Tri priče ili Posmrtna misija oca Danila Sisojeva – Đakon Georgije Maksimov

Tri priče ili Posmrtna misija oca Danila Sisojeva – Đakon Georgije Maksimov

 19. novembra 2009. godine ubijen je sveštenik Danil Sisojev – misionar, propovednik, talentovani govornik, čija je reč – usmena i pismena – budila iz duhovnog sna i privodila Hristu. Sledbenici oca Danila Sisojeva govore na različitim jezicima, žive u različitim zemljama, imaju različito iskustvo propovedi – ali ih sve objedinjuje jedno: oni su ubeđeni da su u obavezi da istinu da „van Crkve nema spasenja“ donesu do što većeg broja ljudi.

 

Stanoje Stanković (Srbija) „Nikada u životu nisam sreo takvog čoveka“

 Ja za oca Danila Sisojeva pre mog prvog i jedinog susreta sa njim u Beogradu (11. novembra 2009. godine) skoro da nisam ni čuo. Nailazio sam, kao u prolazu, na neke njegove tekstove posvećene jeresi teističke evolucije na internetu i to je sve. Nekoliko dana pre njegovog mučeničkog kraja razgovarao sa njim i Jurijem (sada – đakonom Georgijem) Maksimovim, intervjuisao ih za srpski pravoslavni sajt svetosavlje.org.

Od prvog trenutka mog razgovora sa njim, pa sve do rastanka – ja sam bio zatečen. Nikada pre nisam sreo takvog čoveka – tako radosnog, sa takvom silom u rečima. Iako smo bili samo nas trojica u prostoriji, on je govorio kao da je ispred njega prepun stadion. Potpuno je promenio moj pogled na pravoslavnu misiju. Shvatio sam da je pravoslavna misija zapovest, da nije hobi. Da je misija delo svakog od nas, a ne samo pojedinaca.

Sećam se da su mi, dok sam odlazio kući, u glavi odzvanjale njegove reči: „Tvrdnja da Hristos nije jedinstveni put ka Bogu ‐ eto puta ka antihristu. Tvrdnja da van Crkve postoji spasenje – eto, to je put ka antihristu“. Pomislio sam: „Čoveče, upoznao sam čoveka koji zaista govori i veruje kao i Sveti Oci, kao Zlatoust, kao ava Justin, kao sveti Ignjatije Brjančaninov“.

Sveštenomučenik Danil Sisojev je u razgovoru predložio da sajt svetosavlje.org ima rubriku posvećenu misiji. Sveštenici urednici sajta svetosavlje.org su blagoslovili predlog oca Danila. Jedina dilema je bila što nismo znali kako da se zove misionarska rubrika. Odgovor je usledio nakon nekoliko dana. Kada sam 20. novembra pročitao vest da je o.Danil postradao, prvo sam se rastužio, a onda shvatio – pa on je Mučenik! Pisao sam urednicima sajta i rekao da znam kako će se zvati misionarski blog, kome će biti posvećen.

Mogu da kažem da sam tek nakon njegove smrti počeo da ga upoznajem preko njegovih tekstova, beseda i predavanja. Ono što me kod njega zadivljuje je potpuno odsustvo čovekougađanja i istovremeno ljubav prema ljudima. Odsustvo straha da ga ljudi odbace jer im govori nešto što nije prijatno da čuju. Porazila me je njegova ustremljenost ka Bogu, jasna misao, velika snaga uma, ali i humor i šala kojom ume da isprati svoje izlaganje. Takođe i njegova misao da smo u misiji mi samo pomoćnici Bogu, Koji jedini i obraća ljude.

Na početku se delatnost našeg centra ograničavala prevodim misionarskih materijala za blog, ali su se vremenom pojavile i druge grane našeg delovanja.

Organizovali smo prevod i izdanje knjige svetog Nikolaja Srpskog „Vera obrazovanih ljudi“ (Tumačenje Simvola Vere) na urdu i indonežanskom jeziku, „Vere Svetih“ Katihizisa na mongolskom jeziku, Časova i izabranih Psalama na zulu jeziku za pravoslavnu misiju u Južnoj Africi i knjižicu „To od Mene dolazi“ prepodobnog Serafima Virickog na kijuku jeziku za Keniju. Ova knjižica je bila prevedena i na turski jezik. Za hrišćane iz Indije smo na engleski jezik preveli knjigu svetog Nikolaja „indijska Pisma“. Štampali smo ikonice i krstiće Spasitelja i Bogorodice sa molitvama na poleđini za misiju u Čileu. Sakupili smo i poslali nekoliko hiljada ikona i naprsnih krstića pravoslavnim misijama u Pakistanu, Tanzaniji i Čileu.

Mi sada organizujemo projekat „500 puta 100“ čiji cilj je da nađemo 500 pravoslavnih hrišćana koji bi želeli da daruju 100 dinara mesečno. Na taj način bismo sakupili novac sa kojim bismo mogli pomagati pravoslavnim misijama u različitim delovima sveta. U našoj zemlji je sada finansijska kriza i ljudi osećaju nedostatak novca. Međutim, 100 dinara je cena 100 grama kafe, tako da je u pitanju suma koju bez problema može izdvojiti čak i čovek sa skromnim prihodima.

Misionarski centar „o.Danil Sisojev“ deluje i u pravu unutrašnje misije. Izdali smo na srpskom jeziku pet misionarskih knjižica oca Danila i jako me raduje što je Svjatejši Patrijarh Irinej dao svoj patrijaršijski blagoslov za njihovo izdanje. Raduje me da je naše Sveštenonačalije tako pokazalo svojim čedima da ceni i priznaje podvig oca Danila. Takođe, preveli smo, izdali i redovno delimo letak „Večni Bog vas zove Sebi“ koji je pripremio otac Danil.

Sve navedeno je rezultat posete oca Danila Srbiji sa ciljem da govori o misiji. Čvrsto verujem da je o.Danil presudno uticao na aktivnost našeg Pravoslavnog misionarskog centra „o.Danil Sisojev“. Zašto? Zato što ni jednog jedinog trenutka nisam mogao ni da zamislim da će za 2,5 godine od kako je nastao, naš centar učestvovati u pomaganju pravoslavnim hrišćanima u Mongoliji, Indoneziji, Pakistanu, Keniji, Južnoj Africi i Čileu. Takođe, ni da će njegove misionarske knjižice biti objavljene na srpskom jeziku, da će se naći čovek koji će donirati sredstva za štampu. Posebno zato što ja nisam znao bukvalno ništa o misiji u trenutku kada sam određen za urednika misionarskog centra. Toliko se osećaju prst Gospodnji i molitve oca Danila, jer čim se jedan projekat završi, iznenada se pojavljuje sledeći koji uopšte nismo planirali, niti znali da postoji potreba da se u nekoj zemlji pomogne pravoslavnima. Takođe, kada god nastane neka prepreka u radu, vrlo brzo se sve uredi i to tako lako da se jasno može videti podrška i uteha oca Danila.

Zahvaljujući molitvama sveštenomučenika Danila u Srpskoj Crkvi se budi duh misionarstva. Ljudi se javljaju, pišu jako lepe reči podrške, daju priloge koji za naše materijalne prilike uopšte nisu mali. Potresno je koliko neki ljudi odvajaju od najneophodnijeg da bi pomogli misiji Crkve. Sve to je delo upravo oca Danila.

Misionarske knjižice oca Danila prevedene na srpski jezik su jako čitane kod nas u Srbiji: „Zašto dolaziti u crkvu svake nedelje?“ je ponovo štampana po drugi put, njegova knjiga o islamu je jako tražena, pravoslavne hrišćanke sa velikom pažnjom čitaju „Udati se za neverujućeg“. Ljudi mi govore da ih je njegovo „Uputstvo za besmrtne“ trgnulo iz duhovnog sna i uozbiljilo.

Sve ovo je uticalo i na moj duhovni život. Sveštenomučenik Danil me je naučio da se Istine ne treba stideti. Ja sam i pre nego što sam ga upoznao znao da je Crkva jedinstveno mesto spasenja, da je svuda van Crkve smrt, ali nisam to glasno govorio. Bojao sam se reakcije bližnjih, reakcije sveštenika i episkopa koji se nisu slagali sa ovom Hristovom Istinom. Naučio me je da je jedino važno šta Hristos misli o tebi, a ne šta ljudi misle.

Otac Danil mi je sobom pokazao šta znači potpuno poverenje u Boga i ugađanje Bogu, a ne ljudima. Pokazao mi je kako izgledaju u stvarnosti vrline koje meni toliko nedostaju. Sa nevericom sam čitao i gledao kako je vatreno, sa ljubavlju i bez straha misionario među ljudima, preko čijih ruku mu je Gospod i dao venac mučenika. Zadivile su me reči koje je rekao svojoj matuški Juliji, kao odgovor na njeno pitanje šta će biti sa njima kada ga ubiju – da nju i decu predaje pod pokrov Majke Božije. Ja ne znam da li ću ikada imati takvo poverenje u Boga.

Moj odnos prema Bogu je nakon nekoliko prvih godina crkvenog života počeo da se hladi i nestaje, počeo sam da budem „iskusan u veri“ hrišćanin, da zaobilazim svetootačke knjige, da „sa rasuđivanjem“ određujem sebi da li ću postiti u sredu ili petak, ostavio sam molitveno pravilo. Samo dva sata sa ocem Danilom u razgovoru su me trgnuli. U njemu sam video da je hrišćanski život neprekidni podvig, da nema zastajanja na našem putu ka Bogu, da Bog voli revnitelje.

Ubedio sam se u istinitost njegovih reči da, pomažući pravoslavnim misionarima, pomažeš pre svega sebi samom. Verujem da me je bavljenje misijom u prilično teškom životnom periodu kroz koji sam prošao proteklih godina: smrt oca, nekoliko teških operacija moje majke, zdravstveni problemi moje dece i supruge, sopstveni problemi sa zdravljem – faktički nosilo i davalo snagu da izdržim sve.

Na um mi dolaze reči oca Danila: „kada želiš nekoga da pomažeš uljem, prvo ćeš sopstvenu ruku umočiti u to ulje“, tj. misija u ogromnoj meri pomaže u duhovnom životu samom čoveku koji se njome bavi, daje mu silu da se bori sa strastima i da se ne zaustavlja na putu ka Bogu. Misija približava čoveka Bogu i dozvoljava mu da kaže: „Čuda se nagledasmo danas“ (Lk. 5:23). Imao sam prilike da se uverim izbliza u istinitost reči oca Danila „ako želiš da vidiš čuda, budi misionar“.

Na kraju bih samo želeo da kažem da me je Gospod zaista blagoslovio i utešio me jer sam imao prilike da upoznam Svetitelja. To je jedan od najvećih darova koje sam dobio tokom mog života u Crkvi.

Vašoj pažnji predlažemo drugo svedočanstvo ljudi kojima je sveštenomučennik Danil izmenio život – nakon svoje smrti…

* * * * *

Joana Iftime (Rumunija): Otac Danilo je ušao u naš život i ostao.

 

 

Srela sam  oca Danila 2010. godine. Da, znam da govorim kao da je tada još bio živ. Ali on je bio i ostaje živ. Kao i svi Sveti.

 Fotografija

 U rumunskom časopisu „Slovo vere“ je bio tekst o njegovom ubistvu. Pre svega mi je u oči upala njegova fotografija – zbog sličnosti sa mojim mužem koji je takođe delom bio Tararin. Zatim sam saznala za njegovo mučeništvo. Ta fotografija do sada stoji na mom radnom stolu na univerzitetu, isečena iz časopisa i postavljena u ram, da bi uvek bila pred očima, pored drugih ikona. Na tim ikonama su Svetitelji iz različitih epoha i mesta, pri pogledu na njih osećam toplotu u srcu, mir i silu što je jako važno za vreme dugog rada nad tekstovima protiv materijalizma, „nju ejdža“ i drugih pojava od kojih stradaju ljudske duše u naše vreme.

Pogledam na oca Danila, on se smeši na fotografiji i ja nastavljam dalje…

 Ikona

 Takođe imamo i ikonu oca Danila iznad vrata, gde čuvamo ikone naših najomiljenijih Svetitelja koje molimo za pomoć i zastupništvo svaki put kada prelazimo kućni prag. Ovu ikonu nam je poklonio bliski prijatelj – sveštenik sa istinski misionarskim duhom, koji jako voli oca Danila i zna da i mi takođe ljubimo Sveštenomučenika.

 Knjiga

 Ubrzo nakon čitanja teksta u časopisu „Slovo vere“ našla sam knjigu u kojoj su bile dve besede oca Danila koje je izgovorio u Srbiji zajedno sa Jurijem (sada – đakonom Georgijem) Maksimovim. Ova knjiga je objavljena 2010. godine.

Moj suprug uvek drži tu knjigu na uzglavlju kreveta jer voli da je čita ponovo i ponovo. To je jedina duhovna knjiga koja je kod njega dobila takav status. I ne samo zbog ljubavi mog muža prema ocu Danilu već i zbog kvaliteta i sadržaja same knjige. Naše mišljenje je da je to istinski dar od oca Danila u kome je izložio samu suštinu stvari. Ova knjiga (u stvari brošura) na svega nekoliko stranica sadrži rešenje najaktuelnijih problema koji sada stoje pred Crkvom: odsustvo misionarskog duha, materijalizam, ekumenizam, uticaj nekih neo-protestantskih uticaja kao borba protiv „broja zveri“, pogrešno shvatanje autonomije Pomesnih Crkava koja vodi ka uvećavanju nacionalizma i gubitka doživljaja sabornosti, to jest vaseljenske dimenzije Pravoslavlja.

Kupili smo mnogo primeraka ove knjige i počeli da poklanjamo našim prijateljima. Eto, i pre dva dana sam poklonila jedan primerak „Beseda iz Srbije“ oca Danila i o.Georgija drugarici koja je počela da se interesuje za veru. Odlučila sam da joj dam tu knjigu, kao i knjigu o svetom Nektariju Eginskom. Verujem da će joj oni otkriti neograničenu lepotu Pravoslavlja.

 Zastupništvo

 Otac Danilo nam je jako pomogao u mnogim stvarima koje su vezane sa duhovni život. Reći ću samo za jednu stvar. Kada smo uspeli da Crkvi prisajedinimo čoveka koji je nekoliko prethodnih godina praktikovao šamanizam, našli smo na sajtu oca Danila „čin odricanja od okultizma“. Preveli smo ga i dali taj značajni tekst svešteniku koji je mogao da koristi ovaj čin prilikom primanja tog čoveka u Crkvu.

 Naši prijatelji i naši projekti

 Mi imamo malu grupu jednomislenih prijatelja u kojoj je prihvaćeno da jedni drugima čestitamo 19. novembar kao dan oca Danila…

Oni ga jako vole, posebno otac Matej, sveštenik koji nam je poklonio ikonu. On uvek citira sveštenomučenika za vreme svojih polemika sa različitim ljuduima koji se drže stavova koje je prokomentarisao otac Danil u „Razgovorima iz Srbije“ (ekumenistima, nacionalistima, borcima sa „brojem zveri“, itd.“). On se takođe poziva na primer oca Danila kada govori o pravoslavnoj misiji kao član Pravoslavnog misionarskog centra u Veriji (Grčka). Skoro je imao predavanje o ocu Danilu na sajmu knjiga u Bukureštu. Počelo je da se govori o misiji i naravno, otac Matej je iskoristio tu mogućnost da potvrdi učenje o tome da je samo Pravooslavna Crkva mesto spasenja, kao što je često govorio otac Danilo – misionar koji je sada na nebesima.

Želela bih još da kažem da imamo ideju da otvorimo školu. I naravno, nema nikakvih sumnji u izboru nebeskog pokrovitelja: to će biti škola oca Danila Sisojeva. Naravno, još je daleko od realizacije te ideje, ali ako Bogu bude ugodno ta škola će postati realnost.

Već sam govorila o tekstu i knjizi koje su objavljene 2010. godine, ubrzo nakon smrti oca Danila. Može se reći da je Sveštenomučenik brzo prihvaćen kod nas.

Međutim ne baš mnogo rumunskih sajtova pišu o njemu. Ili ih je ipak mnogo? Šta bi se moglo priznati za dovoljnu pažnju od strane naroda koji se nekada sećao da nisu umni oni koji jure za zemaljskim blagostanjem, pokušavaju da postanu „najbogatiji na groblju“, a i sada sam najveći deo vremena provodi u zemaljskim brigama ovoga sveta? Ne znam, iako sam deo tog naroda.

Kada razmislim, mogu da kažem da ipak dosta rumunskih sajtova pišu o ocu Danilu. Mi, savremeni Rumuni, kao po pravilu, jako volimo Svetitelje – velike čudotvorce, koji mogu da pomognu u poslu i zdravlju. Ali na našim sajtovima objavljujemo i učenje oca Danila, njegove reči protiv bavljenja samo zemaljskim stvarima, reči o važnosti spasenja, o našoj obavezi da širimo Jevanđelje u onim delovima sveta gde smo mi, pravoslavni hrišćani istočne Evrope krenuli da tražimo bogatstva. I postoje sajtovi koji svake godine pišu o njegovoj visokoj žrtvi na dan njegovog ubistva.

Ubeđena sam da mi, Rumuni, poštujemo učenje i mučeničku smrt oca Danila. Bez obzira na mnoge i velike predrasude koje postoje kod nas, zadivljuje i ostavlja utisak sama činjenica njegovog poštovanja. Mislim da to mnogo govor

Peticija

* * * * *

Aviv Saliu Dialo (Švajcarska): Kako mi je nepoznati čovek izmenio život

Ponekada me drugovi pitaju: „zar nisi znao oca Danila pre njegove smrti“?. Ja im odgovaram: „ne.“ Nisam ga znao lično; štaviše, kada sam video snimak jedne njegove propveodi na internetu još za vreme njegovog života: pomislio sam: „E, ovo je već previše. Zašto odmah o paklu i večnim mukama? Možeš da uplašiš ljude takvim rečima“. I po svom običaju, isključio ono što mi je bilo neprijatno, vraćajući se svojim stvarima.

Iako sam sebe i pribrajao broju spasenih, nisam imao ni revnosti za spasenje, ni istinske ljubavi prema bližnjem. Nekako sam zaboravio reči Spasitelja: „pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta Svojih“ (Otk. 3:16).

Nakon nekih pola godine sam otišao iz Rusije. Živeo sam i studirao u Švajcarskoj odakle je i moja porodica. Živeo sam sam, žena je ostala u Rusiji na godinu dana. Bez voljene Rusije i prijatelja sam tugovao. Oko mene su bili Švajcarci koje nisam razumeo. Odvikao sam se od njih, navikao sam na veseli ruski narod i nepredvidljiv ruski život. Duhovnik, koga već nisam slušao je ostao u Petrogradu, a ovde nisam imao nikoga, čak ni da ne poslušam. Mnogo sam učio. Tugovao sam po Bogu, naravno, i redovno odlazio na Liturgiju što nisam u Rusiji radio, molio se i čitao Žitija svetih. Posebno sam voleo žitija mučenika i jurodivih. Uz svu svoju mlakost, gajio sam nadu da ću prići Bogu. U retkim trenucima sam maštao o svetosti, o toj blagodatnoj sili koja je pomagala mučenicima da isdrže muke i smrt, a jurodivim  ruganja i nesreće.

I jednom mi je drug poslao kratko obaveštenje: „Sinoć su u Moskvi u u sred hrama ubili čuvenog sveštenika Danila Sisojeva“. Možda si čuo za njega“? Dalje u pismu mi je govorio kako je otac Danilo Sisojev krstio muslimane i ne samo krstio, već i sa „katehizacijom“.

Odmah sam otišao na informacione sajtove i sa užasom video hram, policiju, pravoslavne koji noću plaču u hladnom moskovskom delu grada. Žzatim sam se obratio pravoslavnom internetu i postepeno počeo da saznajem ko je bio taj čuveni sveštenik, pokušavao da shvatim ko bi mogao da želi njegovu smrt. Susreo sam se novim terminom koji je otac Danil koristio – „uranopolit“; uopšte ne kosmopolit – građanin sveta, već uranopolit – građanin Neba. Slušao sam propvoedi, a takođe i komentare na njih. Čula se samo islamska pretnja. Istina, mnogo kasnije, pročitavši internet dnevnik oca Danila, video sam i zlobne komentare nacionalista.

Bilo mi je jasno: on je mučenik za veru Hristovu. Želeo sam da saznam što više o njemu: to je neverovatno, mučenik u naše dane, svetitelj u naše dane! Za jednu tihu noć u vozu Peetrograd-Moskva za nekih 500 rublji mogao si da odeš njemu, mogao si da čuješ glas budućeg mučenika, mogao si da uzmeš blagoslov od vernog Hristovog sluge, mogao si da poljubiš ruku Svetitelja. I najvažnije – mogao si da se učiš od njega i pomažeš mu u tom dobrom delu. Jer u naše dane, u našoj svetoj Crkvi podvizavao se misionar. I ne na rok-koncertu ili u pravoslavnoj štampi, već među muslimanima, sektašima i okultistima. Misionar koji se udostojio mučeničke smrti.

Za par sati će rođeni brat Rašid doći u goste. Nekako mu treba reći. „Dragi brate, tvoja sabraća, muslimani su ubili našeg sveštenika…“ Ne. Neće razumeti. A možda odmah da krenem o paklu i večnim mukama? „Rašid, mi sada imamo čvrst dokaz. Mučenik za Hristovu veru se javio, svesno dao svoj život jer je bio uveren, znao je da ćete vi, muslimani, otići u pakao“. Da li će shvatiti? Sigurno će se uvrediti… „Bez Hrista je nemoguće spasiti se. Tako da se pokaj brate, jer je Muhamed lažni prorok“. Očigledno je da sam još uvek isuviše zao. Treba početi sa molitvom, treba naći pravi trenutak i prave reči… Do sada ih tražim.

Sada se pojavilo delo. Misionarsko. Ja sam za samo nedelju dana preslušao sve besede oca Danila o misiji i islamu koje su postojale na internetu. Njegov glas – neodoljiv, moćan – slušam redovno, posebno kada padam duhom. Njegov lik je uvek radostan, sija, izvinite za digresiju, ali nisu slučajno ikone i opisi Svetitelja slični – oni izražavaju tu Svetlost koja silazi od Jednosuštne Trojice.

U toj nedelji sam doneo odluku: vreme je da se deluje, vreme je da se služi Bogu, ne samo praviti se hrišćanin; hoću da služim Bogu kao misionar i želim da vršim to delo po obrascu koji je ostavio ubijeni za Hrista jerej Danilo. Pokušao sam da napravim prve korake, ali ništa mi nije polazilo za rukom. Povezao sam se sa učenicima i saradnicima oca Danila, koji su mi jako detaljno odgovorili na moje pismo, dali mudre savete i glavno, moralnu podršku. Koristim ovu priliku da im se zahvalim. Oni su istinski nastavljači dela oca Danila, a on – nastavljač zamisli Presvete Trojice. Jer „misija Crkve predstavlja nastavljanje misije Hristovog poslanstva. Hristos je Prvoapostol“, kako se govori u dokumentima naše Crkve.

Sećam se svoje prve ulične propovedi. Bilo je to dva dana nakon što sam saznao za mučenički kraj oca Danila. Nakon Liturgije sam otišao na autobusku stanicu i čekao da nekome govorim o Hristu. Prišao mi je mladi čovek, koji je izgledao kao narkoman i zamolio za sitni novac. Ja sam mu odgovorio: „Ne mogu da vam dam sitni novac, ali mogu da dam nešto mnogo vrednije“. On mi govori: „Odlično. Daj!“

„Daću vam reč Božiju! Bog je Ljubav!“

A on mi govori: „Jel si normalan ti?“

 Eto, tako sam počinjao… Kasnije sam još više od godinu dana izlazio na uličnu propoved, tada već bez takvih „bisera“ pošto sam se savetovao sa ljudima koji su vodili uličnu misiju u Moskvi. Moje iskustvo mi je dozvoljavalo da shvatim da jednei iste metode negde mogu da daju odličan rezultat, a negde – ništa. Moskovski misionari su stalno svedočili kako se ljudi za vreme ulične misije odazivaju i kakvi zanimljivi razgovori se vode. U Ženevi se niko nije interesovao. Kod nas, u Švajcarskoj, čak mormoni i drugi sektaši se odavno već ne bave uličnom misijom, videvši izgleda da je sa ovim narodom situacija beznadežna…

Međutim, nisam hteo da se predam i tražio sam mogućnost da se trudim na delu misiji i na druge načine. Tu je bila i jedna sestra u veri, Lidija. Kod kuće je zovu, na afrički način, Nejat. Ona je došla u Švajcarsku kao emigrant, kada je imala 12 godina. Svake nedelje nakon Liturgije ona je odlazila u kafić sa mnom i slušala moja prepričavanja propovedi oca Danila. To joj se odmah dopalo. „Mi ovde, u Švajcarskoj, svi ćutimo, iako odlično znamo da je Pravoslavlje istinska religija. Zašto ćutimo?“; govorila je ona. Počeli smo da prevodimo pravoslavnu literaturu i Lidija, koja odlično poznaje francuski jezik mi je jako pomogla u pregledanju prevoda. Jednom je išla sa mnom na uličnu propoved a zatim se slatko smejala, sećajući se reakcija ljudi. Ali iako moja propoved i nije obratila druge ljude, nije prošla bez koristi po mene samog. Nije lako odlučiti se prvi put na tako nešto, uopšte ne želiš da „rizikuješ“ ali kada primoraš sebe radi ispunjenja Hristove zapovesti, nešto se menja u tebi, postaješ bliži Bogu. Jednostavno ulična misije se nije pokazala kao nešto sa čime treba početi: to mi je kasnije potvrdio i naš Vladika.

Sem Lidije pojavio se još jedan saradnika – deka Čarls od 87 godina (kršteno ime Josif). Čarls je samostalno naučio da čita i čak govori ruski. Pre 40 godina je otišao u ruski pravoslavni hram i rekao: „Evo raja o kome je moja babuška uvek govorila“, a nakon nekog vremena primio je Pravoslavlje, ostavivši rimokatolicizam. Čarls mi je predložio da pomogne sa prevodom „Razgovora iz Srbije“ oca Danila na francuski jezik. To delo mu je pomoglo da prođe kroz tugu zbog gubitka nedavno upokojene žene.

Ponekada smo sporili o rečima u toj knjizi. „Zar se može tako govoriti. To nije pažljivo“, čudio se on. „Moguće je i potrebno je“, sporio sam ja. On: „Zar ovde, u Ženevi, možemo govoriti takvu propoved? Ljudi će se ili uvrediti ili nas neće poslušati“. U sebi sam rekao: „Ma neka i ubiju“, ali sam govorio da se svaka misao može adaptirati.

On je pomogao, i dopalo mu se tako da smo zajedno preveli na francuski jezik knjigu „300 izreka podvižnika Pravoslavne Crkve“. Zahvaljujem od sve duše Josifu, istinski verujućem čoveku, vernom slugi Gospodnjem. Uspeli smo da nađemo novac za izdanje francuskog prevoda „300 izreka“. Ako su „Razgovori iz Srbije“ u velikoj meri orijentisani na pravoslavnog čitaoca, ova knjiga, naprotiv, može biti zanimljiva za nepravoslavne, može im pomoći da osete ukus svetootačke mudrosti. Sada smo krenuli da prevodimo izreke Optinskih staraca. Takođe smo počeli po malo da tražimo sredstva za pomoć pravoslavnim misijama u Africi; posebno smo uspeli da pokrijemo neke neophodne potrebe parohije u Obali Slonovače. Sada pokušavamo da nađemo mogužnost da organizujemo pravoslavne katehizatorske besede u Ženevi – njihovo odsustvo se jako oseća.

Shvatio sam: za uspešnu misiju je važno to koliko ti sam odgovaraš onome što propovedaš. U tom pravcu se i trudim da radim nad sobom.

Možda ovo što sam napisao nije ispalo onako kako sam zamislio. Želeo sam da pišem o tome kako je mučenički kraj oca Danila izmenio moj život. O tome, kako sam zahvaljujući njegovoj propovedi koja ga je koštala života na zemlji i koja je došla do mene i mnogih tek nakon njegovog ubistva, postao iskreni hrišćanin. O tome kako sam prestao da budem ravnodušan za sopstveno spasenje i spasenje ljudi oko mene. Želeo sam da kažem kako sam zahvaljujući toj vatrenoj propovedi ja počeo da čitam celo Sveto Pismo, a ne samo odlomke iz Jevanđelja; po savetu oca Danila uveo sam svakodnevno pravilo čitanja reči Božije. Postalo je neophodno za mene da se venčam u Crkvi i ne zadovoljim se papirom od matičara pošto mi je o.Danil otkrio smisao kako te, tako i drugih Tajni. Upravo mi je otac Danil i dao misao o neophodnosti redovnog pričešća. Njegov primer me je nadahnuo za put misionarstva.

Otac Danilo je zvao sve na taj put. Odazvao sam se rečju i delom, ali ne i duhom. Zato što, bez obzira na promene u mojoj veri, ja, grešni, nisam još uvek uspeo da započnem misiju u svojoj zemlji. Tako da molim sve vas da se pomolite za mene, grešnog slugu Božijeg, Aviva, da bih se, molitvama Bogorodice, mučenika Hristovih, apostola i svih Svetih, nelicemerno potrudio da živim saglasno sa zapovestima Hristovim.

 

http://www.pravoslavie.ru/put/57536.htm

Rubrika: Nasleđe oca Danila, Sveštenomučenik Danil Sisojev

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.