Pojam „tradicionalna religija“ kao glavna prepreka delu Pravoslavne misije – Sveštenomučenik Danil Sisojev

Pojam „tradicionalna religija“ kao glavna prepreka delu Pravoslavne misije – Sveštenomučenik Danil Sisojev

Do nedavno propoved Hrista se doživljavala kao nešto što treba da bude prineseno predstavnicima svih drugih religija. Ali, od sredine 20 veka, pojavila se predstava da postoje kao nekakva dva vida veroučenja – tradicionalni i novi religiozni pokreti (sekte). Prvi su se smatrali „dobrim“, a drugi – „lošim“. Pri čemu su počeli da tvrde da je razlog visoke ocene „tradicionalnih konfesija“ njihova drevnost, koja tobož služi kao garancija njihove humanosti i visoke moralnosti. Uprkos svim uočenim činjenicama, nas pokušavaju da ubede da sve tradicionalne religije tobož uče samo dobru i da se u njima ne nalazi nikakva osnova za izvršenje zločina. Sve to se posebno izražava u popularnom, ali apsolutno lažnom aforizmu: „u zločinu nema religija“…

Nakon terorističkih tragedija u Rusiji, Americi, Indiji, Filipinima, Indoneziji, Jugoslaviji i na drugim mestima, čak i za najogoljenije propagatore teze o „terorizmu van religije“ postaje jasna apsurdnost te ideje, koja je uvek bila očigledna za svakog nepristrasnog čoveka. Jer religija ne predstavlja jednostavno bezopasne razgovore o nečem „visokom i duhovnom“, već predstavlja realnu praksu opštenja sa određenim duhovnim bićima; i zato govoriti da u određenom veroučenju postoji nešto dobro, a da se loše može odbaciti uz pomoć odluka nekih zvaničnih lica – jeste potpuno apsurdno.

Problem se kao i uvek sastoji u sledećem – sa kojim bićima opšti čovek: ako je to Bog – Tvorac Vaseljene, onda od Njega treba očekivati samo dobro, a ako se govori o onim duhovima koji, po jevanđelskoj reči, služe „čovekoubici od početka“ (Jn. 8:44), onda kakve god bi krasnorečive reči govorili rukovodioci određene religije, njeni sledbenici će neizostavno ubijati druge i ubijati sebe. Jer niko od ljudi nema vlast nad onim kome se poklanja. I nikakvi razgovori o „religioznoj trpeljivosti i uzajamnom poštovanju“ ovde neće pomoći, jer demoni realno žele da unište ljudski rod i odluke muftija ili rabina ničim neće uticati na njihovu rešenost.

Tim više što kod onih koji služe ocu laži shvatanje o istini i časti biva potpuno utilitarno. Naprimer, u Koranu se nalazi niz uzajamno isključivih tvrdnji, koji se tiču inovernih, koji se primenjuju u zavisnosti od političkih okolnosti. Tako da bilo kakvi pregovori o miru između religija predstavljaju očigledan blef, jer svaki hrišćanin i tim više misionar, pamti da „ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju“ (Ef. 6:12), kojima prema Svetom Pismu, služe svi oni koji ne poštuju Sina I Oca, Koji Ga je poslao (Jn. 5:23), u jedinstvu Duha Svetog. Sa takvim ljudima nemamo ništa zajedničko, prema reči Apostola Pavla, (2 Kor. 6:14-16) i moramo da se borimo sa satanom za njihove duše, a ne da se nadamo da ćemo ih nekakvim politički korektnim pregovorima „umiriti“.

Međutim, treba da se vratimo i razmotrimo izvore koncepcije o „tradicionalnim religijama“. Ne treba misliti da je tobožnja ideja poistovećivanja istinitosti i drevnosti religija nešto novo. Sa takvim prilazom su se suočili još prvi hrišćanski Mučenici, koje su kao i uvek, kaznili za propoved netradicionalne religije.

Evo naprimer citata iz mučeničkih dela Sv. Mučenika Karpa (13 oktobar):

Upravnik Valerije, savetovao je mučenike, govorivši: „Držim, nije vam nepoznato, da se slava i čast odaju besmrtnim bogovima iz davnina, i to ostaje tako sve do današnjega dana ne samo kod nas koji znamo grčki i rimski jezik, nego i kod varvara: jer kroz tako usrđe prema bogovima gradovi se upravljaju dobrim zakonima, pobede se odnose nad neprijateljima, i mir se učvršćuje. I otkuda carevi i knezovi Rimski dođoše do takve slave, da tolike narode i gradove osvojiše i sve protivnike svojoj vlasti pokoriše… Stoga odajte im i vi poštovanje. I ako ste rečima neukih ljudi zavedeni u nerazumnu i skorašnju hrišćansku veru, onda se sada urazumite i okrenite onome što je bolje, te da se i bogovi smiluju na vas, i da se nasitite mnogih blaga koja mi posedujemo, i da se od cara udostojite velike milosti“.[1]

Pred nama se faktički nalazi čitav arsenal argumentacije koji se sada primenjuje od strane sledbenika „tradicionalne religije“: to je i ukazanje u vidu kvaliteta istinitosti neke vere, njene drevnosti i stepena raširenosti; i tvrdnja da tobož istinska religija mora da podržava snagu države i obezbeđuje materijalnu obezbeđenost svojim sledbenicima. Nema, naravno, ničeg čudnog o tome što su se „tradicionalističke“ pretpostavke veoma osnažile nakon masovnog obnavljanja paganskog pogleda na svet sredinom prošlog veka (tu je pojava pokreta „Novog doba“ i razvoj u intelektualnoj sredini tradicionalističkih koncepcija[2], sa posledičnim usvajanjem, na tom tlu, izrasle geopolitičke teorije, koja konstatuje postojanje nekakvih makrokulturnih tvorevina, koje se priznaju za jednako vredne, i odbacivanje pretpostavke isključivosti evropske kulture). Upozorava, međutim, činjenica da je, čisto paganska po nastanku, koncepcija „tradicionalnih religija“ sebi našla mesto, kako u umovima naših suseda (što uopšte i nije za čuđenje, uzimajući u obzir talas neopaganskih raspoloženja), tako i kod mnogih pravoslavnih propovednika. Krajnje neubedljivo zvuče prizivi ka primanju Pravoslavlja pod predlogom da je to „vera naših predaka“, da je Crkva u stanju da osnaži državu, da je dokaz istinitosti Pravoslavlja bogata kultura koja je stvorena od njegovih sledbenika.

Prvo što se može reći u vezi sa tim sredstvima misije – jeste njihova krajnja neefektivnost. Razlog tome je odsustvo motiva za primanje te vere, koja se smatra našom, da tako kažemo, „po pravu rođenja“. Ja sam, ne jednom, imao prilike da se suočim sa ljudima koji su sebe nazivali „pravoslavni ateisti“. Pri čemu je sama reč „pravoslavlje“ jednostavno drugo ime za patriotizam.

Postoje takvi primeri neopaganskih grupa (naprimer „na putu ka Bogodržavnosti“) koji sebe nazivaju pravoslavnima, odbacujući veru u Hrista Spasitelja, ili izvršujući radikalnu reviziju Otkrovenja (nekih od njih odbacuju Stari Zavet tvrdeći da je on – „otkrovenje satane“). Čak i u slučaju ako takvom propoveđu obraćeni čovek ne odstupa formalno od pravoslavnog veroučenja (što se u praksi susreće mnogo ređe nego što se smatra, jer se u svesti sličnih verujućih ljudi često koriste elementi hrišćanstva sa najokorelijim paganstvom – naprimer astrologija, karma, itd.), onda se sama vera više od svega projavljuje u vidu političkih akcija, kojima se pripisuje spasiteljno značenje. Faktički hrišćanstvo za sledbenike te ideologije ostaje samo fasada za izgradnju nacionalnog zdanja i iz njega se izgoni svako sećanje na to da naša Otadžbina nije na zemlji, već na Nebu. Ako se i pojave u svesti takvog novoobraćenog eshatološke misli, onda kod njega one izazivaju samo panična raspoloženja (najjasniji primer toga je histerija „za pravo da se živi bez INN-a). I to nije za čuđenje. Jer sve njegove pomisli su vezane za zemnu, a ne za nebesku otadžbinu. Kraj sveta kod njega se povezuje ne sa Gospodom Koji dolazi, već sa antihristom, koga se on bezumno boji.

Patriotizam može da bude opravdan i koristan državi samo u onom stepenu u kom štiti interese Pravoslavne crkve u toj državi. Naprimer, savremeni ruski ideolozi islama Gajdar Džemal i Ali V. Polosin predstavljaju sebe državnicima i vatrenim patriotama, protivnicima uvlačenja Rusije u zapadno-atlantsku alijansu, borcima sa amerikanizacijom ruskog života. Ali kao uslov takve nezavisnosti Rusije od zapada Džemal i Polosin iznose obraćanje ruskog naroda u islam? Da li ćemo ići sa takvim patriotama?

Drugi argument protiv ovakvog sredstva misije: ono apsolutno nije u stanju da ispuni zapovest Gospodnju o propovedi Jevanđelja drugim narodima. Sledbenici takvog pristupa propovedi u najboljem slučaju govore da drugi narodi, primivši pravoslavno hrišćanstvo, moraju da postanu Rusi, i zato oni smatraju predstavnike drugih pravoslavnih naroda (Grke posebno) za nepotpuno pravoslavne, jer oni ne podržavaju uvek nacionalne interese Rusije. Mislim da nema potrebe dokazivati da sličan pristup dovodi do faktičkog odbacivanja sabornosti Crkve. Još je 1872. godine Crkva na velikom Konstantinopoljskom Saboru osudila takav prilaz hrišćanstvu kao jeres filetizma.

Treći nedostatak takvog prilaza se sastoji u sledećem. Kada se pravoslavno hrišćanstvo prihvata od čoveka samo kao deo njegove nacionalne kulture, ono nije u stanju da pronikne u dubine srca (koje je ipak bezmerno dublje od nacionalnosti) i ostavlja ga praznim. Žeđ za Istinom, koja je svojstvena svakom čoveku, ostaje nezadovoljena kod njega (jer ništa zemaljsko nije u stanju da utoli tu glad), i zato na taj način „obraćeni“ čovek postaje lak plen jeresi i raskola. Imao sam prilike da se susrećem sa desetinama sektašima koji su bili pre svega „nacionalno verujući“. Pri sudaru njihove „tradicionalne vere“ i predložene „biblijske“ istine (pseudohrišćanske i okultne sekte) oni su birali ono što je sebe nazivalo istinom, a ne narodnu tradiciju. I to nije za čuđenje. Jer po istinitoj reči Ditriha fon Gilderbanta „u vezi sa religijom samo jedno pitanje može imati značaj: da li je ona istina ili nije. Pitanje da li ona odgovara raspoloženjima umova određene epohe ili ne, ne može igrati nikakvu ulogu u izboru jedne ili druge religije, ako ne želimo da promenimo njenu suštinu. Čak i iskreni ateista priznaje to. On neće reći da mi danas ne možemo da verujemo u Boga – on će reći da je Bog uvek bio i da jeste čista izmišljotina. Od misli da religiju treba prilagoditi duhu vremena postoji samo jedan korak do otrovne ideje o stvaranju nove religije, što nas tera da se setimo Bertrana Rasela i nacističkog ideologa Bergmana.“[3]

Ali dajte da sada razmotrimo koje argumente proti ideje „tradicionalnih religija“ možemo navesti ishodeći ne jednostavno iz misionarskih razmatranja, već iz Otkrovenja Božijeg. Vratimo se prvo na odgovor Svetog Karpa „tradicionalističkoj“ argumentaciji upravitelja Valerija: „Mi ne smatramo da je vera vaša dostojna poštovanja zato što je starodrevna: jer sve što je starodrevno, nije neizostavno i poštovanja dostojno; eto, i zloba je starodrevna, ali to ne znači da je zbog drevnosti svoje dostojna poštovanja. Treba dakle raspravljati ne o tome da li je vera vaša drevna, nego o tome da li je treba primiti. Mi smo rešili da se uklonimo od nje, i da je ukoliko je moguće izbacimo iz svoje sredine kao onu koja priprema strašan oganj pakleni svima koji je ljube.“[4] Iz ovih reči postaje razumljivo da sve deklamacije onih koji tvrde da smo tobož dužni da sarađujemo sa predstavnicima „tradicionalnih vera“ jeste projavljivanje najveće nečovečnosti i surovosti. Jer, po reči Svetog Jovana Zlatousta, „ako se dogodi, da ne da Bog, da nas postigne iznenadna smrt, i mi odemo odavde bez prosvećenja (tj. Krštenja -o.D.) onda, makar imali ovde hiljadu dobara, očekuje nas ništa drugo, do geena, otrovni crv, oganj neugasivi i veze neraskidive“.[5] Dakle, zar ćemo dozvoliti da naša umišljenja pristojnost, ozloglašena „politička korektnost“, „tolerantnost“, „strpljivost“, u realnosti maloverje i ravnodušnost, privedu do toga, da nećemo spasiti od večne, ljute smrti našu sabraću po Adamu? A upravo do toga i dovodi koncepcija odbacivanja propovedi među sledbenicima „tradicionalnih religija“, kojoj prizivaju sledbenici tih „tradicionalnih“ zabluda, koji nas plaše pravoslavnim prozelitizmom.

Prvo, što nam govori Pismo, kako Starog, tako i Novog Zaveta, jeste da je Bog naš Jedini i da drugog osim Njega nema. Svi drugi bogovi naroda su demoni, a Gospod je nebesa stvorio (Ps. 95:5) i On se nikada neće pomiriti sa tim da čovek odstupa od Njega. Kako je govorio prorok Ilija: „Dokle ćete hramati na obe strane? Ako je Gospod Bog, idite za Njim; ako li je Val idite za njim.“ (1. Car. 18:21). Očigledno da pri takvom postavljanju pitanja nikakva drevnost ne može biti garancija istinitosti, i tim više nemoguća je saradnja predstavnika različitih religija, pa makar i „tradicionalnih“. Tu je neophodan izbor između istine i laži. I neće nam pomoći super-ekumenističke izjave, tipa „pitanje o tome, kakav religiozni put vodi u večnost Božiju, rešava se samo u toj večnosti, iza granica vremenskog postojanja.“[6] Oni ignorišu očiglednu činjenicu da je Sin jedini Put prema Ocu (Jn. 141:6), i da oni, koji ne veruju u Sina neće videti život večni, već gnev Božiji ostaje na njemu (Jn. 3:36). Faktički, iz razloga verske trpeljivosti, autori takvih izjava vrše radikalnu reviziju Pravoslavne vere.

Neki prihvataju koncepciju „tradicionalnih religija“, bojeći se prekora za gordost. U stvarnosti nema se tu čega bojati. Mi, zaista, znamo da smo od Boga, i da svijet sav u zlu leži (1 Jn. 5:19). Sa gordošću je obično spojeno i osećanje sopstvenih zasluga, a njih kao i uvek nema, jer mi nismo sami stvorili veru, već samo predajemo ono što smo dobili od Boga. Pravoslavni ne treba da se ustručavaju i boje bilo čega u ovom svetu, nama nisu neophodni drugi saveznici, osim Svete Trojice. I samo imajući Takvog Pokrovitelja, mi ćemo pobediti sve naše neprijatelje (kako tradicionalne, tako i nove, tako da će oni od neprijatelja postati naša braća.

I neka nam Bog pomogne u tome!


NAPOMENE:

  1. Žitiя svяtыh svяtitelя Dimitriя Rostovskogo. Oktяbrь. M., 1904. S. 315. http://svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih1013.htm
  2. Ovde treba da primetimo da je sam tradicionalizam , svojim korenovima tesno povezan kako sa satanizmom Kroulija, tako i sa islamskim fundamentalizmom. Setimo se da je guru tradicionalizma, bivši katolik Rene Genon, primio sufijski islam, a njegovi sledbenici u Rusiji, kao Gajdar Džemal jesu faktički propagandisti vahabitskog islama.
  3. Ditrih fon Gildebrant. Teйяr de Šarden: na puti k novoй religii // Ditrih fon Gildebrant. Novaя Vavilonskaя bašnя. SPb., 1998. S. 115.
  4. Žitiя svяtыh svяtitelя Dimitriя Rostovskogo. Oktяbrь. M., 1904. S. 316. http://svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih1013.htm
  5. Ioann Zlatoust, svяt. Besedы na Evangelie ot Ioanna Bogoslova T. 1. M., 1993. S. 166.
  6. Vladimir, mitropolit Biškekskiй i Sredneaziatskiй. Zemlя potomkov patriarha Tюrka. M. 2002. S. 67.

http://www.blagogon.ru/articles/241/

Rubrika: Nasleđe oca Danila, Sveštenomučenik Danil Sisojev

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *