Mogu li sporovi i diskusije da dovedu čoveka do vere? – Arhimandrit Rafail Karelin

Mogu li sporovi i diskusije da dovedu čoveka do vere? – Arhimandrit Rafail Karelin

Često se na samo misionarenje gleda kao na golo sakupljanje informacija, datuma, činjenica iz istorije koje će, ako se spremno izdeklamuju u pogodnom trenutku dovesti protivnika u bezizlaznu poziciju, dovesti ga u  intelektualni šah-mat. Arhimandrit Rafail Karelin u tekstu koji predlažemo vašoj pažnji objašnjava i pokazuje na koji način treba da se govori, koliko je duhovni život i borba sa sopstvenim strastima neophodan uslov da sa nekim uopšte i govorimo o veri sa nadom da čovek zaista može da nas čuje. Vrlo važni u ovom tekstu jesu orijentiri koji ukazuju čega treba da se čuva pravoslavni hrišćanin koji želi sa bližnjim da govori o Hristu.

* * * * *

Praznoslovlje je želja da se govori, koja prelazi u naviku. Ukoliko praznoslov ne kaže sve što je hteo, oseća da je bolestan i razbijen, kao alkoholičar bez vina. Praznoslovlje udaljava blagodat Božiju. Praznoslov postaje breme za okolinu, zbog toga treba da se učimo velikoj nauci – ćutanju. Praznoslov je neprijatelj svoje duše i kradljivac tuđeg vremena. Uz praznoslovlje ide i mnogoslovlje, ali se ipak na izvestan način razlikuje od njega.

Mnogoslovni čovek može da govori o potrebnom i korisnom, ali pritom upotrebljava takvo obilje reči koje uopšte nije potrebno. Mnogoslovni ne može da odvoji glavno od sekundarnog, čini se da sedi na seoskim kolima koji idu toliko sporo da ne znaš kad će na odredište. Beseda s takvim čovekom ostavlja osećaj razbijenosti i zamora, pažnja slabi i postepeno prestaješ čak i da shvataš o čemu ti priča. Mnogoslovlje je istovremeno gordost koja voli da se pokaže i odsustvo kulture razmišljanja. Ovome se dodaje takođe odsustvo poštovanja prema sabesedniku, kojeg ne pitaju da li želi da sluša ili pak ne zna kako da se izvuče na obalu od ove bujice reči.

S kim čovek naročito treba da se trudi da ne bude mnogoslovan? Kao prvo, s čovekom koji je stariji od tebe po godinama; kao drugo, s onim ko bolje od tebe poznaje materiju o kojoj govoriš i shvata na pola reči; kao treće, s monahom, koji po svom činu treba da se bavi unutrašnjom molitvom, pri čemu svaka suvišna reč ometa njegovo unutrašnje delanje; kao četvrto, s neprijateljem koji želi da te uhvati na reči kako bi te obrukao; kao peto, s bolesnikom kojem si došao u posetu; kao šesto s čovekom koji ima malo vremena i kojem je raspoređen svaki minut; kao sedmo, s onim ko te neprekidno prekida, gleda za vreme razgovora na sve strane i najčešće na sat, ko odgovara nepovezano (očigledan znak da si mu dosadio i da te čovek ne sluša), ko se u tvom prisustvu ljuti na ženu i decu ili grubo tera mačku koja se mazeći tare o njegove noge, ko slušajući te zatvara oči (to znači da mu se od tvojih reči već drema, jer su prilikom zanimljivog razgovora oči sabesednika široko otvorene i usmerene prema tebi). I čak ako svega ovoga što je rečeno nema, ipak je bolje ne govoriti mnogo.

Ne treba govoriti o onome što ne znaš, u šta nisi siguran, što je rečeno s duhovnom štetom po one koji te slušaju. Treba govoriti o onome u čemu si znalac, što je korisno za druge i pritom treba govoriti kratko. Bolje je ako se kod ljudi pojavi želja da govoriš još nego želja da što pre zaćutiš. Čak i u dobrom treba poštovati meru. Po rečima Premudrog, ako si našao med jedi koliko ti je potrebno da se ne bi prejeo i izbljuvao ga.[12]

Pitanje: Kad diskusija može da donese korist?

Odgovor: Kad obe strane žele da podele informacije i da otkriju istinu i kad čovek javno treba da brani svoja uverenja.

Pitanje: Mogu li sporovi i diskusije da dovedu čoveka do vere?

Odgovor: Postoje dve vrste neverja: od neznanja i od razvraćenosti volje (pri čemu je ovde najgora duhovna gordost). Ali, dok se u prvom slučaju čovek može podstaći da se ozbiljnije odnosi prema pitanjima gledanja na svet, u drugom slučaju u čoveku počinje da govori povređeno samoljublje, koje ga čini gluvim (ali ne i nemim).

Pitanje: Kome ne treba verovati?

Odgovor: Čoveku koji:

* mnogo obećava;

* stalno govori o svojoj časti i o svojim vrlinama;

* hvali ljude u oči i bruka ih iza leđa;

* u svakoj prilici se kune u ljubav i odanost;

* koristi u svom govoru previše šala i poslovica.

Pitanje: Kad treba prekinuti diskusiju?

Odgovor: Kad čovek ne teži ka tome da shvati onoga s kim govori, već da utvrdi svoje sopstveno mišljenje. Kad je predmet razgovora nepoznat sabesedniku i nezanimljiv. Kad jedan prekida drugog. Kad čovek ponavlja jedno isto. Kad ne govori, već deklamuje kao glumac na sceni (ovo znači da nema dokaza i umesto razuma u njemu deluju emocije). Kad čovek ignoriše činjenice i umesto da odgovara na pitanje skače s jedne teme na drugu. Kad smatra da je u svemu u pravu i ne priznaje da greši. Kad čovek nastupa u ulozi sveznalice. Kad ne govori o principima već o ličnostima. Kad umesto dokaza na red dolaze otrovni podsmesi. Kad čovek ne odgovara na temu. Kad čovek govori previše ne dajući sabesedniku da ubaci ni reč (to je znak samozaljubljenog glupaka koji ne poseduje jasnost razmišljanja, već s nasladom sluša svoj glas kao meloman ariju Karuza; u tom slučaju ako se razgovor nastavi to više neće biti dijalog, već dva međusobno izolovana monologa). Ako čovek dozvoljava sebi nekorektnost u ophođenju, uvredljiv ton i izraze (jurodstvo bez svetosti gubi svoj šarm i pretvara se u svakodnevnu svinjariju). Uopšte, treba imati na umu da se u srcu sumira čovekov život i u razgovoru pre svega zvuči sadržaj srca i strast duše. Ljudi koji se nalaze na različitim duhovnim talasima prestaju da se razumeju: posle ovakve besede ne dolazi do zbližavanja, već do još većeg razilaženja.

U svakom slučaju treba se sećati priznanja prepodobnog Arsenija Velikog: „Posle razgovora sam se često kajao, a posle ćutanja – nikada.“

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/UmeceUmiranja/UmeceUmiranja18.htm

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.