tako da je briznula na telo razbojnika; jer kada ilazi sa šumom ona prsne, a kada ističe polako, onda ide tiho i spokojno. Međutim, iz rebra su krv i voda izišli sa šumom, tako da su prsnuli na razbojnika i tim okropljenjem je on bio kršten.“[18]

Tako uči i sveti Dimitrije Rostovski koji u Slovu na Bogojavljanje govori da je za pokajanog razbojnika „voda koja je istekla iz rebara Hristovih, postala voda Krštenja“ i poziva se pri tom na prepodobnog Anastasija Sinaita.

7.6. Sveti Irinej Lionski i sveti Jovan Zlatoust

Često u nizu citata koji tobože potvrđuju lažno učenje o mogućnosti spasenja idolopoklonika i uopšte nehrišćana navode reči svetog Irineja Lionskog, i to u sledećem obliku: „Hristos je došao ne samo radi onih koji su poverovali u Njega, već uopšte za sve ljude, koji … su želeli da vide Hrista i čuju Njegov glas. Zato će sve takve On u drugom dolasku Svom prethodno podići… vaskrsnuti i postaviti u Svoje carstvo.“[19]

U ovom obliku je citat upotrebio jedan od istaknutih propovednika razmatranog lažnog učenja, i mnogi njegovi istomišljenici su prosto počeli da ga kopiraju. Međutim, ako se pogledamo celinu teksta svetog Irineja, uopšte nećemo videti osnovu za misao o spasenju idolopoklonika i jeretika.

Svetitelj govori o silasku Hrista u pakao onima „o kojima je On i govorio učenicima: ‘da su mnogi proroci i pravednici željeli vidjeti što vi vidite i čuti što vi čujete.’ (Mt. 13:17) Jer Hristos nije došao samo radi onih koji su u vreme Tiverija cezara poverovali u Njega, i Otac je pokazao Svoj promisao ne samo radi ljudi koji žive sada, već uopšte za sve ljude, koji su se od početka u svom pokoljenju po sili bojali i ljubili Boga, i pravedno i pobožno ponašali u odnosu na bližnje i želeli da vide Hrista i čuju Njegov glas. Zato će sve takve On u drugom dolasku Svom prethodno podići od sna i kako njih, tako i one kojima treba da se sudivaskrsnuti i postaviti u Svoje carstvo. Jer jedan je Bog koji je usmeravao patrijarhe u skladu sa Svojim odlukama i opravdao obrezane po veri i neobrezane kroz veru.“

Naveli smo citat u potpunosti, bez isečaka i pojačali delove teksta koje su modernisti skratili. Nije teško primetiti da u ovom tekstu sveti Irinej govori o spasenju starozavetnih patrijaraha, proroka i pravednika koji su verovali u istinitog Boga, ljubili Ga i bojali se Njega, verovali u Hristov dolazak i čekali Ga. U ovom citatu se nalazi izlaganje istine koja je opštepoznata u Crkvi. Da bi se ovaj tekst pretvorio u dokaz o mogućnosti spasenja onih koji su se klanjali idolima, nisu verovali u istinitog Boga, propovednici razmatrane zablude su morali aktivno da se „prihvate makaza“. Kada se vide ove metode, u sećanje dolaze reči otaca Šestog Vaseljenskog Sabora upućene protivniku: „evo, ti si i to svedočanstvo Svetog Oca otkinuo nesuvislo; ne priliči pravoslavnima da tako unižavaju izreke Svetih Otaca, istrgnu ih bez smisla; to je pre delo jeretika.“[20]

Učenje svetog Irineja o udelu idolopoklonika i jeretika saglasno je sa učenjem i drugih Svetih Otaca: „sve jeresi, koliko god da ih ima, priznaju da je Bog Jedan, ali svojim zlim učenjem izopačuju istinu, kao što se neznabošci svojim idolopoklonstvom pokazuju nezahvalnim Onome Ko ih je stvorio. Oni preziru obrazovanje Božije, govoreći protiv svog sopstvenog spasenja, postajući najsuroviji tužioci i lažni svedoci protiv sebe samih… oni se neće pribrojati pravednima zbog svog neverja“,[21] „jeretici koji prinose oltaru Božijem tuđ oganj, tj. tuđa učenja biće spaljeni nebeskim ognjem, kao Nadav i Avijud“.[22]

Sveti Irinej nije jedini Sveti Otac koji je na taj način postradao od ljudi koji po svaku cenu žele da u Crkvu proguraju učenje o mogućnosti spasenja inovernih i jeretika. Koliko god to čudno bilo, oni među svoje sledbenike upisuju čak i svetog Jovana Zlatoustog koji je veoma jasno i na mnogim mestima govorio upravo suprotno. Njegove reči o tome da „jeresima ne ostavljamo nade na spasenje“ su već bile citirane gore. Navešćemo još njegovih reči: „Neznabožac, koji ne zna Boga, dužan je da plače; zato što on, čim umre – odmah ide na kaznu. Dostojan je da se skrušava i Judejac, koji je, ne verujući u Hrista, osudio svoju dušu na pogibao. Dostojni su sažaljenja i naši oglašeni, ako oni, po svom neverju ili po lenjosti bližnjih, skončaju bez spasavajućeg Krštenja.“[23]

Na osnovu čega se modernisti usuđuju da upišu svetog Jovana Zlatoustog u svoje redove?

Oni navode njegove reči o tome da jedno telo Crkve čine „svi verujući koji god postoje u vaseljeni, koji su postojali i koji će postojati. Isto kao što su i oni koji su pre dolaska Hristovog ugodili Bogu. Zašto? Zato što su oni znali Hrista.“[24]

Ali gde se ovde govori o spasenju onih koji nisu znali Hrista? Svetitelj govori o tim istim starozavetnim pravednicima koji su se trudili da ugode Bogu i znali po otkrovenju Duha o Njegovom dolasku, a i o hrišćanima koji su poznali Hrista i ugodili Bogu nakon Njegovog dolaska. Poražavajuće je videti kako izreku o tome da Crkvu čine oni koji ugađaju Bogu i znaju za Hrista, pokušavaju da predstave kao dokaz direktno suprotstavljenih stavova – da tobože na neki način mogu da uđu među čeda Crkve i spasu se ljudi koji ne veruju u Hrista i trude se da ugode demonima, koji se kriju iza imena neznabožačkih bogova.

Druga izreka Svetitelja na koju se ponekada pozivaju sledbenici razmatranog lažnog učenja je ova: „Ni za Judeje, ni za ljude uopšte, nesreće nisu bile nepravedne već su i jedni i drugi trpeli kaznu za ono u čemu su sagrešili. Međutim i jedne i druge koji su se utapali u toliko velikom zlu, Gospod je udostojio spasenja. Judeji, obuzeti mnoštvom zala, nisu mogli da uzimaju čak ni hranu… A neznabošci nisu želeli da slušaju savete sopstvenih filosofa, zato su jedni osudili Sokrata na smrt, drugi su podvrgli Anaksarha nečuvenoj kazni, treći su sledbenike Pitagore, teško ih uvredivši, ubili pre vremena. Međutim, i njih je Bog na svaki način privukao učešću u besmrtnoj hrani, pobudio da joj pristupe sa potpunim raspoloženjem i oslobodio iz vrata smrti.“[25]

Modernisti pokušavaju da tumače ove reči kao da se navodno odnose na spasenje Sokrata, Anaksarha i Pitagore, dok Svetitelj ovde govori o spasenju neznabožaca koji su poverovali u apostolsku propoved Jevanđelja narodima koje je Bog „pobudio da pristupe k njoj sa potpunim raspoloženjem“.

Sveti Jovan, kao i drugi Sveti Oci, sa odobravanjem su se odnosili prema činjenici da su neki drevni grčki filosofi kritikovali tradicionalni politeizam, ali je to bilo daleko od odobravanja njihovog učenja, a još dalje od misli o darovanju spasenja tim filosofima zbog njihovih učenja. U celini, odnos Svetitelja prema njima bio je prilično oštar: „Sokrat je… sve činio zbog sujete. Da ste upoznati sa njegovim učenjem, ja bih… vam pokazao koliko mnogo licemerja ima u njemu, i kao kod samog Sokrata… celo učenje je proniknuto sujetom.“[26] Za Pitagoru Svetitelj govori da on „ne samo da nije doneo nikakvu korist za čovečanstvo, već mu je još i mnogo štete nanosio“, nazivajući njegovo učenje „satanskom gnusobom i propašću“.[27]

7.7. Mišljenje svetog Justina Mučenika o drevnim grčkim filosofima

Jedini čovek koji je zaista dopuštao da su drevni grčki filosofi bili među spasenima jeste drevni apologet sveti Justin Mučenik. Sledbenici ove zablude vole da navode njegove reči o tome da je Hristos „Slovo, kome je blizak ceo ljudski rod. Oni koji su živeli u saglasnosti sa Slovom su hrišćani, makar se i smatrali za bezbožnike: među Jelinima su takvi Sokrat, Heraklit i njima slični.“[28] Pritom se citirane reči neizostavno predaju kao navodno tipična fraza koja karakteriše zajednički odnos Svetih Otaca prema ovoj temi.

Pre svega treba istaći da ovu izreku nije korektno vezivati za neznaboštvo i smatrati je za potvrdu mogućnosti spasenja idolopoklonika pošto su za svetog Justina ovi filosofi bili važni kao primer onih koji su, živeći u neznabožačkom okruženju, odbacili poklonjenje neznabožačkim bogovima (zato i govori „smatrali za bezbožnike“). „Sokrat je odlučio da… rukovodeći se istinskim razumom i ispitivanjem odvede ljude od demona.“[29]

Takođe zato što je sveti Justin verovao da ti filosofi znaju Stari Zavet: „u svemu što su filosofi… govorili o besmrtnosti duše, o kaznama nakon smrti, o sagledavanju nebeskog i o sličnim predmetima, uzimali su od proroka – kroz njih su mogli da shvate i izlože to.“[30]

Što se tiče konkretno neznaboštva i neznabožaca, sveti Justin direktno govori da je neznaboštvo poteklo od demona: „Još u drevna vremena zli demoni su, otvoreno se javljajući, oskvrnjavali žene i dečake i navodili poražavajuće užase na ljude, tako da su ih oni koji nisu rasuđivali razumom o njihovim delima, budući obuzeti strahom i ne znajući da su to bili zli demoni, nazivali bogovima“;[31] „demoni se samo za to i trude da odvedu ljude od Boga Tvorca i Njegovog Prvorođenog Hrista Boga“;[32] apologet upozorava i na kraj onih koji su im verovali: „tela nečestivih, u stanju da večno osećaju, (Bog) će poslati zajedno sa zlim demonima u večni oganj.“[33]

Kao i drugi Sveti Oci, Mučenik Justin uči da Krštenje jeste jedini put ka spasenju. U opisu Krštenja on navodi reči Hristove: „ako se ne rodite ponovo, nećete ući u Carstvo Nebesko“,[34] a u drugom delu: „Jedino Krštenje može da očisti one koje se kaju i ono je voda života“,[35] da biste „zadobili otpuštenje vaših grehova i nadu na nasledstvo obećanih dobara nema drugog puta osim toga da vi, poznavši našeg Hrista i umivši se tim Krštenjem za otpuštenje grehova o kome je javljao Isaija, živite zatim bez greha.“[36]

I ponovo vidimo istu sliku – Svetitelja koji je učio da osim Krštenja „nema drugog puta“ modernisti predstavljaju za propovednika učenja „drugog puta ima!“

Saglasno sa drevnom verom Crkve, sveti Justin Filosof je smatrao da je one koji su se upokojili do dolaska Hristovog u istinskoj veri Hristos izveo iz pakla. Sveti apologeta se nije razlikovao po svojim pogledima od drugih Svetih Otaca ni u tom učenju, ni u učenju o spasenju kroz Krštenje, ni u učenju o pogubnosti neznaboštva. On se razlikovao u tome što je filosofe smatrao da su verovali u jednog Boga i da su se borili protiv poštovanja demona, da su živeli saglasno Njegovoj volji, da su čak znali i poštovali Njegovo otkrovenje preko proroka.

Predstavljanje mišljenja o Sokratu i Heraklitu kao o „hrišćanima pre Hrista“ kao zajedničkog svetootačkog mišljenja nije korektno pošto je sveti Justin Filosof bio jedini autor kanonizovan od Crkve koji je to mišljenje iznosio. Kao ilustracija da to mišljenje uopšte nije bilo prihvaćeno može da posluži peta anatema iz odluka Konstantinopoljskog sabora 1084. godine: „Onima koji tvrde da su tobož grčki mudraci… i ovde bili i da će na budućem sudu biti bogatiji vrlinom od ljudi koji su, iako su bili pobožni i pravoslavni, sagrešili po slabosti ljudskoj ili po neznanju – anatema.“ Naravno, sveti Justin nije govorio da su Sokrat i Heraklit bogatiji vrlinom od hrišćana koji su sagrešili, međutim, ukazane reči saborske odluke ne ostavljaju mesto za ideje o filosofima kao „hrišćanima pre Hrista“.

Gore su navedene Zlatoustove reči kritike Sokrata i Pitagore. Mogu se navesti i reči svetog Kiprijana Kartaginskog: „Postoje nečisti lutajući duhovi koji su se utopili u svetovnim porocima i kroz pristrašće prema zemaljskom odvojili od sile nebeske, koji ne prestaju – sami poginuvši – da pogubljuju, sami bivši razvratni – da šire razvrat. Zato ih znaju pod imenom demona. I Sokrat je govorio da on dobija pouke od demona i da se upravlja demonskom voljom… Dakle, iza statua i skulptura se skrivaju ti obogotvoreni duhovi… Glavna njihova briga je da odvlače ljude od Boga, odvode ljude od razumevanja istinske religije ka sujevernom poštovanju sebe i pošto su sami osuđeni na kaznu, traže saučesnike u kazni u onima koje uspeju obmanom da uvuku u učestvovanje u ovom zločinu.“[37]

Nije teško zapaziti da se odnos prema neznaboštvu poklapa i kod svetog Kiprijana i Justina, isto kao i učenje o Krštenju. Po tim pitanjima, učenje svetog Justina se nije razlikovalo od drugih Otaca i on nije navodio misli koje pod njegovim imenom pokušavaju da opravdaju modernisti. On nije grešio u vezi sa dogmatikom, već u vezi sa konkretnim ljudima – nekoliko drevnih grčkih filosofa koje je neopravdano ubrajao u grupu starozavetnih bogoljubaca.

7.8. Događaj iz Žitija svetog Grigorija Dvojeslova o caru Trajanu

Neki modernisti kao argument koriste događaj iz Žitija svetog Grigorija Dvojeslova u kome se govori da se Svetitelj tobože molio za dušu neznabožačkog imperatora Trajana i da su ga anđeli obavestili da je njegova molitva uslišena. Ovaj događaj je početkom osmog veka – to jest, sto godina nakon smrti Svetitelja – zapisao sastavljač Žitija, anonimni engleski monah iz Vitbija, napomenuvši da je to čuo od „nekih Rimljana“. Njegovo poreklo je sumnjivo, a sadržaj se razlikuje od onoga što je pisao sam sveti Grigorije Dvojeslov. Sačuvano je njegovo pismo dvojici konstantinopoljskih klirika u kome on opovrgava njihovo ubeđenje da je Hristos pri silasku u pakao izveo odande duše ne samo starozavetnih pravednika, već i svih onih koji su poželeli i takav stav smatra za jeres.[38] Teško je dopustiti da pri takvim strogim stavovima Svetitelj, koji se potrudio da napiše specijalnu poslanicu da bi odbranio istinu o tome da oni koji za života nisu verovali u istinitog Boga ne mogu da izađu iz pakla, odjednom sam počinje vatreno da se moli ne prosto za neznabošca, već za jednog od gonitelja hrišćana i sve to zbog utiska koji je na njega ostavila arhitektura Trajanovih građevina kao i zbog jedne sentimentalne priče.

U delima koje je napisao sveti Grigorije, vidimo potpuno drugačije stavove. On piše, na primer: „O Carstvu Nebeskom je poznato da u njega ne ulazi ni jedan od nečestivih“,[39] „neverni, koji se nalaze u donjem mestu svoje osude, obraćaju pažnju do dana poslednjeg Suda na sve verne koji se nalaze u pokoju iznad njih, čije radosti nakon toga ne mogu videti više nikada“,[40] „potpuno je neophodno da se veruje u to da su duše nečestivih u paklu“,[41] jeretici u budućem veku „treba da očekuju smrt umesto života, i to ne privremenu, već večnu“.[42]

Na jednom mestu sveti Grigorije direktno piše da se Svetitelji ne mole za neverne koji su umrli i objašnjava zašto: „Koji je, dakle, razlog za to što sveti ljudi ne uznose molitve za nevernike i preminule bogoprotivnike, ako li ne taj što, znajući već da su ovi osuđeni na večne muke, strepe da kako, krivnjom svojih moljenja, ne obezvrede rasuđivanje (=odluku) pravednoga Sudije?“[43]

Na drugom mestu on govori da je saglasno viđenju jednog podvižnika car-arijanac Teodorik bio bačen u pakao i naziva to pravednim jer je Teodorik ubio dvojicu pravoslavnih.[44] Krajnje je teško poverovati da se Svetitelj koji se držao ovakvih stavova odjednom raznežio zbog društvenih građevina i počeo da se moli za spasenje neznabošca, u vreme čije vladavine je ubijeno mnogo više od dvojice hrišćana. Čini nam se da smo dužni više da verujemo samom svetom Grigoriju nego „nekim Rimljanima“ koji su živeli sto godina nakon njegove smrti.

Treba primetiti da se ni u Žitiju svetog Grigorija Dvojeslova koji je sastavio prepodobni Simeon Metafrast, ni u Žitiju koji je sastavio sveti Dimitrije Rostovski, ne pominje događaj sa Trajanom iako je on bio dobro poznat kako na grčkom Istoku, tako i u Rusiji. Postoje sve osnove da se smatra da ova povest nije uključena zato što je sveti pisci nisu priznavali kao autentičnu. Međutim, neki Sveti Oci su pominjali ovaj događaj ne izlažući sumnji njegovu pouzdanost – sveti Marko Efeski, prepodobni Josif Volocki i sveti Filaret Moskovski.

Međutim, po našem mišljenju, ovaj događaj – čak i ako se dopusti njegova autentičnost – u stvarnosti je u suprotnosti sa idejom koju upravo pokušavaju da potvrde. Ovaj slučaj u Žitiju je predstavljen kao svedočanstvo osobite molitvene hrabrosti svetog Grigorija, i prikazuje se kao izuzetak koji potvrđuje pravilo da je nekrštenom strano spasenje i da nakon smrti prebiva dušom u paklu. Kada bi sledbenici lažnog učenja o spasenju bez Hrista bili u pravu, tada bi anđeo koji se javio Svetitelju rekao da su njegove molitve suvišne, pošto je Gospod već davno obratio i krstio Trajanovu dušu u paklu ili da je Trajan na nevidljivi način svojim dobrim delima još za života neprimetno ušao u sastav Crkve koju je progonio ili nešto slično tome.

Kada bi verovanje da se „dobri neznabošci“ mogu spasiti svojim dobrim delima bilo drevna vera Crkve, kao i vera svetog Grigorija Dvojeslova, odakle onda plač zbog Trajana? Taj „potok suza“ koji se pominje u Žitiju, moguć je samo pri dubokoj svesti o tragediji večne pogibelji neznabošca koji je neprosvećen svetim Krštenjem. Ako se mimo Crkve može ući u Carstvo Nebesko, onda u posmrtnom Trajanovom udelu nema tragedije, ne treba tugovati ni za kim, nema potrebe za molitvom i potocima suza. Sveti Grigorije bi u takvom slučaju, videvši građevine i čuvši za događaj o udovici, sebi samo još jednom potvrdio da je zbog svojih dobrih dela Trajan već dostigao spasenje i da je sa njim „sve u redu“.

Treba obratiti pažnju na dve okolnosti.

Prvo, ni sastavljač Žitija, ni Sveti Oci koji su pomenuli ovaj događaj nisu iz njega izvodili zaključke koje žele da izvedu propovednici savremenog lažnog učenja. Niko ovo nije predstavljao kao dokaz da Krštenje i vera u Hrista nisu obavezni za spasenje i da se „dobri neznabožac“ spasava svojim delima. Ovaj događaj je bio izuzetak. Sveti Filaret Moskovski piše: „Hrabrost čudotvorca ne treba obratiti u opšte pravilo. Jedan od svetih rimskih papa (Grigorije Dvojeslov) se, slučajno se setivši vrlina neznabožačkog imepratora Trajana, molio za njega i imao otkrovenje da njegova molitva nije odbačena, ali da on više ne prinosi takve molitve.“[45]

Druga okolnost se sastoji u tome što u samom događaju koji je u Žitiju opisao monah iz Vitbija, nema ni reči o spasenju iz pakla, kao ni o ulasku Trajanove duše u Carstvo Nebesko. Evo šta je doslovno tamo rečeno: „Pošto Grigorije nije znao šta da čini, da bi utešio dušu tog čoveka… on je pošao u crkvu svetog Petra i prolivao potoke suza kakav je bio njegov običaj, dok na kraju nije dobio božansko otkrovenje da su njegove molitve uslišene.“[46] To jest, tema o „izbavljenju od večnih muka“ i „krštenje suzama“ – već predstavljaju dodatne interpretacije i umne doskočice. U samom događaju se samo govori o tome da je molitvama svetog Grigorija Trajanova duša dobila neku utehu. I to potpuno potvrđuje drevna agiografska svedočanstva. Kao paralela ovome može se navesti događaj iz „Duhovnog Luga“ o tome kako je umrli neznabožački žrec posvedočio prepodobnom Makariju Velikom da, prebivajući u paklu oni, neznabošci, osećaju neku privremenu utehu kada se za njih moli prepodobni,[47] i drugu povest iz „Morskog putovanja svetog Brendana“ o tome da se sveti molio za Judinu dušu da bi u određeno vreme ona osećala neko olakšanje u svojim mukama.[48]

7.9. Neustavna služba Mučeniku Uaru

Ponekad se pozivaju na nedavno nastalu praksu poštovanja Mučenika Uara koji navodno ima blagodat da izmoli iz pakla duše nekrštenih. Nema potrebe da pišemo detaljnije o tom argumentu pošto je ovo pitanje detaljno razmotrio protojerej Konstantin Bufejev u tekstu „O svetom Mučeniku Uaru i crkvenoj molitvi za nepravoslavne“.[49] Sve zainteresovane upućujemo na taj tekst, a ovde ćemo navesti samo nekoliko citata koji su važni za našu temu.

Otac Konstantin piše: „U poslednjim izdanjima bogoslužbenih Mineja za 19. oktobar su navedene dve službe Mučeniku Uaru – ustavna i neustavna. Prva (na koju ukazuje Tipik) je sastavljena potpuno tradicionalno i uobičajeno… Druga služba – koju Tipik uopšte ne pominje – počinje sa prilično netradicionalnim i pretencioznim nazivom: ‘Druga služba, bdenije, svetom mučeniku Uaru, kome je dana blagodat da umoli za umrle Kleopatrine praroditelje koji se nisu udostojili primanja svetog Krštenja’… Treba jasno reći da u nazivu ove druge, neustavne službe stoji, ako ne direktna laž, onda nedokazana i neosnovana izjava: ne postoje nikakva svedočanstva o tome da su blaženoj Kleopatri (praznik tog istog dana, 19. oktobra) srodnici bili nekršteni. Potpuno je verovatno da su pobožnu i revnosnu hrišćansku ženu vaspitali verujući roditelji – hrišćani. Žitije svetog Uara ne daje nikakve osnove da se sumnja u neverništvo i neznaboštvo Kleopatrinih roditelja.“

Po saopštenju arhimandrita Rafaila (Karelina) ovu neustavnu službu je sastavio i uključio u Mineje mitropolit Nikodim (Rotov) sedamdesetih godina. Ova služba nije poznata u drugim Pomesnim Crkvama i ne pripada opštecrkvenom liturgijskom predanju, već predstavlja prosto samovoljnu novotariju. Danas svi novi bogoslužbeni tekstovi moraju da prođu obaveznu saglasnost posebne sinodalne komisije. Taj isti tekst, koliko je poznato, nije prošao nikakvu proveru u to vreme i bio je uključen u sastav nekih izdanja Mineja jednostavno sopstvenom odlukom autora.

O nedopustivosti ideja koje nastaju zbog ovoga, potpuno jasno je govorio Svjatejši Patrijarh moskovski i sve Rusije, Aleksej II: „Kod malocrkvenih ljudi se stvara utisak da nije obavezno da se primi sveto Krštenje ili da se bude član Crkve, dovoljno je samo moliti se Mučeniku Uaru. Takav odnos prema poštovanju svetog Mučenika Uara je nedopustiv i protivreči našem crkvenom veroučenju.“[50]

7.10. Izjava prepodobnog Nektarija Optinskog

Na kraju, sledbenici razmatrane zablude navode reči iz jedne usmene besede prepodobnog Nektarija Optinskog: „Običan indus, koji veruje na svoj način u Svevišnjeg i ispunjava, kako ume, volju Njegovu – spasava se; onaj ko, znajući za hrišćanstvo, ide putem budizma ili postaje jogin – ne.“[51] Iako ovo nisu reči koje je zapisao sam Svetitelj, već su prepričane iz treće ruke, najverovatnije se može priznati da su one zaista izgovorene jer o tome svedoči ne samo arhimandrit Boris, već i pesnica Nadežda Pavlovič koja je prisustvovala toj besedi.

Svi drugi citati iz Svetih Otaca kako smo pokazali gore, modernisti su ili isekli ili rastumačili na svoj način, da bi ih približili „potrebnom smislu“. Ovo je jedini citat gde se direktno i jasno govori o mogućnosti spasenja inovernih.

Šta se može reći za ovu izjavu? Ona je pogrešna.

Pogrešna je sa religijske tačke gledišta. Kao prvo, običan indus ne veruje u Svevišnjeg. Dubokomislena rasuđivanja o Velikom Brami su u najboljem slučaju udeo bramana. Ostali indusi žive u najbanalnijem politeizmu i idolopoklonstvu, pripadajući ljudima o kojima Pismo govori: „idolopoklonici neće naslijediti Carstvo Božije.“ (1 Kor. 6:9-10) Kao drugo, indusi ne „idu putem budizma“, ta religija je prognana iz Indije pre mnogo vekova. Kao treće, budisti, sa svoje strane, ne samo da ne veruju u Svevišnjeg, već Ga i svesno odriču (priznajući pri tom mala božanstva). Direktna polemika o poštovanju Svevišnjeg Tvorca se nalazi u mnogim budističkim kanonskim tekstovima.[52]

Ova izreka je pogrešna i sa istoriografske tačke gledišta. Indijci su mnogo bolje od drugih u Aziji upoznati sa hrišćanstvom. Hrišćanska zajednica ovde postoji od vremena apostola Tome. Primetne plodove donela je i socijalna delatnost rimokatoličkih i protestantskih misionara koja je široko poznata po čitavoj zemlji. Hrišćani zauzimaju istaknuto mesto u indijskom društvu, tako da se čak na svakoj novčanici između ostalih predstavnika religija nalazi i znak hrišćanstva. Uopšte, reči o indusima koji ne znaju za hrišćanstvo ne odgovaraju istorijskoj realnosti.

Na kraju, što je najvažnije, ova izjava je pogrešna sa bogoslovske tačke gledišta, jer protivreči rečima Pisma, odlukama Sabora i svedočanstvima mnoštva Svetih Otaca.


NAPOMENE:

  1. Prep. Jefrem Sirin. Tumačenje na Četvorojevanđelje, 4.
  2. Cit. po: 300 izreka mudrosti. Moskva, 2011. (Ovu misao sveti Ignjatije je izneo u prvom tomu Asketskih ogleda, u tekstu „O čitanju Jevanđelja“, Zadužbina manastira Hilandara, 2006-7. godina. – prim. prev.)
  3. Prep. Josif Volocki. Prosvetitelj, 5.
  4. Sv. Jovan Zlatoust. Besede na 1. poslanicu Korinćanima, 16.1 // Sveto Pismo u tumačenjima svetog Jovana Zlatousta. T. VIII. Moskva, 2006, str. 175.
  5. Cit. po: Biblijski komentari otaca Crkve i drugih autora I-VIII veka. Novi Zavet. T. IX. Tver, 2008, str. 207.
  6. Blaž. Teofilakt Bugarski. Tumačenje Poslanice Rimljanima, 2.
  7. Blaž. Teodorit Kirski. Sabrana dela. Moskva, 2003, str. 110-111.
  8. Sv. Teofan Zatvornik. Tumačenje Prve poslanice svetog apostola Pavla Timoteju.
  9. Sv. Tihon Zadonski. Kelejna pisma, 9.
  10. Prep. Jefrem Sirin. Sabrana dela. T. 3. Sergiev Posad, 1912, str. 111.
  11. Sv. Atanasije Veliki. Sabrana dela. T. IV. Moskva, 1994, str. 441.
  12. Pismo unijatskom svešteniku Jovanu. Cit. po: prot. Sergij Četverikov. Moldavski starac Pajsije Veličkovski, njegov život, učenje i uticaj na pravoslavno monaštvo. Pariz, 1976, str. 217.
  13. Sv. Kiril Jerusalimski. Pouke tajnovodstvene i oglasiteljne, 3. Ovo delo na srpskom jeziku: Sveti Kiril, arhiepiskop jerusalimski Pouke oglasiteljne i tajnovodstvene, Svečanik, Hrišćanska misao, 2001.
  14. Blaž. Jeronim Stridonski. Pismo 16 // Sabrana dela. Br. 1, Kijev, 1893, str. 46.
  15. Sv. Kiprijan Kartaginski. Pismo 60, Jubajanu.
  16. Prep. Jefrem Sirin. Tumačenje Četvorojevanđelja, 20.
  17. Sv. Jovan Zlatoust. Slovo o povratku iz Azije u Konstantinopolj // Sabrana dela. T. 3, knj. 2.
  18. Sv. Jovan Zlatoust. O revnosti i pobožnosti, i o sleporođenom // Sabrana dela. T. 8, br. 2.
  19. Sv. Irinej Lionski. Sabrana dela. Knj. 4. Sankt-Peterburg, 1900, str. 381.
  20. Dela Vaseljenskih Sabora. T. IV. Sankt-Peterburg, 1996, str. 94.
  21. Sv. Irinej Lionski. Protiv jeresi. I.22.1.
  22. Sv. Irinej Lionski. Protiv jeresi. V.26.3.
  23. Sv. Jovan Zlatoust. Sabrana dela. T. II. Sankt-Peterburg, 1899, str. 641.
  24. Sveto Pismo u tumačenjima svetog Jovana Zlatousta. Moskva, 2006, t. IX, str. 110.
  25. Sv. Jovan Zlatoust. Razgovor na psalam 106:2-3 // Sabrana dela. T. V. Sankt-Peterburg, 1889, str. 773.
  26. Sv. Jovan Zlatoust. Besede na knjigu Dela apostolskih, 36.2.
  27. Sv. Jovan Zlatoust. Besede na Jevanđelje od Jovana, 2.2-3.
  28. Sv. Justin Filosof. Sabrana dela. Moskva, 1995, str. 76-77.
  29. Tamo, str. 35.
  30. Tamo, str. 74.
  31. Tamo, str. 35.
  32. Tamo, str. 89.
  33. Tamo, str. 82.
  34. 1. Apologija, 61.
  35. Razgovor s Trifunom, 14.
  36. Razgovor s Trifunom, 44.
  37. Sv. Kiprijan Kartaginski. Sabrana dela. Kijev, 1891, br. 3, str. 4-5.
  38. „Nakon vašeg odlaska sam saznao… da je vaša ljubav govorila da je tobože Svemogući Gospod Spasitelj naš Isus Hristos sišavši u pakao, sve one koji su Ga tamo ispovedili za Boga, spasio i oslobodio od zasluženih kazni. Želim da vaše bratstvo o tome misli sasvim drugačije, da je upravo Onaj Koji je sišao u pakao oslobodio po blagodati Svojoj samo one koji su i verovali da će On doći i živeli po Njegovim zapovestima… Savetujem vam da pročitate ono što je o ovoj jeresi napisao Filastrije u svojoj knjizi o jeresima. Evo njegovih reči: ‘postoje jeretici koji govore da je Gospod, sišavši u pakao, tamo propovedao Sebe svima, već nakon njihove smrti da bi se oni koji Ga tamo ispovede spasili, dok je to protivno rečima Proroka Davida: ‘u grobu ko će Te slaviti’? (Ps. 6:5), i rečima Apostola: ‘Jer koji bez zakona sagriješiše, bez zakona će i izginuti’ (Rim. 2:12). Sa njegovim rečima saglasan je i blaženi Avgustin u svojoj knjizi o jeresima. Dakle, rasudivši o svemu ovome, ne držite ništa osim onoga čemu uči istinska vera Vaseljenske Crkve.“ (Sveti Grigorije Dvojeslov, pismo 179 // „Hristianskoe čtenie“. Sankt-Peterburg, 1841, br. II – str. 93-97).
  39. Sv. Grigorije Dvojeslov, Četrdeset beseda na Jevanđelje. 12.1.
  40. Sv. Grigorije Dvojeslov, Četrdeset beseda na Jevanđelje. 40.2.
  41. Sv. Grigorije Dvojeslov. Dijalozi, IV.28.
  42. Sv. Grigorije Dvojeslov. Pravilo pastirsko, IV.26.
  43. Sv. Grigorije Dvoeslov. Dijalozi, IV.44.
  44. Sv. Grigorije Dvojeslov. Dijalozi, IV.29.
  45. Sv. Filaret. Pismo namesniku Trojice-Sergijeve Lavre Arhimandritu Antoniju (Medvedevu).
  46. Cit. po: jerom. Serafim (Rouz). Prinos pravoslavnog Amerikanca. Moskva, 1998, str. 196.
  47. Sm. Blaž. Jovan Mosha. Lug duhovni. Moskva, 2008, str. 590.
  48. Morsko putovanje svetog Brendana // Alfa i Omega br. 1 (35), 2003, str. 301.
  49. http://www.pravoslavie.ru/smi/42451.htm
  50. Žurnal Moskovske Patrijaršije. Br. 2, 2004, str. 25.
  51. Arhimandrit Boris (Holčev). Sećanja na starca jeromonaha Nektarija // So zemlji. Moskva, 1998, str. 170.
  52. Detaljnije o tome vidi na: http://orthodox.or.th/index.php?content=literature&subcontent=BuddhismOrthodoxy&lang=ru

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.