Uvod

„Hrišćanska vera je jedini Bogom otkriveni put ka istinskom blaženstvu za ljude. I Spasitelj govori da je On vrata ka Ocu, da je On Put, Istina i Život; i sveti apostol Pavle objavljuje da pred Imenom Isusa treba da se prekloni svako koleno nebeskih, zemaljskih i preispodnjih: dakle, nema spasenja van raspetog Isusa Hrista; i bez vere u Ime Njegovo, kao Istinitog Boga, Koji se javio u telu, niko ne može da se očisti od greha, prosveti se i uđe u Carstvo Nebesko“.[1]

Ovako je prepodobni Makarije (Gluharev) izrazio svetu istinu da je spasenje moguće samo u Gospodu Isusu Hristu, samo u Njegovoj Pravoslavnoj Crkvi. O tome svedoče i Hristove reči, koje je izrekao u Jevanđelju: „koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen“ (Mk. 16:16) i reči o tome da „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3:5). Svedoče i reči apostola Petra koji svedoči da sem Imena Isusa Hrista „nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti… i nema ni u jednome drugome spasenja“ (Dela ap. 4:11-12).

Ovu istinu potvrđuju i zvanične crkvene odluke. Posebno, Poslanica Patrijaraha istočno-katoličanske Crkve o Pravoslavnoj veri iz 1723. godine objavljuje: „Verujemo da je sveto krštenje koje je zapovedio Gospod i koje se obavlja u ime Svete Trojice, veoma neophodno. Jer se bez njega niko ne može spasiti, kao što govori Gospod: Ko se ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije (Jn 3:5)… Gospod ukazuje na ovo i rekao je jednostavno: „Ko se ne rodi“, to jest, posle dolaska Hrista Spasitelja, svi koji hoće da uđu u Carstvo nebesko, moraju se preporoditi… A koji se ne preporode i prema tome ne dobiju oproštaj praroditeljskog greha, podležu neizbežno večnoj kazni za onaj greh i prema tome ne spasavaju se“.

Štaviše, služba u nedelju Pobede Pravoslavlja, čiji tekst je Sveti Sinod usvojio 1764. godine, jasno objavljuje: „Onima koji ne primaju blagodat iskupljenja propovedanu Jevanđeljem, kao jedino sredstvo našeg opravdanja pred Bogom – anatema!“ To jest, zvanično je objavljena crkvena osuda onih koji ne prihvataju jevanđelsko učenje o tome da je moguće spasiti se jedino iskupiteljnim podvigom Gospoda Isusa Hrista.

Bez obzira na to, na žalost, u naše vreme među nekim pravoslavnim hrišćanima se ukorenila zabluda da je, tobože, moguće spasenje i van Crkve koju je Gospod sazdao, i bez Krštenja i bez vere u Jevanđelje – nije važno da li veruješ u Boga ili ne, da li priznaješ Hrista kao Spasitelja ili ne, da li živiš po Jevanđelju ili ne, glavno je da budeš relativno dobar čovek, činiš dobra dela i Gospod će te zbog toga spasiti. Izobličavajući tu strašnu zabludu, sveti Ignjatije (Brjančaninov) je govorio da „onaj ko priznaje mogućnost spasenja bez vere u Hrista, odriče se Hrista i, možda i nevoljno, upada u teški greh bogohulstva“.[2]

Ne iznenađuje da je sveti Ignjatije misao da je moguće spasenje bez Hrista nazvao odricanjem od Hrista. Jer ako je moguće spasenje bez Hrista, znači da je bilo moguće spasenje i pre Hrista. Ako je moguće spasenje pre Hrista, znači da je Hristos uzalud došao, znači da Hristos nije Spasitelj, iako se čak i samo ime „Isus“ prevodi kao „Bog Koji spasava“ i dato mu je zato što će „On spasti narod svoj od grijeha njihovih“ (Mt. 1:21). I On Sam je rekao da je došao „da spase duše ljudske“ (Lk. 9:56) i da „ako ko uđe kroza Me spašće se“ (Jn. 10:9).

Nisam slučajno ovu knjigu počeo citatom jednog od istaknutih pravoslavnih svetih misionara. Budući svestan da je pitanje prihvatanja ili neprihvatanja Hrista pitanje života i smrti, prepodobni Makarije, kao i drugi sveti misionari[3] nisu mogli da ostanu ravnodušni i, žrtvujući se, odlazili su u daleke krajeve da bi poslužili spasenju inovernih koji su tamo živeli. Naprotiv, ubeđenje da se „dobri inoverci“ spasavaju čak i bez vere u Hrista, osim drugih pogubnih uticaja na duše ljudi koji ispovedaju ovo ubeđenje, parališe i svaku želju da se postane propovednik reči Božije i u srca takvih ljude seje ravnodušnost prema delu propovedi. Jer, ako je moguće spasiti se i bez Crkve, zašto onda ikoga i zvati u Crkvu? Zašto se truditi, rizikovati, žrtvovati se? Loši inoverci i onako ne bi poslušali, a dobri će i onako da se spasu zbog svojih dobrih dela.

Međutim, to je laž. Apostol Pavle je rekao: „jer ako pravednost kroz zakon biva, onda Hristos uzalud umrije“ (Gal. 2:21). Apostol ovo ne govori prosto o neverju ili o drugim religijama, već o bogootkrivenom Starom Zakonu – čak i njime nije bilo moguće spasenje, iako ga je Sam Bog dao. Zato su nakon smrti duše drevnih pravednika silazile u pakao, odakle ih je izveo Gospod, Koji se nakon raspeća spustio u to mračno mesto duhom Svojim, „kojim i siđe i propovijeda duhovima u tamnici“ (1 Pet. 3:19). Ako se, uprkos istini, prizna da je ispunjenjem Zakona bilo moguće spasenje, onda je Hristova smrt uzaludna, jer sve što je On uradio nije bilo radi našeg spasenja koje smo mogli da zadobijemo i držanjem Zakona.

Ako nas čak priznanje i držanje Zakona koje je Bog dao nije moglo spasiti, šta da se kaže o drugim religijama koje ne potiču od Boga već od čoveka i đavola? Kao što je poznato, u apostolska vremena skoro celokupan ljudski rod, uz izuzetak zanemarljivog dela hrišćana i Judejaca, prebivao je u idolopoklonstvu. To, međutim, nije smetalo apostolu Pavlu da posvedoči da idolopoklonici „neće naslijediti Carstva Božijega“ (Gal. 5:20-21), da „ono što neznabošci žrtvuju, demonima žrtvuju, a ne Bogu; a ja neću da ste vi zajedničari sa demonima“ (1 Kor. 10:20) i nije smetalo apostolu Jovanu da napiše: „idolopoklonicima i svima lažama, njima je udio u jezeru koje gori ognjem i sumporom“ (Otk. 21:8).

Veoma je važno zapamtiti da se Gospod smirio i postao kao jedan od nas, da je pošao na velike muke nas radi Sam budući bezgrešan, da je dušu Svoju položio za nas – sve to je On učinio upravo zato što ni naša dobra dela, ni naša znanja o Bogu, niti uopšte bilo šta drugo nije moglo niti može da nas spasi.

Ali, pošto je pomenuta zabluda danas jako rasprostranjena, treba da razmotrimo tipične argumente koji se navode u njenu odbranu.


NAPOMENE:

  1. Misli o sredstvima za uspešnije širenje hrišćanske vere među Jevrejima, muslimanima i neznabošcima u ruskoj državi, 1.
  2. Sabrana dela episkopa Ignjatija Brjančaninova: Asketska propoved i pisma mirjanima. Sankt-Peterburg, 1905, str. 471.
  3. Isto tako je verovao i sveti Nikolaj Japanski: „Čvrsto smo uvereni… u to da sem Hrista ne postoje druga vrata u Carstvo Nebesko“. (Sv. Nikolaj Japanski. Dnevnici. Sankt-Peterburg, 2007, str. 357).

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.