V Ako se nehrišćani ne mogu spasiti pošto ne veruju u Hrista i nisu primili Krštenje, zar se onda neće spasiti rimokatolici, protestanti i takozvani „nehalkidonci“? Jer su svi oni kršteni i veruju u Hrista kao u Boga.

 


Sveto Pismo direktno govori da oni koji se predaju „jeresi… neće naslijediti Carstva Božijega“ (Gal. 5:20-21). „Jeres“ ne predstavlja ruganje, to je reč koja označava povredu dogmata vere. Jeres je laž ili o Bogu ili o delu spasenja koje je On izvršio, a pošto je Bog Istina (vidi Jn. 14:6, 3:33), a spasenje predstavlja sjedinjenje sa Bogom onda je jeretiku nemoguće da se spasi, kao što je nemoguće da se laž sjedini sa istinom.

Još je učenik apostola Jovana, sveštenomučenik Ignjatije Bogonosac pisao: „Ne varajte se, braćo moja, domokvaritelji neće naslediti Carstva Božijeg. Jer ako su pomrli oni koji su to činili po telu (= Judeji), koliko će više (umreti) kad neko zlom naukom kvari veru Božiju, za koju Isus Hristos bi razapet? Takav će, postavši nečist, otići u oganj neugasivi, kao i onaj koji ga sluša.“[1]

Prepodobni Antonije Veliki govori: „Ko nema pravu veru, taj priprema hranu crvima koji ne spavaju i žrtvu knezu adskih tamnica; njegov duh je tuđ večnom životu.“[2] A po rečima svetog ave Agatona: „Jeres je otuđenost od Boga. Jeretik se odlučuje od Boga živog i istinitog, i pribraja se đavolu i anđelima njegovim. Odlučen od Hrista već nema Boga, Koga bi mogao da umoli za svoje grehe i u svakom pogledu je poginuo.“[3]

To isto vidimo i kod svetog Jovana Zlatousta: „Spasenje je u Hristu. No to spasenje pripada jedino Crkvi, i niko ne može van Crkve i vere biti zajedničar Hristu, niti se spasti. Svesni toga, mi znamo da bezbožne jeresi nemaju nikakve nade na spasenje, jer nemaju ni najmanjeg opštenja sa Hristom.“[4]

Upravo nepomirljiva i samopožrtvovana borba Svetih Otaca sa jeresima koju vidimo tokom cele istorije Crkve, objašnjava se činjenicom da je za Oce pitanje Pravoslavlja ili jeresi bilo pitanje života i smrti – večnog života i večne smrti. Zato se oni nisu bojali što njihova borba sa jeresima može izazvati smutnju u Crkvi i društvu, i radi spasenja ljudi od, za dušu pogubnih, jeresi oni nisu žalili ni zdravlje, ni sopstveni život – odlazili su u tamnicu, na mučenje i ruganje, nekima su zbog te borbe odsecali telesne ekstremitete, a neki su gubili i sam život.

U crkvenom Predanju postoje svedočanstva o pogubnosti jeresi, dobijena direktnim otkrovenjem od Boga. Na primer, u žitiju svetog Kirijaka Otšelnika piše kako jednom svetom starcu „dođe neki brat stranac iz zemlje Daraske, po imenu Teofan, da bi se sa njim posavetovao u vezi bludnih pomisli, koje su ga mučile. Starac je počeo da ga savetuje i rečima utvrđuje u celomudriju i čistoti. Kako su ove reči veoma koristile bratu, on reče starcu:

‘Gospodine avva, tako bih želeo da ostanem kod tebe, ali moram da se vratim u svoju zemlju, jer tamo održavam bogoslužbeno opštenje sa nestorijancima.’

Čim je starac čuo za Nestorijevo ime bilo mu je veoma žao brata zbog njegove zablude i savetovao ga je i molio da napusti ovu opasnu jeres i da se prisajedini svetoj Katoličanskoj i apostolskoj Crkvi. Još mu je rekao da nema pravog spasenja bez pravilnog poimanja vere, da je Presveta Djeva Marija Bogoroditeljnica, znači Bogorodica. Tada brat reče starcu: ‘Nesumnjivo, gospodine avva, sve jeresi isto kažu da ako čovek ne učestvuje u njima putem bogoslužbenog opštenja, ako se ne pričešćuje kod njih, nemoguće mu je da se spase. A šta ja jadan da radim? Pomolite se Bogu da mi Sam On otkrije koja vera je prava.’

Starac je radosno prihvatio ovaj predlog.

‘Ostani ovde u mojoj keliji i ja se nadam da će ti Božija milost ukazati na pravu veru.’

Ostavivši brata u svojoj keliji starac ode na Mrtvo More da se pomoli za njega. I zaista, u podne narednog dana, taj brat, boraveći u starčevoj keliji, ugleda osobu strašnog izgleda kako mu se približava i govori:

‘Dođi i vidi istinu.’

Onda ga uze i odvede na mesto veoma mračno i prljavo, koje je svo gorelo u vatri, a usred te vatre pokaza mu jeretike: Nestorija i Teodora od Mopsuestije, Evtihija Monofizita i Apolinarija, Evagrija i Didima Slepog, Dioskora Kopta i Sevira, Arija i Origena i još neke druge, i reče mu onaj koji ga je doveo:

‘Ovo mesto je pripremljeno za jeretike i one koji ne poštuju Presvetu Bogorodicu, kao i za sve one koji ove jeretike slede. Ako se tebi dopada ovo mesto ostani u učenju jeretičkom. Ako li ne želiš da iskusiš ovaj pakao, prisajedini se svetoj Katoličanskoj Crkvi kojoj pripada i o kojoj uči starac Kirijak. Jer, kažem ti, ako čovek zadobije sve vrline, a ne ispoveda pravilnu veru, on će se zacelo obreti u ovom mestu muke.’ Nakon toga je anđeo postao nevidljiv, a Teofan je požurio da se obrati Pravoslavnoj Crkvi.“[5]

Slično svedočanstvo postoji i u žitiju prepodobnog Joanikija Velikog. On je bio vaspitan u jeresi ikonoboraca i revnosno se podvizavao u ispunjenju jevanđelskih zapovesti. Jednom prilikom je video anđela koji mu je rekao: „Čedo Joanikije, ako se nazivaš hrišćaninom, zašto onda prezireš ikonu Hristovu? Uzalud su svi tvoji vrlinski podvizi, ako nemaš prave vere.“[6] Nakon ovoga Joanikije je postao pravoslavan.

Takođe se u žitiju prepodobnog Vasilija Novog govori da je njegovoj učenici, blaženoj Teodori Carigradskoj, anđeo pri prolasku kroz mitarstva rekao: „Znaj još i ovo: ovim putem ulaze, i istjazavaju se, samo oni koji su verom i svetim krštenjem prosvećeni; a nevernici, neznabožni, idolopoklonici, i Saraceni (muslimani), i svi tuđi Bogu, ovamo ne dolaze. Jer još za života u telu oni su dušama svojim pogrebeni u adu, i kada umiru, đavoli im odmah bez ikakvog ispitivanja uzimaju duše, kao svoj vlastiti udeo, i nizvode ih u ponor pakla.“[7]

5.1. Ali, Crkva priznaje tajne nekih jeretika?

Često pitanje o spasenju jeretika povezuju sa pitanjem priznanja tajni od strane Crkve u raznim nepravoslavnim zajednicama. Što se tiče pitanja o njihovoj ne(validnosti), u Predanju Pravoslavne Crkve ono nije konačno rešeno. Neki Sveti Oci su govorili da jeretici nemaju Tajne, a neki su govorili da ih imaju. Ovo razilaženje je zabeleženo još u trećem veku između sveštenomučenika Kiprijana Kartaginskog i svetog Stefana Rimskog.

Sveti Kiprijan je smatrao da van Crkve ne može biti nikakvih Tajni i zato je govorio da je ljude koji se obraćaju Crkvi, krštene jeretike ili raskolnike, neophodno krstiti ponovo. Sveti Stefan je smatrao da ih Crkva može primiti i bez toga, priznavši ono što je ranije izvršeno kao Tajnu, ako je bila izvršena pravilno.

To što je na Vaseljenskim Saborima Crkva odlučila da prima neke jeretike bez ponovnog krštenja, može da se oceni kao priznanje stava koji je imao sveti Stefan. Međutim, ovo nije toliko jednoznačni stav, ako se uzme u obzir mišljenje sveštenomučenika Ilariona (Trojickog) koji je govorio da se Tajna Krštenja ne ponavlja nad jeretikom koji se obratio ne zato što Crkva priznaje Tajne koje su jeretici izvršili, već zato što Gospod pri sjedinjenju jeretika sa Pravoslavnom Crkvom na nevidljivi način ispunjava blagodaću Krštenje i druge Tajne (hirotoniju, ako se govori o kliriku te zajednice, u kojoj se čuva apostolsko prejemstvo).

Mišljenje o tome da van Crkve ne može biti nikakvih Tajni iznosili su, pored svetog Kiprijana, prepodobni Teodor Studit, prepodobni Nikodim Svetogorac, sveti Ignjatije Brjančaninov, sveštenomučenik Ilarion Trojicki, sveštenomučenik Onufrije Gagaljuk i prepodobni Justin Popović. Postojanje Tajni kod jeretika, pored svetog Stefana, priznavali su Sveti Oci kao što su blaženi Avgustin, prepodobni Vikentije Lerinski, sveti Tarasije Konstantinopoljski[8], blaženi Teofilakt Bugarski[9], sveti Filaret Moskovski[10] i sveti Nikolaj Japanski[11].

Međutim, svi Sveti Oci, kako oni koji priznaju, tako i oni koji ne priznaju validnost tajni koje se vrše van Crkve, bili su saglasni u tome da jeretici (isto kao i raskolnici) ne mogu da se spasu. Navešćemo kao potvrdu reči dva najsnažnija predstavnika obe tačke gledišta o validnosti ili nevalidnosti jeretičkih tajni.

Sveti Kiprijan piše: „Van Crkve nema života: dom Božiji je jedan i niko ne može da se spasi bilo gde osim u Crkvi… čovek koji se nalazi van Crkve mogao bi da se spasi samo u slučaju da se spasio neko od onih koji su se nalazili van Nojevog kovčega.“[12]

Blaženi Avgustin piše: „ovi ljudi mogu imati tajnu krštenja, koju, kada prilaze Sabornoj Crkvi, ni na koji način ne treba poricati u njima ili im je predavati kao da je nemaju. Međutim, mi pri tom tvrdimo da ne treba čvrsto da se nadaju na svoje spasenje, iako ne odbacujemo ono što po našem priznanju oni dobijaju; naprotiv, oni treba da prepoznaju da im je neophodno da uđu u zajednicu jedinstva pomoću veza ljubavi, bez koje mogu imati šta god žele, iako sveto i dostojno poštovanja samo po sebi, a pri tom sami biti ništa, učinivši time manje dostojne nagrade večnog života, što su se manje koristili darovima koje su dobili u prethodnom životu.“[13] U desetoj glavi tumačenja Simvola Vere on piše: „Sve se može imati van Crkve, osim spasenja. Mogu se imati Tajne… Jevanđelje… vera u Oca i Sina i Svetoga Duha i propovedati se ta vera, ali nigde sem Vaseljenske Crkve se ne može naći spasenje.“ A u delu „Protiv Kreskonija“ pisao je da raskolničko krštenje ne donosi onome koji ga prima opravdanje, već osudu jer jeretici i raskolnici nemaju ljubavi. U raskolu presahnjuje ljubav, a u čoveku koji je lišen ljubavi, Duh Sveti ne može da obitava.

Iz ovoga se dobro vidi koliko je neosnovan pogled onih koji smatraju da ako postoje tajne, onda znači da neizostavno postoji i spasenje, jer samo po sebi učešće u tajnama nikoga ne spasava automatski. Takva automatska veza „ako postoje tajne, postoji i spasenje“ ne postoji ne samo u odnosu na jeretike, već ni u odnosu na čeda Crkve. O tome svedoče reči molitve pred Pričešće: „da mi ne bude na sud ili na osudu Pričešće“ i reči sveštenika pred Ispovest: „ako šta sakriješ, dupli greh imaš“, kao i reči prepodobnog Jovana Damaskina: „čovek koji sa lukavstvom pristupa Krštenju, pre će biti osuđen, nego što će imati korist.“[14]

Dakle, ko pristupa Tajni u stanju nepokajanog greha, tome ne samo da neće poslužiti na spasenje, već, naprotiv, na još veću osudu. To se tiče i ljudi koji nepokajani prebivaju u smrtnom grehu jeresi.

Članovi Crkve nisu povezani samo jedinstvom Tajni i molitvi (inače bi svako ko priđe Čaši, čak i nekršten, automatski postajao član Crkve i spasavao se), već i jedinstvom istine i jedinstvom ljubavi. Ako neko odstupa od jedinstva istine, kao jeretici, ili od jedinstva ljubavi, kao raskolnici, postaje tuđ Crkvi, neprijatelj Crkve.

Krštenje je neophodan uslov za spasenje, ali ne i jedini. Pored Krštenja neophodna je i prava vera. Jeretici ne ginu zato što nisu kršteni, već zato što prebivaju u smrtnom grehu jeresi. Upravo ih ovaj greh ubija. One tajne koje kod njih vrši Gospod – ako dopustimo da one postoje – prizivaju ih u istinsku Crkvu, Crkvu Pravoslavnu. Ako se jeretici ne odazovu takvom prizivu, onda ih te tajne ne samo neće spasiti, već štaviše, poslužiće kao povod za njihovu veću osudu u poređenju sa muslimanima, budistima, itd.

5.2. Da li su uopšte rimokatolici, protestanti i „nehalkidonci“ jeretici?

Neki autori u vezi sa ovim dozvoljavaju sebi da tvrde da rimokatolici i protestanti tobože nisu jeretici, zato što navodno nije bilo sabora koji bi osudio njihova lažna učenja kao jeresi, a njih kao – jeretike. Slične tvrdnje su istorijski neosnovane.

Na Konstantinopoljskom saboru 1583. godine koji je održan zbog prozelitske delatnosti rimokatoličkih misionara među pravoslavnim stanovništvom, donete su odluke o predavanju anatemi onih koji „ne ispovedaju srcem i ustima… da Sveti Duh ishodi samo od Oca… ko govori da je Gospod naš Isus Hristos na Tajnoj Večeri koristio presni hleb… (ko veruje) u čistilište… ko govori da je papa glava Crkve“. Ovu odluku potpisali su Konstantinopoljski, Aleksandrijski i Jerusalimski patrijarsi kao i episkopi – članovi njihovih Sinoda.

U „Okružnoj poslanici Jedine, Svete, Saborne i Apostolske Crkve svim pravoslavnim hrišćanima“ iz 1848. godine govori se: „Jedna, Sveta, Katoličanska i Apostolska Crkva … sada opet saborno vapije da ovo novouvedeno mišljenje, kao da Duh Sveti od Oca i Sina ishodi, jeste suštinski jeres, i da njegovi sledbenici, ma ko oni bili, jesu jeretici… a zajednice koje oni obrazuju jesu jeretičke, i da je sa njima svaka duhovna zajednica od strane dece pravoslavne katoličanske Crkve bezakona.“[15]

Ovu poslanicu potpisala su četiri patrijarha – Konstantinopoljski, Aleksandrijski, Antiohijski, Jerusalimski kao i članovi njihovih Sinoda. Značajno je što se u samom tekstu ova odluka predstavlja kao saborna odluka. Ovo rešenje se ne odnosi samo na rimokatolike, pošto o ishođenju Duha od Oca i Sina do sada zvanično uči ogromna većina protestanata.

Profesor Simatis nabraja dvadeset pravoslavnih sabora od XI do XIX veka na kojima je u određenoj meri osuđen rimokatolicizam.[16]

Osuda osnovnih karakterističnih stavova protestantizma izrečena je na Jaskom saboru 1643. godine i kasnije na Jerusalimskom saboru 1672. godine koji protestante naziva „očiglednim jereticima“, „potpuno odbačenim od cele Vaseljenske Crkve“.

Što se tiče savremenih sledbenika monofizitizma, koji se nazivaju „nehalkidoncima“, njihove zablude su osuđene kao jeresi još ranije, na vaseljenskim Saborima. Ponekada se može naići na tvrdnje o tome da su navodno po veri savremeni „nehalkidonci“ pravoslavni, i da već ne ispovedaju monofizitsku jeres, ali to ne odgovara realnosti. U svojim ispovedanjima vere oni, kao i ranije, pišu da je u Hristu jedna priroda i, kao i ranije, one koji su izmislili monofizitsku jeres poštuju kao Svetitelje.[17] Isto vidimo i u vezi sa nestorijancima koji su ostali jeretici do danas.

Sveti Oci su potpuno jasno govorili o tome da su rimokatolici – jeretici. Navešćemo samo nekoliko citata kao potvrdu:

„Odbacili smo od sebe Latine, ne iz nekog drugog razloga, nego što su oni jeretici.“[18] (sveti Marko Efeski)

„To da su Latini jeretici, ne traži neke posebne dokaze… i mi se od njih odvraćamo kao od jeretika, nalik na arijance, savelijance ili duhoborce makedonijane.“[19] (prepodobni Nikodim Svetogorac)

„Latini nisu hrišćani… Latinstvo je palo u bezdan jeresi i zabluda… Ono leži u tom bezdanu bez bilo kakve nade na ustajanje.“[20] (prepodobni Pajsije Veličkovski)

„Naša Pravoslavna Crkva smatra rimokatolike jereticima.“[21] (prepodobni Makarije Optinski)

„Rimska crkva je odavno skrenula u jeres i novotarije… i uopšte ne pripada Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi.“[22] (prepodobni Amvrosije Optinski)

„Latinska jeres je najgora od svih jeresi… jer ona od Hrista vodi čoveku, uči ga da umesto u Hrista, veruje u čoveka – papu.“[23] (sveštenomučenik Andronik Nikoljski)

Patrijaršijska i Sinodalna poslanica iz 1895. godine direktno govori da je rimokatolicima, da bi dostigli spasenje, neophodno da priđu Pravoslavlju: „Zapadna Crkva je od desetog veka naovamo uvukla kroz papstvo u sebe razna strana i jeretička učenja i novaćenja, te se tako otcepila i udaljila od Istočne i Pravoslavne Hristove Crkve. I kolika je nužda vašeg povratka i pristupanja starim i nepovređenim učenjima Crkve radi postignuća željenog u Hristu spasenja.“[24]

Drevni i savremeni Sveti Oci iznosili su misao o pogibiji jeretika tj. rimokatolika, protestanata i monofizita. Sveti Tarasije Konstantinopoljski u pismu jermenskom katolikosu je pisao: „sada se kajem što… sam ćutao i nisam se protivio jeresi; i tvrdim da vam je nemoguće da se spasite, ako budete prebivali u jeresi.“[25] Prepodobni Teodosije Pečerski je svedočio: „A koji žive u drugoj veri: katoličkoj, muslimanskoj, ili armenskoj (monofiziti) – oni neće videti život večni.“[26]

Prepodobni Maksim Grk je luterane nazivao „naslednicima geene.“[27] Sveti Jovan Kronštatski je pisao: „Nečestivi neće videti Slave Tvoje, Hriste, tj. neverujući, oni koji ne prilaze Crkvi, rimokatolici… luterani… i reformisti, Jevreji, muslimani, svi budisti, svi neznabošci.“[28] Takođe je prepodobni Varsonufije Optinski govorio svojim čedima da je „za spasenje neophodno da se bude član Pravoslavne Crkve. U sadašnje vreme se razvejalo mnoštvo sekti… Prišla mi je nedavno jedna žena u velikoj muci: njen muž je izdao Pravoslavlje, prešao u baptiste i ostavio je sa malom decom.

Pita: ‘…šta će biti sa njim?’ ‘Poginuće’, odgovaram, ‘ako se ne vrati Pravoslavlju.’

Ponekada mi prilaze sektaši: ‘…Evo mi verujemo u Hrista… od Crkve smo otišli, ali se ipak nadamo spasenju.’

‘Sujetna je vaša nada, van Crkve je nemoguće spasenje’, odgovaram.

Ljudi koji se nalaze u Pravoslavnoj Crkvi, idu istinitim putem ka Carstvu Nebeskom. Plivaju po moru ovoga sveta u lađi gde je kormilar – sam Hristos. Ljudi, koji van Crkve streme da preplivaju ovo more na jednoj dasci, što je naravno nemoguće, ginu bespovratno.“[29]

5.3. Ali neki od ruskih Svetitelja poslednjeg vremena nisu odgovarali određeno na pitanje o spasenju ili pogibelji jeretika?

Pri objektivnom razmatranju pitanja nemoguće je ograničiti se samo na svedočenja koja služe kao potvrda naših misli. Neophodno je reći da su neki ruski Svetitelji XIX veka na pitanje o mogućnosti spasenja rimokatolika i protestanata odgovarali neodređeno. Pre svega vole da citiraju reči svetog Teofana Zatvornika koje su bile odgovor na pitanje supruge tambovskog gubernatora o spasenju rimokatolika: „Ne želim da sudim da li će se spasiti rimokatolici – jedno znam: ako ostavim Pravoslavlje i idem u latinstvo – bez sumnje ću poginuti.“[30]

Može se takođe navesti i odgovor svetog Nikolaja Japanskog na slično pitanje o spasenju rimokatolika i protestanata: „Čvrsto smo uvereni samo u to da osim kroz Hrista nema drugih vrata u Carstvo Nebesko, kao i da je pred nama pravi put tim vratima. Ali da li se može ući na ta vrata okolnim putevima, mi ne znamo i ostavljamo Bogu da sudi o tome.“[31]

Iznosimo nekoliko primedbi vezanih za ove izreke.

Kao prvo, nije korektno razmatrati odbijanje svetitelja Teofana da sudi o pitanju spasenja rimokatolika kao dokaz tvrdnje da će se rimokatolici spasiti. Isto kao i „ne znam da li će se spasiti“ svetog Nikolaja razmatrati kao dokaz pozicije sledbenika lažnog učenja o mogućnosti spasenja van Crkve.

Kao drugo, ako mi, želeći da bolje shvatimo stav svetih Teofana i Nikolaja, navedemo i njihove druge izjave, videćemo još manje osnove da se oni predstavljaju kao sledbenici mišljenja da navodno van Pravoslavne Crkve ima spasenja. Kod svetog Nikolaja Japanskog, kao što se vidi iz njegovih dnevnika, stavovi su se vremenom menjali, i u kasnijim periodima se susreću prilično oštre izjave: „Rimokatolicizam je otrov sveta, i predstoji mu isto ono što je bilo i sa Arijevom jeresi, tj. nestajanje iz sveta. Protestantizam nije manje od njega… i njegov udeo je isti.“[32] „Protestantizam je jama u koju ako čovek dobro upadne, nema mu spasenja!“[33]

Što se tiče svetog Teofana Zatvornika, on je potpuno jasno učio da je samo Pravoslavna Crkva istinita Crkva, da van Nje nema Hrista, nema istine, nema spasenja: „ne treba lutati pogledom tamo-vamo da bi se videlo gde je istina… Van Pravoslavne Crkve nema istine. Ona je jedina verna čuvarka svega što je Gospod zapovedio preko svetih Apostola, i zato je ona prava Apostolska Crkva. Drugi su izgubili Crkvu Apostolsku i … smislili da sami izgrade takvu crkvu i podigli su je i takvo joj ime i dali. Ime dali, a suštinu nisu mogli da prenesu, jer je Apostolsku Crkvu sazdao Gospod Spasitelj po blagoslovu Oca… I to jeste naša Pravoslavna Crkva.“[34] „Ovde je Hristos, u našoj Pravoslavnoj Crkvi i u nekoj drugoj Ga nema. I ne traži, jer nećeš naći.“[35] „Sveta Pravoslavna Crkva jeste riznica spasenja. Šta god ti je potrebno za spasenje – sve ćeš naći u njoj i samo u njoj. Mimo nje i Sam Gospod ne daje ta dobra… Postavši Glava Crkve, On ne deluje drugačije na spasenje naše sem kroz telo Svoje. I ne traži drugi pristup do Njegovih riznica spasenja. Takvog pristupa nema.“[36]

Poznate su i reči Svetitelja u kojima on poredi nepravoslavne „crkve“ sa različitim stadijumima smrtonosne bolesti: „Kod papista su sve Tajne povređene i izopačena mnoga spasavajuća sveštenodejstva. Papizam predstavlja pluća sa krastama ili gnojem. Kod luterana je veliki deo Tajni i sveštenodejstava odbačen, izopačen i u suštini i u formi. Oni su nalik onima kojima su zagnojene tri četvrtine pluća, a ostatak se raspada. Bliski njima, ali još povređeniji su – naši raskolnici… Svi takvi ili ne dišu ili ne dišu u potpunosti, zato predstavljaju raspadnuta telesa ili presahnjuju kao ljudi kod kojih su grudi raspadnute.“[37]

Koliko god čudno bilo, čak i ove reči sledbenici razmatranog lažnog učenja ponekada predstavljaju kao da su one navodno potvrda njihove tačke gledišta, iako reči „raspadnuta telesa“ uopšte ne predstavljaju sinonim za reči „oni koji se spasavaju“. Na drugom mestu Svetitelj direktno govori: „raskolnicima i svim otpadnicima od Svete Crkve nema spasenja.“[38]

Na kraju, kao treće, radi praćenja tendencije kod nekih ruskih duhovnih autora XIX veka da neodređeno odgovaraju na pitanje o mogućnosti spasenja rimokatolika i protestanata, postoji podrobno objašnjenje prepodobnog Amvrosija Optinskog. Objasnivši nemogućnost spasenja sledbenika drugih veroispovedanja, sveti Starac piše: „zašto se u Rusiji otvoreno ne propoveda ova istina? Odgovor je vrlo jednostavan i jasan. U Rusiji je dopuštena verska tolerancija i inoverni kao i pravoslavni zauzimaju važne dužnosti… Čim duhovno lice počne otvoreno da propoveda da van Pravoslavne Crkve nema spasenja, inoverni na visokim položajima počinju da se vređaju. Zbog takvog položaja rusko pravoslavno sveštenstvo kao da je steklo naviku i ukorenjenu osobinu da o ovom predmetu govori neodređeno. A možda su i neki zbog svagdašnjeg kontakta sa inovernima, i još više zbog čitanja njihovih knjiga počeli snishodljivo i da misle u vezi sa nadom spasenja i drugim veroispovedanjima.“[39]

5.4. Emotivni argument – „inoslavni mučenici“

Ponekad sledbenici ubeđenja da se jeretici mogu spasiti, navode kao primer rimokatoličke ili protestantske misionare koje su ubili inoverni i pitaju: „zar se čak i za njih, koji su postradali za Hrista do smrti, usuđujete da kažete da će u budućem veku biti odvojeni od Hrista?“

Ovaj argument je u suštini nemoguće suprotstaviti jasnim rečima Apostola i Svetih Otaca o pogubnosti jeresi. On prosto udara na emocije, odvodeći diskusiju iz sfere razuma u sferu ličnih osećanja i sentimentalnosti.[40]

Odgovarajući na ovaj argument, nema potrebe da se smišlja nešto novo, dovoljno je podsetiti se reči sveštenomučenika Kiprijana Kartaginskog: „Ako ljudi ne čuvaju savez i najiskreniju zajednicu sa Crkvom, čak i ako bi sebe predali na smrt za ispovedanje imena Hristovog, greh njihov se neće oprati ni samom krvlju. Neizgladiva i teška krivica razdora se ne očišćuje čak ni stradanjima. Onaj ko se nalazi van Crkve ne može da bude mučenik.“[41] Takođe, 34. pravilo Laodikijskog Sabora koje glasi da „nikakav hrišćanin ne sme ostavljati mučenike Hristove i obraćati se lažnim mučenicima, to jest jeretičkim, ili koji su pre jeretici bili; jer su ovi udaljeni od Boga. Neka su dakle anatema, koji se k njima obraćaju.“[42]

Mogu se navesti i reči prepodobnog Amvrosija Optinskog: „treba li se diviti umišljenom usrđu i samopožrtvovanju ovih delatnika, tj. latinskih misionara i milosrdnih sestara? To su najžalosniji propovednici. Oni se ne trude da obraćaju i privode ljude Hristu, već svom papi.“[43]

Zaista, iako se i među zapadnim misionarima ponekada mogu susresti snažni primeri samopožrtvovanja, u celini, u misijama jeretika ima mnogo toga što ne odgovara Jevanđelju ili mu direktno protivreči. Sveti Nikolaj Srpski je govorio da su u Indiji misionari u mnogome diskreditovali hrišćanstvo uopšte: „Jer vera bez iskrenosti nije vera nego kuga. Kuga duhovna. To mi vidimo ovde na rimokatoličkim i protestantskim misionarima.“[44] Prepodobni Amvrosije Optinski podseća da u muslimanskim zemljama rimokatolički i protestantski misionari pre svega propovedaju ne među muslimanima, već među pravoslavnima koji žive tamo, stremeći da ih udalje od istinske vere. Slične primere u Japanu navodi i sveti Nikolaj Japanski.

Nasilna smrt nekih rimokatoličkih i protestantskih misionara može dati povod za iskreno sažaljenje zbog njihovog stradanja i kraja, ali ne može da nas natera da zaboravimo na procep između istine i laži, priznavši da, pri nekim okolnostima, možemo smatrati jeres za beznačajnu sitnicu koja ne utiče na spasenje čoveka.

Čovek koji je nepravilno zapisao adresu i krenuo na put neće doći do mesta gde je krenuo, čak ako na putu bude postradao. Takođe čovek koji se rukovodi lažnim predstavama o Bogu neće stići do Boga, pošto laž ne privodi istini, već, naprotiv, udaljava od nje. Da, jako je žao ljudi koji su, poverovavši lažnom opisu, umesto očevog doma upali u blato. Ali ako mi, predavši se sentimentalnim osećanjima, kažemo: „hajde da one koji su se zaglibili u blato smatramo za ljude koji su dostigli očev dom“, samim tim ćemo povrediti sebe tom lažju i nikako nećemo pomoći poginulima.

Svedoci principijelne razlike između Pravoslavlja i jeresi su naši Mučenici koji su postradali od ruke jeretika kao, na primer, Zografski mučenici, koji su živi spaljeni zbog odbijanja da se poklone papi rimskom; Kantarski mučenici koji su iz istog razloga ubijeni na Kipru; Podljaški mučenici koje su ubili rimokatolici u Poljskoj i mnogi, mnogi drugi.

Sveštenomučenik Ignjatije Bogonosac, odlazeći na kaznu u Rim, u jednom od svojih poslanica, osuđujući jeretike-dokete, nekoliko puta pita: „Ako su oni u pravu, zašto ja onda trpim stradanja?“ Sećajući se mučenika, koji su poginuli od ruke jeretika, želimo da pitamo: ako jeres ne predstavlja prepreku za spasenje, zašto i zbog čega su postradali svi ti Mučenici? Zašto ih je Crkva proslavila?

5.5. A šta sa običnim inoslavnim ljudima, koji čak ne znaju osobenosti dogmatike sopstvenih crkava?

Može se čuti i sledeće pitanje: „Razumljivo je zašto ginu jeresijarsi i ljudi koji su, znajući za Pravoslavlje, svesno istrajavali u jeresi. Ali da li se može govoriti o sličnom udelu običnih rimokatolika i protestanata koji možda uopšte ne znaju za Pravoslavlje niti o razlikama između vere svojih „crkava“ i Pravoslavne vere?

Zaista, nemoguće je izjednačiti tvorce i ideologe jeresi sa onima koji su sebe pribrajali jednoj ili drugoj jeretičkoj zajednici prosto „po rođenju, veroispovedanju“, koji se uopšte nisu zanimali dogmatikom, između ostalog i veroučenjem sopstvenog veroispovedanja. Ne možemo reći da je krivica jednih i drugih ista, ali iz toga ne sledi da drugi ne snose baš nikakvu krivicu.

U tim istim rimokatoličkim i protestantskim narodima nalazili su se i do sada se nalaze i takvi obični vernici koji, međutim, živo se interesujući za veru Crkve, čuju za Pravoslavlje i ulažu napore – ponekada i velike – da postanu čeda Pravoslavne Crkve. Njih nema mnogo, ali oni postoje. Zašto su oni mogli da prođu put do Pravoslavne Crkve, a drugi, nalazeći se u istim uslovima – nisu? Zato što nisu tražili istinu, nisu osećali glad za Boga. Nisu znali za razlike svoje nominalne vere od Pravoslavlja ne zato što nisu ispovedali pravoslavne dogmate, već zato što su inače bili ravnodušni prema dogmatima i veru doživljavali kao jedan od dopunskih priloga za život. Njihov unutrašnji pogled je bio usmeren na zemaljsko i privremeno. Naravno, oni su priznavali Boga i ispunjavali neophodne obrede, ali srž njihovog života nije bilo samopožrtvovano sledbeništvo za Hristom, već želja da steknu „jednostavnu ljudsku sreću“. Zbog toga su oni postali slični onima koji su na poziv Gospoda pažljivo odgovorili: „Kupih pet jarmova volova, i idem da ih ogledam; molim te, izgovori me„, „Oženih se, i zato ne mogu doći“ (Lk. 14:19-20). Time su zaslužili osudu od Gospoda: „nijedan od onih zvanih ljudi neće okusiti moje večere.“ (Lk. 14:24) Oni su „ljudi zemlje“ o čijem udelu je govorio sveti Luka (Vojno-Jasenecki) u gore navedenim rečima.

Koliko god to žalosno bilo, nekim ljudima zabluda koju razmatramo u ovoj knjizi upravo predstavlja prepreku da priđu Pravoslavlju. Autoru ovih redova poznato je nekoliko primera rimokatolika koji žive u Evropi (i jedan koji živi u Svetoj Zemlji) koji su se, kao rezultat sopstvenih bogoslovskih traganja, ubedili da je istina na strani Pravoslavne Crkve u svim njenim razlikama od rimokatoličke crkve. Oni ljube Pravoslavlje, priznaju njegovu istinitost, ali ih od prelaska u Pravoslavnu Crkvu zadržava upravo taj, svuda na Zapadu rasprostranjen, stav da će se „spasiti svi dobri ljudi nezavisno od njihove vere“. I pošto im se čini da to ne utiče na spasenje, oni ostaju članovi rimokatoličke crkve.


NAPOMENE:

  1. Sv. Ignjatije Bogonosac. Poslanica efežanima, 16 // Rani oci Crkve. Brisel, 1988, str. 108. (Srpsko izdanje: Dela apostolskih učenika, Trebinje 1999, prevod umirovljeni ep. Atanasije Zahumsko-Hercegovački).
  2. Cit. po: sv. Ignjatije (Brjančaninov). Otačnik. Moskva, 1993, str. 1-2.
  3. Cit. po: Isto delo, str. 43.
  4. Sv. Jovan Zlatoust. 1. slovo na Pashu // Sabrana dela. T. 8. Sankt-Peterburg, 1902. (Na srpskom vidi Dogmatika Pravoslavne Crkve, prepodobni Justin Ćelijski, tom III, glava „Mrzeti greh, voleti grešnika“).
  5. Ovaj događaj pominje se i u knjizi svetog Jovana Mosha „Duhovni lug“, 26. glava odakle je citat i uzet – prim. prev.
  6. Sv. Dimitrije Rostovski. Žitija svetih. Novembar, 4. Prep. Joanikije Veliki, str. 55 (U Žitiju Svetih prepodobnog Justina Popovića pominje se umesto anđela prozorljivi monah ravnoanđeoskog života, koji je „doznavši od Duha Božijeg“ o Joanikiju prišao i posavetovao ga da ostavi jeres.) – prim. prev.
  7. Cit. po: jerom. Serafim (Rouz). Duša posle smrti. Moskva, 1991, str. 124. Srpski izvor „Žitija Svetih“, prepodobni Justin Ćelijski, Žitija Svetih, 26. mart). Povest prepodobne Teodore su kao autoritetni izvor veroučenja Crkve priznavali sveti Ignjatije (Brjančaninov), sveti Teofan Zatvornik, sveti Jovan (Maksimović) Šangajski, sveti Nikolaj Ohridski, sveti Justin Ćelijski… Detaljnije o tome na ruskom jeziku možete videti na: http://pravoslavie.ru/jurnal/29780.htm – prim. prev.
  8. Na prvom zasedanju Sedmog Vaseljenskog sabora, sveti Tarasije Konstantinopoljski, obrazlažući primanje episkopa-ikonoboraca u postojećem činu, govorio je: „Šta ćete reći za Anatolija? Zar nije bio predsedavajući Četvrtog Vaseljenskog Sabora? Međutim, on je bio hirotonisan od strane nečestivog Dioskora u prisustvu Evtihija. Tako i mi primamo one koje su hirotonisali jeretici, kao što je i Anatolije bio primljen. Opet, zaista postoji izreka Božija da se deca ne umrtvljuju umesto otaca, već da svako umire za svoje greh (Jez. 18:4), i na kraju, hirotonija je od Boga“. Sabor je prihvatio navode svetog Tarasija i ikonoborci su primljeni u postojećem činu.
  9. O ovome svedoči episkop ohridski Dimitrije Homatin (http://logothet.livejournal.com/77561.html)
  10. Reči svetitelja povodom odluke Sinoda od 24. avgusta 1797. godine o načinu služenja opela inoslavnih: „Dozvoljavajući ovo, sveti Sinod je upotrebio snishođenje i pokazao uvaženje duši koja na sebi ima pečat Krštenja u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Cit. po: Bulgakov S.N. Priručna knjiga za svešteno-crkvenoslužitelja. Moskva, 1993, str. 1347).
  11. Tajna episkopata se uzajamno priznaje između nas i katolika i uvažava se.“ (Sv. Nikolaj Japanski. Dnevnici. Sankt-Peterburg, 2007, str. 388)
  12. Sv. Kiprijan Kartaginski. Sabrana dela. Kijev, 1861, t. 1, str. 27, 174.
  13. Blaž. Avgustin. O različitim pitanjima Simplicijanu, II.1.10.
  14. Prep. Jovan Damaskin. Tačno izloženje pravoslavne vere. IV.9.
  15. Dogmatske poslanice pravoslavnih jeraraha XVII-XIX vekova o Pravoslavnoj veri. Sveto-Trojicka Sergijeva Lavra, 1995, str. 206-207. (Srpsko izdanje u IZVORI ZA CRKVENU ISTORIJU – Protojerej-stavrofor dr Radomir Popović, str. 424-446, Centar za hrišćanske studije, Beograd 2006)
  16. U 1089, 1233, 1273, 1274, 1282, 1285, 1341, 1351, 1441, 1443, 1484, 1642, 1672, 1722, 1727, 1755, 1838, 1848, 1895. g. – Σημάτη Π. Είναι αίρεση ο Παπισμός; Τι λένε Οικουμενικές Σύνοδοι και Πατέρες,
    υπόμνημα-ερώτημα στην επί των Νομοκανονικών Επιτροπή της Ιεράς Συνόδου, Αίγιο
    2007, Σ. 39.
  17. Detaljnije o tome vidi: jerej Tigrij Hačatrjan. O pitanju dijaloga između Pravoslavne Crkve i drevnih Istočnih crkava / http://www.bogoslov.ru/text/510783.html; Sveštenik Oleg Davidenkov. U čemu je razlika između Pravoslavlja i jermenskog hrišćanstva? / http://www.pravoslavie.ru/smi/38172.htm
  18. Cit. po: Arhim. Amvrosije (Pagodin). Sveti Marko Efesski i Florentinska Unija. Moskva, 1994. str. 333.
  19. Ovo svetitelj govori u svom „Pidalionu“ u tumačenju 46. apostolskog pravila / Πηδάλιον, εκδ. Ρηγόπουλου. Θεσσαλονίκη. 55-56.
  20. Dela o znamenju Časnog i Životvornog Krsta / http://www.pochaev.org.ua/?pid=1364
  21. Sabrana pisma blaženopočivšeg Optinskog starca Makarija. T. IV. Moskva, 1862, str. 408.
  22. Sabrana pisma blaženopočivšeg Optinskog starca jeroshimonaha Amvrosija mirjanima. Br. 1. Sergiev Posad, 1913, str. 231, 235.
  23. Sveštenomuč. Andronik (Nikoljski). Slovo u Nedelju Pravoslavlja // Dela. Knjiga II. Tver, 2004, str. 10.
  24. Srpsko izdanje na www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/poslanica1895.htm
  25. Pismo Zahariji-katolikosu Velike Jermenije o jednom licu Gospoda našeg Isusa Hrista iz sjedinjenja dve prirode i o pravomisliju Sabora svetih otaca u Halkidonu.
  26. „Zaveštanje velikom knezu Izjaslavu o pravoslavnoj veri“. Treba primetiti da neki svetski istraživači smatraju da ovo delo ne pripada prepodobnom Teodosiju, već monahu Teodosiju Grku, koji je živeo u dvanaestom veku. Međutim, mi više verujemo crkvenom predanju. Među svetovnim istoričarima je uopšte jako rasprostranjen hiperkriticizam u vezi sa tradicionalnom atributikom drevnih tekstova. Međutim, daleko da su uvek njihova mišljenja o pereatribuciji osnovana. Imali smo mogućnost da se ubedimo u to, radeći na disertaciji na temu „Vizantijska polemika sa islamom“ koja je obuhvatala dela desetine autora. Skoro za svakog od njih postojao je naučnik koji je izražavao sumnju da pripada autoru čije ime stoji na delu. (Na srpskom jeziku na www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/zavestanje.htm) – prim. prev.
  27. Protiv luterana – slovo o poklonjenju svetim ikonama.
  28. Sv. Jovan Kronštatski. Dnevnik. T. 1. Tver, 2005, str. 298.
  29. Prep. Varsonufije Optinski. Beseda od 1. juna 1912. g.
  30. Ove reči prenosi arhiepiskop Nikon (Roždestvenski) u tekstu „Da li su Bogu ugodne ?druge? vere?“ Neophodno je reći da ovu frazu vole da citiraju u sledećem obliku: „Ne znam da li će se spasiti rimokatolici“… i često pripisuju raznim autorima – čas svetom Filaretu, čas svetom Serafimu.
  31. Sv. Nikolaj Japanski. Dnevnici. Sankt-Peterburg, 2007, str. 357. Tipološki bliska je i izjava sveštenoispovednika Atanasija (Saharova) u jednom pismu, gde piše da se „ne usuđuje“ da govori o tom pitanju određeno.
  32. Sv. Nikolaj Japanski. Dnevnici, str. 389.
  33. Sv. Nikolaj Japanski. Dnevnici, str. 415.
  34. Sv. Teofan Zatvornik. Misli za svaki dan u godini. Moskva, 1997, str. 7.
  35. Sv. Teofan Zatvornik. Misli za svaki dan u godini, str. 25.
  36. Sv. Teofan Zatvornik. „3. i 5. pismo u Sankt-Peterburg povodom tamošnje jeresi“.
  37. Sv. Teofan Zatvornik. O Pravoslavlju sa upozorenjima na zablude protiv njega. Moskva, 1991, str. 18.
  38. Sv. Teofan Zatvornik. Izloženje spasavajuće Hristove vere u kratkim stavkama, 7.
  39. Prep. Amvrosije Optinski. Odgovor ljudima koji su blagonakloni prema Latinskoj crkvi. Srpski prevod – prim. prev.
  40. U slične sentimentalne izjave može se ubrojati i patetično klicanje jednog od najpoznatijih savremenih propovednika ovog lažnog učenja: „zar su poginuli svi naši preci koji su živeli pre Krštenja Rusije?“ Prepodobni Nestor Letopisac govori o tome potpuno jasno govoreći svetoj Olgi: „ona je prva od Rusa ušla u Carstvo Nebesko“ ((Hronika. Moskva, 1996, str. 96), a o svetom Vladimiru: „da nas on nije krstio, mi bismo i sada prebivali u zabludi đavolskoj u kojoj su i naši praroditelji poginuli.“ (tamo, str. 122) Vrlo je čudno smatrati da dogmatika Crkva treba da se menja u zavisnosti od toga da li su je prihvatali moji dalji rođaci.
  41. Cit. po: svešt. Grigorije Djačenko. Lekcije i primeri hrišćanske vere. Iskustvo katehizatorske hristomatije. Sankt-Peterburg, 1900, str. 428.
  42. Pravila Pravoslavne Crkve sa tumačenjima Nikodima, episkopa dalmatinskog, knjiga II, str. 92 – prim. prev.
  43. Prep. Amvrosije Optinski. Odgovor ljudima koji su blagonakloni prema Latinskoj crkvi.
  44. Sv. Nikolaj Srpski. Indijska pisma, 22. Ovo pismo se može pročitati na www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/IndijskaPisma/Nikolaj020222.htm – prim. prev.

 

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.