У гостима код оца Данила… – Протојереј Генадиј Беловолов

У гостима код оца Данила… – Протојереј Генадиј Беловолов

Ујутро сам стигао у Москву. До увече сам имао цео слободни дан.
Одлучио сам да остварим давну жељу – да боравим у парохији оца Данила Сисојева. Можеш много слушати о баћушки, али док не боравиш у његовом храму, нећеш га разумети до краја. Јер не говоре узалуд: какав поп, таква и парохија…
Та жеља је била тим више јача, јер нисам за живота нисам познавао оца Данила. Сада сам желео да се макар кроз храм, кроз парохијане ближе упознам са њим.
Вече пре сам се чуо са матушком Јулијом Сисојевом, договорио да се видимо у храму око два сата.
Од Николајевске станице до метро станице „Кантемировска“ сам дошао прилично брзо. Излазећи из метроа сам изненађењем сам схватио да се Кантемировска улица пресеца са улицом која носи назив „Кавкаска“. Добија се занимљива раскрсница.

До хрaма треба ићи пешке око 10 минута. Како видим, сви одлично знају где је храм. Прва девојка коју сам срео, са плејером у ушима, показала ми је са сигурношћу где да идем.
Храм се налази на граници велике четврти у зеленој зони, близу речице Чертановка која кривуда између дрвећа.
Међутим нисам одмах препознао чувени храм из многих репортажа. Данас је он скоро цео обложен циглом са елементима резбарије око прозора и декоративним елементима. Како су ми касније рекли, то је била жеља оца Данила јер се бринуо да могу да запале храм. Било је и  таквих претњи.

Стигао сам на крај службе. У скоро пустом, на вагон обложен дрветом храм, у коме су стајала два-три човека изненада сам осетио ехо догађаја који се прочуо целом Русијом.
Питао сам првог парохијанина кога сам сусрео: „Где је место где је убијен отац Данил?“. То је био Антоније Лопатин помоћник у храму. Одвео ме је до аналоја који стоји између храма и десне припрате. Управо тај аналој и означава место где је о.Данил примио мученички венац. Аналој су, како ми је речено, поставили по благослову патријарха Кирила и на њега поставили икону Сабора Руских Новомученика. У подножју су вазе са живим цвећем. Под је покривен линолеумом. Рекли су ми такође да су опрали крв са пода, али да је ушла у ивице линолеума и тамо остала.

Свештеник који је служио, видевши ме из олтара, позвао ме је да се поклоним престолу. О.Роман служи као други свештеник. Старешина је о.Јован Попадинец.

Након службе о.Роман ме је радосно позвао на трпезу у парохијском дому. Овде сам видео многе парохијане, учеснике филма о о.Данилу „Ја идем кући“. Имао сам осећај да гледам наставак тог филма. За столом сам замолио да ми говоре о о.Данилу. очигледно је да је моја молба била мало неочекивана или су успомене још исувише свеже и тешке – настала је пауза. Али потом су некако реч по реч парохијани почели да говоре. Сергеј Станиловски је био онај човек кога је исповедао о.Данил у тренутку убиства. Баћушка је већ облачио епитрахиљ у олтару, прочитао три тропара и почео исповест када се у храму лула бука и пуцњи. Пиштољ је био са пригушивачем, па се пуцањ чуо као лагани пљесак. Отац Данил је питао каква је то бука у храму и изашао из олтара на јужна ђаконска врата у сусрет убици. Први метак је погодио оца Данила у предео врата. Он није био смртоносан. Отац Данило је пао на под, лицем на епитрахиљ. Убица је испалио „контролни“ метак и сакрио се у тами ноћи. Метак је прошао у под, оставивши траг на епитрахиљу.

За трпезом сам чуо причу о потресном чуду које се нигде у медијима није спомињало. Злочинац, ушавши у храм, пуцао је прво у диригента хора Владимира, који су у том тренутку спуштао степеницама из горњег дела храма. Метак је ушао у стомак и изашао у пределу кључне кости, притом не повредивши ни један једини орган!!! Владимир је само неколико дана био у болници, а већ трећи дан је био за певницом. То је било апсолутно чудо којим је Господ посведочио да без Његове воље ни длака са главе на пада.
Дакле, мученички крај је требало да прими само и једино отац Данило!

Питао сам за епитрахиљ и напрсни крст оца Данила. Епитрахиљ је код његовог оца, свештеника, а крст чува његова супруга.
За столом сам седео поред Сергеја Кољцова, благајника храма. Да би се некако изборио са тешким сећањима, почео је да говори о историји храма.
Сергеј је изгледом подсећао пре на савременог бизнисмена, кога ако видиш на улици нећеш ни помислити да се пред тобом налази дубоко црквени човек. Њега је Богу обратио о.Данил и он је из бизниса прешао да служи Богу у храму. Још 2002. године о.Данил се обратио локалној управи и замолио за део земље ради изградње храма у том делу Москве. Место су изабрали са сагласношћу власти. Заједно са Сергејем Кољцовим купили су готову брвнару коју су претворили у храм. Сам о.Данил је показао где да се постави. Затим су је прилагодили и проширили. Сергеј ме је још једном позвао у храм да би га пажљивије погледао.

У том тренутку је стигла и матушка Јулија. Предао сам јој малу суму коју су сакупили наши парохијани. Сетили смо се једне вечери у Петрограду где је она говорила о свом баћушки Данилу. Поклонила ми је ново издање своје књиге „Записи попадије“, додавши „на молитвено сећање“ по мојој молби. Притом ми је причала да сада сакупљају материјал и припремају за издање књигу сећања пријатеља и духовне деце оца Данила. Договорили смо се да у Петроград донесу књиге и дискове са проповедима оца Данила.
Затим ми је Сергеј темељно и без журбе показао цео храм.

Прво ме је питао: „Да ли су вам показали траг од метка на Царским дверима?“ За мене је то било још једно откриће. Један од четири метка пробио је Царске двери. Нашли су га код олтара. То је духовно важан детаљ који показује да су Царске двери биле видљива линија тог невидљивог фронта на коме је погинуо о.Данил. Да би погледао и фотографисао траг од метка неопходно је клекнути пред Царским дверима. Сада у том храму постоје борбене и тријумфалне Царске двери.

На иконостасу је интересантна и необична икона Мајке Божије, под именом „Тучная Гора“ (24 март-6 април) на којој се види Мајка Божија како у десној руци држи планину. Ту икону је поштовао о.Данил је благословио да се стави у иконостас. Ствар је у томе што њена иконографија има порекло од пророчког виђења Пророка Данила, у коме је видео планину од које је био одсечен камен. Виђење је симболички означавало рођење Богомладенца Христа од Дјеве. Интересантно је запазити да се та ретка икона може сматрати заштитницом Кавказа, јер на тој икони Господ благосиља планине. Шта би рекао убица да је знао за ту чињеницу? Узгред метак је у Царским дверима прошао на неколико центиметара од те иконе. Испоставља се да је емигрант са Кавказа гађао у духовни покров Кавказа.

Са друге стране Царских двери налази се икона Христа, под именом Апокалипсис. Ту иконографију је разрадио сам о.Данил.

У том низу се налази и храмовна икона Апостола Томе, која је насликана по жељи оца Данила. Особеност иконе је што је на њој насликан предивни небески храм који је подигнут од стране Апостола Томе.

У храму се посебно поштовање указује небеском заштитнику оца Данила – Пророку Данилу, у чију част је и регистрована заједница и планира се изградња величанственог храма у древном византијском стилу. Та икона је насликана од стране мајке о.Данила, том иконом је она благословила сина. Поклонили су ми репродукције обе иконе.

Обратио сам пажњу да у храму има много папирних икона, различитих размера. Великих икона има две или три. Једна од највећих је икона блажене Матроне Московске. Показало се да је о.Данила када се храм још украшавао и није било никаквих икона, благословио да парохијани донесу своје сопствене иконе, иконе својих небеских покровитеља. На тај начин храм се брзо испунио иконама и иконицама најразличитијих Светитеља. Сада свако зна своју икону и наравно, не пролази мимо ње.

Желим да кажем још о једној јединственој икони о.Данила. такве заиста нема ни у једном храму у Русији. То је икона на којој су изображени Светитељи који су прешли из ислама у Православље. На њој је тако и написано: „Сабор Светих који су се обратили из ислама у Православље“. На икони је насликано 16 Светитеља, као Або Тбилиски, Мученици Ахмед и Омир. Практично су сви они – Мученици. Прелазак из ислама се кажњава смрћу. О.Данил је направио избор из Житија Светих, из књиге „Балкански Мученици“. То је наравно ново, богословско осмишљавање наших односа са исламом.

Помислио сам да можда некада и он сам може бити насликан поред тих Мученика. Иако није прешао из ислама, већ је убијен од исламисте. То је већ друга икона.
Парохијани у храму су ми још дуго говорили о свом баћушки.
На крају сам још учинио земни поклон на месту мучеништва оца Данила, целивао икону Новомученика, поменувши га молитвено.
Када сам одлазио од храма, окренуо сам се, прекрстио и видео мали храм у позадини многоспратних масива.

Био је сунчани, пролећни дан, све је дисало најавом пролећа. Постојало је некакво пред Васкршње расположење, иако је испред још цела Страсна седмица. Главно је да сам имао неко несхватљиво осећање, да сам био у гостима код оца Данила, да сам се упознао лично са њим. Питао сам се, одакле ми то осећање? Чини ми се да је то зашто што убијени баћушка и данас живи у својим парохијанима. Да сам се упознавши се са њима, упознао и са њим. Без парохије оца Данила нећеш упознати.
Када сам се спуштао у метро, помислио сам да је ово путовање истинско поклоничко путовање – у храм на Кантемировској…

http://otets-gennadiy.livejournal.com/5251.html

Рубрика: Житије, Свештеномученик Данил Сисојев

О Аутору ()

Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ покренут је на Богојављење 2010. године са циљем да се православни хришћани што више чују и сазнају о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20) коју Његова Црква данас извршава. Предлог за стварање самог центра дао нам је Мученик чије име наш центар носи, на неколико дана пре него што је пострадао за Христа. Наш циљ је да, колико је у нашој моћи, помогнемо како спољашњу тако и унутрашњу мисију Цркве. Зато смо покренули једну акцију под називом „500x100“, која за циљ има да окупи 500 ревносних православних хришћана који би донирали 100 динара месечно за потребе мисије Цркве. Ако желите да детаљније прочитате о нашем подухвату, пријавите се ОВДЕ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *