Vojujuća Crkva i hrišćani dezerteri – Sveštenomučenik Danil Sisojev

Vojujuća Crkva i hrišćani dezerteri – Sveštenomučenik Danil Sisojev

Na petogodišnjicu rada našeg misionarskog centra poklanjamo izuzetno važno razmišljanje velikog misionara 21. veka. U ovom tekstu o. Danil odgovara na mnoge dileme koje se pojavljuju kada se progovori o misionarskoj delatnosti u Crkvi: od Koga zapravo potiče zapovest o misiji, da li je misija isto što i modernizam, da li nam je Pravoslavlje u genotipu… Jasno kao dan je pokazao šta pravoslavna misija jeste, a šta nije. Ne samo rečima, već najvažnije – podvigom i životom.

 

* * * * *

I ponovo nam govore da jedino što treba da radimo jeste da čuvamo ono što je prihvaćeno za vreme komunizma, nezavisno da li je to saglasno sa Svetim Predanjem ili ne. Misionarenje, parohijska aktivnost, izučavanje Svetog Pisma i pokušaji osmišljenog odnosa prema bogosluženju, odbrana nezavisnosti Crkve i stremljenje čestom pričešćivanju zamenjuju se od strane mnogih pokušajima da se živi organizam Tela Hristovog konzervira.

„Glavno je – očuvanje onoga što postoji. Nije potrebno ništa promeniti, čak ako to protivreči i saglasju Otaca. Jer, to je – Predanje“. Pritom se zaboravlja činjenica o kojoj govori Katihizis, to jest, da Sveto Predanje ne predstavlja nešto što su prihvatili jedni ili drugi hrišćani, već da je u pitanju forma predaje Božanskog Otkrovenja. Običaj ne predstavlja Predanje, već se sam običaj proverava Predanjem.

Na taj način se Crkva živog Boga doživljava kao nešto krhko, nemoćno da sebe zaštiti, a često se potpuno i zaboravlja da Telo Hristovo uopšte nije identično sa jednom ili drugom etničkom zajednicom. Istina postaje nepotrebna i sve se svodi na narodnu tradiciju. Nije slučajno da je među sledbenicima ovakvog odnosa prema Pravoslavlju rasprostranjeno svojevrsno narodnjaštvo koje objavljuje odsustvo potrebe hrišćanskog vaspitanja naroda Božijeg. Naprotiv, čak se i najbezumnija sujeverja objavljuju za neodvojivi deo Predanja. Dakle, klasično nepoverenje Gospodu se izliva u bezumno obnavljanje neznaboštva. I takvim „revniteljima“ ne pada na pamet da provere da li njihovi stavovi odgovaraju reči Božijoj koje se shvata u ključu saglasja Otaca.

Strašna je činjenica da ideologija „mrtvačke ukočenosti“ Crkve nailazi na odjek među nekim članovima naše Crkve. Sa jedne strane to nije za iznenađenje, jer tvrdnja da svaki znak aktivnosti Crkve predstavlja znak približavanja Drugog vatikanskog koncila predstavlja najbolji izgovor za banalnu lenjost. Danas onaj ko ništa ne radi može, ponosno podignute glave da govori: „Ali zato branim čistotu Pravoslavlja od pretnje obnovljenstva“.

Sa druge strane, u pitanju je maloverni strah: „A šta ako Crkva ne uspe ništa da uradi? Šta ćemo onda?“ Potrebno je podsetiti i sebe i druge na reči Spasitelja: „niko ih neće oteti iz ruke Moje“ (Jn. 10:28). Upravo nam poverenje Hristu daje mogućnost da se Njegova reč nosi nezavisno od okolnosti, vremena i mesta. Upravo zato što je Gospod sa nama sada, mi ne treba da odlažemo rešavanje sadašnjih zadataka za sutra, već da ih rešavamo blagodaću Duha Svetoga već danas.

Mislim da je ovde neophodno reći nekoliko reči o tome šta predstavlja istinsko obnovljenstvo (modernizam) i po čemu se ono razlikuje od misionarske aktivnosti. Suština obnovljenstva je u tome da njegovi sledbenici pokušavaju da idu korak u korak sa vremenom; suština misionarenja je u pokušaju da spasemo naše savremenike. Modernisti žele da urede Crkvu po zahtevima ovoga sveta, misionari pak na jeziku koji savremeni čovek razume predaju norme budućeg veka. Obnovljenci prekrajaju učenje sa ciljem da ono „ne napreže“ ovaj rod grešni i preljubotvorni, misionari naprotiv, svedoče našim savremenicima šokantnu vest Jevanđelja, nepomirljivu sa svakim oblikom zla.

Za obnovljence (kao i staroobredce) spoljašnji obred (makar i izmenjen „iz svoje glave“) predstavlja nešto što je najvažnije, dok je za misionare to način da objave večno Jevanđelje i ukrepe svoje srce bogoopštenjem. Obredne forme su se mnogo puta menjale, menjali su se i jezici bogosluženja, ali su oduvek Hristovo učenje i svešteni dogmati ostajali neizmenjivi. Za obnovljence kanoni Crkve predstavljaju odavno zastarele relikvije prošlosti, dok su za misionare oni – ukazivanje na najoptimalniji put ovaploćenja božanskih dogmata u životu.

Na taj način, istinska misija nije spojiva sa modernizmom. Nije slučajno to da su autori koji se bore za crkvene reforme retko istaknuti misionari. Ubeđen sam da pokušaj poistovećivanja misionarenja i obnove predstavlja pokušaj opravdanja jeretičkog pokreta „misiofobije“.

Suština ove zablude, koju dele u manjoj ili većoj meri svi sledbenici „mrtvačke ukočenosti“ Crkve, sastoji se u principijelnom odricanju propovedi reči Božije ljudima koji još uvek nisu ušli u ogradu Crkve. Razlozi za ovo mogu biti različiti, ali je rezultat uvek isti: mi sedimo u svom toplom kutku, dok nam ljudi sa strane samo smetaju. U pitanju je svojevrsna „privatizacija“ Hristove Crkve, a u suštini – jeres protiv devetog člana Simvola vere, odbacivanje apostolstva Crkve.

Zato, razmatrajući ovo lažno učenje, potrebno je da prvo shvatimo zašto i kome treba da propovedamo. Najjednostavniji odgovor je sledeći: „Gospod nam je dao nedvosmislenu zapovest da „propovedamo Jevanđelje svakom stvorenju“ (Mk. 16:15), što znači da mi, Njegove sluge, treba bez pogovora i revnosno da je ispunjavamo. Niko nam nije dao pravo da menjamo odluke našeg Gospodara“.

Međutim, u suštini, ako verujemo u Boga Koji ljubi, ako smo sami prizvani da ljubimo svoje bližnje, onda nama treba da bude normalno stremljenje ka tome da svi Adamovi potomci poznaju Istinu i da ih ona oslobodi. Želja da se sakrije talant dobijene Istine dovešće nas do posledica koje su jasno opisane u Jevanđelju – do tame najkrajnje.

Tim pre je strašno to da pravoslavni odlično znaju da van Crkve nema spasenja, da bez vere u Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg niko neće prići Ocu nebeskom, da „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3:5). Što znači da odricanje od propovedi Hrista Spasitelja bilo kome predstavlja znak zaista đavolske mržnje. Jer će čovek koji ne uđe u Crkvu, biti progutan od neprijatelja. Što znači da oni koji ne žele da misionare zapravo žele sebi bliskim ljudima večnu propast.

Neki pokušavaju da pobegnu od ovog strašnog zaključka i opravdaju sebe time da, tobož, pripadnost Crkvi nije neophodna za spasenje. U nizu sredstava za spasenje obično se predlažu dobra dela, što sa svoje strane obnavlja Pelagijevu jeres koja je osuđena od strane Trećeg Vaseljenskog Sabora.

Podsetio bih i na anatemu čina Pobede Pravoslavlja: „Onima koji odbacuju blagodat i iskupljenje propovedano Jevanđeljem kao jedina sredstva našeg opravdanja pred Bogom anatema“. Pa i prosto čitanje Novog Zaveta jasno pokazuje da ni Hristos, ni apostoli nisu pretpostavljali mogućnost spasenja mimo žrtve Gospodnje.

Jer ako je moguće iščupati se iz okova smrti, očistiti se od greha i ući u opštenje sa Bogom mimo Hrista i Njegove Crkve, onda smrt Gospoda nije bila potrebna. Dakle, oni koji odbacuju neophodnost misije, zapravo se rugaju krvi Hristovoj.

Međutim, potrebno je da razmotrimo argumente koje najčešće predlažu sledbenici odricanja sveopšte misije. Prvi je tvrdnja da misija pre svega treba da budu dela, a kada već neko dospe do mere svetosti Apostola onda i može da ide na propoved. Naravno, ovakva postavka stvari čini nerealnom samu mogućnost misije. Jer ko sme za sebe da kaže da je čist od svake nečistote? Da je dostigao meru apostola? Ako se takav i nađe, za svakog pravoslavnog hrišćanina je očigledno da takvog čoveka ne treba puštati ni da priđe misiji Jevanđelja. Nemoguće je da propoveda smirenog Hrista osoba koja je prožeta otrovom gordosti.

Ovde se radi o drugom. Kada govore o propovedi delima, zaboravljaju da i sama propoved pravoslavnog hrišćanstva predstavlja dobro delo i ispunjavanje direktne zapovesti Gospodnje. Kao što smo pokazali iznad, nijedan čovek ne može dostići ljubav ako ne bude želeo spasenje svojim bližnjima. A ako u nama nema ljubavi, onda ni sva naša dela nemaju nikakvu vrednost. Mi smo tada zvono koje ječi i kimval koji zveči.

Dakle, potrebno je postaviti pitanje na ovaj način: da li si spreman da ispuniš direktnu dužnost koja ističe iz ljubavi prema Bogu i iz ljubavi prema bližnjem ili nisi? Ako nisi spreman, onda ti nisi hrišćanin već zli i lenji sluga iz jevanđelske priče.

Drugi rasprostranjeni argument protiv misije predstavlja pitanje političke korektnosti. Tvrdi se da je, tobož, u Rusiji iz nekog razloga kontraindikovano misionarenje, jer će ono, eto, narušiti međureligiozni mir i zato se tako ne sme raditi. Međutim, ako bi tako i bilo, mi ćemo se prisetiti apostolskih reči izrečenih po ovom misionarskom povodu: „je li pravo pred Bogom da slušamo vas više nego Boga?“ (Dela ap. 4:19). Zapovest Gospodnja mora da se ispuni bez obzira da li se ona ljudima dopada ili ne. Mi ne možemo mirno da gledamo propast miliona neprosvećenih ljudi samo zato što je neko rekao da je tako nešto neprikladno.

Suštinski i ovaj argument predstavlja apsurd. I danas se pravoslavna misija nalazi u potpunosti u okviru pravnog polja Ruske Federacije i ne postoje nikakve administrativne zabrane za propoved Jevanđelja. Pa i istorija ruske države jasno pokazuje da aktivna propoved Pravoslavlja među raskolnicima, muslimanima i neznabošcima nije imala nikakav negativni efekat na sudbinu naše zemaljske otadžbine.

Imperija je manja od Boga i manje vredi nego spasenje jedne duše koja je dragocenija od celog sveta i zato upotreba političkih argumenata u ovakvoj situaciji predstavlja prestup.

Još jedan argument govori da misija u Rusiji uopšte nije potrebna jer ima već hiljadu godina kako smo mi pravoslavni. Međutim, i ovaj argument je netačan zato što i danas, formalno Crkvi ne pripada skoro trećina stanovništva Rusije.

Ono što je najvažnije jeste da prema Svetom Pismu, neophodan uslov spasenja predstavlja prava vera. A upravo to i nedostaje našim sugrađanima. Nivo religioznog neznanja u našoj zemlji prosto poražava. I ovde nema mesta za raspravu o Pravoslavlju koje je, tobož, genetski svojstvenom ruskom narodu. Suština naše vere nije u određenom genotipu ili kulturnoj paradigmi, već u živom opštenju sa Svetom Trojicom bez koje nam je spasenje nemoguće. A to nam ne može pružiti nikakvo poreklo, pa čak i od pravednih predaka. Sećamo se kako su se Jevreji ponosili svojim poreklom od Avraama ali ih to nije sprečilo da postanu bogoubice. Isto tako ni veliki ruski Svetitelji nisu sprečili stvaranje velikog bogobornog Sovjetskog Saveza.

Na kraju, protiv misije podižu još jedan, čudni argument: „Može se propovedati totalitarnim sektama, ali se Blaga vest ne sme nositi pripadnicima tradicionalnih konfesija“. Ali, gde u Pismu ili Predanju mi nalazimo pominjanje nekakvih „tradicionalnih konfesija“? Zar reč Božija ne govori da su bogovi naroda – demoni, što znači da je potpuno tradicionalno neznaboštvo zapravo poklanjanje demonima? Ko se i kada mogao spasiti mimo iskupljujuće Hristove Žrtve u kojoj učestvujemo kroz Krštenje i Evharistiju? Ovaj argument je zapravo drevan. I koristili su ga neznabošci, gonitelji hrišćana. Dovoljno je da otvorimo žitija Svetog Antipe Pergamskog ili Karpa i videćemo kako su ih ubili upravo zbog odricanja od članstva „tradicionalne rimske religije“.

Upravo se njima nudio argument „drevnosti i koristi za državu“ koji danas koriste protiv misije. Na to je predivno odgovorio Sveštenomučenik Karp: „Nije sve što je drevno dostojno poštovanja zbog činjenice da je drevno; jer i zloba je drevna, ali nije zbog toga dostojna poštovanja“.

U pitanjima vere, važno je samo jedno – da li je ona istinita ili lažna. Zato što će istinita vera privesti istinitom, živom Bogu, a lažna – lažljivom ubici, đavolu. I ovo se pokazuje ne samo u budućoj plati već i u ovom životu. Ako je jeres dovoljno jeretična, ona će zasigurno unakaziti i život ovde.

Dakle, vidimo da se iza sukoba dva učenja o postojanju Crkve zapravo skriva drevna borba između Boga i satane, između večnog života koji se javio na zemlji i drevne smrti koja želi da uništi Crkvu Božiju. Zato je neophodno da zauzmemo čvrstu odbranu nasuprot neprijateljskom naletu, po rečima istaknutog pravoslavnog vojskovođe A. V. Suvorova.“Napad predstavlja najbolju odbranu!“

Sada je vreme da se ide do kraja zemlje, nama pripada objavljivanje nepovređenog Jevanđelja i neznabošcima i muslimanima i bezbožnicima i sektašima. I nije važno kog su uzrasta, u šta su odeveni, na kom jeziku govore. Mi, po rečima apostola Pavla, treba da postanemo sve za svakoga da bismo spasili makar neke.

Hrišćane koji se boje neprijatelja i zato dezertiraju iz vojske Gospodnje ćemo podsetiti da strašljivi neće ući u Nebeski Jerusalim (Otk. 21:8).

„Po plodam ih uznaete ih“ (Lk. 7:16), Prošlo 5 let, Moskva, 2014. str. 10-13.

Ključne reči:

Rubrika: Iz iskustva misionara, Nasleđe oca Danila, Sveštenomučenik Danil Sisojev, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *