VI A šta ako inoverni i jeretici na neki mističan način ulaze u Crkvu?

 


Gospod naš Isus Hristos koji je rekao: „Ja sam vrata; ako ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći“ (Jn. 10:9), rekao je takođe da „Ko ne ulazi na vrata u tor ovčiji nego prelazi na drugom mjestu, on je lopov i razbojnik“ (Jn. 10:1). Sledbenici ove zablude su se potrudili da smisle ne malo intelektualnih shema „prelaska na drugom mestu“ u tor ovčiji za one koji u svom životu nisu poželeli da uđu tamo kroz Hrista.

Mnogi od njih se slažu: naravno, spasenje je samo u Hristu, ali među hrišćane upisuju „sve dobre ljude svih religija“, koji tobože pod vidom Alaha, Bude, čak i idola poštuju Hrista, samo ne znaju da to rade. Mnogi govore: da, bez Pravoslavne Crkve nema spasenja, ali tu odmah dodaju, da mi navodno ne možemo da znamo gde se završavaju granice Crkve i zato u čeda Crkve ubrajaju skoro sve ljude u svetu.

Autor ovih redova je imao prilike da na primer čuje takvu ideju: postojali su u Crkvi izuzetni slučajevi krštenja peskom (u nedostatku vode). Zašto onda ne bismo dopustili i „krštenje vazduhom“ koje se vrši nad „svim dobrim ljudima“ neprimetno za njih same, zbog njihovih dobrih dela? Na ovo je odgovor očigledan. Bog je dao čoveku dar razuma i dar slobode ne da bi se oni prenebregavali. U slučaju Krštenja peskom je postojalo sve ono što postoji u običnoj Tajni Krštenja, izuzev vode. Postojala je vera u Hrista kao u Spasitelja, postojala je svesna želja krštenog da postane hrišćanin, postojao je poseban poredak službe koje je izvršilo opunomoćeno lice u saglasnosti sa poretkom koji je ukazao Sam Gospod (vidi Mt. 28:18). A „krštenje vazduhom“ bez ličnog izbora „krštenog“, bez vere u Hrista, bez onog koji vrši Krštenje, bez forme Krštenja koju je ustanovio Bog u Crkvi – nije ništa drugo do besmislena fantazija, profanisanje same ideje Tajne.

6.1. „Teorija grana“ i teorija „nevidljive Crkve“

Još raširenija je shema koja pretpostavlja širenje granica Crkve uključivanjem članova svih ili skoro svih zajednica koje sebe nazivaju „hrišćanskim crkvama“. Sve njene varijante su pozajmljene iz protestantske misli – počevši od „teorije grana“ koja pretpostavlja da „zemne pregrade ne dolaze do neba“ i da Crkva Hristova u sebe uključuje sve zajednice koje se nazivaju crkvama kao granama jednog drveta – i završivši teorijom „nevidljive Crkve“ koja tobože može da ujedini ne samo veroispovesti, već i pojedine, po svojim osobinama istaknute, ljude iz različitih konfesija i denominacija, pri čemu ni sami ti ljudi čak i ne sumnjaju da su „mistički“ članovi Pravoslavne Crkve.

Pojava ovakvih ideja nije iznenađenje u protestantskoj sredini gde je učenje o Crkvi potpuno razoreno, ali je čudno da se susreće među ljudima koji sebe smatraju pravoslavnima, jer svetootačka eklisiologija ne ostavlja nimalo mesta za slične maštarije.

U Simvolu vere ispovedamo „jednu Crkvu“. Po čemu je jedina Crkva – Hristova? Po jedinstvu istine, jedinstvu ljubavi i jedinstvu tajni, od kojih je glavna – Evharistija. Pričešćujući se jednim Telom i Krvlju Hristovom, hrišćani se mistično sjedinjuju sa Hristom i jedni sa drugima, postaju deo jednog Tela Hristovog „koje je Crkva“ (Kol. 1:24). „Tako smo mnogi jedno tijelo u Hristu.“ (Rim. 12:5)

Prepodobni Justin piše o tome kao o „sveistini“: „sveta Evharistija je svepunoća Crkve; ona je živi, svesavršeni Bogočovek Gospod Hristos, Koji u Svojoj Bogočovečanskoj svepunoći ceo obitava u Crkvi u vek vekova… On je uvek takav, kakav je u svetoj Evharistiji; uvek je takav za svakog pričasnika i u svakom pričasniku… I kroz sve to On – naše osvećenje, naše preobraženje, naše spasenje… i sve to se dobija u Bogočovečanskom telu – Crkvi kroz pričešće svetim Evharistijskim Telom i Krvlju Spasitelja. Dobija se i poima. Kao što Telo Hristovo – Evharistija jeste Crkva, tako i Crkva jeste Evharistija, jer njome i u njoj se mi nalazimo u sabornom svejedinstvu sa svima Svetima.“[1] Isto to govori i sveti Ilarion (Trojicki): „Smisao Tajne Pričešća je u njegovoj crkvenosti. Van crkvenog jedinstva nema ni Pričešća. Jako je značajno da je u svetootačkoj literaturi crkveno jedinstvo postavljeno u neraskidivu vezu sa Tajnom Tela i Krvi Hristove.“[2]

Već smo pisali da su neki Sveti Oci dopuštali postojanje tajni kod jeretika, ali treba naglasiti da se pri tome govorilo ili o krštenju ili o sveštenstvu. Nikada ni jedan Sveti Otac nije dopuštao validnost Tajne Evharistije kod jeretika.[3] Evharistija je samo jedna i samo u Crkvi. Do tog zaključka dolazi i patrijarh Sergije (Stragorodski): „neka inoslavni i imaju neke Tajne… ali u crkvenoj Evharistiji inoslavni ne učestvuju. Gospod je rekao: „ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi.“ (Jn. 6:53) Istina i inoslavni služe kod sebe evharistiju. Ali ni mi ne možemo učestvovati u njihovoj evharistiji niti oni u našoj. A Evharistija i jeste jedinstvo pričasnika sa Hristom i u Hristu među sobom. Znači, ako smo sa njima u Evharistiji podeljeni, neka od strana služi lažnu evharistiju. Dve Evharistije, koje nisu međusobno sjedinjenje, istovetno Hristove i istovetno istinite ne mogu postojati, kao što ne mogu postojati dva Hrista i dve Crkve.“[4]

Zato kanoni strogo zabranjuju pričešćivanje kod jeretika i pričešćivanje jeretika. Blaženi Jeronim Stridonski je jeretičku evharistiju nazivao „demonskom hranom“, prepodobni Teodor Studit je pisao da „pričešće od jeretika… otuđuje od Boga i predaje đavolu“,[5] a prepodobni Teodosije Pečerski je savetovao da se rimokatolicima govori da se ne sme „zajedno Božanskim Tajnama pristupati, ni vama našoj službi, ni nama vašoj, jer na mrtvom telu služite… Mrtvi ste, o Latini, mrtvu žrtvu služite.“[6]

Sveti Grigorije Dvojeslov proslavlja svetog cara-Mučenika Germinigilda koga je ubio rođeni otac jer je odbio da se pričesti od arijanca.[7] Ako je neko od Svetih i dopuštao mekši odnos prema evharistiji koju su služili jeretici, kao na primer, prepodobni Kiril Belojezerski, onda je o njoj on pisao kao o hlebu i vinu, koji zaslužuju uvažavanje jer je nad njima proizneseno Hristovo ime.[8]

Dakle, za čovekovo spasenje je neophodno da se ima istinska vera, jer „bez vjere nije moguće ugoditi Bogu“ (Jevr. 11:6), zatim da se uđe u Crkvu kroz sveto Krštenje, jer „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3:5), i, na kraju da se živi po veri, ispunjavajući zapovesti i pričešćujući se Telom i Krvlju Hristovom, jer „ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi“ (Jn. 6:53) – upravo time se i određuje da li čovek pripada Crkvi Hristovoj ili ne.

Kao poređenje može se napomenuti da i onaj ko želi da putuje vozom, mora da kupi kartu, dođe na stanicu i pronađe potreban prevoz. Sva tri uslova su jednako neophodni da bi se cilj dostigao. Ako nedostaje neki od njih – voz će otići bez nas. Čak i ako rimokatolici imaju krštenje, nemaju istinsku spasavajuću veru Pravoslavnu, a raskolnici, čak i ako imaju istu veru kao i pravoslavni, nemaju u svojim čašama Tela i Krvi Hristove.

Patrijarh Sergije u istom tom članku svedoči: „ako pogledamo istorijske dokumente, pokazaće se da se ‘oduvek, svuda i od svih verovalo’ da Sveta Saborna i Apostolska Crkva Hristova postoji na zemlji u vidu vidljive, spolja definisane organizacije koja ima svoju jerarhiju, upravljanje i ostalo. Svako ko se nalazi u evharistijskom opštenju sa tom organizacijom, može da kaže za sebe da se nalazi u Crkvi Hristovoj, a onaj ko nije u takvom opštenju – ne može.“

Zaista, Crkva na zemlji ima potpuno vidljiv izgled, koji može da se prati tokom cele istorije kroz episkopat i sveštenstvo koje sabira narod oko Evharistije. I u današnje vreme upravo zato što Crkva na zemlji i jeste vidljiva i potpuno definisana zajednica, svaki crkveno obrazovani pravoslavni hrišćanin, našavši se u tuđini bez teškoće nalazi lokalnu pravoslavnu parohiju, gde može da se moli i pričešćuje.

Upravo i reči Gospodnje: „Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik„, (Mt. 18:17) pod Crkvom podrazumevaju ne neku amorfnu, umom sagledavajuću i neodređenu, već potpuno konkretnu, vidljivu zajednicu koja se jasno razlikuje od drugih sopstvenim poretkom koji dopušta mogućnost obraćanja za rešenje nekih nedoumica.

Sve navedeno oduzima svaku mogućnost za maštanje o „nevidljivoj Crkvi“. Navešćemo reči svetog Nektarija Eginskog o tome: „Samo Crkva vodi Hristu sve one koji veruju u Njega i daje im pravo razumevanje Svetog Pisma… Van Crkve, kao Nojevog Kovčega nema nikakvog spasenja… Bez vidljive, Bogom sazdane, Crkve ne može biti nikakve veze između članova bilo koje zajednice koja ne bi bila Telo Hristovo, jer Telo Hristovo je – Njegova Crkva, čija je On Glava. Bez Crkve niko ne može da se sjedini sa Telom Hristovim; niko ne može postati član Hristov… Oni koji sebe vole da nazivaju članovima nevidljive zajednice svetih koja se sastoji od svetih na celoj zemlji, koji su poznati samo Bogu, koji smatraju da posredstvom čisto teorijske vere u Spasitelja postaju učesnici Duha Svetoga, koji misle da Spasitelj vrši njihovo spasenje bez posredstva Crkve u zabludi su, jer van Crkve nema spasenja… Ta Crkva je vidljiva, ona nije prosto sabranje ljudi koji veruju u Hrista. Ona je Božanska ustanova… U njoj čovek opšti sa Bogom i postaje Dete Božije. Delo iskupljenja nije prosto bogoslovska teorija. To je mistični akt koji se vrši u vidljivoj Crkvi Hristovoj.“[9]

Isto tako je neprihvatljiva za pravoslavnu svest i „teorija grana“. Odbacivanje ove teorije može se videti kod prepodobnog Justina Popovića:

„Teorija grana“ (neosnovana pošto su zajednice odvojene od Crkve) nisu (žive) grane, već odlomljene i usahnule. „Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti.“ (Jn.15:6) I (zašto) se tek u XVI veku (Crkva odjednom) razgranala? Znači, nema organske veze (između Crkve i otpalih zajednica). To da je „teorija grana“ i nejevanđelska i besmislena i neprirodna, dokazuje se (rečima Gospodnjim): „Ja sam istinski čokot, i Otac Moj je vinogradar. Svaku lozu na Meni koja ne rađa roda odsijeca je; a svaku koja rod rađa čisti je da više roda rodi… Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u Meni ne ostanete. Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u Meni i Ja u njemu, taj donosi mnogi plod… Ko u Meni ne ostane, izbaciće se napolje.“ (Jn. 15:1-6) Sve je u ličnosti Bogočoveka Hrista: „Ja sam čokot, a vi loze„, tako da ako čovek otpada od Njega, onda usahnjuje, vene, umire. To se, u suštini, i dogodilo sa papistima, protestantima i svim ostalim jeresima i raskolima.“[10]

Treba reći da je na Arhijerejskom Saboru Ruske Pravoslavne Crkve 2000. godine „teorija grana“ bila zvanično osuđena. U sabornom dokumentu „Osnovni principi odnosa RPC prema inoslavlju“, jasno je rečeno da „Pravoslavna Crkva ne može da prihvati tezu o tome da, bez obzira na istorijske podele, principijelno dubinsko jedinstvo hrišćana tobože nije narušeno i da Crkva treba da se doživljava kao da se poistovećuje sa svim ‘hrišćanskim svetom’, da hrišćansko jedinstvo navodno stoji iznad denominacijskih barijera“ (II, 4), „… potpuno je neprihvatljiva i povezana sa goreizloženom koncepcijom takozvana ‘teorija grana’, koja utvrđuje normalnost, pa čak i promisliteljnost postojanja hrišćanstva u vidu odvojenih ‘grana’…“ (II,5).

Sledbenici razmatrane zablude vole da traže primere u istoriji kada su se razne Pomesne Crkve ili njihovi samoupravljajući delovi privremeno nalazili u delimičnoj ili potpunoj kanonskoj izolaciji od ostalih pomesnih Crkava. Po mišljenju modernista takvi slučajevi treba da dokažu njihovu tezu da granice Crkve predstavljaju nešto amorfno i neodređeno, i da se u takvom slučaju pojavljuje mogućnost da, formalno slažući se sa dogmatom o jedinospasiteljnosti Crkve, u realnosti uče o mogućnosti spasenja onih koji nikako sebe nisu smatrali članovima Pravoslavne Crkve.

Naravno, realno nedovoljna definisanost u različitim vremenskim periodima kanonskih odnosa između pravoslavnih ljudi nikako ne može dati osnova za upisivanje nepravoslavnihmeđu „mističke“ članove Pravoslavne Crkve. Slično tome nedovoljna definisanost demarkacije rusko-kineske granice na Amuru uopšte nije značila da je na osnovu te nedefinisanosti moguće upisivanje Pekinga i Šangaja kao ruskih gradova.

Pomenuti argument nije istinit i sa formalne strane. Da se ne bismo temeljitošću zadržavali na svakom primeru i utonuli u detalje, odgovorićemo kratko. Ako se neka Pomesna Crkva ili neki njen deo nalazio bez molitvenog i evharistijskog opštenja sa jednim Pomesnim Crkvama, ali je čuvao molitveno i evharistijsko opštenje sa drugim Pomesnim Crkvama – onda to znači da je ostajao deo Tela Hristovog, iako je prebivao u bolesnom stanju. Ako nije imala nikakvog opštenja ni sa jednom od Pomesnih Crkva, to znači da se u to vreme nalazila u raskolu, van Crkve, i da treba zahvaliti Bogu zbog toga što je taj raskol kasnije bio prevaziđen, što je otpalo vraćeno i ponovo privijeno Crkvi Hristovoj. I u jednom i u drugom slučaju pitanje granice Crkve ne predstavlja nikakvu tajnu, ako se pri razmatranju tog pitanja rukovodimo crkvenim učenjem, a ne emocijama i sentimentalnošću.

6.2. Elitna katehizacija u paklu

Druga popularna shema „prelaska na drugom mestu“ koja se danas širi među pravoslavnima ima svoje poreklo čak ne od protestanata, već od mormona. Poslednji potpuno zvanično uče o tome da tobože ljudi koji su živeli van njihove „crkve“, ispovedali druge vere, nakon smrti imaju mogućnost da prime mormonsko učenje, krste se i na taj način „uđu u broj onih koji se spasavaju“.

Pre nekog vremena tim povodom čak je nastao skandal kada su se Jevreji pobunili, saznavši da su po učenju mormona istaknute žrtve Holokausta bile obraćene u mormonstvo i postali članovi „Crkve svetih poslednjeg dana“. Mormoni su izdali zvanično izvinjenje i obavezali se da više neće vršiti „posmrtna krštenja“ Jevreja.[11]

Koliko god to čudno bilo, u pravoslavnoj sredini su se našli ljudi koji su kod nas počeli da propovedaju i da nasađuju isto tako ekstravagantne ideje. Prepodobni Makarije Optinski je u svoje vreme pisao: „luterani i rimokatolici koji su umrli u svojoj veri, ne smeju se pominjati na Proskomidiji: dok su bili živi nisu imali opštenje sa našom Crkvom, kako ćemo onda nakon smrti da se usudimo da ih prisajedinimo Crkvi.“[12]

Eto, međutim, našli su se ljudi koji su dali fantaziji na volju i smislili sredstvo da nakon smrti „prisajedine“ Pravoslavnoj Crkvi jeretike i inoverne.

Oni to čine, ustajući na dogmat o Hristovom silasku u pakao. Saglasno učenju Crkve, nakon smrti na Krstu Gospod Isus Hristos je Svojom ljudskom dušom, koja se privremeno odvojila od tela „sišao u preispodnju da bi i odatle oslobodio pravedne“[13] i „pobedonosno sa Sobom odveo na nebesa duše svetih koje su bile zatvorene tamo.“[14]

I eto, neki naši savremenici su počeli da uče da navodno silazak u ad nije predstavljao jednovremeni akt, već da predstavlja delo koje se produžilo, tako da Hristos neprestano prebiva u paklu, da bi duše svih umrlih ljudi susreo tamo i propovedao im. Te duše, budući već nakon smrti ubeđene neposredno od Hrista, primaju Pravoslavlje, postaju članovi Crkve i izlaze iz pakla. U suštini sve kao kod mormona, čak se govori i o „posmrtnom krštenju“.

Navešćemo citat propovednika tog učenja: „Hristos je sišao u pakao. Šta to znači? Da li to znači da je upravo u tom trenutku, u veliku Subotu… sišao u pakao i izveo sve pravednike odatle tako? Kada je izveo? Kada je vaskrsao, pre Vaskrsenja i zamislite, eto samo što ih je izveo, u to vreme na drugom mestu je umro pravednik, koji Ga još nije znao – Hrista, koji je još živeo Starim Zavetom, a Hristos je već sve pravednike izveo. Šta mislite, kako dalje, da li se može tako razumeti silazak u pakao? Jasno da tu nešto nije u redu.“[15]

Eto, na ovom „zamislite“ stoji sva osnova dokaza novog učenja koje se ubacuje u Crkvu. Uvaženi predavač nam predlaže da uporedimo Hrista Spasitelja sa likom iz stare video igrice „veseli kuvar“ koji je bio prinuđen da trči tamo-amo da bi uhvatio kobasice koje neprestano padaju sa vrha. Isto tako, po njegovoj misli, i Hristos ne može da napusti pakao, dok u njega upadaju duše novih pravednika, koji ne znaju za Njega.

Hoću odmah da pitam: a zašto smo dužni da zamišljamo tako nešto? Zašto smo dužni da zamišljamo nešto o čemu nam ne govore ni Pismo, ni Predanje Crkve, već ono što služi za razaranje istine koje objavljuju i Pismo i Predanje? Zašto ne bismo zamislili, na primer, da je po Svom Promislu Gospod tako uredio da su nakon Njegovog Ovaploćenja svi pravednici i istinoljupci kako iz jevrejskog, tako i iz drugih naroda postajali slušaoci propovedi apostola i njihovih naslednika? Primeri Kornilija kapetana i etiopskog evnuha nam govore upravo o tome.

Ideja o tome da Gospod navodno nastavlja da se nalazi u paklu, propoveda tamo dušama novoumrlih ljudi i ubeđuje ih da poveruju u Njega, predstavlja potpuno novo učenje, nikada ranije poznato Crkvi, i tuđe veri Crkve. A već to samo po sebi podvodi to učenje pod reči apostola: „ako vam neko propovijeda jevanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude!“ (Gal. 1:9)

Crkva uči da je Gospod Isus Hristos silazio u pakao oboženom dušom dok je ona bila odvojena smrću od Njegovog tela. Zatim se Njegova duša sjedinila sa telom i dogodilo se Vaskrsenje, a zatim i čudesno Vaznesenje na nebesa i sada Hristos ljudskom prirodom prebiva sa desne strane Oca. O tome govori svaki hrišćanin, ispovedajući u Simvolu vere Gospoda Isusa Hrista „Koji je vaskrsao u treći dan po Pismu, Koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca“.

Mogu se takođe navesti reči svetog Inokentija Hersonskog: „Naš Spasitelj je sišao u pakao Sam, Svojom voljom i Svojom vlašću, sišao da bi ubrzo i izašao iz pakla, sišao sam da bi odatle izveo sve one koji su sa verom očekivali Njegov dolazak.“[16]

Goreukazano novo učenje protivreči rečima apostola koje govore „usmrćen tijelom, a oživjevši duhom; Kojim i siđe i propovijeda duhovima u tamnici;“ (1 Petr. 3:18-19) „Zato veli: Uzišavši na visinu zaplijeni plijen i dade darove ljudima. A ono ‘uziđe’ šta je, osim da prvo i siđe u najdonja mjesta zemlje? Onaj koji siđe to je isti koji i uziđe više sviju nebesa da ispuni sve.“ (Ef. 4:8-10)

Jasno je rečeno „siđe u najdonja mesta zemlje“ nakon čega „uziđe„, a ne „stalno silazi“ ili „siđe i prebiva u najdonjim mestima zemlje“. O tome gde Hristos prebiva, apostol Petar govori potpuno jasno: „Koji, otišavši na nebo, sa desne je strane Boga.“ (1 Petr. 3:22)

Sem toga, ukazano lažno učenje lišava smisla sam ljudski život na zemlji. Po pravoslavnom učenju, ovaj život je dat čoveku kao vreme za izbor – da li je čovek sa Bogom ili protiv Boga i učinjeni izbor, izražen u rečima i delima čoveka određuje njegov posmrtni udeo.

Prepodobni Varsonufije Veliki govori: „Što se tiče znanja o budućem, nemoj se varati: što ovde poseješ, tamo ćeš požnjeti… Brate, ovde je delanje, a tamo nagrada, ovde podvig, tamo venci.“[17] I sveti Jovan Zlatoust piše: „Samo je ovaj život vreme za podvige, a nakon smrti – sud i kažnjavanje. ‘U paklu‘, napisano je, ‘ko će Te slaviti‘?“ (Ps. 6:5)[18] I u bogoslužbenim tekstovima Pravoslavne Crkve je izražena ista ta misao: „Nema u adu pokajanja, nema tamo drugog olakšanja: tamo je crv koji ne spava, tamo je zemlja mračna i pomračena sva.“ (Čin pogrebenja sveštenika) Takođe je izražena u takvom saborno utvrđenom dokumentu kao Pravoslavno Ispovedanje istočne Crkve: „duša nakon smrti ne može da se oslobodi ili pokaje i ništa da uradi što bi je iskupilo iz pakla.“[19]

Ukazano lažno učenje lišava smisla i postojanja zemnu Crkvu, jer ovaj pristup Crkvu čini potpuno nepotrebnom – ako prihvatimo da Hristos nakon smrti svejedno svakoga lično susreće u paklu i daje mogućnost da se uđe u raj, kakva je razlika onda – biti u Crkvi ili ne, provoditi podvižnički život ili se daviti u gresima, ako je kraj svima isti?

Štaviše, saglasno toj ideji ispostavlja se da je bolje provoditi život tako da dospeš u pakao jer to omogućava da se vera primi na elitniji način – ne od prostih sveštenika na zemlji, već od Samog Hrista, Koji navodno dežura u paklu srećući duše svih koji dolaze tamo i pitajući ih, da li bi oni makar sada bili ljubazni da Ga priznaju kao Spasitelja u zamenu za izbavljenje od tamošnjih muka.

Napomenimo još jednom dogmatsko učenje Pravoslavne Crkve koje izlaže prepodobni Justin: „Religiozno-moralno stanje duša u zagrobnom životu se ne menja suštinski. Ako bi ga Bog u korenu izmenio, onda bi učinio nasilje nad neprikosnovenom slobodom ljudske duše i istrebio ono što ličnost čini ličnošću. Međutim, i sama duša u zagrobnom životu, iako bi svom svojom prirodom i želela da se potpuno izmeni i počne novi život, potpuno različit od njenog života na zemlji – ne bi mogla to da učini. Ne bi mogla zato što joj u zagrobnom životu nedostaje telo – neophodni deo ljudske ličnosti za potpuno samostalno ispoljavanje volje i delatnosti poslednje i zato što nema zemaljske uslove i sredstva za spasenje.

Drugim rečima, u zagrobnom životu je pokajanje nemoguće, jer tamo dozreva ono što je posejano i naraslo na zemlji. Na to ukazuje Sveto Pismo, poredeći zemaljski život sa sejanjem, a život iza groba – sa žetvom. (vidi Gal. 6:7-8)“[20]


NAPOMENE:

  1. Sabrana dela prep. Justina (Popovića). T. 3. Moskva, 2006, str. 519.
  2. Sveštenomuč. Ilarion (Trojicki). Hrišćanstva nema bez Crkve. Srpski prevod na http://svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/NemaHriscanstvaBezCrkve/NemaHriscanstvaBezCrkve.htm
  3. Neki smatraju da priznanje postojanja tajne sveštenstva mora neizostavno da označava i priznanje Evharistije. Sa takvom logikom je nemoguće složiti se, pošto neizostavne automatske veze sveštenstva i Evharistije nema. „Učitelьnoe izvestie“ ukazuje na čitav niz uslova pri kojima čak Evharistija koju je služio sveštenik Pravoslavne Crkve nije validna (na primer, služenje ne na vinu i dr.). Jeres je takođe jedan od uslova pri kojima se Evharistija ne služi, o čemu, posebno, piše prepodobni Teodor Studit: „hram oskvrnjen jereticima nije sveti hram Božiji, već običan dom, kako govori Vasilije Veliki… Zato i žrtvoprinošenje koje se služi u njemu Bog ne prima.“ (Prep. Teodor Studit. Pismo 80 (139) // Poslanice. Knj. 1. Moskva, 2003, str. 379).
  4. Patr. Sergije (Stragorodski). Odnos Crkve Hristove prema zajednicama koje su se odvojile od nje // ŽMP br. 5, 1994.
  5. Prep. Teodor Studit. Pismo 58 // Poslanice. Knj. 1. Moskva, 2003, str. 193.
  6. Zaveštanje velikom knezu Izjaslavu.
  7. Sv. Grigorije Dvojeslov. Dijalozi, 31.
  8. „Mi ne opštimo sa Latinima i ne smatramo prosto njihova (latinska predanja) mrskim, već i latinske presne hlebove ne treba da uzimamo. Međutim, ne treba da to smtramo za prost hleb, jer su oni oznamenovani prizivanjem Gospoda.“ (Enciklopedija ruskog igumana XIV-XV v. Zbornik prepodobnog Kirila Belojezerskog. Sankt-Peterburg, 2003, str. 72)
  9. Sv. Nektarije Eginski. Put ka sreći. Moskva, 2011, str. 25-26.
  10. Prep. Justin (Popović). Zapisi o ekumenizmu, 44-45 // Pravoslavlje, br. I, 2012.
  11. Istina, kasnije je ta praksa svejedno nastavljena: http://www.jewish.ru/history/hatred/2012/02/news994304789.php
  12. Prep. Makarije Optinski. Pisma o smirenju, samoukorevanju i trpljenju nevolja. Pismo 189.
  13. Sv. Kiril Jerusalimski. Pouke oglasiteljne i tajnovodstvene, 4.2.
  14. Blaž. Jeronim Stridonski. Tumačenje na Poslanicu Efescima knj. 2 // Dela. Br. 17, Kijev, 1903, str. 303. Treba reći da su ideju da je tobože Gospod izveo iz pakla duše svih ljudi koji su se nalazili tamo, direktno odbacivali takvi Sveti Oci kao sveti Jovan Zlatoust, sveti Epifanije Kiparski, blaženi Avgustin, sveti Kiril Aleksandrijski, prepodobni Jovan Damaskin, sveti Grigorije Dvojeslov, blaženi Teofilakt Bugarski, pri čemu je osuđena kao jeres na Rimskom Saboru 745. godine. Detaljnije o tome na http://www.pravoslavie.ru/put/4201.htm
  15. http://heatpsy.narod.ru/wosip4.html
  16. Cit. po: Sveto Jevanđelje sa tumačenjem Svetih Otaca. Moskva, 2000, str. 613.
  17. Sveti Varsonufije Veliki i Jovan Prorok, Duhovno rukovođenje. Moskva, 2001, str. 513.
  18. Izabrana dela svetog oca našeg Jovana Zlatoustog. Moskva, 1993, knj. 1, str. 398.
  19. Cit. po: Dogmatske poslanice pravoslavnih jeraraha XVII-XIX vekova STSL., 1995, str. 49. Ovo Ispovedanje koje je sastavio sveti Petar Kijevski utvrdili su Istočni Patrijarsi 1643. godine i u Ruskoj Crkvi 1685. g. za vreme patrijarha Joakima.
  20. Sabrana dela prep. Justina (Popovića). T. IV. Moskva, 2007, str. 364-365.

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.