„Kada se molimo, Bog otvara vrata“ – Mitropolit Zimbabvea Georgije

„Kada se molimo, Bog otvara vrata“ – Mitropolit Zimbabvea Georgije

 Pročitajte interesantan i poučan intervju sa jednim od predanih današnjih misionara Hristove Crkve, mitropolitom Zimbabvea, Georgijem. U njemu ćete pročitati o teškom životu i problemima sa kojima se susreće Crkva u Zimbabveu, Angoli i Malaviju, o bliskosti Pravoslavlja srcu afričkog čoveka, o jedinstvenoj stvari koju rod ljudski nije uspeo da uradi za proteklih 2000 godina. I što je vrlo važno – Vladika nam pruža pravilan pogled na misiju, pravilno raspoloženje koje čovek treba da ima ako želi da istraje i ne klone u ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti – da svu svoju nadu stavi na Onoga Koji nikada ne postiđuje…

 * * * * *

– Vladiko, Vi ste rodom sa Kipra, ali služite u Aleksandrijskoj Patrijaršiji. Recite nam kako se kod Vas pojavila želja da postanete misionar i potrudite se radi Crkve u Africi?

  – Da, rodio sam se na Kipru i kada sam imao pet godina moja porodica se preselila u Atinu. Za vreme školovanja na univerzitetu čitao sam misionarski časopis „Svi narodi“ („Panta ta Ethni“) koji je izdavala organizacija „Apostolsko služenje“ Grčke Pravoslavne Crkve i to je bio moj prvi kontakt sa misionarskim radom. Kasnije, kada sam nastavio svoje obrazovanje na univerzitetu u Londonu, radio sam kao učitelj grčkog jezika u školi u ime Presvete Bogorodice u Kembervel Grinu. Naš direktor, pokojni episkop Hristofor telmiski, jednom prilikom je u vreme svoje kratke propovedi učenicima govorio o smrti sveštenika-misionara u Zapadnom Bengalu, u Indiji, koji je, kako se ispostavilo, bio njegov prijatelj. Takođe je govorio o svom radu u Keniji i Indiji i sve te priče su mi bile jako zanimljive, interesantne i duhovne. Za vreme letnjih raspusta sam imao priliku da se susretnem sa staricom Gavrilom koja je takođe provela mnogo godina u Indiji. Kao što vidite, dobio sam mnogo signala tako da sam na kraju rešio da posetim Indiju. Tokom dve nedelje upoznao sam se sa znamenitostima Mumbaija, Delhija i Akre a zatim otišao u Kalkutu gde sam ostale dve nedelje proveo u misionarskom centru Pravoslavne Crkve koji je u to vreme pripadao novozelandskoj eparhiji Konstantinoposke Patrijaršije. Kasnije sam dolazio još četiri puta jer mi je srce ostalo tamo, sa sirotinjom Indije koja se bori da preživi. Godinu dana sam se trudio kao volonter na Madagaskaru, ali mi je srce ipak ostalo u Indiji.

1996. godine formirana je mitropolija Hong-Konga. U januaru 1997. godine predsednik Grčke je posetio Indiju u zvaničnoj poseti i zato sam otputovao u Kalkutu  bih pomogao u organizaciji njegove posete misionarskom centru. Tamo sam susreo mitropolita Hong-Konga Nikitu koji mi je predložio da postanem sveštenik njegove eparhije. Treba reći da sam mnogo godina želeo da postanem sveštenik, ali sam čekao poziv – i on je stigao! Rekao sam njegovom visokopreosveštenstvu da želim da budem prvi sveštenik u Singapuru jer sam često čitao u časopisima da tamo nema sveštenika, i da zato tamo želim služim Pravoslavnoj Crkvi. Nekoliko meseci kasnije mitropolit Nikita mi je predložio da postanem sveštenik u Hong-Kongu. Pristao sam i sa blagoslovom Božijim 1998. godine sam bio rukopoložen da bih služio Pravoslavnoj Crkvi u Hong-Kongu.

Kasnije, posećujući Afriku, susreo sam se pokojnim patrijarhom Aleksandrijskim i sve Afrike, Petrom VII koji me je pozvao u Aleksandriju da pomognem u Patrijaršiji. To je bio još jedan zanimljiv poziv tako da sam krajem 1999. godine, sa blagoslovom svog duhovnika, prešao u Aleksandriju. Nakon iznenadne smrti Patrijarha Petra ja sam, po blagoslovu i molitvama našeg novog Patrijarha, Teodora II, prešao u Zimbabve kao njegov naslednik.

– Eto, Vi ste glava eparhije Zimbabvea Aleksandrijske patrijaršije već skoro pet godina. Kakav je sada položaj pravoslavne zajednice u ovom zemlji?

 – Poslednjih pet godina afrička pravoslavna zajednica Zimbabvea se vrlo uvećala. Bez obzira na mnoge teškoće, užasnu ekonomiju, visoku inflaciju, nedostatak osnovnih proizvoda, uspeli smo da rasprostranimo Jevanđelje i vest o Vaskrsenju Gospoda našega Isusa Hrista u mnogim oblastima Zimbabvea. Danas kod nas deluju tri aktivna misionarska centra, spremni smo da otvorimo dva nova i nadamo se da ćemo u najbližoj budućnosti izgraditi još dva. Danas su postojeći hramovi isuviše mali da bi primili sve naše ljude. Preko nam je potrebna izgradnja većih hramova, međutim, to nije tako jednostavno zbog nedostataka sredstava i visoke cene građevinskog materijala. Svake srede i subote imamo susrete mladih, a svakog četvrtka – skupove žena. Imamo jako puno mladih i zato je većina naših inicijativa usmereno upravo na mlade. Nedeljne škole rade svake nedelje nakon Božanske liturgije u svim misionarskim centrima. U isto vreme propovedamo ljudima u kućama i na poljima kao u vreme rane Crkve.

– Govorili ste o problemima. Zaista, svi znaju da je u Zimbabveu sada jako teška situacija. Sa vremena na vreme u Rusiji čujemo vesti o hiperinflaciji, nezaposlenosti, nemirima u vojsci i štrajkovima. Teško je zamisliti kako može da funkcioniše zemlja u takvim uslovima? Da li to utiče na život Crkve u Zimbabveu? Da li postoje neki znaci poboljšanja situacije?

 – Sva naša nada je na Boga. Bog ne ostavlja nikoga kome je pomoć potrebna. Predivna potvrda toga je položaj Pravoslavne Crkve u Rusiji. Ko je preživeo? Naravno, Crkva Isusa Hrista. Isto to se odnosi i na Zimbabve. Naši ljudi se bore da prežive. Međutim, pobožni hrišćani sa Kipra i Grčke nas nikada nisu ostavili same. Oni nam do danas obezbeđuju hranu, odeću, knjige, obuću i ostalo. Uz njihovu pomoć uspevamo da deci dajemo jelo svake subote, ugostimo na trpezi sve verne nakon Liturgije za velike praznike i podelimo hranu svim porodicama, u krajnjoj meri, šest puta godišnje. Čak i kada su rafovi u prodavnicama bili prazni, uspeli smo da prehranimo naše ljude. Većina njih i do danas jedu meso samo za vreme naših zajedničkih trpeza kada ih ugostimo: oni sami ne mogu sebi da priušte da kupe kokošku ili neko drugo meso. Što se tiče perspektiva poboljšanja okolnosti u zemlji postoje neke mogućnosti, ali zahtevaju vreme i strpljenje.

– Vladiko Georgije, kako je u celini organizovan misionarski rad u Zimbabveu?

 – Sem susreta sa vernima koje sam pomenuo, trudimo se da ljudima pružimo obrazovanje da bismo pomogli nastupanju boljih vremena u zemlji. Uspeli smo da izgradimo tehničku školu da bismo pružili mogućnost siromašnim učenicima da upišu univerzitet. Petnaest naših učenika se nalazi u bogoslovskim školama u Keniji i Aleksandriji. Takođe, kao što vam je poznato, imamo program podrške školovanja dece iz siromašnih pravoslavnih porodica. Tražimo donatore za svakog potrebitog mališana da bismo mu platili šќolovanje (u to ulazi i hrana) – u pitanju je 20 evra mesečno, tj. 240 evra za godinu dana. Danas na taj način podržavamo školovanje više od pet stotina siromašne dece. U mnogome nam pomažu iz Grčke i sa Kipra, ali od prošle godine, zahvaljujući Pravoslavnoj misionarskoj zajednici prepodobnog Serapiona Kožejezerskog u ovom programu učestvuju i pobožni pravoslavni hrišćani iz Rusije i raduje me da mogu kroz ovaj intervju da im zahvalim za takav doprinos misiji Pravoslavne Crkve u Africi. Po mom ličnom ubeđenju ovaj projekat zaslužuje prioritet u pažnji jer je za decu jako važno da steknu obrazovanje. Sem toga, imamo i dve klinike gde se svim ljudima pruža besplatna medicinska nega, a gradimo još dve klinike. Na kraju, imamo i druge oblasti delovanja, kao što su horovi, fudbalski timovi i drugo.

– Šta je Afrikancima najvažnije u Pravoslavnoj veri? Iz kog razloga oni biraju put Pravoslavne vere?

Afrikanci ne mogu da žive bez Isusa. Oni Mu se klanjaju po ceo dan. Došavši u hram ne žele da se vrate kućama. Mogu da pevaju i proslavljaju Boga satima. Mogu da plešu i pevaju nakon službe i sve vreme zahvaljuju Bogu za sve što im On šalje. Bogosluženje Pravoslavne Crkve jako prija Afrikancima. Pojanje, tamjan, ikone, odežde – sve to je blisko afričkoj kulturi. I najvažnije: Pravoslavlje nikada nije bilo vera kolonizatora zato je sada predivno u Africi što od njih ne uzimamo ništa, ali im dajemo – delimo sa njim iskustvo života u Hristu stečeno za proteklih dve hiljade godina.

– Da li su postojali slučajevi naročite pomoći Božije pri javljanju Blage vesti u Zimbabveu i susednim zemljama?

 – Kao što propovedamo svaki dan – Pravoslavlje nije nešto što može da izučite samo po knjigama ili po Svetom Pismu. Možete razumeti Pravoslavlje samo kroz bogatstvo bogosluženja, koz Žitija i dela Svetih Otaca, kroz Svešteno Predanje, kroz iskustvo koje stičete svaki dan – kada se molite Bogu, kada Mu zahvaljujete, kada otvarate oči i vidite svakodnevna čuda koja nam On pokazuje. Onda svako može da oseti neko čudo u svom životu.

Eto, nedavno je jedan od naših momaka odlučio da ode u Južnoafričku republiku u potrazi za boljim životom. Pred put je došao u saborni hram i zamolio me da se pomolim za njega. Zbog toga je zakasnio na autobus koji je trebao da ga odveze u Južnoafričku republiku. Nakon manje od sat vremena stigla je vest da je autobus imao strašnu saobraćajnu nesreću i da su svi putnici poginuli. Tako je odluka da pred put ode u hram da se pomoli sačuvala život mladiću.

– Vaša eparhija, sem Zimbabvea, uključuje u sebe i Angolu, Bocvanu i Malavi. Kakav je položaj Pravoslavlja tamo? Da li ima razlike u odnosu na Zimbabve?

– Na Malaviju imamo jako aktivan misionarski rad. Na žalost, u Bocvani i Angoli za sada nema aktivnog rada. Sledeće nedelje ćemo postaviti kamen temeljac za prvi pravoslavni hram u Bocvani. U Angoli je mnogo komplikovanije. Molimo Boga da nam otvori vrata za misionarsko služenje u toj zemlji.

– Kakvi su planovi i perspektive sada za Pravoslavnu Crkvu u Zimbabveu i drugim zemljama naše eparhije?

 –  Za vreme svešteničkog služenja u Hong-Kongu čuo sam odličnu kinesku izreku: kada čovek pravi planove, Bog se smeje. Naš jedini plan sastoji se u tome da se – molimo. Kada se molimo, Bog otvara vrata. U mojoj glavi ima mnogo planova, ali ne govorim i ne pišem o njima. Ne možemo da pravimo planove pošto zavisimo od priloga. Tako da se molimo Bogu i ako On poželi, pojaviće se sponzor i tada ćemo već praviti planove. Ako bi planiranju posvećivali mnogo vremena, bili bismo razočarani i čak bismo bili u iskušenju da optužimo Boga za sve to. Tako da je najbolje usredsrediti pažnju ne na planove, već na dela. Naravno, maštam o stvaranju mnogih pravoslavnih hramova u Zimbabveu, Bocvani, Makaviju i Angoli sa dobrim i predanim ljudima. Nije toliko važna količina koliko kvalitet pravoslavnih ljudi koje krstimo u tim zemljama.

Naš dug je da učinimo sve što je moguće da ispunimo poslednju zapovest Gospoda našega Isusa Hrista: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin“ (Mt. 28:19-20). Za protekle dve hiljade godina koje su prošle od trenutka od kada je On dao ovu zapovest, uspeli smo da učinimo sve osim toga. Uspeli smo da letimo u svemir, da na minimum svedemo rastojanje, stvorimo nuklearno oružje, itd. a nismo uspeli da odemo do svih naroda da bismo im propovedali Jevanđelje.

– Vladiko, pre nego što ste stupili na katedru u Zimbabveu, bili ste vikarni episkop u Egiptu. Kakav je položaj pravoslavne zajednice u toj zemlji?

– Imamo jako dobru i aktivnu zajednicu u Egiptu. Bio sam srećan da provedem pet godina u istorijskom delu Aleksandrije gde sam imao mogućnost da služim Bogu u hramovima u kojima su služili veliki svetilnici Pravoslavne Crkve i gde sam imao mogućnost da radim u blizini patrijarha što je škola koja se samo poželeti može.

U Egiptu mirno žive pravoslavni i muslimani. Egipćani jako vole Grke i uvažavaju našu Crkvu. To isto se može reći i za afričku sredinu. Ovde se raduju hrišćanima. To ne mogu da kažem o Indiji, Indoneziji i Kini. Susretali smo se tamo sa mnoštvom problema, posebno od činovnika i uticajnih ljudi. U Pekingu se jednom upokojio jedan pravoslavni hrišćanin i lokalne vlasti nisu dozvolile da ga otpojemo i hrišćanski ispratimo. Bilo je potrebno da na četrdeseti dan odem na grob i tajno odslužim pomen. To se dogodilo pre dvanaest godina. Možda se tamo nešto sada izmenilo, ne znam. Kao hrišćanin se osećam bezbednije i slobodnije u Africi nego u tim zemljama. Sećam se, svaki put kada bih odlazio u Indiji kao sveštenik, prolazio sam „sveštenu inkviziciju“ da bih dobio svoj pasoš sa vizom za tu zemlju.

– Šta za Vas lično znači služenje u Zimbabveu?

– Sećam se reči starice Gavrile: „Nije važno gde ideš, kako ideš, važno je samo jedno: kvalitet i količina ljubavi koju daješ ljudima“. Svim ljudima, bez diskriminacije. Tako da pokušavam da učinim sve što je do mene da bih podelio ljubav sa svim ljudima. Mitropolit dioklijski Kalist piše: „Možda nas na Strašnom sudu Gospod neće pitati koliko smo dana postili, koliko smo molitava pročitali, koliko poklona učinili, ali sam uveren da će nas pitati koliko puta smo nahranili gladne, dali odeću nagima, lekove bolesnima, vodu – žednima.“ U krajnjoj meri želim da učinim sve što je moguće da bih našem Gospodu dao pravilan odgovor. „Da, Gospode, podelili smo našu hranu sa siromasima, našu odeću sa potrebitima, našu vodu sa žednima, naše lekove sa bolesnima.“

Na kraju besede bih želeo da Vam zahvalim za mogućnost da podelim neke misli i iskustvo sa pobožnim pravoslavnim hrišćanima.

Intervju uzeo

đakon Georgije Maksimov

 http://www.pravoslavie.ru/guest/32032.htm

Rubrika: Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.