Glava XI Povratak u Novoarhangelsk. Misionarski izveštaji

U septembru 1843. godine preosvećeni Inokentije se vratio sa dugog i napornog putovanja po Kamčatki i Ohotskoj oblasti. Preko pet hiljada kilometara prešao je u zapregama koje su vukli psi i ponekad irvasi. Kada bi se sve vreme koje je svetitelj proveo na sankama u pokretu povezalo u jednu celinu, ispalo bi da je putovao neprekidno više od dva meseca. Polovinu toga vremena put je prolazio daleko od bilo kakvog ljudskog naselja, kroz sasvim nenastanjene krajeve.

Pred dolazak episkopa Inokentija u Novoarhangelsk, Uprava Rusko-Američke kompanije podigla mu je dom koji se nalazio izvan grada, okružen šumom, na usamljenom mestu. Preosvećenome se dopao i raspored prostorija i kvalitet gradnje. Bio je iskreno zahvalan upravniku Kompanije Adolfu Karloviču Etolinu, koji je lično rukovodio radovima. Ali posebno ga je radovalo to što je unutar arhijerejskog doma bila uređena crkva. Poznata dobrotvorka grofica A. A. Orlova poslala je ikone kao dar. Petnaestog decembra, na dan svog postavljanja za episkopa, preosvećeni Inokentije je osveštao domaću crkvu posvećenu Blagovestima Presvetoj Bogorodici. „Taj dan za mene je bio istinski praznik i ja ni do danas ne mogu dovoljno da se naradujem što u svojoj kući imam dom Božiji“ – pisao je poznanicima.

Posle nekog vremena u njegovoj domaćoj crkvi počela su da se sabiraju deca koju je svetitelj Inokentije učio Zakonu Božijem. U Novoarhangelsku je postojala duhovna škola, zatim škola koja je pripadala Kompaniji i još dve privatne obrazovne ustanove za devojčice. U školu koja je organizovana u arhijerejskom domu dolazili su oni koji nisu išli u drugu školu. Utorkom su dolazile devojčice, a sredom dečaci. Ukupno je bilo sto pedeset učenika. Tako je Vladika i sam sa velikom usrdnošću ispunjavao svoju arhijerejsku odluku: da se deca sabiraju u crkvama i uče pravilima i poretku hrišćanskog života. Godine 1845. preosvećeni Inokentije je ponovo otputovao na Kamčatku. Cilj ovog putovanja bio je da prebaci duhovnu školu sa Kamčatke u Novoarhangelsk. Prema njegovoj zamisli, od dve duhovne škole, Kamčatske i Novoarhangelske, koje su oskudevale kako u nastavnom osoblju tako i u materijalnim sredstvima, trebalo je da se formira jedna bogoslovija.

Vladikinim trudom osnivane su pravoslavne misije: propovednike Reči Božije slao je u najudaljenije krajeve eparhije. Pošto su mu nedostajali saradnici, preosvećeni Inokentije se sa molbama za pomoć obraćao prijateljima iz prestonice i sinodskim vlastima. No, svetitelj se ponajviše nadao na Boga. „Neka bude volja Božija! – pisao je. – Ako Njemu bude ugodno, sve će biti u redu. A ako nije – ni sa deset fenjera po najsvetlijem danu neće se pronaći čovek za to“.

Misionari su prema utvrđenom redu o svome radu i o svemu što se dogodi podnosili izveštaje arhijereju. On je te izveštaje pažljivo čitao i posebno beležio najznačajnije događaje iz njih. O radu misija u svojoj eparhiji preosvećeni nije znao samo na osnovu pismenih i usmenih izveštaja potčinjenih. Čim bi se pojavila potreba ili mogućnost, svetitelj bi i sam kretao na put. Potčinjavajući se odluci koja je bila obavezujuća za sve, i sam je pri tome neizostavno vodio dnevnik, tačnije, pisao je misionarske izveštaje. Vremenom su od tih beležaka sastavljani opširniji tekstovi: oni zvanični prosleđivani su u sinod, dok su priče poučnog karaktera štampane u različitim žurnalima. Ponekad je episkop Inokentije u ovim člancima pisao i o sasvim običnim stvarima. On je znao koliko su za početnika važna znanja iskusnog čoveka. Tokom dugih pomorskih putovanja iskusio je sve neprijatnosti u vezi sa morskom bolešću. Mučnina, vrtoglavica i opšta slabost organizma sprečavaju čoveka da se podigne sa kreveta, kvareći gotovo svaku plovidbu neprijatnim osećajima. Vladika je pronašao izuzetno jednostavan način za izbavljenje od morske bolesti. U časopisu „Izveštaji Hidrografskog odeljenja Ministarstva pomorstva“ za 1847. godinu pojavio se nevelik članak preosvećenog Inokentija u kome on izlaže svoje interesantno otkriće: da od morske bolesti čovek može da se izbavi tako što će uz obraz držati glavicu sirovog luka.

O svim svojim putovanjima i interesantnim saopštenjima misionara Vladika je pisao detaljna pisma svom duhovnom prijatelju i dragom nastavniku mitropolitu Moskovskom Filaretu. O redovnom obilasku eparhije izveštavao je: „Moj put po Aziji, koji je otpočeo 31. avgusta 1846. godine (ne računajući plovidbu morem), slava Bogu uspešno je okončan. Petog jula 1847. godine vratio sam se u Ajan, gde ostajem čekajući polazak broda. Putovanje je sada bilo preko dve i po hiljade kilometara duže, delom zato što se Kamčatska eparhija proširila u odnosu na 1843. godinu, i sada se njene granice jugozapadno od Ohotska prostiru do kineske granice, a delom zbog toga što sam izbegavao da putujem iz Ohotska pravo u Ajan“. Vladika je, usled nastupanja perioda kada putevi postaju neprohodni, krenuo na drugu stranu. „Iz Ohotska smo pošli 26. marta, da bismo u Ajan stigli 5. maja. Zbog proleća i početka otapanja snega morao sam da ostavim povozke i uzmem obične tovarne sanke, odozgo natkrivene grubim platnom, koje su vukli, kako gde, i konji i irvasi i psi, a na jednom mestu prevoz tovara smo morali da upregnemo čak i bikove. Plašio sam se da će mi se pod uticajem jarke sunčeve svetlosti koja se odbija o snežne površine vid pogoršati, ali hvala Gospodu nisam postradao ni malo. Sve neugodnosti koje sam doživeo već su zaboravljene i spreman sam za novo putovanje; ako Gospodu to bude ugodno, neću propustiti da krenem i u treći obilazak eparhije“.

Iz Ajana Vladika se uputio Udski kraj, koji tek što je bio izdvojen od Irkutske i pripojen Kamčatskoj eparhiji. Barkama sa jednim jarbolom plovili su najpre morem do ušća reke Ude, a zatim stotinak kilometar uzvodno do naselja Udsko. Tu je episkop Inokentije osveštao novopodignutu crkvu. Inače, to je bio četvrti hram koji je Vladika osveštao tokom ovog putovanja. Posle mesec dana istim putem vratili su se u Ajan.

Krajem avgusta 1847. godine svetitelj je stigao na Sitku. Ubrzo su počeli da pristaju brodovi iz raznih ruskih kolonija. Po njima su stizali i izveštaji od misionara koji su silom blagodati Božije preobražavali i isceljivali ljudske duše. Ova saopštenja bila su zadivljujuća, ponekad i čudesna. Jeromonah Nikolaj iz Nikolajevske postaje na obali Kenajskog zaliva pisao je o tome kako Kenajci rado primaju krštenje. Interesantno je bilo to da su se krstili svi njihovi vračevi, i da su u većini slučajeva usrdno ispunjavali hrišćanske obaveze, pažljivo slušajući pouke misionara. Neki od njih su samo zbog propovednikove blage sugestije ošišali svoje duge kose na koje su bili veoma ponosni. Kenajci su bili poznati kao tvrdoglav narod: kada oni nešto nisu hteli da učine, niko na to nije mogao da ih nagovori. Mnogi su se čudili promenama koje su kod njih nastupile nakon krštenja.

Iz sela Ikogmjut na reci Kvihpah, dvestotinak kilometara iznad Mihajlovske postaje, misionarski izveštaj je poslao sveštenik Jakov Necvjetov, koji je odavno bio saradnik svetitelja Inokentija. Svojevremeno, dok je bio sveštenik na ostrvu Atha, baćuška je pomagao svom budućem arhijereju oko prevođenja Svetog Pisma na aleutski jezik. Evo šta je saopštio otac Jakov. Prilikom jednog njegovog putovanja u Ikogmjut, žitelji tog kraja ispričali su mu o nesreći koja je zadesila njihovog poglavicu: njegov sin je često dobijao napade izbezumljenosti. Ti napadi pojavili su se u detinjem uzrastu i u početku nisu bili dugotrajni. Dečak je rastao i kada je bio zdrav, radio je kao i ostali. Ali u poslednje dve godine, a bilo mu je već 28, njegovo stanje se veoma pogoršalo. Sada je njegovo bezumno ponašanje trajalo gotovo neprekidno: nasrtao je na ljude, bežao od kuće i po načinu života više ličio na životinju nego na čoveka. Prema pričama onih koji su bolesnika poznavali, otac Jakov je došao do zaključka da je mladić bio demonizovan. Sveštenik je posavetovao oca, koji je već bio kršten, da krsti i sina. Ako se nesrećnik nekada povrati, trebalo bi mu govoriti o Bogu i postarati se da se u njemu probudi vera. Posle nekog vremena demonizovani se vratio i njegovi bližnji su primetili da mu je donekle bolje. Otac je počeo da sa njim razgovara o veri u Hrista i o krštenju. Kada ga je saslušao, bolesnik je odlučno rekao kako je spreman da se krsti. Od tog trenutka pa do ponovnog dolaska oca Jakova, koga je trebalo čekati više od mesec dana, mladić je bio duševno spokojan. Sveštenik je krstio bolesnika i od tada, evo već dve godine, od strašne bolesti ne vidi se ni traga.

Sveštenik sa ostrva Atha saopštio je ne manje zadivljujuću i poučnu priču. „Aleut Nikita Horošev je pričao: ‘Kada su sveštenici govorili pouke o Bogu, ja im nisam uvek verovao, nego sam mislio da to sami izmišljaju, zato sam ostajao sumnjičav. Jednom sam pošao kanuom na istočni kraj ostrva da bih pribavio hranu. Bila je jesen. Tu smo se dugo zadržali zbog vetrova. Povredio sam se i teško razboleo, pa sam dugo bio primoran da ležim. Na kraju, moje stanje se tako pogoršalo da nisam mogao da pomeram ni ruke ni noge, pa smo ja i prijatelj sa kojim sam živeo u kolibici već počeli da očajavamo. Jedne večeri kada sam tako nepokretno ležao, pala mi je na pamet sledeća misao: ako Bog o Kome nam sveštenici pričaju zaista postoji, i ako je, kako nas uče, zaista premudar i svemoguć, onda bi On svakako iscelio i mene nesrećnika; tada bih ja zasigurno poverovao u Njega i prestao bih da sumnjam. Sa takvim mislima sam zaspao i nisam se budio sve do jutra. Ujutro se probudim i osetim da mi je lakše. Ustao sam i bez tuđe pomoći počeo da hodam. Isprva nisam verovao samome sebi… Kada sam shvatio da nije u pitanju san i da sam to zaista ja, kao da su mi se otvorile oči pa sam počeo tvrdo da verujem u ono čemu su me učili. Od tada se plašim bilo kakve sumnjičave pomisli o Bogu’. Kada je završio svoju priču upitao sam ga: ‘Da li se sve baš tako dogodilo, da me slučajno ne obmanjuješ?’ ‘Ne, ja ne lažem’ – odgovorio je Nikita i čak se zakleo imenom Božijim. Tada sam se – pisao je sveštenik u svom izveštaju – zajedno sa njim poklonio pred Spasiteljevom ikonom i od srca zablagodario Bogu što nas ne kažnjava za neverovanje, nego dugo trpi i popravlja grešnika, dajući mu vremena za pokajanje…“

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.