„Živećemo u raju…“ I deo – istorija Pravoslavne Vere na afričkom kontinentu

„Živećemo u raju…“ I deo – istorija Pravoslavne Vere na afričkom kontinentu

Drugi deo…
Treći deo…
Četvrti deo…

Boraveći u Grčkoj, novinar časopisa „Road to Emmaus“ napravio je intervju sa ocem Teotimom, duhovnim čedom oca Kozme Aslanidisa, „apostola Zaira“, monaha grigorijatskog svetogorskog manastira.

– Oče Teotime, recite nam, molim vas na početku o istoriji prvih hrišćana Afrike.

– Neophodno je odmah reći ono što ni kod koga ne izaziva sumnje. Hristos je u Svom zemaljskom životu boravio u Mesopotamiji i Egiptu, tj. na teritoriji svega dva kontinenta, od kojih je jedan – Afrika. Za nas je to neprocenjivi znak blagoslova Božijeg…

Dalje. Rimljanima, koji su vodili Hrista na raspeće bilo je neophodno da nađu ne-Judejca koji bi pomogao da se nosi krst. Zahtevi ritualne čistoće zabranjivali su Judejima da se dotaknu krsta. Zato, uvidevši čoveka crne boje kože, odlučili su da je on stranac, zaustavili ga i zapovedili da uzme krst. Taj čovek je bio Simon Kirinejac iz zemlje, koja se danas naziva Libija. U Jevanđelju od Marka je rečeno da je on imao dva sina, Rufa i Aleksandra. Po pravoslavnom predanju, jedan od dva učenika koji su susreli Gospoda na putu za Emaus nakon Njegovog Vaskrsenja bio je Kleopa, a drugi – Simonov sin, Aleksandar.

– Da li je Simon bio sledbenik Gospodnji već u trenutku Njegovog raspeća?

– Ne, on se tamo našao slučajno. On nije mogao da se nalazi pored Gospoda, da Ga prati, jer judejska tradicija zabranjuje strancu, čoveku tuđe krvi da pripada religioznoj grupi Judejaca. Međutim mnogi stranci – setimo se rimskog kapetana i žene – Hananejke – znali su za Hrista, iako i nisu ulazili u krug Njegovih učenika. To jest, postoji verovatnoća da su Simonova deca bila Hristovi sledbenici, da tako kažemo „sa rastojanja“. U svakom slučaju, tog dana, na putu za Emaus, Aleksandar nije bio samo prolaznik. On je već na neki način bio povezan sa hrišćanskom zajednicom, jer je govorio o Hristu sa Kleopom.

Sem toga, u 13. glavi Dela Apostolskih pominje se Simon, koji se naziva Crnac (to jest crnokožac), a dalje u Delima apostolskim, Filip uči veri evnuha etiopijske carice Kandakije.

– Dali bi mogli da nam kažete o širenju hrišćanstva u Africi u kasnija vremena? Poznato je da su u Severnoj Africi živeli oci – pustinjaci. Koliko daleko na jug je prodrlo hrišćanstvo u prvim vekovima nakon Hristovog Rođenja?

– To je tema moje druge knjige, koja je napisana na grčkom. Od dana osnivanja Aleksandrijske Crkve od strane Jevanđeliste Marka, do naših dana, do sadašnjeg Patrijarha Petra VII, bilo je 111 patrijaraha aleksandrijskih, koji su smenjivali jedan drugog. Istorija hrišćanstva u Africi u pismenom izlaganja obuhvatila bi mnoštvo tomova.

Ali zašto se Sveti Marko smatra osnivačem Aleksandrijske patrijaršije? Zašto su ga tamo prihvatili? Iz razloga što su njegovi roditelji – Judeji imali afričke korene, njihovi preci su takođe živeli u Kirineji, eto i on se uputio da propoveda upravo u Africi. Afrička Crkva, Aleksandrijska patrijaršija je drevnija od grčke Crkve. Šta je razlog? Razlog je u tome što se Sveti Marko nalazio u Aleksandriji pre nego se Apostol Petar uputio u Grčku. Zbog toga je Aleksandrijska Patrijaršija živela pod patrijarhom već početkom prvog veka, kada u Grčkoj episkopa nije još ni bilo. To je bio prvi period postojanja hrišćanstva u Africi.

Međutim, govoreći o Africi prvog veka, nemamo u vidu teritorije južne Sahare, gde u ta vremena još nije bilo gradova. Razbacano tamo-amo mala plemena su živela isto kao i starosedelačka plemena Severne Amerike. Kada je u Severnu Ameriku prvi put došlo hrišćanstvo, stanovništvo je tamo u osnovi poštovalo lokalne plemenske kultove, iako je bilo i onih, koji su se poklanjali grčkim i rimskim bogovima. A do sedmog veka Severna Afrika, naravno, nije bila 100% hrišćanska, ali se hrišćanstvo već čvrsto ukorenilo u tim zemljama.

– Grčki istoričar i novinar, Georgije Aleksandru pokazao je da je u prvom veku mnoštvo ljudi putovalo u Afriku južnije od Sahare, tj. trgovački putevi su u tom smeru bili veoma razvijeni i široki. Šta mislite, da li je moglo posredstvom tih puteva da se ostvari misionarsko delo?

– U potpunosti je moguće da su neki hrišćani i do sedmog veka išli južnije od Sahare, ali ni usmenih, ni pisanih predanja koji svedoče o tome nema, to jest, mi jednostavno ne znamo šta se zaista dogodilo. U sedmom veku otpočeo je dugi period ratova između stanovništva Afrike južnije od Sahare i muslimana, i zato je evropskim hrišćanima tamo put praktično bio zatvoren. Afrikanci bojeći se stranog upada nisu puštali strance k sebi. I tek kada su se javile države počela je da se razvija trgovina i razmena. Na taj način, prvo pominjanje hrišćanstva u tom delu Afrike, o kome sada govorimo, vezuje e sa sedmi vek.

Pri razaranju Aleksandrije nestalo je mnoštvo ranohrišćanskih tekstova i pismenih svedočenja. Zato istorijski put Afrike mi jasno predstavljamo sebi tek od sedamnaestog veka. Sa širenjem islama i upadom Arapa – muslimana na sever afričkog kontinenta pred mnogim hrišćanima i onima koji su se držali lokalnih kultova nastao je izbor: primiti islam ili umreti. I hrišćani, i sledbenici lokalnih religija morali su da se spasavaju bekstvom. Tada je i otpočela masovna migracija na jug Afrike. Mnogi su umirali na putu. Oni koji su ostali, pomešali su se sa arapskim osvajačima, i eto zašto kod nas u Severnoj Africi ima mulata. Sadašnji severno-afrikanci nisu, strogo govoreći, Afrikanci, pri čemu mislim na sve. To je mešavina Evropljana, Afrikanaca i Arapa – muslimana. Kao posledica nastupa islama, Afrika južnije od Sahare je stupila u novu epohu.

– A zar oci pustinjaci i rani hrišćani Severne Afrike nisu pripadali tom društvu, koje je smestilo u sebe mnoštvo kultura? Pa Aleksandrija i drugi sverevno-afrički gradovi bili su centri grčko-rimske kulture, oko svih obala se vodila trgovina nečuvenih razmera.

– Da, Severna Afrika je uvek imala ulogu kotla za mešanje – Afrikanci su se vekovima mešali sa Rimljanima, Grcima, Jevrejima.

– Šta se dogodilo sa hrišćanima na jugu nakon upada muslimana?

– Održavši pobedu u političkom smislu, islam nije mogao do kraja da iskoreni hrišćanstvo na severu Afrike. Već sam govorio da se kod nas, kao i u Jerusalimu, sačuvao neprekidno prejemstvo aleksandrijskih patrijaraha. Položaj hrišćana koji su ostali bilo je nalik na situaciju koja je sada u Palestini: hrišćane su odatle jednostavno istisli; ili u Saudijskoj Arabiji gde se Pravoslavna Crkva nalazi pod zabranom, iako male grupice hrišćana i mogu da se okupljaju radi molitve nezvanično.

Oni koji su bežali na jug sačuvali su svoju hrišćansku veru ili su se slili u lokalna paganska plemena. Većina onih koji su ostali hrišćani – skrasili su se u Etiopiji i Eritreji – zemljama koje su u to vreme bile hrišćanske. Etiopski hrišćani su kopti; njih je Gospod prosvetio darovavši im pismenost. Do tada u Africi južnije od Sahare pismenosti nije bilo, predanja su se prenosila usmeno. I tek je u Etiopiji postojala pismenost. Hrišćani koji su otišli dalje od Etiopije, moguće je, održavali su se još nekoliko pokoljenja, ali na kraju krajeva, njihova vera se rastopila u lokalnim kultovima.

– Da li je ostalo neko svedočanstvo iz tih ranohrišćnaskih vremena?

– Ne, samo u Etiopiji. Tim ne manje, čuvši Istinu, Afrikanci veoma lako postaju hrišćani. Religioznost Afrikanaca je usmerena ka drugom svetu, i to je u nekom smislu zbližava sa Pravoslavljem.

– Hteli bi još da se vratimo tom pitanju, a sada dozvolite mi da unekoliko promenimo temu i da Vas zamolimo da nam kažete – kada ste i kako postali pravoslavni hrišćanin?

– Ja sam iz Konga, ranije se ta zemlja zvala Zair. 70-ih godina prošlog veka u moj rodni gradić Kolvezi došli su misionari iz Grčke, podigli hram u vizantijskom stilu. Na putu u školu, mi, deca, smo uvek prolazili pored hrama i jednom, gledajući na krstove, rešio sam da uđem da pogledam šta tamo ima. Verni iz tog hrama su nam rekli: „Dođite u nedelju na službu“. Došao sam na Liturgiju i osetio umiljenje. Te godine sam napunio dvanaest. I odlučio sam da postanem pravoslavan. Prošao sam katihizaciju, primio Krštenje, dali su mi krstić. Nakon toga sam otišao kući i saopštio rođacima: „Od ovoga dana sredom i petkom postimo“ (smeje se).

Za Afrikance Pravoslavlje je – vera u kojoj ljudi poste sredom i petkom. Ako svim znaju da si pravoslavan, onda bez imalo sumnje govore: „Danas je sreda, on neće jesti“. A ako u sredu ili petak jedeš meso ili ribu, nepravoslavni će reći: „On nije pravoslavan, on je lažov“. Vremenom je cela moja porodica primila Pravoslavlje, sem moja dva starija brata koji su u to vreme napustili roditeljski dom. Roditelji i osam mojih braće i sestara postali su pravoslavni.

Prvi misionar u Kolveziju bio je o.Amfilohije Cuhos, on sada živi na Rodosu. Ima oko sedamdeset godina. To je čovek svetog života. 1986. godine dve grčke monahinje, koja su nam pomagale u Africi, povele su sa sobom moju sestru Teklu u manastir na ostrvu Kalimnos, i ona je tamo živela 16 godina, postavši prva pravoslavna monahinja – Afrikanka. Ja sam tada radio sa o. Kozmom iz Svetogorskog manastira Grigorijat i bio upoznat sa grčkim episkopom koji je rukovodio seminarijom u Zairu. Bez obzira na moj uzrast, dozvolili su mi da budem na časovima, da slušam. Na predavanjima sam ćutao, ali kada su seminaristi trebali da daju završne ispite, učitelji sumi rekli: „Ako želiš, možeš i ti polagati ispite“. Rešio sam da probam i položio sam ih sve.

Oni koji su bili stariji postali su sveštenici, a meni je, zbog mladosti, episkop predložio da odem u grčku da studiram. Završivši srednju školu u zairu, u početku sam otišao na Svetu Goru, u manastir Simonopetra, a zatim u eparhiju Pirgos na Peloponezu. Tamo sam naučio grčki jezik. Zatim sam otišao da izučavam bogoslovlje na Atinskom univerzitetu.

Imao sam misao da budem monah, ali su mi roditelji pred svoju smrt rekli: „Moraš da se oženiš“. Nikada nisam zabrinjavao roditelje, pa sam tada pomislio: „Ako ih sada ne poslušam, oni će umreti ožalošćeni“. I odgovorio sam: „Dobro, izaberite devojku, koja vam je po duši, i pošaljite mi je. Ali mora da zna, da se spremam da budem sveštenik.“ Devojka je došla i uzeli smo se. Uveren sam da su roditelji otišli u drugi svet spokojne duše.

Po volji Božijoj sada sam sveštenik, živim ovde, u Atini, služim u hramu Svetog Apostola Tome. Sestra Tekla se vratila sa misijom u Zair. Ona ikonopiše, šije za Crkvu. Pokušava još i da podigne skit u Zairu da li je to veoma teško učiniti.

nastavak sledi…

http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=1693&do_action=viewdoc

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *