„Živećemo u raju…“ II deo – O ocu Kozmi Grigorijatskom, Apostolu Konga

„Živećemo u raju…“ II deo – O ocu Kozmi Grigorijatskom, Apostolu Konga

Prvi deo…
Treći deo…
Četvrti deo…

– Pomenuli ste oca Kozmu Aslanidisa, koga nazivaju „apostolom Zaira“ (danas se ta zemlja zove Kongo – prim.prev.). vi ste bili njegov duhovni sin? Da li bi mogli da nam kažete nešto o njemu?

– Da, naravno. Po poreklu otac Kozma je Grk, i prvi put je došao u Zair kao mirjanin. Tada se zvao Joanis, a mi smo ga zvali Janis. On je kod nas po selima izgradio mnogo hramova i svi su ga veoma voleli. Zatim se vratio u Grčku, postao jeromonah i 1977. godine ponovo došao u Afriku, na čelu pravoslavne misije. Ja sam tada još učio u školi, ali me je uzeo sebi za sekretara. Sa njim i sa još nekoliko mladih ljudi živeo sam u misionarskom centru. Svako od nas je ispunjavao svoj posao.
Otac Kozma je bio tako energičan i hrabar čovek, radio je sve veoma brzo. Ako bi rekao: „Očisti pod“, očekivao je da neće ni uspeti da završi rečenicu, a ti ćeš se već uhvatiti za metlu. Govorio je: „Treba da isečemo drva“, smatrajući da dok on bude ustao sa stola, ti ćeš već raseći prvu cepanicu.
Bio je praktičan, nikada nije davao nepromišljena obećanja i nije gubio vreme uzalud. Otpočevši gradnju, planirao je da ga završi kroz par meseci. To mi je odgovaralo po karakteru, ali ostale, koji su radili sa njim, takav sistem je iscrpljivao. Neki ga nisu razumeli, tugovali su: „On sve požuruje, želi sve da uradi u jedan mah“. Drugi su osećali koji je duh u njemu, između ostalih i ja.
Planovi i projekti oca Kozme uvek su uspešno završavani. Njega nisu zaustavljala ni teška vremena, ni nezgodan trenutak, ni vreme, ni rat, nikakve druge prepreke i potrebe. Dešava e da čovek govori: „Glava me boli“, ili „Vreme je loše“, ili „Smeta mi nešto da radim“. Za oca Kozmu takvi problemi nisu postojali. On je bio slobodan, kao prorok, ništa nije moglo da ga zaustavi. Nailazeći na putovanjima na barikade, postavljene zbog političkih ili građanskih sukoba, on nije obraćao pažnju na njih – jednostavno je išao napred i to je to. Zaustavljajući se pred blokadom, nudio je dežurnima jelo i govorio: „Ja sam na vašoj strani, na vašoj strani“. Takav je bio čovek, zato je sve i uspevao.
Mnogo puta sam putovao sa o.Kozmom po selima. Gde god bi došao trudio se da lokalnim stanovnicima govori o Pravoslavlju, uvek je pokazivao veliku ljubav prema ljudima, brigu za njih. Sabirao je u gradovima mnoštvo mališana, da bi im dao obrazovanje. Oni su mu bili kao rod rođeni, duboko je preživljavao kada nisu davali ispite, kada nisu hteli da uče. Uvek je govorio: „Svaki dan se kreći malo-malo napred, na jedan korak“. Nažalost, kod te seoske dece bio je drugi mentalitet, o o.Kozma nije bio svestan da ima posla sa seoskom psihologijom. Našavši se u gradu i obuvši na noge cipele, a na ruku sat, deca su smatrala da su već sve postigli i da ne treba da se uči dalje. Gradska deca nisu tako razmišljala i trudili su se da uče. Oca Kozmu je takva situacija uvek pogađala ali nije odustajao, bio je istinski otac toj deci.
Nikada nije bio pohlepan, novac nije imao kod sebe, pomagao je svima. Ako bi ti imao problem, on bi ga rešio istog trenutka, nisi čak ni uspevao da objasniš do kraja o čemu se radi. To je bio dar Božiji, upravo su problemi i postojali radi njega – da bi ih on rešavao. On je čak i žalio kada problema nije bilo, i kada nije bilo šta za rešavanje. Ponekada su mu ljudi govorili laži, lagali da im je nešto veoma potrebno; ali proživevši neko vreme u Zairu on je to shvatio i počeo da razlikuje gde je istina, a gde je jednostavno pokušaj da ga iskoriste. U početku se dešavalo da ga vrte oko prsta, ali kasnije, kada bi mu neko o sebi govorio tužnu priču, on je govorio: „Dobro, hajdemo kod tebe kući“. Napuštao je posao i išao u dom tog čoveka da proveri da li je rekao istinu. Ubedivši se da je čovek rekao istinu, davao mu je sve što je neophodno. Bio je veoma pravedan.
Otac Kozma nije delio ljude na kategorije: da li je neko pravoslavan ili ne, dobar ili loš. Dešavalo se da mu dođu ljudi i govore: „Budite na oprezu. Taj i taj je lopov, lažov i zločinac“. Otac Kozma iako je i slušao to što su mu govorili, radio je po svome. Čak je i pozdravljao lopova. Pitao ga je: „Šta ti je potrebno, šta želiš? Evo uradi ovo i onda uzmi što ti je potrebno.“ Na taj način je proveravao čoveka – da li će se promeniti li će ostati lopov. Ako bi se čovek ispravljao, otac Kozma je bio bezmerno srećan. Ako ne, onda mu je otac Kozma govorio: „Znači čuo sam istinu o tebi. Ali morao sam da se ubedim sam.“
Jednom su na poljima, koja su pripadala misiji, uhvatili lopova. Otac Kozma ga je stavio u svoj auto i odvezao njegovom domu, ženi i rekao joj: „Tvoj muž je lopov. Evo kukuruznih klipova koje je ukrao.“ Žena je odgovorila: „Naravno. Noću krade a ujutro to nosimo na pijacu i prodajemo.“ Otac Kozma ga je upozorio: „Ako još jednom ukradeš, ići ćeš u zatvor.“ On je uvek davao lopovima šansu da započnu novi život, nikoga nije slao u zatvor odmah.
Otac Kozma se uvek trudio da pomogne svima, da celog sebe preda, ničega se nije bojao jer je u njemu živeo Bog. Nikada neće reći: „To je nemoguće učiniti“. Upravo suprotno, uvek je govorio: „Daj da probamo“. Nažalost, morao sam da ga napustim: imao sam za cilj da pređem u Grčku da studiram. On je tugovao što odlazim. Nakon tri godine on je poginuo u nesreći, ali je pred smrt došao u grčku. On mi je tada rekao: „Ti si moje dete. Ne zaboravljaj svoju otadžbinu. Mi smo tuđinci u tvojoj zemlji. Nekada ćemo ipak otići odande, a ti moraš da se vratiš kući.“ On je želeo da se vratim u Kongo i da zauzmem njegovo mesto, ali nakon njegovog kraja u misiji se smenilo rukovodstvo i nisu mi blagoslovili da se vratim.
Niko ne bi mogao da ponovi to delo koje je uspeo o.Kozma. za trinaest godina je uradio koliko neko ne može ni za trideset. Takav je bio čovek.

– Kako je umro o.Kozma?

– Išao je autom, žurio je da dođe do grada nakon trista kilometara puta. Put je bio prazan, nikakvog kretanja, i on je išao brzo – on je sve radio brzo. Na prednjem sedištu pored je sedeo jedan moj rođak, a nazad – Dionisije Kivetos, grčki konzul. Odjednom ni od kuda iskočio je kamion i udario u auto sa strane, auto se mnogo puta prevrnuo i bio je sav zgužvan. U trenutku havarije o.Kozma je pevao otpust svom Svetom pokrovitelju – Sv. Kozmi Etolskom. Na čudesan način moj rođak je prošao samo sa potresom mozga, grčki konzul nije imao ni ogrebotine. Ali sam o.Kozma je poginuo u trenutku. Takva je bila volja Božija.
Otac Kozma je uvek sa sobom nosio svete predmete – Putir, Sveto miro i sve što je neophodno za Krštenje. Pri udesu sve to se izgubilo, odletelo daleko u polje, ali to onda niko nije primetio. Kroz nekoliko dana stanovnici najbližeg sela su našli miro. Nisu znali šta je to, pomislili su – ulje i odlučili: „Danas ćemo obrok da spremimo na ulju.“Neko je pronašao Putir i obradovao se: „Sada ćemo vodu piti iz zlatne čaše“. Otac Kozma im se javio te iste noći sa rečima: „To je sveto ulje. Ako se usudiš da spremaš na njemu, umrećeš“. I drugome „Ta čaša je – sveta, ona nije za tebe. Moraš je odneti sveštenicima u misiju u Kolveziju“.
U polju su se našli i drugi svešteni predmeti, ali su stanovnici tog sela bili siromašni, misija je bila daleko, nije bilo novca za put za svakoga, zato su sakupili novac za put za jednog i poslali ga sa svim stvarima u Kolvezi. Čovek ih je dovezao, drhteći od glave do pete: „Dolazio nam je sveštenik i govorio sa nama. Evo stvari koje je zapovedio da predamo.“ Svi su videli da je u pitanju javno čudo. Misioneri su napunili auto proizvodima, uljem, stvarima za domaćinstvo i odvezli tog čoveka u njegovo selo sa darovima. Kasnije su žitelji sela prošli katehizaciju i sada grade hram. Vidite kakvo se čudo dogodilo! Čak i smrt ga nije zaustavila. Drugog oca Kozmu nećeš naći.

http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=1693&do_action=viewdoc

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *