„Živećemo u raju…“ V deo – Nostalgija za rajem. Hrišćani, braćo, Hristos dolazi!

„Živećemo u raju…“ V deo – Nostalgija za rajem. Hrišćani, braćo, Hristos dolazi!

Prvi deo…
Drugi deo…
Treći deo…
Četvrti deo…

Između ostalog, žitelje Konga Pravoslavlju privlači obilje čuda, koji se događaju u našoj crkvi. Kao u vremena prvih hrišćana, Gospod obilno izliva Svoju blagodat, pomažući našem narodu da poveruje.

– Recite nam, molim vas, za neke od njih.

– Kod moje seste Tekla, u skitu, postoji škola za devojčice. Jedna od učenica uzela je od učitelja knjigu na čitanje – katihizis. Ubrzo je devojčica umrla, a učitelj je zatim počeo da pita: „Devojčica je uzela knjigu, gde je ta knjiga sada?“ Treba reći da su knjige u Africi retkosti i dragocenost. Knjiga je bila imovina škole i njen gubitak bi se nadoknadio prihodima učitelja, pri čemu je ona bila jednaka njegovoj mesečnoj zaradi. Učitelj je bio veoma potresen, ne znaju kako i gde da nađe knjigu. I eto moja sestra je sanjala kako ta devojčica govori: „Ne brini se, doneću knjigu“.
Kroz nekoliko dana, učitelj je nalazeći se u školi, video da je došla neka devojčica, ali je nije prepoznao. Ona je rekla: „Učitelju, uzmite knjigu“. Dala je knjigu i nestala na njegove oči.
Jednom su u skit došli lopovi. Oni su mislili da uđu u skit i se isteraju odatle. Počeli su da se penju preko ograde i odjednom tu u vazduhu videli iznad krova starca koji je strogo gledao na njih. Afrikanci veruju u magiju, i zato su lopovi rekli: „Ti ljudi u skitu su magovi. Njihov poglavica je sve video i sada želi da nas ubije. Bežimo odavde.“ Oni su otišli u grad i tamo sve rekli. Ti iskazi su došli do moje sestre i iz opisa je shvatila da je starac, koji se javio lopovima – Sveti Nektarije Eginski, u čiju čast je skit i nazvan.
Čuda je mnogo i po njima ljudi vide da je Pravoslavlje – nešto istinsko i autentično.

– Šta bi mogli da kažete o crnokožnim stanovnicima Zapada? Često se ne osećaju kao deo te kulture u kojoj žive. Ali još manje osećaju pripadnost kulturi Afrike.

– Kakvo pravilno pitanje! Smatram da se čovek koji se ne oseća na Zemlji kao svoj, više od svega priprema za život u Raju. To je jedinstvena istina koju je u stanju da primi. Tak je bilo i sa Avraamom. Gospod je rekao: „Idi odavde, idi tamo“. Avraam nije znao gde ide; tako isto i mi.
Može biti da je to loše, ali ja nemam nostalgiju za svojom otadžbinom. Ja tugujem za Rajem, za Carstvom Nebeskim. Zaboravljam na Kongo, zaboravljam na grčku. Tako i crnci koji žive u Americi, Jamajci, Haitiju – imaju sve što je neophodno za tugu za Rajem. Najlakše bi bilo uloviti svu tu ribu u mreže Božije, ali za to je neophodno ići njima sa propovedanjem. Tako je bilo i sa Samarjankom iz Jevanđelja kod bunara. Hristos je rekao. „Dolazi vreme kada će se poklanjati Ocu ne samo na ovoj gori i ne samo u Jerusalimu“, već „u Duhu i Istini“.

– Šta po Vama, svet ne zna o Africi, u čemu je najmanje razume?

– Postavili ste pitanje kome planiram da posvetim celu knjigu. Ona mi je cela već u glavi. Počinje sa pričom o jednom čoveku, Grku, istinskom misionaru – ocu Atanasiju Anfidesu. Šezdesetih godina on je otišao u Afriku da bi propovedao Hrista. Tamo je bio malo vremena, ali je uspeo da sazna glavno o Africi, da shvati njenu suštinu. Vrativši se u Grčku on se upoznao sa grčkim misionarima, koji su išli u Afriku.
On ih je pitao: „gde idete?“.
„Idemo da obraćamo Afrikance u hrišćanstvo“.
Nasmejavši se on im je rekao: „Vi, vi sami ćete postati hrišćani, jer nećete uspeti da izgovorite ni reč, gledajući – a Afrikanci su već usvojili to što ste rekli. Oni su već hrišćani. Oni žive hrišćanski: u ljubavi, smirenju i poslušanju. Kroz nekoliko godina Afrika će cela biti pravoslavna. Idem u Indiju, indusima i muslimanima sa njihovim milionima bogova.“
Ostavivši Afriku otišao je u Indiju. To je početak moje nove knjige. Grcima nije lako da čuju tu istinu.
Želim još da govorim ne o Africi, već o svima nama. Sve što radimo mora služiti Raju. Još kao mirjanin trudio sam se da veoma služim ljudima, ne obraćajući skoro nikakvu pažnju sopstvenoj porodici. Uvek noseći pomoć negde drugima, što je naravno žalostilo moju ženu. Podsećao sam je da pomažemo drugima, i da će Gospod, videvši to, pomoći i nama. Kada sam primio sveštenički čin, došao nam je u goste jedan prozorljivi sveštenik i rekao: „Više ljubi Boga i više Mu služi“. Ali ja sam uvek ljubio Boga. Činilo mi se služeći ljudima samim tim služim Bogu, ali na kraju sam otkrio, da nije u tome bila volja Božija. Njegova volja je u tome da pre svega služimo upravo Njemu. Zato obraćajući se Bogu, uvek treba govoriti: „Da bude volja Tvoja“.
Svi i svuda rasuđuju o globalizmu, o jedinstvenom svetu. I sledbenici i protivnici tog procesa navode svoje argumente, kako istinske, tako i lažne, ali budućnost nije poznata ni jednima ni drugima. Mi hrišćani imamo svetsko jedinstvo kroz Čašu Hristovu, kroz primanje Njegovog Tela i Krvi.
Prvi hrišćani su prodavali svoje imanje i žili svi zajedno. To je bilo istinsko jedinstvo, ali na nivou odnosa među narodima to je nemoguće postići, jer smo svi egoisti. I samo Hristos može da izmeni u nama tu osnovnu usmerenost. Sve mora da se zida na Njemu.
Jehovini svedoci ponekada govore. „Prodajte svoje imanje i dajte da se okupljamo zajedno, kao prvi hrišćani, jer ćemo uskoro biti uzneseni u telu na nebo“. To je takođe jedan od oblika globalizacije – lažan oblik. Istinsko jedinstvo je u bratstvu, ali koje svojim naporima ne možeš postići, jer smo različiti. To nam može dati samo Hristos. Što se tiče zemaljskih lidera i vladara, hrišćani to ne mogu da smatraju svojim delom. Mi znamo da istinski život nije tamo i da on počinje sa dolaskom Gospodnjim.
Hrišćani, braćo, živite kako zapovedaju proroštva. Hristos dolazi!

http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=1704&do_action=viewdoc

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *