Glava I – Detinjstvo i mladost. Školovanje u Irkutsku

Dvadeset šestog avgusta 1797. godine, na dan praznovanja Vladimirske ikone Majke Božije, u vreme žetve, blagočestivim supružnicima Jevseviju i Tekli Popov rodio se sin. Prema pravoslavnom običaju osmoga dana po rođenju detetu su nadenuli ime Jovan, jer je toga dana praznovan spomen Jovana Postnika, Patrijarha Carigradskog. Porodica Popov živela je veoma skromno, ne razlikujući se ni odećom ni načinom života od svojih suseda – seljaka i kozaka. Otac, Jevsevije, bio je crkvenjak u hramu Svetog Ilije u sibirskom selu Anginsko, koje su u gornjem toku reke Lene podigli ruski doseljenici. Obale ove velike reke otkrili su ruski kozaci u prvoj polovini XVII veka. Brzo su se proširile vesti o veličanstvenim šumama punim divljači, o plodnoj zemlji pogodnoj za obradu, o divnim pašnjacima na obalama široke reke. Dva veka kasnije Rusi su se već odomaćili u tim krajevima.

Kada je Jovan navršio četiri godine, otac je počeo da ga uči da čita i piše. Dečak je brzo napredovao. Prve knjige na kojima je savladavao azbuku bile su Časoslov i Psaltir. U to vreme u sibirskoj oblasti pismeni ljudi predstavljali su retkost. Otac se radovao napretku sina, nadajući se da će vremenom moći da poveri malom Jovanu čitanje u hramu.

U avgustu 1803, kada je Jovan imao samo šest godina, njegov otac se upokojio. Majka je ostala sama sa četvoro dece. Da bi joj makar malo pomogao, očev brat, đakon Dimitrije, koji je takođe služio u crkvi Svetog Ilije, uzeo je Jovana kod sebe. Nastavio je da ga uči čitanju i pisanju, crkvenom pojanju, i tome kako da pravilno čita u crkvi.

Kada je dečak napunio sedam godina, stric Dimitrije mu je rekao da sada on sam pred Bogom odgovara za svoje postupke. Kao i svi drugi obavezan je da se priprema za pričešće, da posti i da se ispoveda. Te godine otac nastojatelj mu je poverio čitanje Apostola na Božićnoj Liturgiji. Razgovetno čitanje novog čteca dopalo se parohijanima, a zadovoljan je bio i nastojatelj. No, posebnu utehu doživela je majka: ohrabrena uspehom sina, sada se nadala da će ga postaviti za crkvenjaka umesto oca, kako bi imala oslonac za sebe i ostalu decu. No, bez bogoslovskog obrazovanja Jovan nije mogao da postane crkvenjak, a uz to bio je još i suviše mlad. Zato je trebalo da pođe na školovanje, a najbliža se nalazila u Irkutsku. Tamo je Jovan otputovao 1806. godine, kako bi se upisao u školu.

U Irkutsku, prestonici Istočnog Sibira, Jovanu je sve izgledalo zadivljujuće: mnoštvo ljudi, široke ulice, ostaci kozačkog drvenog utvrđenja sa sačuvanim natpisom o godini podizanja: 1661, kao i silna, bistra reka Angara na čijoj desnoj obali je grad podignut.

Na drugoj obali reke, četiri kilometra od grada, nalazio se Voznesenjski Inokentijev manastir, u koji su dolazili bogomolitelji iz čitavog Sibira kako bi se poklonili moštima svetitelja Inokentija, prvog Irkutskog episkopa i čudotvorca. Ovaj svetitelj je krajem sedamnaestog i početkom osamnaestog veka kao misionar prosvećivao Hristovom verom Jakute, Burjate i Tunguse, a smatran za pokrovitelja ne samo Irkutska, nego i čitavog Sibira. U Irkutsku osnovao školu za decu iz porodica različitog zvanja, gde su se spremali budući propovednici Reči Božije sibirskim narodima. U tu školu, koja je u međuvremenu prerasla u bogosloviju, stupio je i Jovan Popov.

Tu je dečak učio i radio u strogom monaškom duhu bogoslovije. Njeni đaci nisu bili razmaženi, nego naviknuti da podnose oskudicu i siromaštvo. Na jutarnju službu ustajali su nekoliko sati pre svitanja i čitav dan provodili su baveći se korisnim zanimanjima. I nastavnici i učenici živeli su u prizemlju velike kamene zgrade, dok su se na spratu nalazile učionice, biblioteka i crkva. Jovan je u ovoj školi trebalo da provede jedanaest godina kako bi izučio Sveto Pismo, istoriju Crkve, gramatiku, besedništvo, filosofiju, bogoslovlje i jezike: grčki, latinski, nemački i francuski. Svakoga meseca ocenjivan je napredak i vladanje. Učenici su bili u strahu: zbog nestašluka ili slabe ocene mogli su da budu surovo kažnjeni. Na to ih je podsećao strogi izgled kuvara koji je stajao na pragu sa snopom pruća. Morali da odgovaraju za svako kašnjenje, posebno na praznična bogosluženja. Kaznu za izostanak uspeha u učenju još su nekako i mogli da izbegnu, ali za nedolično ponašanje u crkvi – nikada. Jednom rečju, školovanje uopšte nije bilo lako.

Visoki, krupni i ćutljivi Jovan Popov, u debeloj rubaški kakvu su besplatno dobijali siromašniji đaci isprva je za svoje drugove bio predmet podsmeha i vređanja. Ali on nije mnogo mario za njihovo veselo i bučno društvo. Vremenom, međutim, ne samo da su se navikli na njegov strog karakter, nego su počeli i da ga uvažavaju zbog njegovog znanja i mudrosti. Učio je sa lakoćom i posle mesečnih ispita dobijao ocene odličan i ističe se. „Bio sam dobar đak – sećao se kasnije – ali svež raženi hleb nisam okusio sve dok nisam diplomirao“.

Slobodno vreme provodio je ili u biblioteci bogoslovije, ili kod strica. Naime, nedugo nakon što je Jovan Popov upisao bogosloviju, đakonu Dimitriju umrla je žena i on se preselio u Irkutsk, gde je postrižen u monaštvo sa imenom David. Stric je bio dobar časovničar i samouki mehaničar. Ovaj posao je privukao i njegovog mladog sinovca Jovana, koji je za kratko vreme takođe postao vešt mehaničar. U biblioteci je pronašao knjigu pod naslovom „Korišćenje čari prirode radi dobrobiti i zabave“. Prema uputstvima iz knjige Jovan je u jednoj od prostorija bogoslovije iznad peći napravio neobičan vodeni časovnik. Brojčanik od lista hartije, kazaljka od trske. Voda je, usled nedostatka bolje posude, bila nasuta u burence od brezove kore, odakle je kapljala na limeni listić koji je proizvodio nešto nalik na zvuk klatna, i svaki čas bi se začulo zvonce. Ova sprava je izazvala neobično interesovanje kod njegovih drugova, jer su časovnici u to vreme još predstavljali retkost. Drugi Jovanov pronalazak bili su džepni sunčani časovnici. Jednostavne konstrukcije i laki za izradu, oni su se uskoro pojavili kod mnogih njegovih drugova. No, on se bavio i ozbiljnijim stvarima.

Preosvećeni Mihailo, novi Irkutski arhijerej, rešio je da postavi časovnik na crkvenom zvoniku. Pozvan je majstor za izradu velikih časovnika po imenu Klim, kome su dali smeštaj u blizini bogoslovije, odmah pokraj ulaza u vladičanski dvor. Vladika je primetio jednog bogoslova koji je postao čest posetilac u Klimovoj majstorskoj radionici. Pozvavši upravu bogoslovije kod sebe na razgovor, episkop Mihailo je izrazio nezadovoljstvo zbog toga i zatražio je da ga obaveste o kome je reč. Ali sve se dobro završilo: bio je to jedan od najboljih učenika, Jovan Popov iz Anginskog. Časovničar se takođe pozitivno izrazio o mladiću, rekavši kako mu je drago što ima takvog pomoćnika. Sada je Jovan već pomagao majstoru uz odobrenje uprave bogoslovije: izrađivao je zupčanike i izučavao tajne časovničarskog zanata. Slobodno vreme posvećivao je konstruisanju muzičkih instrumenata: violine, harfe  i vergla.

Tokom školovanja u bogosloviji Jovan je dva puta menjao prezime. Da bi se napravila razlikova između mnogobrojnih Popovih, prezime je dobijalo dodatak prema mestu rođenja. Tako je Jovan postao Popov-Anginski. No da bi se još više uklonila sličnost učeničkih prezimena, rektor je smatrao za potrebno da gotovo svim učenicima sasvim promeni prezime. Neki su nova prezimena dobili i zbog toga što su stara smatrana za neprikladna: tako su se umesto Rasohina, Čirceva i Pljaskina pojavili Blagovidovi, Maljinini i Arhangelski. Prema svojim karakternim osobinama neki su dobijali prezimena Tihomirov ili Mirotvorcev. Prema rektorovoj zamisli jedan učenik je trebalo da dobije prezime Venijaminov, u spomen na nedavno upokojenog Irkutskog episkopa Venijamina. Osobine pokojnog vladike svima su bile dobro poznate: dostojanstveno držanje, prosvećen um, ljubav prema knjigama. Razmišljajući o tome kome bi trebalo dati takvo prezime i ko ponajviše zaslužuje da ga nosi, rektor se zaustavio na učeniku Popovu-Anginskom i doneo rešenje: mladić je od tada postao Jovan Venijaminov.

Pred kraj školovanja Jovan je morao donese odluku o svom daljem životu: da li da bude oženjeni sveštenik, ili da se zamonaši. Poslednja zima njegovog školovanja bila je veoma duga. Gotovo do kraja aprila niz reku Angu plovile su sante leda, pa je bila komunikacija između manastira, u kome je živeo Jovanov duhovni otac, i bogoslovije bila sasvim onemogućena. Tako je kasnije iz razgovora sa svojim duhovnikom saznao da je ovaj imao nameru da ga zamonaši.

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.