Glava IV – Svakodnevni poslovi i naučni radovi. Ostrvo Sitka. Novoarhangelsk. Propoved među Kološima

Prosvećujući narod Aleuta otac Jovan je i sam doživljavao velike duhovne utehe: „Otvoreno priznajem da sam kroz razgovore sa njima na pravi način upoznao utehu hrišćanske vere – te slatke i neopisive dodire blagodati, stoga Aleutima dugujem više zahvalnosti nego oni meni“. Ne jednom je otac Jovan bio u prilici da vidi Aleute kako dugo razgledaju i pažljivo prelistavaju Psaltir, mada uopšte nisu znali crkvenoslovenski jezik. Budući da su mu putovanja dosta pomogla u proučavanju aleutskog jezika, nakon što ga je savladao, prihvatio se sastavljanja azbuke, da bi potom počeo da prevodi, i to najpre glavne hrišćanske molitve: „Oče naš“, „Bogorodice Djevo, raduj se“ i Simvol vere, a zatim Katihizis i Jevanđelje po Mateju. Oko korekture prevoda Jevanđelja na aleutski mnogo mu je pomagao Jakov Necvjetov, kreol, rođen 1804. godine na ostrvu Svetog Georgija (Pribilovskih ostrva) od oca Rusa i majke Aleutkinje. Ovde treba reći nekoliko reči i o ovom velikom misionaru i dugogodišnjem saradniku oca Jovana, koji je takođe proslavljen među svetima. Jakova je otac odveo u Irkutsk i upisao na bogosloviju. Tu je naučio da čita i piše, i počeo da izučava bogoslovske predmete. Po završetku školovanja oženio je Ruskinju Anu i bio rukopoložen za sveštenika. Onda se vratio u svoju otadžbinu kao prvi domorodni sveštenik sa Aljaske, kako bi svoj narod obogatio blagom pravoslavne vere. Tu je i upoznao baćušku oca Jovana. Nakon što je aleutsko Jevanđelje po Mateju bilo gotovo, otac Jakov je napravio izmene prevoda za atkanske Aleute, koji su govorili malo drugačijim narečjem. Takođe, sam je priredio Unanganski rečnik, koji najbolje pokazuje njegove velike lingvističke sposobnosti.

A sam otac Jovan se, osim prevođenjem, u doba kada putovanja po parohiji zbog vremenskih prilika nisu bila moguća, bavio i naučnim radom. Sastavio je „Beleške o ostrvima Unalaške grupe“ – zbirku putopisa nastalu u periodu od nekoliko godina. Prva knjiga tih beležaka pojavila se 1826. godine, nakon što se upoznao sa admiralom i zemljopiscem Fjodorom Petrovičem Litkeom, koji se na putu oko sveta zaustavio na Unalaški. Upravo je Litke uporno molio oca Jovana da zapisuje svoja zapažanja o prirodi aleutskih ostrva i običajima domorodaca. U tu knjigu je ušlo sve što je zanimalo živi um unalaškog sveštenika: geografski opis ostrva, klima i priroda, višegodišnje praćenje vremenskih prilika, opis života Aleuta: njihov život, običaji, legende.

Glavni upravnik Rusko-Američke Kompanije Ferdinand Petrovič Vrangel bio je veoma uznemiren naglim smanjenjem broja morskih medveda usled izbezumljene trke za „mekim zlatom“. On je zatražio od oca Jovana, u čijoj su se parohiji na Pribilovskim ostrvima nalazila glavna lovišta, da načini tabelu lova na morske medvede. Otac Jovan je napravio takav proračun, da broj morskih medveda iz godine u godinu raste, a obim ulova se pri tome ne smanjuje.

Baćuška nije voleo i nije umeo da bude besposlen, i apsolutno nije podnosio da njegova deca budu dokona. Čim bi to primetio, odmah bi im smislio nešto korisno i zanimljivo. U porodici je bilo već petoro dece. Na Unalaški se rodio još jedan sin – Gavrilo, koji je kasnije postao nezamenjivi pomoćnik ocu u njegovim misionarskim naporima, kao i tri ćerke – Ekaterina, Olga i Paraskeva. Baćuška je uvek bio okružen decom, i svojom i tuđom. Često im je pričao nešto iz Sveštene istorije ili Jevanđelja. Ponekad bi obukao kaput i loptao se sa njima. Šetajući sa decom po gorama, sakupljao je različite kamičke i, kao poznavalac i istraživač prirode, obavezno bi im pričao o njima. Kada su ih skupili u priličnom broju, predložio je deci da ih iskoriste za pravljenje staze od kuće do crkve. Svaki dan imali su zadatak da uredno slože deo staze. Onaj ko svoj deo posla izvede kako treba, dobijao bi nagradu. Ali najveća nagrada i radost na kraju im je bila sama ta divna stazica-mozaik.

Kuća porodice Venijaminov stajala je na obali rečice Unalaška i baćuška je za svoje „Beleške“ svakodnevno merio njen vodostaj. Zbog toga je na suprotnoj obali iskopao jamu i unutra napravio drveni kostur kakav se upotrebljava za bunare, samo mnogo uži. Tu je na kanapu bila okačena cevčica na kojoj su bili označene stope (1 stopa = 30,5 cm). Svakog jutra i večeri on je uredno odlazio na rečicu da bi spuštanjem cevčice proverio da li vodostaj raste ili pada. Kada su deca porasla, slao je njih da to urade. Sabere ih zajedno pa im kaže:

„Deco, ko će mi prvi javiti koliko je stopa vodostaj?“

Tada bi svi pohitali na drugu obalu utrkujući se za nagradu, jer je reka bila sasvim plitka. Onaj ko bi imao sreću da ga prvi izvesti, dobio bi naročitu nagradu: malo jagoda, koje su deca veoma volela. Posmatranje vodostaja nije prestajalo čak ni u vreme čestih odsustvovanja oca Jovana, pošto su deca svakodnevno i sama merila nivo vode i beležila podatke u posebnu svesku, a baćuška bi tu svesku po povratku uvek proveravao.

Slobodne večeri otac Jovan bi provodio kao nekada u rodnom kraju, u Irkutsku, praveći časovnike i muzičke kutije za prodaju. I tu je bilo posla za decu. Svako od njih bi obavezno nešto radio: neko bi šmirglao polugice, neko bi lepio cevčice, neko bi nameštao kazaljke, a neko klatno – jednom rečju, deca su uvek bila zauzeta.

Za deset godina, koliko je proveo na Unalaški, otac Jovan je stekao ne samo sveopštu ljubav kod Aleuta, nego i duboko uvažavanje rukovodstva Rusko-Američke kompanije. Upravo takvog sveštenika rukovodstvo kompanije htelo je da vidi u glavnom gradu Ruske Amerike – Novoarhangelsku. Godine 1834. stigao je ukaz o premeštanju oca Jovana Venijaminova u Mihajlovsku crkvu Novoarhangelske luke.

U to doba uprava ruskih poseda u Americi nalazila se u luci Novoarhangelsk na zapadnoj obali ostrva Sitka. Ova luka bila je veoma značajna u pomorskom i trgovačkom pogledu. Tokom čitave godine bila je slobodna od leda i uz to veoma prostrana, tako da je mogla da primi čitavu flotu. Grad je sa svih strana bio okružen planinama, koje su, za razliku od planina na Lisičijim ostrvima, gotovo do vrhova bile pokrivene gustim četinarskim šumama. Zemljotresi na Sitki nisu predstavljali retkost. Zbog jugozapadnih morskih vetrova vazduh je ovde bio tako vlažan, da se nenaviknutom čoveku činilo kao da se nalazi u hladnom parnom kupatilu.

U Novoarhangelsku su živeli Rusi službenici Rusko-Američke kompanije. Na ostrvu su se bavili ribolovom – hvatali su prvenstveno losose i crvenu ribu. Od životinja koje su lovili radi krzna ovde se mogao naći samo mrki medved. Glavne centri za sakupljanje krzna nalazili su se na kopnu, gde je na rekama bilo mnogo dabrova, kuna i lisica. Stanovnici grada gajili su povrće u baštama koje su uređivali pokraj kuća. No, žito su morali da uvoze, jer zbog specifične klime ono tamo nije uspevalo.

Petnaestak kilometara jugoistočno od Novoarhangleska podignuto je Jezersko utvrđenje radi zaštite od napada Tlinkita indijanaca, koje su Rusi zvali Kološi i koji su predstavljali starosedeoce ostrva. Otac Jovan, koji je sa porodicom doputovao na Sitku 22. novembra 1834. godine, spremao se da svoje služenje posveti upravo prosvećivanju tog ratničkog naroda. Kološi su se i po spoljašnjem izgledu i po karakteru veoma razlikovali od Aleuta. Govorili su da su na Sitku stigli sa zapada, tj. sa obala Amerike, a ne kao Aleuti sa istoka. Gordo držanje i odvažan hod, tako karakteristični za ovo pleme, u potpunosti su odgovarali njihovoj prirodi. Kološi su kao i Aleuti lako podnosili hladnoću i glad, napore i fizička stradanja. Pre dolaska Rusa Kološi su imalo surov običaj bičevanja kojim su demonstrirali svoju hrabrost i jačali telo i duh. Bičevanje je obavljano uglavnom zimi,  po najvećoj hladnoći i bilo je praćeno kupanjem u moru. Udarali su sebe prutovima dok im ne bi ponestalo snage, a onda su svoje pretučeno telo ranjavali oštrim predmetima i noževima, da bi na kraju sedeli u moru sve dok se ne bi ukočili. Nakon toga bi ih izvadili iz vode i položili pokraj vatre. No, takve duševne osobine kao što su trpeljivost, nezlobivost i srdačnost, koje su bile toliko svojstvene Aleutima, Kološima su bile potpuno strane. Kološ nikako nije mogao da pretrpi uvredu, poniženje, pa čak ni da ga neko pogleda popreko. Ako uvređeni nije stigao da se za života osveti onome ko ga je uvredio, on bi svojoj deci zaveštao da to učine. Međutim, svojom dovitljivošću, veštom izradom predmeta za svakodnevnu upotrebu i umećem da uspešno obave trgovinu Kološi su prevazilazili sve svoje susede. Tako i žene Kološa sa ostrva Sitka nikada nisu propuštale da na pijacu iznesu nešto za prodaju.

Budući tako gordi, nezavisni, hrabri, i uz to pod snažnim uticajem svojih poglavica i vračeva, Kološi nikako nisu hteli da prime hrišćanstvo. Nikakvi saveti, niti pak obećane koristi, ne bi ih ubedili da ostave neznaboštvo, ukoliko se Sam Gospod ne bi dotakao njihovih srca. Početak krštavanja Kološa još jednom je utvrdio oca Jovana u veri da se svako dobro u čoveku događa isključivo po volji Svemogućeg Boga i nikako drugačije nego u vreme koje je On odredio. Često Gospod ne samo obične slučajeve nego čak i ljudske slabosti upotrebljava na dobro.

Susret ruske pravoslavne kulture sa domorodačkim američkim kulturama prerastao je u organski spoj, koji je doveo do nastanka novog, hrišćanskog naroda. Taj narod zadržao je obrede i običaje iz prošlosti koji se nisu kosili sa hrišćanskim predanjem, a primio je velik broj običaja pravoslavne Rusije. Kada su starosedeoci Severne Amerike počeli da se bave ikonopisom, crkvenim duborezom i izradom sveštenih bogoslužbenih predmeta, došlo je do pravog procvata umetnosti. Oni su takođe prilagodili rusko pojanje i obogatili ga sopstvenim harmonijama. U selima širom Aljaske starosedeoci i danas pevaju ovim specifičnim „aljaskim napevom“.

Tokom prve zime svoga boravka na Sitki otac Jovan je još bio zauzet poslovima vezanim za prethodno mesto njegovog služenja, pa nije uspeo da se dobro upozna sa Kološima. A tokom leta oni su se po običaju razišli, odlazeći u potragu za ribom i krznom. Tokom jeseni takođe je bilo mnogo opravdanih razloga koji su sprečavali izlazak na propoved. No, otac Jovan je rešio da se na zimu obavezno prihvati svog glavnog posla. Novi načelnik kolonije vice-admiral Ivan Antonovič Kuprijanov, učesnik antarktičkih ekspedicija i moreplovac koji je tri puta oplovio svet, snabdeo je sveštenika svim stvarima koje su mu bile neophodne. Ostalo je samo da se sačeka pravi trenutak. Ali zbog nekakvih nepredviđenih i nebitnih okolnosti i slučajeva, baćuška je iz dana u dan neprestano odlagao svoj odlazak među Kološe. Osećao je izvesnu bezvoljnost koja ga je zadržavala, iako mu je takav osećaj u delu propovedi inače bio stran. Tako je nastupio i praznik Roždestva Hristovog. Otac Jovan je sebi čvrsto obećao da će nakon posle praznika obavezno ostvariti ono što je naumio. No odjednom, tri dana pre roka koji je odredio za polazak, među Kološima su se pojavile boginje, i to upravo u onim mestima iz kojih je nameravao da započne svoje misionarsko putovanje. Da je otac Jovan požurio i pre epidemije izašao na propoved, svu krivicu svalili bi na njega kao na ruskog vrača ili čarobnjaka koji je pustio na njih takvo zlo. I neprijateljstvo Kološa prema Rusima, koje tek što se stišalo, moglo je da plane sa novom silinom, pa bi sveštenik od blagovesnika za njih postao zli glasnik propasti i smrti.

Epidemija boginja bila je tako žestoka da je tokom januara i februara 1836. godine pobila gotovo polovinu indijanaca. Na početku epidemije Kološi su mislili da će ih njihovi vračevi izbaviti od bolesti, pa su ih sve podigli na noge. Svakodnevno su udarali u bubnjeve i ložili vatre oko kojih su vračevi plesali izgovarajući samo njima poznata zaklinjanja. No, ništa nije pomagalo: Kološi su umirali na desetine i stotine, dok se istovremeno bolest nije ni dotakla Rusa koji su živeli odmah tu pored, mada su kološki vračevi to iz sveg srca želeli: zaklinjali su svoje duhove da odvrate zlo od njih i pošalju ga na Ruse. Najpodliji vračevi su čak govorili da su im Rusi poslali tu nesreću. Uskoro su stanovnici Novoarhangelska počeli da u ribi, divljači i drugim namirnicama koje su im Kološi prodavali primećuju kraste od boginja, stavljene sa očiglednom namerom da se zaraze i Rusi. Međutim, Rusi nisu pretrpeli nikakvu štetu.

Ovo je nateralo mnoge Kološe koji su bili bolje raspoloženi prema doseljenicima da se odreknu vračanja i obrate Rusima sa molbom da ih izbave od smrti. Rusi su im spremno pružili ruku. Doktor iz Novoarhangelska počeo je da ih vakciniše. Kada su urođenici videli da su svi oni koji su se obratili doktoru ostali nepovređeni usred strašne bolesti, počeli su da pristižu i iz najudaljenijih mesta kako bi dobili spasonosnu malu brazgotinu na ruci.

Ovi događaji su umirili neprijateljstvo Kološa i oni sada na Ruse više nisu gledali sa podozrenjem kao ranije. Stoga, kada je otac Jovan došao kod njih da im propoveda, primili su ga ne kao onoga koji im želi zlo, nego kao čoveka od koga mogu da saznaju važne i korisne stvari. Kološi su mogli da čuju reči spasenja. Ipak, otac Jovan nije odmah počeo da im predlaže da se krste. Pošto im je najpre saopštio istine hrišćanske vere, čekao je njihovu sopstvenu odluku. One koji su tražili da se krste primao je sa radošću, ali je uvek tražio saglasnost njihovih poglavica i starešina, kojima se takvo uvažavanje veoma dopadalo, pa su rado davali pristinak.

Sada je sveštenik Venijaminov često provodio večeri u besedama sa Kološima koji su živeli u okolini Novoarhangelska. On je bez straha dolazio u njihove domove raspitujući se o životu indijanaca, o njihovim predanjima, običajima i obredima. I pošto bi našao povod u nekoj kološkoj povesti, počeo bi da priča o stvaranju sveta, o događajima iz sveštene istorije, o Spasitelju i o svemu onome što bi njima u početku moglo da bude interesantno. Čudesno je bilo videti Kološe, koji su do skora bili krajnje neprijateljski raspoloženi prema Rusima, kako gostoljubivo dočekuju misionara i rado ga slušaju: svaki domaćin je hteo da baćuška poseti i njegovu porodicu.

Godine 1837. otac Jovan je pošao u utvrđenje Stahin koje se nalazilo preko puta ostrva Sitka, na aljaskom kopnu, kod ušća istoimene reke u Tihi okean. Tu je trebalo da odsluži Božanstvenu Liturgiju i to po prvi put. Iz iskustva je znao kako dubok utisak na neznabošce ostavlja pravoslavno bogosluženje. Stoga je blagovremeno pozvao sve Kološe koji su živeli oko utvrđenja da u određeno vreme dođu na mesto gde će biti obavljena služba. Pošto u Stahinu nije bilo kapele, odlučeno je da se služi izvan utvrđenja, pod strehom jedne zgrade sa ogradom. Na početku Liturgije sabralo se oko hiljadu petsto Kološa. Sa uvažavanjem su posmatrali tajnu koja im je bila nepoznata. Ne samo odrasli nego i dece u tišini su pratili službu koja je trajala duže od sat vremena. Posle Liturgije zajedno sa Rusima trebalo je da se pričesti i nekoliko Kološa koje je otac Jovan krstio prethodnog dana. Baćuška je pomalo strahovao da ne dođe do nekakvih nemira među Kološima kada budu videli svoje saplemenike kako zajedno sa Rusima pristupaju svetom pričešću. Ali ni u tom trenutku nije se začuo nikakav šum, niti bilo šta nalik negodovanju.

Neko vreme po povratku iz Stahina otac Jovan je od tamošnjih koloških starešina dobio poziv da ih još jednom poseti, kako bi mogli da ga vide i čuju. Ovako živo religiozno osećanje gordih Kološa radovalo je sveštenika, ulivajući mu nadu da će taj vredni, dovitljivi i hrabri narod konačno videti preporođen u blagodatnom životu.

Propoved reči Božije među neznabošcima nije se sastojala samo iz misionarskih putovanja. U Sitki je otac Jovan osnovao školu za novoobraćene i njihovu decu, gde ih je obučavao Zakonu Božijem, pismenosti i različitim zanatima. Za uspeh školovanja bili su neophodni udžbenici, pa je baćuška uzeo sam da ih sastavi. Starao se takođe i o uređenju hrama Arhanđela Mihaila. Otac Jovan se takođe ponovo prisetio lekcija majstora Klima, pa je na zvoniku hrama napravio sat koji je dugo godina radio i bio tačan čak i onda kada se zvonik nakrivio.

U jesen 1838. godine otac Jovan je morao da otputuje u Kaliforniju. Evo kako se to zbilo. Kaliforniju u to doba još nisu naselili evropljani, oni će se pojaviti tek desetak godina kasnije, kada je tamo pronađeno zlato. Samo ponegde moglo se naići na naselja monaha-jezuita koji su propovedali među tamošnjim neznabošcima. Trgovački brodovi iz Evrope tamo nisu dolazili, a sa Sitke su jednom ili dva puta godišnje stizali brodovi Rusko-Američke kompanije koji su snabdevali Fort Ros – ruski posed u Kaliforniji. Jezuiti su se radovali dolascima Rusa, koji su ih snabdevali evropskom robom i donosili im vesti sa starog kontinenta. Jednom su sa ruskim mornarima podelili svoju tugu zbog toga što nemaju niti mogu da nabave orgulje na kojima bi svirali. Rusi su im za utehu rekli da na Sitki postoji pravoslavni sveštenik koji je majstor za izradu muzičkih automata. Ako je potrebno, on može da im napravi instrument. Jezuiti su se obradovali. Otac Jovan je po narudžbini napravio muzičku kutiju, a onda ju je na brodu kompanije odneo u Kaliforniju. Pokazujući je kupcima najpre je zavrteo valjak sa duhovnim pesmama. Jezuiti su pohvalili njegov proizvod, ali nisu izrazili nekakvo naročito zadovoljstvo. Onda je otac Jovan zavrteo drugi valjak: jezuite su oduševili već i prvi zvuci ruskih plesnih pesama. Čvrsto su stegnuli ruku baćuški, platili mu i odneli muzički automat u crkvu. Otac Jovan je posle uz osmeh govorio: „Po svoj prilici jezuiti se i do danas mole Bogu uz zvuke naših veselih plesova“. Pre povratka iz Kalifornije ruski misionar je odslužio Liturgiju u kapeli u Fort Rosu. „Zamislite – govorio je u propovedi šezdesetak godina kasnije arhimandrit Sevastijan – da je ovaj apostol išao po pesku na kome je sagrađen naš veličanstveni grad San Francisko“.

Kod kuće, na Sitki, otac Jovan je veći deo svog slobodnog vremena posvećivao naučnoj delatnosti. Tako je završio i Carskoj Akademiji nauka poslao svoj „Ogled o gramatici aleutskog jezika“. Ovaj rad sastojao se od gramatike u užem smislu reči, zatim 12 aleutskih pesama sa ruskim prevodom, spisa jednog aleuta sa ruskim prevodom, aleutsko-ruskog rečnika i brojevima na aleutskom. Na kraju knjige nalazile su se tablice sa promenama nekih aleutskih glagola.

Sa istom revnošću on  se prihvatio proučavanja kološkog i kadjačkog jezika, a zapisivao je i običaje i predanja Kološa, te je tako nastao čitav niz etnografskih studija koje su kasnije bile veoma povoljno ocenjene u stručnoj javnosti. Baćuška nije zaboravio ni svoju prvu pastvu – žitelje Unalaške. Godine 1838, pred kraj boravka na Sitki, završio je prevod Jevanđelja po Mateju na aleutski jezik. Dirljivi predgovor za ovaj prevod nosi datum 26. avgust (baćuškin rođendan):

„Hristoljubivi čitaoci! Braćo moja! Rečju Božijom sve je stvoreno, i sve što je stvoreno održava se Rečju Božijom. Reč Božija je za čoveka hrana koja hrani njegovu dušu. Reč Božija je voda koja utoljava žeđ njegove duše. Reč Božija je svetiljka koja sija u tami, dok ne nastupi dan i ne useli se u srce. Takođe, Reč Božija je svetlost, to jest ona jasno i živo pokazuje čoveku u njegovom srcu sva dela Božija i Samog Boga. Bez Reči Božije čovek je duhovno gladan, žedan, slep i mrtav. Radi toga je Bog, Koji ljubi svakog čoveka, od samog postanka sveta, mnogo puta i na različite načine govorio našim precima preko proroka. Na posletku, Bog nam je govorio kroz Svog Jedinorodnog Sina, Isusa Hrista i, da bismo imali Reč Njegovu otkrivenu, zapovedio je bogoprosvećenim ljudima da je zapišu u sveštenim knjigama. Ove sveštene knjige se nazivaju Biblijom. Gotovo svi narodi na svetu imaju sveštene knjige na svojim jezicima. Stoga, da biste i vi mogli da imate Reč Božiju na svome jeziku, preveo sam za vas jednu knjigu iz Biblije, koju je napisao apostol Matej… Pored toga, reći ću vam da u ovoj knjizi postoji nekoliko reči koje ne izražavaju u potpunosti reči ruskog jezika; ovo stoga što u vašem jeziku ne postoje odgovarajući izrazi… Nemojte se vezivati samo za reči ovog prevoda, nego se trudite da proniknete u samo značenje i duh ove Božanske Reči. I ako neke reči ne možete da shvatite, pitajte nekoga ko zna, ili, bolje, usrdno molite Isusa Hrista, pa će vas On prosvetiti i urazumiti, jer Jevanđelje je uzvišena premudrost, te stoga i najučeniji čovek, sam po sebi, bez prosvećenja Božijeg, ne može u potpunosti da shvati duh ovog Pisma.

Braćo moja! Čitajte, pazite, verujte i ispunjavajte, umudrujte se i spasavajte se! Još od vas ištemo da se molite za nas, koji smo se oko ovoga potrudili, i nakon našeg odlaska odavde“.

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.