Zašto propovedati Jevanđelje? – Jeromonah Damaskin Kristensen

Zašto propovedati Jevanđelje? – Jeromonah Damaskin Kristensen

Predlažemo da pročitate misli oca Damaskina Kristensena na veoma aktuelnu temu – temu propovedi, temu misije Crkve. Svi mi smo svesni da je potrebno da se glas Crkve čuje u zaglušujućoj buci površnih i nekontrolisanih informacija, žute štampe, crnih hronika, sujeverja… Duhovni sin jeromonaha Serafima Rouza nam govori upravo o načinu na koji je potrebno da svi mi, kao čeda Crkve, to radimo. Briga o Crkvi nije delo „nekog tamo“, to je delo svih nas jer je Crkva naša Majka: Ako smo mi hladni i ravnodušni; ako je naš odgovor na potrebu za hrišćanskim odgovorom onima koji su očajni: „Koga briga? Neka neko drugi to uradi; mene mrzi“  – onda smo mi so koja je izgubila svoj ukus i ne valja nizašta drugo do da bude izbačena napolje (Mat. 5,13).

Tema današnje konferencije „Propovedanje Jevanđelja o Hristu u savremenom društvu“ je relevantna svakome ovde, ne samo onima koji su pozvani da propovedaju tokom Liturgije, sa Amvona. Svako od nas je pozvan da propoveda Jevanđelje, na prvom mestu svedočeći ga svojim življenjem, a drugo – učinvši ga dostupnim drugima. Ovog jutra, ja ću govoriti o tome zašto bismo mi trebali da propovedamo Jevanđelje, o preduslovima za propovedanje Jevanđelja, i konačno o tome kako ga svedočiti svojim životima.

Jevanđelje je, naravno, srž poruke o hrišćanskoj veri, tačnije radosna vest da je Hristos spasao čovečanstvo od večite posledice greha, da je On prebrodio centralni problem sveta – smrt, i telesnu i duhovnu – Svojim otelotvorenjem, smrću i vaskrsenjem.

U uvodnom delu teme propovedanja Jevanđelja, prvo pitanje koje se nameće je: Zašto bismo mi trebali da propovedamo Jevanđelje o Hristu u savremenom društvu?

Zašto, zaista, kada izgleda da protestanti to rade mnogo bolje? Oni imaju te ‘evanđeoske programe’, ‘evangelizatore’ koji pune fudbalske stadione, imaju ‘mega-crkve’, posebne TV kanale, hrišćanske knjižare, hrišćansku muzičku produkciju, i sav novac koji mogu poželeti. Mi pravoslavni u Americi se ne možemo ni uporediti sa njima. Zašto se mi ne bismo samo usmerili na naše predivne službe i na svoju ulogu u društvu, a neka evangelisti propovedaju ‘necrkvenim’ ljudima? Odgovor na ovo pitanje je da Protestanti, kao ni Rimokatolici, ne propovedaju celo, sveobuhvatno i neiskvareno Jevanđelje o Hristu. Samo pravoslavna Crkva to može, jer pravoslavna Crkva je istinita Crkva koju je Hristos osnovao, a koja nastavlja do dana današnjeg u kontinuiranom, neprekinutom nizu – Sveto Apostolsko Predanje. Ovo je ta Crkva koju, po Hristovom obećanju, ni vrata Adova neće nadvladati (Mat. 16,18). Tik pred Svoje raspeće, Hristos je rekao Svojim učenicima da će Duh Sveti doći i uvesti ih u svu istinu. To obećanje se zaista ispunilo posle Hristovog vaskrsenja. Ali ono nije prestalo da se ispunjava po upokojenju Njegovih Apostola. Hristos je nastavio da ispunjava to obećanje tokom dve hiljade godina uspona i progonstava; On to i sada radi, i On će nastaviti sve do Svog drugog dolaska. Tokom istorije naše Crkve, jeretični carevi, sveštenici, vladike pa čak i patrijarsi su pretili da unište čistotu pravoslavne vere, ali pod vođstvom Duha Svetoga crkva se očuvala u istini, i jeresi su prevaziđene. Ne-pravoslavne hrišćanske crkve su sačuvale samo deo istine originalne hrišćanske vere. Ali štagod oni imali od istine – bilo da je to Sveto Pismo, dogmati o Svetoj Trojici ili dogmati o Hristovom Otelotvorenju – oni su to primili od izvorne, Apostolske Crkve, Pravoslavne crkve, bez obzira da li oni to priznaju ili ne. Jer, da ponovim, oni imaju samo deo istine, a ostalo su upropastili svojim odvojenjem od istinske Crkve koju je Hristos ustanovio. Samo je pravoslavna Crkva riznica izvornog Jevanđelja i nepromenjene slike Hrista!

Ovo je, dakle, razlog zašto su Pravoslavni hrišćani pozvani da propovedaju Jevanđelje o Hristu. Mi imamo nešto da damo što niko drugi van Crkve ne može da da. Sobzirom da je hrišćanska vera jedina istinita vera, i da je Pravoslavna vera jedini vid te istinite vere, samo mi možemo dati u punini tu Istinu čovečanstvu koje istražuje i u sadašnjosti. Bilo bi sebično sa naše strane da ga zadržavamo za sebe. Da, mi treba da marimo za naše predivne crkvene službe, koje su centar našeg života jer mi smo molitveno Telo Hristovo; i da, mi treba da imamo svoju ulogu u društvu, jer mi treba da imamo zajedništvo i sa ostalim članovima Hristovog Tela. Ali, uporedo sa ovim, mi smo pozvani da delimo svoju veru, da je nudimo svima kojima još nije dat ogroman dar da budu deo Hristove istinite Crkve. Ovo je ogromna odgovornost, i vreme je da Pravoslavni hrišćani u ovoj zemlji naprave iskorak prema njoj. Naravno, mnogo je već učinjeno i čini se i sada. Samo u prethodnih 25 godina od kako sam ja otkrio Pravoslavlje, video sam ogroman rast u Parvoslavnom misionarenju u ovoj zemlji. Ali mi možemo da učinimo mnogo više, i to je ono na šta sada obraćamo pažnju i ono o čemu razgovaramo danas.

Tokom ranih 1960-tih, kada je su-osnivač našeg bratstva Svetog Germana, otac Serafim (tadašnji Judžin) Rouz radio u pravoslavnoj knjižari našeg bratstava u San Francisku, njegov Vladika – sveti Jovan Šangajski i Sanfranciskanski je ušao unutra, kao i obično. O. Serafim je upitao sv. Jovana pitanje o kome je umovao: „Skoro svim narodima na svetu je propovedano Jevanđelje. Da li to znači da je uskoro kraj sveta, kao što piše u Svetom pismu?“[1] „Ne,“ odgovorio je sv. Jovan. „Jevanđelje o Hristu mora biti propovedano na svim jezicima celog sveta u Pravoslavnom sadržaju. Tek će tada kraj doći.“[2] Ovo je predivna misao za razmišljanje. Sveti Jovan, koji je u drugim prilikama pokazao da ima dar proroštva, pokazuje nam da ne možemo ostaviti Protestantima i Rimokatolicima da prosvetle ovaj svet Jevanđeljem. Taj zadatak konačno pripada nama, Pravoslavnim hrišćanima. Nije dovoljno, na primer, to što 3.000 Kineza svakodnevno postaju hrišćani, po poslednjim statistikama. Da, oni postaju Protestanti i Rimokatolici, i to je donekle dobro, ali oni ne postaju Pravoslavni hrišćani. Na kraju krajeva, biće na nama da im propovedamo Jevanđelje u Pravoslavnom sadržaju.

O. Serafim je jednom istakao da, „Kada je Arhiepiskop Jovan[3] prvi put došao u Pariz iz Šangaja (početkom 1950-tih), umesto da samo održi ljubazno i formalno ‘slovo’ svom novom ‘stadu’ u crkvi koje je tada prvi put i video, dao im je pravu duhovnu ‘čvrstu hranu’: ‘Razlog Ruskog progonstva je (po njegovim rečima) da propoveda Jevanđelje po celom svetu, a to se mora dogoditi pre kraja sveta; a pri tom ne mislim na bilo koje Jevanđelje, na bilo koji ‘oblik’ hrišćanstva, već na Pravoslavlje’.“[4]

Ono što je sv. Jovan rekao o Ruskom progonstvu može biti primenjeno podjednako dobro i na dijasporu, na sve Pravoslavne narode: Bugare, Gruzijce, Grke, Libance, Palestince, Rumune, Srbe, Sirijce, Ukrajince itd. A kad govorim o proroštvu, evo ga jedno od Grčkog svetitelja (još ne kanonizovanog), od Starca Pajsija Svetogorca. Pre nego što se upokojio, 1994. njega upita jedan od njegovih duhovnih sinova: „Oče, danas ima tako mnogo ljudi – na milijarde, koji ne znaju za Hrista a tako malo onih koji Ga znaju. Šta će biti?“ Otac Pajsije odgovori: „Dogodiće se stvari koje će uzdrmati sve narode. To neće biti Drugi Dolazak, ali to će biti Božanski nastup. Narodi će tražiti nekoga da razgovaraju o Hristu. Vući će vas za ruku: „Dođi ovamo, sedi, pričaj mi o Hristu.“[5] Ne moramo gledati u budućnost zbog ovoga. Već danas, sada, ljudi duhovno gladuju. Kako da im damo ono što im treba?

 Želeo bih sada da istaknem tri oblasti koje moramo imati uređene da bismo propovedali Jevanđelje o Hristu u savremenom društvu: Prvo, moramo znati Pravoslavno Jevanđelje o Hristu; drugo, moramo živeti Jevanđelje; i treće, moramo poznavati savremeno društvo, da bi znali sa čime i sa kime radimo.

1. Dakle, za početak, moramo znati Jevanđelje u Pravoslavnom sadržaju. Ovo znači da, ne samo što moramo znati Božanski inspirisano Sveto Pismo, već moramo znati i kako Crkva, koja nam je i ‘dala’ Sveto Pismo, tumači te spise pod vođstvom Duha Svetog. Ovo možemo znati kroz čitanja svetih otaca naše Crkve koji su pisali obimne komentare Svetog Pisma, posebno knjige Postanja (1. Knjige Mojsijeve) i celokupnog Novog Zaveta. Skoro svi komentari su sada lako dostupni na engleskom jeziku. Oni nisu teški za razumevanje, premda su poneka od njih, kao što su tumačenja sv. Jovana Zlatoustog, bila napisana pre 16 vekova. Ne postoji pitanje u ovim konfuznim vremenima koje ne može biti odgovoreno pažljivim, bogobojaznim i smernim čitanjem svetih Otaca, koji nam daju razumevanje istinskog značenja Svetog Pisma i poznanje same suštine Pravoslavne vere. Moramo otići Ocima da bi postali njihovi sledbenici, ostavljajući po strani našu sopstvenu ‘mudrost’ koju smo stekli u ovom svetu, modernom i sekularizovanom.[6]

Kada pronađemo usaglašenost kod Otaca na bilo koju temu, pronalazimo i učenje koje je preovladalo i koje je Crkva zadržala. Tako, mi pronalazimo mišljenje Crkve, što je i misao Hristova, jer je Hristos Glava Svoje Crkve. Naravno, treba da čitamo Pravoslavne knjige savremenih autora takođe, jer oni kristališu učenje Otaca Crkve i prenose nam ga na savremeni način. Ali da bi dobili sveobuhvatan pogled svetootačkog učenja, i da bi znali koji od savremenih autora bolje izobražavaju svetootačko mišljenje, mi nebi trebali da zanemarimo neposredno čitanje spisa svetih Otaca. Žitija Svetitelja i pravednika rane Crkve kao i naših vremena, su takođe bitna za čitanje, kao što su i duhovne pouke istih tih Svetitelja i pravednika. Ovi spisi nam daju uvid u naš sopstveni hrišćanski život, vodeći nas i nadahnjujući nas kako da živimo svoje živote u Hristu, u zajedništvu sa Njim, i kako da hodamo po putu ka beskonačnom zajedništvu sa Njim.

Sveti Jovan Zlatousti je jednom rekao: „Hrišćanin koji ne čita duhovne knjige ne može spasiti svoju dušu.“ Komentarišući ovu njegovu izjavu, o. Serafim Rouz je rekao: „Mi moramo bez prestanka puniti sebe rečju Božijom, Svetim Pismom, i ostalom Pravoslavnom literaturom, tako da, kao što reče sv. Serafim (Sarovski), mi ćemo se doslovno naći kako ‘plivamo u zakonu Gospodnjem’. Nauka o tome kako ugoditi Bogu i kako spasiti svoje duše će postati suštinski deo nas samih koji nam ne može biti oduzet. Proces Pravoslavnog obrazovanja počinje još u detinjstvu, sa najprostijim Biblijskim pričama i žitijima Svetih primljenih od roditelja, i sa time ne treba prekinuti sve dok smo sa ove strane groba. Jer ako neko učenju ovozemaljskog zanimanja posvećuje svu svoju snagu studirajući i praktično ga spoznajući, koliko više bi trebali hrišćani da uče i stiču praksu za večni život, za Carstvo Nebesko koje nam sleduje posle kratke muke u ovom životu.“[7]

Ovo nas dovodi do drugog preduslova za propovedanje Jevanđelja u savremenom svetu, a to je – mi moramo živeti Jevanđelje. Ponovo, da citiram o. Serafima: „Postoji pogrešno mišljenje koje je na žalost i suviše rasprostranjeno danas, da je dovoljno imati Pravoslavlje ograničeno na crkvenu zgradu i uobičajene ‘pravoslavne’ aktivnosti, kao što su molitve u određeno vreme i činjenje krsnog znaka; a u svemu drugom, tako ‘kaže’ ovo mišljenje, čovek može biti kao i svaki drugi; učestvovati u životu i kulturi našeg doba bez ikakvih problema, sve dok ne činimo greh. Svako ko je spoznao dubinu Pravoslavlja, i širinu posvećenosti koja se traži od ozbiljnih pravoslavnih hrišćana, a sa druge strane koje nam totalitarne zahteve moderno društvo nameće, mi lako možemo videti koliko je ovo mišljenje pogrešno. Vernik je Pravoslavan sve vreme, svaki dan, u svakoj situaciji u životu, ili nije zaista pravoslavan uopšte. Naša pravoslavnost je vidna ne samo u našim striktno religioznim pogledima, već u svemu što govorimo i radimo. Većina od nas je poprilično nesvesna hrišćanske, religiozne odgovornosti koju imamo prema naizgled sekularnom delu naših života. Osoba sa istinskim pravoslavnim pogledom na svet živi svaki segment svog života pravoslavno.“[8]

Što god budemo dublje ulazili u Pravoslavni hrišćanski život, dnevnim molitvama, dnevnim čitanjima duhovnih štiva, redovnim prisustvovanjem na Crkvenim službama, redovnim ispovedanjem i uzimanjem Svetog Pričešća, videćemo na ovaj način preobražaj našeg celokupnog života. Kada svaki dan dolazimo pred Hrista i govorimo Mu sa ljubavlju i čežnjom, videćemo da će se naš odnos sa Njim produbiti, i da će On živeti u nama potpunije. Kada svakodnevno budemo ponovno ustanovljavali našu prisnost sa Isusom Hristom na ovakav način, postaće prirodno za nas da sledimo Njegove zapovesti preko celog dana, u svakom segmentu našeg života. A onda će Njegove zapovesti – čak i one najteže, kao što je ona da volimo one koji nas progone (Mat. 5, 44) prestati da budu opterećenje za nas. Tokom života po blagodati u Crkvi, ovde smo da bi se bez prestanka preobražavali i ličili na Boga, a to je da budemo nalik Hristu. Ovde smo da bi bili sjedinjeni sa Bogom sve više i više sticanjem i usvajanjem Njegove blagodati, Njegove Nestvorene Energije. Za Pravoslavnu Crkvu, spasenje uključuje oproštenje grehova i opravdanje pred Bogom (Ef. 1,7; Rim. 5, 16. 18), ali je to takođe i više od ovoga. To znači da obitavamo u Hristu Bogo-čoveku i da imamo Njega da obitava u nama (Jov. 15,4), da učestvujemo u životu Boga Lično, da postanemo učesnici u Božijoj Prirodi (2. Pet. 1,4) podjednako i u sadašnjem životu i u večnosti.

U jeziku Pravoslavne svetootačke teologije, biti spasen u stvari znači biti obožen. Kao što piše Rumunski Pravoslavni pisac, o. Dumitru Staniloae: „Oboženje je putovanje čoveka od stvorenih stvari do Nestvorenih, do nivoa Božanskih Energija… Čovek se sve više i više upodobljava Božanskim Energijama, bez da će se ovo upodobljavanje ikada okončati, jer čovek se nikada neće upodobiti i njihovom Samom Izvoru, tačnije Božanskoj Suštini, i neće postati Bog po Suštini ili drugi Hristos. U meri u kojoj čovek uvećava svoje kapacitete da postane subjekat još obilnijih Božanskih Energija, ove Energije iz Božanske Suštine se otkrivaju njemu u sve većim razmerama.“[9]

U sličnom smeru, možemo reći da biti Pravoslavnim uključuje imanje ispravnog verovanja, ispravnih doktrina, ispravnog slavljenja i ispravnih tumačenja Svetih Pisama, ali to je još i više od ovoga. Biti Pravoslavnim znači biti u Crkvi. I ne bi trebali da ovo znamo samo intelektom; to trebamo osetiti u dubinama našeg bića. Po Božijoj Blagodati, premda smo grešni i ne dostojni, mi jesmo delovi Hristovog Tela; mi smo članovi Njegove jedne i jedine istinske Crkve. I kao takvi, mi verujemo u Crkvu. Da bi komunicirali ovo verovanje u Crkvu onima koji su van Crkve, mi moramo iskusiti šta to znači biti u Crkvi. Drugim rečima, mi moramo iskusiti, postepeno i korak po korak, šta to znači biti preobražen, upodobljen Hristu, živeti u Hristu i imati Njega u sebi, saučestvovati u Njegovom životu, biti obožen.

Važno je da, od svih hrišćanskih konfesija, jedino Pravoslavna vera razume Blagodat kao Nestvorenu Energiju Božiju, u kojoj Bog Lično u punini obitava. U Pravoslavnoj Crkvi, zna se da je Blagodat – Sam Bog. U ne-Pravoslavnim konfesijama, sa druge strane, blagodat o kojoj se govori se smatra stvorenim fenomenom. U Rimokatoličkoj teologiji, kaže se da blagodat ne može postojati odvojeno od duše, i to je samo jedan ‘kvalitet’ duše.[10] Kada u Pravoslavnoj Crkvi mi kažemo da se mi punimo Blagodaću, da mi treba da zadobijamo Blagodat Duha Svetog, ovo znači biti doslovno ispunjen Samim Bogom. Samo u Pravoslavnoj Crkvi mi znamo i ispovedamo da je moguće za hrišćanina da bude obožen u smislu postajanja bogom kroz Njegovu Blagodat – to jest, ne Bog po Prirodi i pre-večnom postojanju, kao što jedino Hristos Jeste bio i jeste, već bog po Blagodati i usvojenjem. Na ovo je Apostol Jovan mislio kada je zapisao u svom Jevanđelju: A svima koji Ga [Hrista] primiše, dade moć da postanu deca Božija – onima što veruju u Njegovo ime (Jovan 1,12). Da, važno je da samo Pravoslavna Crkva poseduje ovo razumevanje Blagodati i oboženja. Ali to nije važno samo u smislu da samo Pravoslavna Crkva poseduje jedine prave poglede na ova pitanja. Više od svega, važno je shvatiti i to zašto Pravoslavna Crkva jedina poseduje pravilno shvatanje. Naravno da bi neko mogao reći da je to zbog toga što, kao što sam već pomenuo, samo Pravoslavna Crkva je istinita Crkva koju je Hristos sačuvao od grešaka i jeresi dve hiljade godina. Ali ja bih rekao da ovde ima i više od toga. Nema li Pravoslavna Crkva jedina ono pravo razumevanje Blagodati i oboženja jer jedino ona omogućava u potpunosti ovo učestvovanje u Božijem životu, ovu zajednicu sa Bogom, ovo oboženje? Budite uvereni da i oni koji su van Crkve mogu iskusiti Božiju Blagodat. Ustvari, neki od svetih Otaca, kao što je sv. Maksim Ispovednik[11] uči da ništa ne može postojati ni za tren – bez Božije Blagodati. Ali potpuno učestvovanje u Božijim Energijama, koliko je to već moguće ljudskoj prirodi, je jedino omogućeno u Pravoslavnoj Crkvi. Kao što sam pomenuo na početku ovog govora, Jevanđelje o Hristu je, u svojoj srži, radosna vest da je centralni problem ovog s veta – smrt, kako telesna tako i duhovna – razrešen Hristom Isusom. Svojim Otelotvorenjem, smrću na Krstu, i Svojim Vaskrsom, Hristos je doneo život svetu; On je učinio moguće za čoveka da živi večno sa Njim u Njegovom Carstvu – ne samo u duhu, već i u telu posle opšteg vaskrsenja. Svaka hrišćanska konfesija koja je zadržala osnove hrišćanskog učenja će ovo potvrditi. Ali samo u Pravoslavnoj Crkvi mi zaista nalazimo potpuno razumevanje i iskustvo ovog spasenja koje je Hristos doneo svetu, ovog Života koji je On doneo svetu (po Jovanu 11,25), ove Žive Vode koju je On obećao svojim sledbenicima (po Jovanu 7,38). Ovaj Život koji Hristos daje jeste Život Samog Boga – to jeste Bog Lično – i to je razlog zašto su Svetitelji i ugodnici Pravoslavne Crkve, poznato je, bili doslovno ispunjeni Bogom, bili oboženi Njime.

A pri opštem vaskrsenju, neće samo duše biti obožene; telo će takođe biti oboženo. Stoga, Pravoslavni sveti Oci su saželi Jevanđelje o Hristu izrazom koji izgleda da iznenađuje hrišćane van Pravoslavne Crkve. „Bog je postao čovek“, kažu oni, „da bi čovek postao kao bog.“ Ova razmatranja nam mogu pomoći da u većoj meri cenimo zašto mi, kao Pravoslavni Hrišćani, imamo odgovornost da propovedamo Jevanđelje o Hristu onima koji nas okružuju. Mi posedujemo pravu nauku; mi znamo – ili bi trebalo da znamo – šta to znači biti u Crkvi i verovati u Crkvu; i mi posedujemo sredstva koja je Hristos učinio dostupnima čovečanstvu da bude spaseno – spaseno, tačnije, u maksimalističkom smislu da bude preobražno, čak oboženo, da bi bili podobni za večno Kraljevstvo Nebesko. Naravno, mi ne moramo biti u potpunosti oboženi – u smislu da smo u potpunosti i savršeno prožeti Božanskim Energijama – da bi propovedali Jevanđelje. Svi mi koji smo kršteni i miropomazani Pravoslavci, svi smo oboženi do izvesne mere, jer smo primili Nestvorenu Energiju Božiju sjedinjenu sa našom dušom na krštenju; i svi mi koji uzimamo sveto Pričešće doživljavamo deo oboženja. Sv. Simeon Novi Bogoslov, koji je bio obožen u punini i potpunosti te reči, potvrđuje da svi oni koji saučestvuju u Svetim Tajnama „sa iskrenošću srca su oživljeni i oboženi“[12] – znači, oboženi u širem smislu. Mi smo tu da bi rasli ka obimnijem i punijem oboženju, punijem učestvovanju u Bogu u svim segmentima naših života. I dok rastemo na ovaj način, imaćemo sve više i više Blagodati da delimo sa drugima kada propovedamo Jevanđelje o Hristu.

Sada, kada smo pogledali tri preduslova za propovedanje Jevanđelja u savremenom svetu – poznavanje Jevanđelja, življenje Jevanđelja i poznavanje savremenog društva – sada možemo početi sa razgovorom o tome kako propovedati Jevanđelje. Propovedajući Jevanđelje, mi ne bismo trebali da se ljudima unosimo u lice, kako se to često vidi da rade Protestanti. Po neki put Protestanti će primeniti pritisak na ljude da se preobrate. Možda ovo potiče, barem delimično, iz kalvinističke doktrine koja odriče postojanje slobodne volje – premda je većina Protestantskih crkvi odbacila ovakvo striktno tumačenje ove doktrine. Bilo kako bilo, Pravoslavan pristup propovedanju Jevanđelja, za razliku od kalvinizma, uvažava pravo osobe da ima slobodnu volju kao što je i Bog uvažava. Naš zadatak je da svedočimo Istinu, i da je učinimo raspoloživom za druge. Svaka osoba mora sama doneti odluku, bez ikakve prinude, da li da bude ili ne član Pravoslavne Crkve. Šta to znači svedočiti našu veru?

U jednom od svojih govora datih pri kraju svog života, o. Serafim Rouz je rekao: „Sada kada učimo o Pravoslavnoj veri, moramo biti spremni, kao što poučava Apostol Pavle, da damo odgovor svakome ko traži (1. Pet. 3,15). Danas, nema nikoga koga u nekom trenutku nisu pitali o njegovoj veri. Mi moramo učiniti svoju veru dubokom, svesnom i ozbiljnom, tako da i mi sami znamo zašto smo Pravoslavni – a ovo će samo po sebi biti odgovor onima koji su van vere. „A na dalje, u ovim vremenima traženja, mi treba da budemo ‘u potrazi’ za onima koji traže. Treba da budemo pripremljeni da ih nađemo i na najneočekivanijim mestima. Mi treba da budemo Jevanđelisti – a to nikako ne znači da samo ubacujemo Biblijske stihove u toku razgovora ili da pitamo svakoga, „Da li si spasen?“ To znači da mi treba da živimo po Jevanđelju, i pored svih naših slabosti i padova – da živimo Pravoslavnu veru. Mnogi van Crkve, samo zbog toga što vide da se mi trudimo da živimo životom drugačijim od paganskog i polu-paganskog društva oko nas, mogu postati zainteresovani za veru.“

Da bih bolje dočarao ovo poslednje, priložiću nekoliko priča. U najranijoj istoriji našeg bratstva, neki Pravoslavni hodočasnici su bili na povratku kući iz našeg manastira, kada su se zaustavili u restoranu u Vilijamsu, u Kaliforniji. Pre jela, oni su se prekrstili i pomolili na glas. Neki ljudi za susednim stolom su ih upitali kojoj veri pripadaju. Zasnovalo se prijateljstvo sa hodočasnicima, i postali su i oni Pravoslavni Hrišćani. Samo zbog toga što čini tako prostu stvar kao što je znak krsta i molitva, neko može da promeni živote onima koji traže nešto izvorno u Hrišćanstvu. Evo je još jedna priča koja pruža još bolju sliku onoga što je o. Serafim rekao o tome da ovi van Crkve pokazuju zanimanje za Pravoslavnu Veru samo zbog toga što vide nas kako tu veru živimo. Pre oko 5 godina, mlada majka u Santa Rozi u Kaliforniji, je bila u prodavnici igračaka sa svojim dvogodišnjim sinom. Dok je šetala unaokolo i razgledala stvari, videla je ženu stariju od sebe, pristojno obučenu, koja je došla u prodavnicu sa svojim sinom, tinejdžerom. Mlada majka je primetila da postoji nešto drugačije kod ove žene i njenog sina. Oni su bili opušteni, mirni, neuznemireni; ali ono što ju je najviše zadivilo je bio njihov međusobni odnos. Starija majka i njen maloletni sin su očigledno bili jako bliski; sin je pokazivao poštovanje i uvažavanje majci a ona je bila blaga i nežna prema njemu. Mlada majka je pomislila: E ovakav odnos bih volela da imam sa svojim sinom kad poraste. I tako je ona otišla do starije žene i upitala je: „Da li idete u Crkvu?“

Ispostavilo se da je starija majka sveštenikova žena, i da je njena Crkva u Santa Rozi. Ona je razgovarala sam mladom majkom, ispričala joj o svojoj Crkvi i rekla joj da se nekoliko ulica dalje nalazi Pravoslavna knjižara. Mlada majka je direktno otišla do knjižare, koja služi i kao centar za dosezanje do onih koji nisu u Pravoslavnoj veri, i razgovarala je sa čovekom koji vodi tu knjižaru. Ona je potom počela da prisustvuje u Crkvi skupa sa mužem i sinom, i vremenom, oni su svi postali Pravoslavni. Oni i dalje redovno dolaze u crkvu, a sada imaju još jednog dečaka u porodici. Dok govorimo o tome šta to znači da svedočimo svoju veru, moramo da naglasimo da u svim situacijama mi se moramo ophoditi i govoriti sa ljubavlju. Hristos je pozvao Svoje učenike: „Po tome će vas svi poznati da ste moji učenici – ako budete imali ljubavi među sobom (Jov. 13,35). Mi imamo puninu Istine, da, ali ova Istina mora biti izgovorena i data u ljubavi, inače će biti isprljana istim tim ponašanjem u kom je i prikazana. Ljudi će tražiti Boga u nama, i ako ne vide ljubav tamo, oni neće prepoznati prisustvo Boga, iako mi znamo sve Pravoslavne dogme i možemo citirati Biblijske stihove i Simvol Vere napamet. O. Serafim je ovo naglasio u jednom od svojih govora: „Biti ispunjen Jevanđeoskim učenjem i trudom da živimo po njemu, mi treba da imamo ljubav i saosećanje za današnje jadno čovečanstvo. Verovatno ljudi nikada nisu bili nesrećniji nego ljudi današnjice, i pored svih spoljnih pogodnosti i stvarčica koje nam naše društo omogućuje. Ljudi pate i umiru zbog nedostatka Boga – a mi im možemo pomoći i dati im Boga. Ljubav mnogih se zaista ohladila u našim vremenima – ali hajde da mi ne budemo hladni. Sve dok nam Hristos šalje Svoju Blagodat i greje naša srca, mi ne smemo biti hladni. Ako smo mi hladni i ravnodušni; ako je naš odgovor na potrebu za hrišćanskim odgovorom onima koji su očajni: „Koga briga? Neka neko drugi to uradi; mene mrzi“ (ja sam čuo Pravoslavce da govore baš ove reči!) – onda smo mi so koja je izgubila svoj ukus i ne valja nizašta drugo do da bude izbačena napolje (Mat. 5,13).“

Neka ove reči ogreju naša srca tako da ćemo ići napred i svedočiti Pravoslavno Jevanđelje sa ljubavlju – ljubavlju koja dolazi iz našeg odnosa sa Isusom Hristom, i iz Blagodati koju nam On dariva u Svojoj Crkvi.

Predavanje održano na konferenciji pod pokroviteljstvom Severno-Kalifornijskog bratstva pravoslavnih sveštenika, u Grčkoj pravoslavnoj crkvi Blagovesti, u Sakramentu, Kalifornija, 21. Oktobra 2006.

http://www.pravoslavie.ru/english/7314.htm

preveo sa engleskog: Tomislav Dacković

[1] Jevanđelje po Mateju 24, 14.

[2] Jeromonah Damaskin, „Otac Serafim Rouz: Njegov život i delo“

[3] Sveti Jovan Šangajski i Sanfranciskanski je kanonizovan 1994. od Ruske Pravoslavne Crkve van Rusije.

[4] Pismo o. Serafima – o. Neketasu Palasisu, na nedelju sv. Tome, 23. Aprila/6. Maja 1973. Citirano iz „Otac Serafim Rouz: Njegov život i delo“ str. 314.

[5] Atanasios Rakovalis, „Razgovor sa ocem Pajsijem“ (Solun, 2000) str. 137.

[6] O. Serafim Rouz, „Sveti Oci Pravoslavne duhovnosti“ 1″, „Pravoslavni svet“, br. 58 (1974), str. 195

[7] O. Serafim Rouz, „Potraga za Pravoslavljem“ (govor održan 1981. god. na dan sv. Germana na Letnjem Hodočašću), „Pravoslavni svet“ br. 226 (2002.), str. 252-253.

[8] O. Serafim Rouz, „Živeti Pravoslavnim pogledom na svet“ (govor održan 1982. god. na dan sv. Germana na Letnjem Hodočašću), „Pravoslavni svet“ br. 105 (1982.), str. 169-170.

[9] O. Dimitru Staniloae, Pravoslavna Duhovnost (Južni Kanan, Pena: Izdavačka kuća Seminariuma sv. Tihona, 2002. god.) str. 373.

[10] Katolička enciklopedija, izdanje 1911., tom 6., str. 705.

[11] Vid. sv. Maksim Ispovednik, „Četiri stotine pisama o ljubavi“, 3:27, „Filokalia“ tom 2. („Faber i Faber“, 1981.) str. 87

[12] Pripremne molitve pred Sveto Pričešće, Bratstvo sv. Germana Aljaškog, 2009.

Ključne reči:

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *