O jednom neuspešnom misionaru – Đakon Georgije Maksimov

O jednom neuspešnom misionaru – Đakon Georgije Maksimov

Čitajući ovaj tekst svi mi zaista možemo mnogo da naučimo. Pred nama je primer samopožrtvovanog čoveka koji nažalost nije obraćao mnogo pažnje i nije želeo da čuva dogmate Crkve i kao posledicu toga imao potpuni krah celog svog životnog dela. Danas se ne obraća mnogo pažnje da li neko veruje kako uči Crkva. Ovaj tekst pokazuje koliko je važno da čovek veruje istinito, koliko zabluda i jeres utiču na celokupan čovekov život. Dogmati nisu nešto čime treba da se bave samo bogoslovi na fakultetu, nisu prosto skup nerazumljivih teorija koje treba napamet nabubati da bi bio „dobar“ vernik. Dogmati utiču na čitav život i to toliko, da i kolosalni trud i energija uloženi u nešto dobro bez istinskih dogmata neće doneti dobar plod. Sveti Ignjatije Brjančaninov je o tome pisao: „Lažna misao je pogubna: ona u dušu donosi pomračenost, samoobmanu i čini je zarobljenicom kneza ovoga sveta. Želim da budete slobodni, da pogled vaše duše bude čist i svetao, kako bi vaš razum bio prožet svetlošću istine i kako bi blagodatnom svetlošću zračio na čitav vaš život, na sva vaša dela. Ako oko tvoje bude svetlo rekao je Gospod onda će i čitavo telo tvoje biti svetlo. Treba čuvati um! Potrebno je da on neprestano prebiva u istini… Čovek se stalno rukovodi načinom svoga razmišljanja: to je naša svetlost. Obratite pažnju na moje reči! Molim vas, preklinjem! Preklinjem radi vašeg spasenja…“

* * * * *

Nedavno je objavljena knjiga memoara arhimandrita Andronika (Elpidinskog) „Osamnaest godina u Indiji“. Za mene kao čoveka koji je više puta posećivao Indiju je knjiga bila posebno interesantna.

Otac Andronik je 1931. godine otišao u tu zemlju kao misionar i u njoj proveo osamnaest godina. On je bio čovek za divljenje. Što se tiče metoda misije, on je postupao potpuno pravilno. Došao je i nastanio se na pusto mesto, u planinama i šumama i živeo potpuno siromašno, gradeći svojim rukama pravoslavni skit. On je govorio sa Indijom na jeziku koji ona najviše ceni – na jeziku strogog asketizma. Sem toga naučio je i lokalni jezik i preveo na njega bogosluženje koje je i služio u izgrađenom hramu. Otac Andronik je bio otvoren, pristupačan čovek dobrog karaktera i u vreme svojih čestih putovanja prešao je skoro celu zemlju, razgovarajući sa mnogim ljudima. Za kratko vreme je osvojio ogromno uvažavanje Indusa – kako hrišćana, tako i neznabožaca.

Međutim, pri svemu tome, za osamnaest godina kao misionar nije uspeo ništa da uradi. Nakon njega nije ostala čak ni najmanja zajednica pravoslavnih hrišćana koje je on obratio. Kako se tako nešto moglo dogoditi? Nije za iznenađenje ako se kao besplodan pokaže misionar koji nema ljubav prema ljudima i zemlji u koju je došao da propoveda, čovek lenj, neverujući, sa porocima, koji doživljava misiju kao obavezu. Međutim, ništa od toga se ne odnosi na oca Andronika. Zašto onda?

Njegova knjiga daje podrobni odgovor. Knjiga počinje nakon kratkog uvoda sa opisom kako je otac Andronik krenuo u Indiju brodom. Odmah sam se setio dnevnika svetog Nikolaja Japanskog, koji takođe počinju opisom njegovog putovanja u Japan brodom.

Ali kakav kontrast u raspoloženju dva misionara! Sveti Nikolaj već na lađi razmišlja kako će obraćati Japance, a otac Andronik ima potpuno drugačije misli: „Lakšim mi se činilo ostvarenje jedinstva Crkvi; obraćenje neznabožaca se činilo težim i mogućim samo uz posebno delovanje Božije sile… Za rad takvih dimenzija, verovao sam, Gospod će pripremiti druge delatnike sa većom duhovnom silom i darovima od mene“.[1]

Dakle, čak ne stupivši nogom na indijsku zemlju, misionar odlučuje da se neće baviti obraćanjem neznabožaca; ono je isuviše visoko i teško za njega. Njega zanima prisajedinjenje Pravoslavlju indijske Malankarske „Pravoslavne“ crkve koja ulazi u „porodicu“ monofizitskih crkava. Čudna protivrečnost: obratiti nekoliko neznabožaca je teško za mene, a eto, obratiti celu nepravoslavnu crkvu mi baš leži.

Otac Andronik je ostao veran svom odsustvu želje da propoveda među Indusima tokom svih osamnaest godina boravka u Indiji. Svaki put kada se povede reč o tome zašto se on ne bavi time, otac Andronik naglašava neverovatnu teškoću i nemogućnost takvog dela. Međutim, ono što je zanimljivo: kada se govori o misionarima u Indiji koji su ga lično znali, ispostavlja se da su se oni potpuno uspešno nosili sa tim „nemogućim“ delom.

Tako na primer, opisuje siromašnog katehizatora Grigorija koji ima jednu nogu i živi u manastiru Betani Ašram, koji putuje po zemlji i obraća neznabošce u hrišćanstvo (str. 87). Na drugom mestu pominje malankarskog arhimandrita Petra koji je „obratio u hrišćanstvo 15 hiljada neznabožaca i njegovo bratstvo nastavlja da obraća po hiljadu neznabožaca svake godine“ (str.254). Štaviše, u takvu delatnost je jednom bio uvučen i sam otac Andronik, kada ga je malankarski sveštenik Toma poveo sa sobom zajedno u neki kraj gde su obojica propovedali više od nedelju dana. Rezultat tog misionarskog putovanja je bio da se 500 lokalnih neznabožaca prisajedinilo malankarskoj crkvi (str. 103). Reklo bi se, zašto ne bi probao to isto delo ako si već imao prilike i mogućnost da se ubediš na sopstvenom iskustvu? 500 ljudi za nedelju dana – koga to ne bi nadahnulo?

Oca Andronika nije nadahnulo.

Naravno, i Grigorije i Petar i Toma su Indijci, starosedeoci; možda se moglo reći da im je bilo lakše da propovedaju sopstvenom narodu. Međutim, otac Andronik pominje i slučaj kada je ruska luteranka A.K.Irbe pokrenula luteransku misiju u Indiji „i nakon 15 godina je bilo oko 3000 ljudi koje je ona obratila“ (str. 294).

Bez obzira na te činjenice, otac Andronik je svih osamnaest godina sačuvao neverovatnu upornost u odsustvu želje da propoveda neznabožcima. Kao izuzetak se može navesti da je ipak krstio četvoro dece iz porodice neznabožaca – svo četvoro je za Krštenje pripremio shimonah Konstantin koji je neko vreme živeo sa njim. Kasnije su dvoje dece „preveli u rimokatolicizam“, a za drugo dvoje otac Andronik piše: „pitao sam lokalnog sveštenika-jakovita da uzme ovu decu pod svoju brigu“ (str. 156). Čini mi se da su ovde komentari suvišni.

Pored neznabožaca, u Indiji ima mnogo hrišćana sa izopačenim veroučenjem – rimokatolika, protestanata. Oni takođe nisu predstavljali nikakav misionarski interes za oca Andronika. Dolazilo se do toga da on ne samo da ništa nije činio da im propoveda, već je pokazivao pasivnost čak u slučajevima kada su različite zajednice Indijaca same molile da ih primi u Pravoslavlje.

Tako on opisuje kako je još 1933. godine kao koordinator misije u koju je ulazilo nekoliko grupa obraćenih i koja je osiromašila kada je njen rukovodilac, anglikanac napustio Indiju „počela snažno da me moli da prevedem misiju u jurisdikciju Ruske Crkve… Pisao sam mitropolitu Evlogiju, ali je on ovo pitanje zaobišao ćutanjem… Otac Aleksej (malankarac) i katolikos su vodili politiku da tu misiju sa svom njenom imovinom privuku sebi. Otac Andrej mu je jednom prilikom rekao: „vi ne treba da se mešate u ovu stvar“ (str. 97). I otac Andronik poslušno nije počeo da se meša.

Drugi put su mu pričali da u okolini Kalkute „u Tričinapoliju masa rimokatolika želi da pređe u Pravoslavlje i da se tamo sada prodaje ogromna škola. „Kupite“, govorili su mu, „tu školu i vi ćete odmah dobiti veliku misiju“. Ja sam bojažljivo pisao o tome u Francusku, ali, naravno, naši nisu uradili ništa“. (str. 291)

I u ovom i u drugim slučajevima otac Andronik naglašava odsustvo finansijske podrške kao razlog njegovog nedelovanja. Teško da je to moguće priznati kao istinski razlog. Tim pre što su mu novac ipak slali, posebno sveti Nikolaj (Velimirović). Naravno, to se nije moglo porediti sa sredstvima koja su imali rimokatolici na primer, ali sa druge strane, Grigorije sa jednom nogom mogao je da vodi uspešnu misiju čak i potpuno bez novca. Delo za divljenje: otac Andronik je pri svojim čestim putovanjima po Indiji posetio, čini se, sva njena mesta sem onih mesta gde su bile zajednice koje su molile da budu primljene u Pravoslavlje. On čak nije ni odlazio kod njih! Sve što je radio bilo je još jedno pismo svom mitropolitu koji je boravio u Evropi i time „prao ruke“.

Činjenica da uzrok uopšte nije bio u nedostatku materijalnih sredstava jasno se vidi iz trećeg slučaja kada su mu čak predlagali i materijalno obezbeđivanje potreba misije u grupama koje su molile da budu primljene u Pravoslavlje. I on je opet odbijao! Otac Andronik piše: A.K. Irbe „mi je predlagala da primim u Pravoslavlje 300 ljudi obećavajući podršku, ali ja nisam želeo da se bavim time i odbacim započeto delo u Travankoru“ (str. 294). Drugi put pominje da mu je na Cejlonu „otac Vasilije predlagao da kupim deo zemlje sa pirinčem, obećavajući mi pomoć u radovima i molio me da podignem manastir“ (str. 191). To je isti anglikanski sveštenik, Vasilije Džaijavarden za koga mitropolit Nestor piše da je zajedno sa dvanaest drugih sveštenika ne jednom molio da bude primljen u Pravoslavlje – avaj, bez uspeha. Mitropolit je u to vreme već bio daleko od Indiji, a otac Andronik nije počeo da se bavi misijom na Cejlonu iz istog razloga kao i gore: „nisam lično želeo da ostavim delo u Travankoru“ (str. 191).

A kakvo je to delo u Travankoru? Izgradnja skita na planini, koji je, odlazeći nakon nekoliko godina u SAD, otac Andronik „zvanično predao“ malankarskom mitropolitu Dionisiju (str. 348). Pa i kontakti sa malankarskom crkvom koja je nakon osamnaest godina opštenja sa ocem Andronikom ostala i po veri i po statusu potpuna ista kao i pre njegovog dolaska u Indiju.

Reklo bi se, ako je sva njegova pažnja bila usmerena na malankarske hrišćane, onda bi za osamnaest godina njegova delatnost morala da donese makar nekakav plod u tom smeru. Avaj!

Zaista, mnogi malankarci su ga zavoleli i uvažavali, neki su čak živeli kao njegovi pomoćnici sa njim u skitu po više godina, ali ni jednog od njih nije primio u Pravoslavlje. Karakterističan primer: otac Andronik piše da je od lokalnih malankaraca „u Strasnoj nedelji nekoliko ljudi dolazilo da se pripreme… zato nisam nikoga od njih uzimao za ispovest i Pričešće… Nisam ih terao, ali sam im govorio da, kada se pripreme kod mene, treba da ostanu u svojoj crkvi. Zbog nekoliko ljudi nisam želeo da kvarim odnose sa sirijskim episkopima, jer sam se trudio na sjedinjenju celokupne njihove crkve sa našom Crkvom“ (str. 153).

Eto. Nije hteo da kvari odnose zbog nekoliko ljudi. „Skromno“ je želeo da obrati odjednom celu crkvu.

Kako se može objasniti takav čudan odnos oca Andronika? Jer čak i moralno pali i lenji misionar ne bi počeo da odbija da primi u Pravoslavlje makar one koji sami dolaze i mole ga za to. A otac Andronik nikako nije bio ni lenj, ni moralno pali čovek.

Zaista, sigurno su mnogi čitaoci već pogodili razlog. Cela stvar je u tome što je otac Andronik, nažalost, bio ekumenista i modernista. Kao što je prihvaćeno kod ljudi sličnog pogleda na svet, on je smatrao da se i nepravoslavni spasava (str.71), samo ako je, kako se kaže, bio dobar čovek. Ovim ubeđenjem – koje protivreči kako Svetom Pismu tako i Predanju Crkve– objašnjava se razlog zašto otac Andronik ne samo da sam nije preduzimao nikakve napore u propovedanju Pravoslavlja Indijcima, već je čak i propuštao i – štaviše – odgurivao slučajeve koji su sami išli njemu u ruke.

Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen“ (Mk. 16:16); „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3:5); „Ko vjeruje u Sina, ima život vječni; a ako je neposlušan Sinu, neće vidjeti života, nego gnjev Božiji ostaje na njemu“ (Jn. 3:36); onaj ko se predaje „jeresi… neće naslijediti Carstva Božijega“ (Gal. 5:20-21). Ovim istinama se rukovodi istinski misionar. On shvata da je prihvatanje ili neprihvatanje Pravoslavlja – pitanje života i smrti, štaviše – večnog života i večne smrti.

Zato je, na primer, čuveni altajski misionar, prepodobni Makarije Gluharev svoje delo o misiji počeo rečima: „Hrišćanska vera je jedini, Bogom otkriveni za ljude, put ka istinskom blaženstvu… nema spasenja van raspetog Isusa Hrista; i bez vere u ime Njegovo, kao Boga istinitog, Koji se javio u telu, niko ne može da se očisti od greha i uđe u Carstvo Nebesko“[2]. Tako je smatrao i sveti Nikolaj Japanski: „Čvrsto smo uvereni u to da sem Hrista nema drugih vrata u Carstvo Nebesko“[3].

Međutim, ako mi ne smatramo da je jedino Pravoslavlje spasavajuće, onda pitanje o primanju ili neprimanju Pravoslavne vere prestaje da bude pitanje koje rešava večni udeo čoveka i tada se čitava misija svodi na agitaciju „naš klub je bolji od vašeg“. I šta je tu za čuđenje ako je „misionar“ arhimandrit Andronik Elpidinski prenebregao takvu agitaciju radi velikog cilja koji je zamislio? Ako svi koji to požele mogu da se spasu svojim dobrim delima, onda zaista, zašto im bilo šta propovedati?Zašto radi nekakvih 300 Indijaca odbaciti veliko „delo u Travankoru“?

U saglasnosti sa svojim ekumenističkim stavovima otac Andronik je pričešćivao malankarce i štaviše, samovoljno dao malankarskom mitropolitu Dionisiju „uverenje da naši pravoslavni mogu da mu se obraćaju radi vršenja treba“, a od njega zauzvrat dobio uverenje da može da vrši trebe za malankarce (str. 302). Na drugom mestu on sa zadovoljstvom opisuje kako je jednom ušao u anglikanski hram. Ispostavilo se da su se parohijani okupili na službu, a da njihov sveštenik nije došao. „Crkveni savet mi se obratio sa molbom da služim službu… ja sam popustio … služiću našu večernju i oni će pevati između mog pojanja „Gospodi vozvah“, „Svete tihi“ i jektenija. Stavši na sredinu oltara… spokojno sam služio i bogomoljci su bili vrlo zadovoljni“. (str. 194)

Kao što i dolikuje ekumenisti, otac Andronik je smatrao da su malankarci po veri potpuno pravoslavni i da smo sa njima duhovno već u Crkvi Hristovoj, a da smo prosto samo administrativno podeljeni. I ova zabluda je učinila besplodnim njegove titanske napore za „sjedinjenje crkava“. On je zaista mnogo učinio. On je lično znao većinu arhijereja, čak i katolikosa Malankarske crkve, sa kojim je više puta govorio o prisajedinjenju Pravoslavnoj Crkvi. Pritom je zapazio da katolikos „strogo čuva različitosti svoje crkve i na tom terenu smo stalno imali neslaganja“ (str. 243). Kako u ovom, tako i u drugim slučajevima u susretu sa malankarskim „različitostima“ otac Andronik ostaje uporan na svom: „smatrao sam beskorisnim i prosto sam se trudio da im dam do znanja da smo mi pravoslavni i da sporovima o formulisanju ničemu nećemo pomoći. Stvarajući atmosferu hrišćanskog bratstva sa njima, verovao sam da je to najpotrebnije, da će to bratstvo da uništi svaku ništavnu razliku“ (str. 296).

Kako je pokazala istorija, uopšte nije uništeno. Kakve su to „ništavne razlike“? Ne samo otac Andronik, već su mnogi i danas ubeđeni da je tobož, indijska malankarska crkva, kao i druge istočne crkve, u realnosti uopšte ne slede monofizitsku jeres i da su po veri iste kao i naša Crkva. Navešćemo svedočanstva iz knjige o kojoj pišemo.

Otac Andronik piše da malankarci „mrze Grke“, poštuju kao Svetitelje Sevira Antiohijskog, Dioskora, Jakova Baradaja i da su pri tom „neprijateljski raspoloženi prema svetom Lavu Velikom“. (str. 297). Takođe i „prema Halkidonskom Saboru imaju određen neprijateljski odnos“ (str. 179). U izloženju vere koje su malankarski episkopi predstavili pravoslavnima 1954. godine govori se da „nakon tog tajanstvenog sjedinjenja ne može biti nikakvog razdeljenja… na dve prirode. Hristos je jedno Lice i Njegova priroda je jedna. U Njemu je jedna volja i jedna sila“ (str. 300).

Čoveku koji je upoznat sa crkvenom istorijom i dogmatikom, nije teško da vidi da je to upravo isto monofizitstvo (a ujedno i monotelitstvo i monoenergizam) sa kojim su se borili Sveti Oci i koje je osuđeno na Vaseljenskim Saborima. Na žalost, malankarski hrišćani su do sada privrženi tome. Imao sam priliku da se lično uverim u to, kada sam 2011. godine prilikom posete malankarskog hrama u indijskoj državi Goa čuo od parohijanina da je u Hristu jedna priroda i da mi, pravoslavni, uzalud sledimo Halkidonskom Saboru koji je pogrešio.

Na veliku žalost, zbog svojih ekumenističkih i modernističkih stavova otac Andronik ništa nije učinio da bi razvejao makar neke od zabluda malankaraca, iako je, ponavljam, niko toliko poznat i uživao takvo uvažavanje da ga u Indiji pamte sve do danas.

U vezi sa nepriznavanjem Četvrtog Vaseljenskog Sabora od strane malankaraca otac Andronik je govorio da „u suštini, ovo pitanje je, iako i neophodno – dopunsko. Glavno je – naša zajednička svest o pripadanju Pravoslavlju, Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi. Ta svest je kod nas postojala i ranije“ (str. 179).

On nije mogao da razume da upravo takvi lažni stavovi i čine besplodnim njegove dugogodišnje samopožrtvovane napore.

Misleno postavivši sebe na mesto malankaraca sa kojima je govorio otac Andronik, ja ne nalazim ni jedan razlog koji bi mogao da ih pokrene da vatreno žele sjedinjenje sa Pravoslavljem: ako mi već, kao što govoriš, imamo istu veru, ako se već nalazimo u istoj Crkvi, ako se već spasavamo, ako se već moliš sa nama i čak nas pričešćuješ – zašto onda da radimo još nešto da bismo se prisajedinili Pravoslavlju?

Sećam se primera monaha iz Grčke Crkve koje poznajem, koji su se trudili u Meksiku i za kratko vreme u Pravoslavlje obratili 200 rimokatolika koji su tu živeli. Tajna je jednostavna: uvek primajući ljude sa ljubavlju, uvek pomagajući potrebitima, oni su bili strogi i nepopustljivi po pitanju zajedničke molitve i Tajni. Imao sam prilike da sam vidim Meksikanca, koji je postao pravoslavni monah i čuo kako se on obratio u Pravoslavlje. Sprijateljivši se sa ocima iz manastira, on je jedne večeri izrazio želju da sutra želi da se pričesti kod njih. Oni su mu odgovorili da je to nemoguće pošto je on – van Crkve. Mladić se uznemirio i izgovorio dosta oštrih reči. Zatim je izašao i celu noć šetao bez sna i razmišljao. Sutra ujutro je došao i molio da ga prisajedine Pravoslavnoj Crkvi. Pri svemu tome i najbližem gradu je postojala pravoslavna parohija druge jurisdikcije gde su rimokatolike spokojno puštali da se pričešćuju i za sve godine postojanja te parohije ni jedan čovek se nije obratio u Pravoslavlje iako mnogo Meksikanaca ide tamo. A zašto bi se i obraćao ako ti već daju Čašu?

To isto je i u Indiji. Tema prisajedinjenja Pravoslavlju – pritom ne u polju veroučenja, već upravo u administrativnoj dimenziji – predstavljala je određeni interes za katolikosa i njegovo okruženje. Oni su izjavljivali da žele da se prisajedine Pravoslavlju, ali evo i iz kog razloga. U to vreme malankarska crkva bila je podeljena na dve struje. Jedan deo arhijereja je sačuvao vernost Siro-jakovitskom patrijarhu, a druga je 1912. godine proglasila autokefaliju i izabrala svog katolikosa. Ova autokefalija nije bila priznata od jakovitskog patrijarha i katolikos se sa svojim okruženjem nije osećao prijatno pod kritikom episkopa prve struje, koji su ih nazivali raskolnicima i otpadnicima, ukazujući da su se lišili zajednice sa Sirijom. To nije bilo pitanje samo kritike koja nije imala veze sa životom – obe struje su aktivno uzimale pastvu jedna drugoj. U vezi sa tim, kao kontraargument i određenu legalizaciju je struja katolikosa razmatrala varijantu prisajedinjenja Pravoslavnoj Crkvi. Ovo je bio isključivo političko pitanje, oni nisu imali nameru da menjaju bilo šta u svojoj veri i crkvenoj praksi.

Otac Andronik je smatrao da je njegov cilj „sjedinjenja crkvi“ ostao nedostižan zbog toga što sa strane Pravoslavlja tobož nije bilo dovoljno pažnje za želje malankaraca. Nije tako. On sam opisuje da su Indiju posetili, u različito vreme u periodu 1930-40ih godina u cilju pregovora sa katolikosom, episkop hajlarski Dimitrije Voznesenjski, arhiepiskop kamčatski Nestor Anisimov, sveštenoispovednik Dositej Vasić, mitropolit zagrebački; dodajmo takođe da su u vreme putovanja katolikosa i malnkarskih episkopa u Evropu oni bili pozvani da posete Srbiju i da su ih tamo primili na najvišem nivou, da se posebno sa njima susretao i sveti Nikolaj Velimirović.

Tako da je pažnja za njih postojala, i to na jako visokom nivou, postojali su višekratni pregovori ali je rezultat izostao. Uzrok je u samim malankarcima. Otac Andronik piše da je 1938. godine katolikos „arhiepiskopu Nestoru izjavio da oni žele jedinstvo, ali da sada treba sačekati sa tim delom“ (str. 305). Piše da su i njemu samom dali do znanja da „još nije vreme“ za sjedinjenje.

Uopšte, zaprepašćuje lakomislenost u predstavama oca Andronika o tome kako je neophodno pripremiti „sjedinjenje Crkava“. Opisujući da najveći deo pastve sirijskog jakovitskog patrijarha čine upravo malankarci koji žive u Indiji i primećujući da je čak na struju katolikosa patrijarh imao određeni uticaj, otac Andronik se uopšte nije zamislio koje mere bi mogao da preduzme jakovitski patrijarh da bi se izborio za tako veliki deo svoje pastve. Jer teško da bi on sedeo skrštenih ruku da je stvar krenula u pravcu ozbiljnih kretanja ka Pravoslavlju. U svojim fantazijama otac Andronik je iz nekog razloga odlučio da bi upravo „ruska i druge slovenske Crkve trebale da ostvare duhovno i formalno jedinstvo“ sa malankarskom crkvom (str. 168), iako je njegov nadležni arhijerej, mitropolit Evlogije potpuno tačno primetio da u to vreme – u periodu 1930-40 godina – Ruska Pravoslavna Crkva uopšte nije bila u situaciji da se bavi velikim delima u Indiji.

Malankarska crkva je imala veze i sa monofizitskim antiohijskim patrijarhom. Zar se onda delo obraćanja u Pravoslavlje nije ticalo i pravoslavnog antiohijskog Patrijarha? Međutim, otac Andronik nije čak ni pokušao da se posavetuje sa pravoslavnim hrišćanima iz Antiohijske Crkve. U to vreme je u Indiji postojala parohija Konstantinopoljske Patrijaršije u Kalkuti gde je služio grčki sveštenik. Međutim, otac Andronik se čak nije potrudio da se sretne sa ovim sveštenikom i da sa njim razmotri svoje velike planove za prisajedinjenje malnkaraca Pravoslavlju.

Ovi planovi su bili osuđeni na propast čak i ako bi stvar krenula dalje. Jer, ako prisajedinjenje Pravoslavlju nije pitanje vere, istine, spasenje, već samo pitanje političke prilike onda će ono biti na slabom temelju, pri promeni prilika završiće se izlaskom iz Crkve. Takve primere već znamo u dvadesetom veku i u Francuskoj i u Češkoj i u Brazilu gde su određene crkvene organizacije prelazile u Pravoslavlje, a zatim nakon nekog vremena otpadale od njega.

1949. godine otac Andronik je napustio Indiju. Nakon sebe nije ostavio ni parohiju, ni zajednicu, čak ni jednog jedinog čoveka koji se obratio u Pravoslavlje. Nakon 30 godina u Indiju će doći grčki sveštenik – misionar i baveći se istinskom misijom krstiće 5 000 neznabožaca u Bengalu, stvoriće zajednice, pripremiće sveštenike – Bengalce koji tamo služe do dana današnjeg.

Primer oca Andronika je važan primer koji pokazuje koliko je opasna povreda po pitanjima vere. Ona se ne ograničava samo umom čoveka, već utiče na celokupnu njegovu delatnost, tako da se čak i preduzeto dobro delo pokazuje potpuno besplodnim, bez obzira na to što je na planu metoda sve bilo učinjeno pravilno.


  1. Andronik (Elpidinski), arhimandrit. Osamnaest godina u Indiji. Moskva.: Sretenjski manastir, 2012. S. 21. Na dalje se svi citati navode po ovom izdanju.
  2. Makarije Altajski, prepodobni. Misli // Svetlost Hristova prosvećuje sve! Novosibirsk, 2000. S. 164.
  3. Nikolaj Japanski, svetitelj. Dnevnici. Sankt Peterburg., 2007. S. 357.

 http://www.pravoslavie.ru/put/56947.htm

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.