Druga, iz zatvora, Okružna poslanica – Arhiepiskop Jovan ohridski i mitropolit skopski

Druga, iz zatvora, Okružna poslanica – Arhiepiskop Jovan ohridski i mitropolit skopski

Predlažemo da pročitate poslanicu savremenog Ispovednika Hristove vere, arhiepiskopa Jovana ohridskog i mitropolita skopskog. Potresno svedočanstvo čoveka koji se udostojio da se na njega odnose reči apostola Pavla: „Jer je vama darovano za Hrista, ne samo da vjerujete u Njega, nego i da stradate za Njega“ (Fil.1:29). O stanju duše vladike Jovana može se samo naslutiti jer Svetitelje zna samo Bog, ali i ovo može biti dovoljno da se donekle nasluti duhovna visina ovog Ispovednika, njegova nezlobivost, dar mirotvorstva i ljubav prema neprijateljima. Živeći u surovim uslovima skopskog zatvora: „Ovu poslanicu, skupocena i u Gospodu ljubljena braćo i sestre, šaljemo vam iz pritvorskog odeljenja zatvora u Skoplju, gde smo zatvoreni evo već punih 10 meseci. Uslovi u kojima se nalazimo su surovi; u letnjim mesecima, skoro po ceo dan smo bili bez vode, sa nedovoljno hrane i bez ikakvog medicinskog nadzora, zatvoreni po 23 časa i samo sat vremena u toku dana imamo pristup čistom vazduhu. Svaka pošiljka koju primamo, biva detaljno pretrešena, a za sve što je napisano na stranom jeziku, mesecima čekamo dozvolu od suda da nam bude uručeno“. Bez obzira na sve to, on  piše:  „Ako ova naša mala žrtva koju dobrovoljno prinosimo Bogu, doprinese da dođe do potpunog pomirenja sa raskolnicima i do nadilaženja postojećeg raskola, tada sve što podnosimo poslednjih 10 godina, između ostalog i nekolika progonstva i veći broj zatvaranja, neka bude samo naš mali zalog u onome što je najdragocenije za Crkvu, a to je svakako njezino jedinstvo…“

Kada steknemo ljubav Hristovu i dobrodetelj, dolikuje da podnesemo i gonjenja Njega radi, ako treba i progonstvo da prihvatimo, pa i da čujemo o sebi i najnepriličnije klevete, i svemu tome još i da se radujemo – kaže blaženi Nikola Kavasila. Tada, kad se u čoveku rasplamti ta božanstvena ljubav i kada dobrodetelji zasvetle u njemu, on biva spreman, ne samo da podnosi stradanja, ne samo da trpi zlodela i zatvorske verige, već je spreman i da im se raduje. Radost, pak, ne razdaje se prema zaslugama, ona nikako nije nagrada za podvige, ona je blagodat, prekrasan i savršen dar milosti Božje uzrokovan jedino izborom Oca da uđemo u Njegovu radost (Mt. 25,21-23). Oni, pak, koji su ušli u radost Oca, raduju se radošću Hristovom, te tako, ono što Hrista raduje, On čini da raduje i one koji su Njegovi, a suštinski On se Sam u Sebi raduje.
Budući da vi koji ste u Telu Njegovom i radujete se Njegovom radošću, lako ćete prepoznati radost kojom smo obradovani iznova stavljeni u okove Hrista radi, vama namenjujemo ovu, po redu drugu, poslanicu napisanu u zatvoru, da bi vas zamolili da se sećate naših okova i da nas se ne sramite, zato što smo još uvek vezani njima.
Kada je božestveni Pavle zahtevao od Timoteja da se ne srami njegovog zatvora (2Tim. 1,8), nije učinio to da bi ga prekorio zbog toga što se on stideo Pavlovih veriga, već je to učinio ne bi li ga ohrabrio da prihvati i podnese sopstvene, ako do toga dođe. Ako je donekle Pavlu i bilo dopušteno da ima mrvu sumnje u kolebljivost nekih koji još uvek nisu bili čvrsti u veri, i još su bili na mlečnoj hrani (1Kor. 3,2), te pri prvom njegovom ispovedanju pred sudom, niko ga nije podržao već su ga svi napustili (2Tim. 4,16), i zato kaže Timoteju da Duh koji nam je Bog dao, nije duh straha, već duh sile, ljubavi i mudrosti (2Tim. 1,2), nama nije dopuštena nikakva sumnja u vas, jer vi ste nas podržali pri prvom, i pri drugom i sve tako redom do ovog šestog našeg ispovedanja vere pred građanskim sudovima u Republici Makedoniji.
Tako, ovu poslanicu ne pišemo sa namerom da bodrimo vašu mužestvenost u veri koja se pokazala kroz vaša svedočenja dok smo mi u zatvoru, već je šaljemo da podelimo sa vama radost kojom nas je Gospod obradovao, radost koja se toči od veriga Hristovih, a kojom se raduje svako ko na jedan ili drugi način učestvuje u njima. Oni, pak, koji više vole verige Njegove naspram svakog vida fizičke slobode, oni će razumeti i našu radost kojom se raduje srce naše kada se sećamo vas i na vašu brigu za nas. Niko drugi osim onog koji je ranjen ludom ljubavlju Božjom, ne zna da otkriva i prepoznaje tu radost koja se izliva iz stradanja, iz žalosti, iz teškoća, od zatvora, od progona. No, onaj koji je otvorio srce svoje za primanje milosti Božje i dopustio da bude ranjen tom nepojmljivom ljubavlju, ne samo da dopušta da često bude ranjavan njome, već rane zadobijene od takve ljubavi ceni iznad svega.
Oni pak, koji znaju da iskušenja pretrpljena Hrista radi, uvećavaju dar radosti, oni nam zavide na okovima kojima smo okovani u Skopskom zatvoru, svakako ne bolnom, već surevnjivom zavišću, a takva zavist nije ista sa zluradom zavišću onih koji na svaki način pokušavaju da nas spreče u postavljenom cilju prema jedinstvu Crkve. Prvi dakle, zavide nezlobivo, zavišću koja se prepoznaje kao revnost Bogu, a drugi zavide pakosnom i neskrivenom željom da naštete, prezirući čak i okove Hristove, samo zato što su u ovom trenu oni postali i naši okovi.
Šta dakle? Jedno je bitno, kaže apostol: „Bilo kako mu drago, dvoličenjem ili istinom, Hristos se propoveda;“ (Fil. 1,18). Onaj koji razume, razumeće i ono što sledi: „Jer je meni život Hristos, a smrt dobitak.“ (Fil. 1,21).
Može neko da primi smrt kao dobitak, samo ako je prethodno radošću primio teško podnesiva poniženja, ismevanja, klevete, gonjenja i zatvaranja Hrista radi (1Kor. 4,9-13). I to samo ako na nepravdu koja se podnosi ne odgovori odmazdoljubivo, gnevno, mržnjom i sa samouverenošću za svoje vrline. Jer svaki vid vrline tamni u dodiru s mržnjom. To je razlog što Apostol ubeđuje Korinćane da na ismevanja treba da odgovore dobrim rečima, na gonjenja trpljenjem, na klevete prijateljskim rečima.
Oružje u duhovnoj borbi je slabost krsta, oružje za koje, većina na ovom svetu ne veruje da je pobedonosno. U suštini, tada kad se čini da smo izgubili celokupnu snagu, tada smo najjači (2Kor. 12,10). Zato nas, koji smo odabrali taj način borbe, smatraju ludima, upravo kao što se dešavalo i u apostolsko vreme (1Kor. 1,23-24). Ko je više pretrpeo od blaženoga Pavla? Zatvaran mnogo puta, bičevan nezamislivom grubošću, mnogo puta pred opasnosti da bude i usmrćen. Prošao je najrazličitije vidove iskušenja, na kopnu, u pustinji, na moru (2Kor. 11,23-29). No, nije li upravo to uzrokovalo da se duboko u njemu ureže saznanje, da iskušenje privodi trpljenju, a trpljenje ka proverenom karakteru, a provereni karakter ka nadi. A nada, pak, nikoga od nas neće posramiti (Rim. 5,3-5).
Neki zlobnik ipak može, da kaže za apostola Pavla da je on bio daleko od Boga i da je gnev Božji bio okrenut prema njemu, te mu se zato dešavalo gorepomenuto? Naprotiv, sve to on podnosi sa radošću upravo zato što je Bog bio s njim. „Dosta ti je moje blagodati“ – govori mu – „jer sila Božja u slabosti čovečijoj se projavljuje u punoći“ (2Kor. 12,9). Blažen je onaj čovek koji podnosi iskušenja sa nadom. Jer, ako ih podnese bez smutnje vere u obećano, zadobiće nagradu večnog života koju je Bog obećao onima koji ga ljube (Jak. 1,12).
Nijedno iskušenje nije iznad mere onoga koji je kušan. Bog koji je srceznalac i koji poznaje dubine ljudske duše, zna duhovne snage i sposobnosti svakog ponaosob, pa ne dopušta iskušenja koja podnosimo da nadiđu prag naše izdržljivosti. Onaj ko veruje, svakim iskušenjem koje prima, istovremeno prima i izlaz iz njega (1Kor. 10,13). No, izlaz nije uvek uočljiv od samog početka. On je sakriven u spletu trpljenja i nade, i otkriva se tek kada se pokažemo trpeljivi u nadanju (Jak. 1,4).
Svakako, nije Bog taj koji nas postavlja u iskušenja. U iskušenja nas vodi naša pogrešno usmerena volja (Jak. 1,13-14), ali u iskušenjima i bez učestvovanja naše volje mogu nas postaviti i oni koji nam zavide, koji nas mrze ili imaju pak za cilj, da nam oduzmu ono što posedujemo. Ponekad dakle, niti Božjom voljom, niti pak našom krivicom, trpimo iskušenje, no u tom slučaju, venac koji nam se sprema je veći i od onog kojeg bi dobili ukoliko trpimo iskušenje u koje smo zapali pogrešnim usmeravanjem svog samovlašća. Kada nas drugi uvlače u iskušenje, onda se to može nazvati stradanje. Nagrada pak, za pretrpljeno stradanje, koje smo podneli blagodarnošću i bez prkosa, i nismo se pomračili mržnjom prema onima koji su nas gurnuli u neželjeno stradanje, veća je i od one koja se daje za život ukrašen dobrodeteljima.
Primer toga je blaženi Jov. Kada se on pokazao dostojnijim za venac, kada je svetleo dobrodeteljima: gostoprimstva, sastradanja, milosti, čovekoljublja, pravednosti, trudoljubivosti, krotosti, mudrosti, uzdržanja i još mnogo drugih, ili tada kada se pokazao trpeljiv u stradanjima koja ničim nije zaslužio, napadnut samo radi zavisti đavolje? Svakako da su dobrodetelji Jovove neosporne i sasvim dovoljne za venac, no podnošenje nepravedno izazvanih stradanja, čine ga još dostojnijim. Podnošenje stradanja je onaj teži deo borbe, u kojoj je za pobedu, pokraj velikog trpljenja, potrebna i velika ljubav prema Bogu.
Kada stradamo nepravedno i zbog ljubavi prema Hristu, mi u suštini postajemo pričasnici Njegovog nepravednog stradanja, no ujedno i On postaje učesnik naše boli. Upravo ovakva sutelesnost sa Hristom, nam i daje najveću utehu u stradanju. Naš je život skriven u Hristovom i mi već umresmo u Hristu (Kol. 3, 3), kao što je i On jednom umro za nas. Međutim, kada su vlasti u našoj otadžbini shvatile, da za onog koji je u Hristu umro i iznova se rodio kao zarobljenik Njegove ljubavi, stradanje u zatvoru ne može da izazove ni bol, ni ranu, rešili su da posegnu po najljubljenijima, po bescenjenim Episkopima i časnim prezviterima, po monasima i monahinjama, ali nisu izostavili ni slovesno stado, a među njima i zanemoćale starce. Podigli su optužnice i protiv njih, ne bi li ih načinili saučesnicima u nedelima koja su najpre nama, lažno i bez trunke griže savesti prepisali. Time su se izjednačili sa goniteljima Crkve iz starih vremena, i postali su gonitelji samoga Hrista, jer onaj koji goni članove tela Njegovog, koje jeste Crkva, goni Njega koji je useljen u svakog od nas pojedinačno i u svima nama zajedno.
Pa ako nas zatvorski okovi, njihovom težinom nisu salomili, bol za stradanja braće Episkopa, klirika, monaha i vernog naroda, nas je pokosila kao sa oštrim srpom i zgrčila u gorčini kao od ispijene čaše pelina. Neizmerno bolnija je rana izazvana stradanjem onih koje ljubimo, od boli sopstvenih stradanja. Zapravo, onome ko je već umro u Hristu, njemu upravo ljubav prema ljubljenima ne dozvoljava i istinski u potpunosti da umre za sebe. Onaj koji ljubi, stavlja se na raspolaganje onome koga voli, i čeka trenutak da ako zatreba, i umre za ljubećeg. Tako nas je naučio Spasitelj, koji nam je rekao da nema većeg od toga, da i život svoj damo za onoga koga ljubimo (Jn. 15,13).
Rekao nam je i ovo: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti“ (Mt. 10,28). Ne mogu naši gonitelji da naštete dušama našim, iako su već uspeli da naštete telima nekih od nas. Nisu uspeli silom vlasti, da nam poljuljaju veru u Onog Kog čekamo da dođe i da nas obuče u novo telo, dostojno bescenja naših duša kojom nas je ukrasio Gospod. Pa kada je Bog sa nama, ko može biti protiv nas? Nije se Bog sažalio ni nad jedinorodnim Sinom Njegovim, kaže blaženi Pavle, nego ga preda smrti nas radi. Pa ako radi nas preda stradanju najljubljenijeg, to znači da neće ostati bezbrižan i nedelatan ni kada neko pokuša da posegne, ne samo za našim telom, već i za našom dušom.
Mogu da nas optužuju i klevete lažnim optužbama i nedoličnim klevetama, mogu nas suditi i osuditi, mogu da nas zatvaraju i gone, mogu dakle silom prinude čemu može pribeći svaka neodgovorna zemaljska vlast, da nam umnože telesna stradanja do granica neizdržljivosti, ali mogu li time da nas odvoje od ljubavi Hristove? Mogu li žalost ili tjeskobe, gonjenje, glad, golotinja, opasnosti, ili pak, mučenička smrt, da nas odvoje od Hrista? – pita Apostol Rimljane. I odgovara kao što bi odgovorio svako od nas koji je ranjen i porobljen od lude ljubavi Božje: „Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost; Ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem. “ (Rim. 8,31-39).
Zato, ne brinite previše, ni za naše okove, ni za naša gonjenja kojima kao da se kraj ne vidi. Ovde nemamo postojana grada, i čeznemo za onim koji će doći (Jevr. 13,14). Probajte da se ne uznemiravate ni radi lažnih optužba kojima neke od vas prave saučesnicima u klevetnju usmerenom na nas, a da bi sramotili našu odanost Bogu i Crkvi. Gospod nas uči da se ne uznemiravamo oko toga šta ćemo reći kada nas izvedu pred sudije. On će nas prosvetliti u tom času šta da kažemo, jer nećemo biti mi ti koji će odgovarati pred sudom, već će Duh Oca govoriti preko nas (Mt. 10,19-20). Mi koji smo u Crkvi i koje nas je Bog obdario svim harizmama Svetoga Duha, jer udeo čak i u najmanjim harizmama pravi nas učesnicima u svim Njegovim blagodatnim darovima, svojstveno nam je da govorimo istinu jer je ona za nas sami život. Ipak, primite kao prethodeće znanje, i naše ne tako malo iskustvo sa sudovima u našoj otadžbini i njihove nepravedne i nezakonske presude protiv nas. Kada su sudske odluke pod uticajem političkih stanja, kao što se uostalom dešava sa svim sudskim procesima vezanim za Pravoslavnu Ohridsku Arhiepiskopiju u poslednjih 10 godina, tada je pravda obespravljena, a istina suštinski povređena. I pored toga što su ustanovljeni upravo da bi sudili po pravdi i istini, sudovi koji nas sude kao da imaju nameru da čine upravo suprotno.
Pa tako, može da nam se čini da iz ovakve situacije nema izlaza, ali ipak da ne očajavamo. Mi smo glineni sudovi, slabi, lomljivi, trošni, prema nekim verovatno i bezvredni, no pred Bogom imamo nenadmašivu vrednost (2Kor. 4,7-8). Da sve brige položimo pred Njim jer se On stara za nas (1Pet. 5,7). Što više učestvujemo u stradanjima Hristovim, utoliko više primamo Njegovu podršku. Čak i onda kad prolazimo kroz žalosti radi nepravednih stradanja koja nas ponekad snalaze u životu, to je za našu podršku i spasenje. A kada Bog podržava nekoga koji strada, time On podržava i one koji preko veze ljubvi učestvuju u stradanjima onoga koji strada.
Pa kao što su i Korinćani preko veze ljubavi učestvovali u stradanjima apostola Pavla, a on radi toga sa pravom očekivao da će biti pomognuti od Boga (2Kor. 1,3-11), tako i mi očekujemo i molimo Gospoda da vam rasplamsa veru u Njegovo obećanje, da vas osnaži i podrži u borbi sa iskušenjima u koja vas je gurnula zloba raskolnika, i konačno da vas izbavi od onoga što bi nadišlo vašu silu da istrajete i da pobedite.
No onima koji su okusili bol izazvan stradanjima u koja ih je gurnula zloba njihovih neprijatelja, ne treba im dodatno tumačiti zašto „bolje je uzdati se u Gospoda, nego li uzdati se u čoveka“ (Ps. 117,8), kao i to da je bolje tražiti pribežište kod Boga otkoliko da se uzdamo samo u čoveka ili u vlastodršce ovoga sveta (Ps. 118,8-9). Surovost i nesastradalnost ljudi ponekada mogu biti veće i od onih samog đavola, pa zato bogonadahnuti David prihvata kao bolje, padanje u ruke Božje, i da bude kažnjen od Njega, otkoliko padanje u ruke čoveka te da se bude plen odmazde čovečije (2Sam. 24,12).
Obećanja koja daje čovek su nepostojana, promenljiva i često zavise od lične koristi. Obećanja koja daje Bog se ispunjavaju sa sigurnošću, svakako u svoje vreme, kada Gospod odluči da je to najkorisnije. To što Bog obećava, On to zapečaćuje i potpisuje krvlju prolivenom na krstu. Zato, kada nam dođe da uzdišemo podgrbljeni pod težinom stradanja, nemajući na kome drugom da se podupremo osim na samog Boga, uzdahnimo ali bez razočaranja: „Jer šta mi to postoji na Nebu, i osim Tebe šta htedoh na zemlji?“ (Ps. 72,25).
Bog će nas pak, sa sigurnošću uslišiti i utešiti, osobito ako smo uspeli da pokažemo i ono najsavršenije što nam zapoveda, da ljubimo neprijatelje svoje (Mt. 5,44). Da se molite za dobro vaših gonitelja, da tražite Božji blagoslov za njih i da ih ne proklinjete (Rim. 12,14). Eh, kakva uzvišenost, eh kolika savršenost! Da poštujemo vlasti, izgleda nekako prirodno posle onoga što kaže apostol Pavle (Rim. 13,1-7), pa još i da se molimo za njih (1Tim. 2,2), ali, moliti se za neprijatelje, uključujući među njima čak i one vlastodršce koji su neprijateljski raspoloženi prema Crkvi, e to je zaista paradoksalno. Ipak, nije li Crkva prepuna i mnogim drugim paradoksima? Nije li neshvatljiv paradoks samo ovaploćenje ipostasi Sina Božijeg? Nije li paradoks Hristovo besemeno začeće i Njegovo natprirodno rađanje od Devojke? Nije li paradoks da jedenjem hleba i pijenjem vina postajemo članovi tela Hristovog, a time i učesnici Božijeg života?
Tako, da se ljube neprijatelji, pa još i milost da se traži za njih od Boga, uistinu je paradoksalno, ali upravo ta paradoksalnost, nas čini najsličnijim samom Bogu. Sud i odmazda su Božji. On je rekao, da Njemu pripadaju odmazda i uzvraćanje. Gospod će opravdati onog koji je obespravljen (Pon.Zak. 32,35-36) i strašno je pasti u ruke Boga živoga (Jev. 10,31). On ne kažnjava uvek nepravednike, pa čak i kada kažnjava, ne čini to uvek vidljivom kaznom. Jer ako bi kažnjavao sve vinovnike po redu i ako bi to činio vidljivom kaznom, šta bi tada ostalo za poslednji sud?
U ovom svetu, ljubljena braćo, stradaju i dobri i zli. No, iako je  stradanje podjednako i za one koji su ga na neki način zaslužili i za one koji nemaju nikakvu krivicu, ipak ne nestaju razlike među njima, kaže blaženi Avgustin. Postoji razlika među onima koji stradaju čak i kada je način stradanja sličan, pa čak i bol da je ista, niti osuda, a niti pomoć koje su Božije, nisu iste. Jer kao što u jednom istom ognju zlato zasija, a slama izgori, ili kao što pod istim vršnikom, klasje se krši a žito se vrši, tako i kada ista sila udara na dobre, ona ih oprobava, pročišćava, popravlja, dok zle kažnjava, lomi i uništava. Odatle, pri istoj nevolji, zli prokolinju i hule na Boga, dok se dobri mole i slave ga. Dakle, nije važno, kakva su i kolika su stradanja, već ko i kako ih podnosi.
Konačno, nisu li najblaženiji upravo oni koji su ismevani, gonjeni i osramoćeni lažnim optužbama, Hrista radi (Mt. 5,11)? Vrh svih blaženstava nije ni u krotosti, ni u čistoti srca, kao što nije ni u duševnom miru ili pak u mirotvorstvu, niti pak u pravednosti. Vrh je u daru da se istraje pri nepravednom ismevanju, gonjenju i zalostavljanju radi života u Hristu. A kada čovek dosegne do tog vrha, tada ga radost sama pohodi, ne dolazi ona po zasluzi, niti pak kao nagrada za velike podvige, već kao što rekosmo na početku, dolazi kao blagodat, kao prekrasan i savršen dar milosti Božije.
Ovu poslanicu, skupocena i u Gospodu ljubljena braćo i sestre, šaljemo vam iz pritvorskog odeljenja zatvora u Skoplju, gde smo zatvoreni evo već punih 10 meseci. Uslovi u kojima se nalazimo su surovi; u letnjim mesecima, skoro po ceo dan smo bili bez vode, sa nedovoljno hrane i bez ikakvog medicinskog nadzora, zatvoreni po 23 časa i samo sat vremena u toku dana imamo pristup čistom vazduhu. Svaka pošiljka koju primamo, biva detaljno pretrešena, a za sve što je napisano na stranom jeziku, mesecima čekamo dozvolu od suda da nam bude uručeno. Ipak, čovek je ikona Božja i ima darove da bude prilagodljiv spoljašnjim uslovima, pa ranije ili kasnije, svako od pritvorenika prihvata tu surovu realnost i živi u njoj i sa njom. Najveći broj pritvorenika još nije osuđen, oni ili čekaju dan suđenja, ili presudu. Upravo ta neizvesnost je nešto što je najteže u pritvoru. Čovek se navikne da skučen prostor od samo par kvadrata deli sa sustanarima u ćeliji, može se prilagoditi i na život među vlažnim i buđavim zidovima, čak ni nedostatak hrane i zdravstvene zaštite mogu toliko da ga potresu, kao što to može da ga potrese i onespokoji iščekivanje suđenja i sudske presude.
Stanje pritvorenika možda se može uporediti sa stanjem zločinaca koji posle smrti očekuju privremenu presudu. Oni će docnije, tek posle konačnog suda, izdržavati konačnu kaznu, ali i samo iščekivanje kazne, već jeste kazna. Ako za zločince kažemo, da još pre zadobijanja zasluženog pakla njega čekaju u nekom stanju pakla, onda za pritvorenike možemo reći da su u okovima, često puta težim i od onih koje će nositi po suđenju i presudi.
Zato, posle svega napisanog, molimo vas na način kao što je i apostol Pavle tražio od prosvetljenih: „Sećajte se sužanja kao da ste s njima okovani, i onih koji se zlopate, jer ste i sami u telu.“ (Jev. 13,3).
Sećajte se, no ne brinite se premnogo za nas. Nepravedno stradanje mnoge je oslobodilo grehova, svesno ili nesvesno učinjenih. Tako da i ovo naše stradanje, ukoliko je radi greha kojim smo se o nekog ogrešili,  onda je pravedno, a ako pak ne stradamo grehova radi, onda će nas ova naša bol samo prisnije približiti Hristu i vama. Nepravedno stradanje, u Gospodu ljubljeni, najkraći je put do dubina bogopoznanja. Svakako samo ako se to  stradanje prihvta voljno, bez prkosa, bez negodovanja, pa još i sa radošću. Stradanjem, osobito pak kada je ono nepravedno, otkrivamo i potvrđujemo u suštini koliko smo blizu Boga, bolje rečeno koliko se On približio nama.
Mi postajemo bliski Njemu, kada našim stradanjem učestvujemo u Njegovoj žrtvi za život sveta. Samo, naša žrtva nije dovoljna za pomirenje sa Bogom, zato je i bila potrebna žrtva Hristova, no žrtva koju mi podnosimo, nekada može da nas pomiri međusobno. Ako ova naša mala žrtva koju dobrovoljno prinosimo Bogu, doprinese da dođe do potpunog pomirenja sa raskolnicima i do nadilaženja postojećeg raskola, tada sve što podnosimo poslednjih 10 godina, između ostalog i nekolika progonstva i veći broj zatvaranja, neka bude samo naš mali zalog u onome što je najdragocenije za Crkvu, a to je svakako njezino jedinstvo.
Još molimo Boga Oca, da vas ukrepi i učvrsti u jedinstvu sa Njegovim Sinom ljubljenim, te sabrani u jednom telu dejstvom Duha Svetog, da zajedno proslavljamo Boga u Trojici, čekajući dolazak Hristov, jer u Njemu umresmo i naš je život sakriven sa Hristom u Bogu. A kada se pojavi On – naš istinski život, onda ćemo se i mi s Njime javiti proslavljeni od Njegovog prisustva. (Kol. 3, 3-4).

08. / 21. septembar 2012. g.
Roždestvo Presvete Bogorodice
Pritovorsko odeljenje
KPU Zatvor –Skoplje

Vaš u Gospodu
Arhiepiskop ohridski i
Mitropolit skopski
Jovan

 http://www.poa-info.org/arhiepiskop/poslanija/20121111-srb.html

 

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.