Појам „традиционална религија“ као главна препрека делу Православне мисије – Свештеномученик Данил Сисојев

Појам „традиционална религија“ као главна препрека делу Православне мисије – Свештеномученик Данил Сисојев

До недавно проповед Христа се доживљавала као нешто што треба да буде принесено представницима свих других религија. Али, од средине 20 века, појавила се представа да постоје као некаква два вида вероучења – традиционални и нови религиозни покрети (секте). Први су се сматрали „добрим“, а други – „лошим“. При чему су почели да тврде да је разлог високе оцене „традиционалних конфесија“ њихова древност, која тобож служи као гаранција њихове хуманости и високе моралности. Упркос свим уоченим чињеницама, нас покушавају да убеде да све традиционалне религије тобож уче само добру и да се у њима не налази никаква основа за извршење злочина. Све то се посебно изражава у популарном, али апсолутно лажном афоризму: „у злочину нема религија“…

Након терористичких трагедија у Русији, Америци, Индији, Филипинима, Индонезији, Југославији и на другим местима, чак и за најогољеније пропагаторе тезе о „тероризму ван религије“ постаје јасна апсурдност те идеје, која је увек била очигледна за сваког непристрасног човека. Јер религија не представља једноставно безопасне разговоре о нечем „високом и духовном“, већ представља реалну праксу општења са одређеним духовним бићима; и зато говорити да у одређеном вероучењу постоји нешто добро, а да се лоше може одбацити уз помоћ одлука неких званичних лица – јесте потпуно апсурдно.

Проблем се као и увек састоји у следећем – са којим бићима општи човек: ако је то Бог – Творац Васељене, онда од Њега треба очекивати само добро, а ако се говори о оним духовима који, по јеванђелској речи, служе „човекоубици од почетка“ (Јн. 8:44), онда какве год би красноречиве речи говорили руководиоци одређене религије, њени следбеници ће неизоставно убијати друге и убијати себе. Јер нико од људи нема власт над оним коме се поклања. И никакви разговори о „религиозној трпељивости и узајамном поштовању“ овде неће помоћи, јер демони реално желе да униште људски род и одлуке муфтија или рабина ничим неће утицати на њихову решеност.

Тим више што код оних који служе оцу лажи схватање о истини и части бива потпуно утилитарно. Например, у Корану се налази низ узајамно искључивих тврдњи, који се тичу иноверних, који се примењују у зависности од политичких околности. Тако да било какви преговори о миру између религија представљају очигледан блеф, јер сваки хришћанин и тим више мисионар, памти да „не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6:12), којима према Светом Писму, служе сви они који не поштују Сина И Оца, Који Га је послао (Јн. 5:23), у јединству Духа Светог. Са таквим људима немамо ништа заједничко, према речи Апостола Павла, (2 Кор. 6:14-16) и морамо да се боримо са сатаном за њихове душе, а не да се надамо да ћемо их некаквим политички коректним преговорима „умирити“.

Међутим, треба да се вратимо и размотримо изворе концепције о „традиционалним религијама“. Не треба мислити да је тобожња идеја поистовећивања истинитости и древности религија нешто ново. Са таквим прилазом су се суочили још први хришћански Мученици, које су као и увек, казнили за проповед нетрадиционалне религије.

Ево например цитата из мученичких дела Св. Мученика Карпа (13 октобар):

Управник Валерије, саветовао је мученике, говоривши: „Држим, није вам непознато, да се слава и част одају бесмртним боговима из давнина, и то остаје тако све до данашњега дана не само код нас који знамо грчки и римски језик, него и код варвара: јер кроз тако усрђе према боговима градови се управљају добрим законима, победе се односе над непријатељима, и мир се учвршћује. И откуда цареви и кнезови Римски дођоше до такве славе, да толике народе и градове освојише и све противнике својој власти покорише… Стога одајте им и ви поштовање. И ако сте речима неуких људи заведени у неразумну и скорашњу хришћанску веру, онда се сада уразумите и окрените ономе што је боље, те да се и богови смилују на вас, и да се наситите многих блага која ми поседујемо, и да се од цара удостојите велике милости“.[1]

Пред нама се фактички налази читав арсенал аргументације који се сада примењује од стране следбеника „традиционалне религије“: то је и указање у виду квалитета истинитости неке вере, њене древности и степена раширености; и тврдња да тобож истинска религија мора да подржава снагу државе и обезбеђује материјалну обезбеђеност својим следбеницима. Нема, наравно, ничег чудног о томе што су се „традиционалистичке“ претпоставке веома оснажиле након масовног обнављања паганског погледа на свет средином прошлог века (ту је појава покрета „Новог доба“ и развој у интелектуалној средини традиционалистичких концепција[2], са последичним усвајањем, на том тлу, израсле геополитичке теорије, која констатује постојање некаквих макрокултурних творевина, које се признају за једнако вредне, и одбацивање претпоставке искључивости европске културе). Упозорава, међутим, чињеница да је, чисто паганска по настанку, концепција „традиционалних религија“ себи нашла место, како у умовима наших суседа (што уопште и није за чуђење, узимајући у обзир талас неопаганских расположења), тако и код многих православних проповедника. Крајње неубедљиво звуче призиви ка примању Православља под предлогом да је то „вера наших предака“, да је Црква у стању да оснажи државу, да је доказ истинитости Православља богата култура која је створена од његових следбеника.

Прво што се може рећи у вези са тим средствима мисије – јесте њихова крајња неефективност. Разлог томе је одсуство мотива за примање те вере, која се сматра нашом, да тако кажемо, „по праву рођења“. Ја сам, не једном, имао прилике да се суочим са људима који су себе називали „православни атеисти“. При чему је сама реч „православље“ једноставно друго име за патриотизам.

Постоје такви примери неопаганских група (например „на путу ка Богодржавности“) који себе називају православнима, одбацујући веру у Христа Спаситеља, или извршујући радикалну ревизију Откровења (неких од њих одбацују Стари Завет тврдећи да је он – „откровење сатане“). Чак и у случају ако таквом проповеђу обраћени човек не одступа формално од православног вероучења (што се у пракси сусреће много ређе него што се сматра, јер се у свести сличних верујућих људи често користе елементи хришћанства са најокорелијим паганством – например астрологија, карма, итд.), онда се сама вера више од свега пројављује у виду политичких акција, којима се приписује спаситељно значење. Фактички хришћанство за следбенике те идеологије остаје само фасада за изградњу националног здања и из њега се изгони свако сећање на то да наша Отаџбина није на земљи, већ на Небу. Ако се и појаве у свести таквог новообраћеног есхатолошке мисли, онда код њега оне изазивају само панична расположења (најјаснији пример тога је хистерија „за право да се живи без ИНН-а). И то није за чуђење. Јер све његове помисли су везане за земну, а не за небеску отаџбину. Крај света код њега се повезује не са Господом Који долази, већ са антихристом, кога се он безумно боји.

Патриотизам може да буде оправдан и користан држави само у оном степену у ком штити интересе Православне цркве у тој држави. Например, савремени руски идеолози ислама Гајдар Џемал и Али В. Полосин представљају себе државницима и ватреним патриотама, противницима увлачења Русије у западно-атлантску алијансу, борцима са американизацијом руског живота. Али као услов такве независности Русије од запада Џемал и Полосин износе обраћање руског народа у ислам? Да ли ћемо ићи са таквим патриотама?

Други аргумент против оваквог средства мисије: оно апсолутно није у стању да испуни заповест Господњу о проповеди Јеванђеља другим народима. Следбеници таквог приступа проповеди у најбољем случају говоре да други народи, примивши православно хришћанство, морају да постану Руси, и зато они сматрају представнике других православних народа (Грке посебно) за непотпуно православне, јер они не подржавају увек националне интересе Русије. Мислим да нема потребе доказивати да сличан приступ доводи до фактичког одбацивања саборности Цркве. Још је 1872. године Црква на великом Константинопољском Сабору осудила такав прилаз хришћанству као јерес филетизма.

Трећи недостатак таквог прилаза се састоји у следећем. Када се православно хришћанство прихвата од човека само као део његове националне културе, оно није у стању да проникне у дубине срца (које је ипак безмерно дубље од националности) и оставља га празним. Жеђ за Истином, која је својствена сваком човеку, остаје незадовољена код њега (јер ништа земаљско није у стању да утоли ту глад), и зато на тај начин „обраћени“ човек постаје лак плен јереси и раскола. Имао сам прилике да се сусрећем са десетинама секташима који су били пре свега „национално верујући“. При судару њихове „традиционалне вере“ и предложене „библијске“ истине (псеудохришћанске и окултне секте) они су бирали оно што је себе називало истином, а не народну традицију. И то није за чуђење. Јер по истинитој речи Дитриха фон Гилдербанта „у вези са религијом само једно питање може имати значај: да ли је она истина или није. Питање да ли она одговара расположењима умова одређене епохе или не, не може играти никакву улогу у избору једне или друге религије, ако не желимо да променимо њену суштину. Чак и искрени атеиста признаје то. Он неће рећи да ми данас не можемо да верујемо у Бога – он ће рећи да је Бог увек био и да јесте чиста измишљотина. Од мисли да религију треба прилагодити духу времена постоји само један корак до отровне идеје о стварању нове религије, што нас тера да се сетимо Бертрана Расела и нацистичког идеолога Бергмана.“[3]

Али дајте да сада размотримо које аргументе проти идеје „традиционалних религија“ можемо навести исходећи не једноставно из мисионарских разматрања, већ из Откровења Божијег. Вратимо се прво на одговор Светог Карпа „традиционалистичкој“ аргументацији управитеља Валерија: „Ми не сматрамо да је вера ваша достојна поштовања зато што је стародревна: јер све што је стародревно, није неизоставно и поштовања достојно; ето, и злоба је стародревна, али то не значи да је због древности своје достојна поштовања. Треба дакле расправљати не о томе да ли је вера ваша древна, него о томе да ли је треба примити. Ми смо решили да се уклонимо од ње, и да је уколико је могуће избацимо из своје средине као ону која припрема страшан огањ паклени свима који је љубе.“[4] Из ових речи постаје разумљиво да све декламације оних који тврде да смо тобож дужни да сарађујемо са представницима „традиционалних вера“ јесте пројављивање највеће нечовечности и суровости. Јер, по речи Светог Јована Златоуста, „ако се догоди, да не да Бог, да нас постигне изненадна смрт, и ми одемо одавде без просвећења (тј. Крштења -о.Д.) онда, макар имали овде хиљаду добара, очекује нас ништа друго, до геена, отровни црв, огањ неугасиви и везе нераскидиве“.[5] Дакле, зар ћемо дозволити да наша умишљења пристојност, озлоглашена „политичка коректност“, „толерантност“, „стрпљивост“, у реалности маловерје и равнодушност, приведу до тога, да нећемо спасити од вечне, љуте смрти нашу сабраћу по Адаму? А управо до тога и доводи концепција одбацивања проповеди међу следбеницима „традиционалних религија“, којој призивају следбеници тих „традиционалних“ заблуда, који нас плаше православним прозелитизмом.

Прво, што нам говори Писмо, како Старог, тако и Новог Завета, јесте да је Бог наш Једини и да другог осим Њега нема. Сви други богови народа су демони, а Господ је небеса створио (Пс. 95:5) и Он се никада неће помирити са тим да човек одступа од Њега. Како је говорио пророк Илија: „Докле ћете храмати на обе стране? Ако је Господ Бог, идите за Њим; ако ли је Вал идите за њим.“ (1. Цар. 18:21). Очигледно да при таквом постављању питања никаква древност не може бити гаранција истинитости, и тим више немогућа је сарадња представника различитих религија, па макар и „традиционалних“. Ту је неопходан избор између истине и лажи. И неће нам помоћи супер-екуменистичке изјаве, типа „питање о томе, какав религиозни пут води у вечност Божију, решава се само у тој вечности, иза граница временског постојања.“[6] Они игноришу очигледну чињеницу да је Син једини Пут према Оцу (Јн. 141:6), и да они, који не верују у Сина неће видети живот вечни, већ гнев Божији остаје на њему (Јн. 3:36). Фактички, из разлога верске трпељивости, аутори таквих изјава врше радикалну ревизију Православне вере.

Неки прихватају концепцију „традиционалних религија“, бојећи се прекора за гордост. У стварности нема се ту чега бојати. Ми, заиста, знамо да смо од Бога, и да свијет сав у злу лежи (1 Јн. 5:19). Са гордошћу је обично спојено и осећање сопствених заслуга, а њих као и увек нема, јер ми нисмо сами створили веру, већ само предајемо оно што смо добили од Бога. Православни не треба да се устручавају и боје било чега у овом свету, нама нису неопходни други савезници, осим Свете Тројице. И само имајући Таквог Покровитеља, ми ћемо победити све наше непријатеље (како традиционалне, тако и нове, тако да ће они од непријатеља постати наша браћа.

И нека нам Бог помогне у томе!


НАПОМЕНЕ:

  1. Жития святых святителя Димитрия Ростовского. Октябрь. М., 1904. С. 315. http://svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih1013.htm
  2. Овде треба да приметимо да је сам традиционализам , својим кореновима тесно повезан како са сатанизмом Кроулија, тако и са исламским фундаментализмом. Сетимо се да је гуру традиционализма, бивши католик Рене Генон, примио суфијски ислам, а његови следбеници у Русији, као Гајдар Џемал јесу фактички пропагандисти вахабитског ислама.
  3. Дитрих фон Гилдебрант. Тейяр де Шарден: на пути к новой религии // Дитрих фон Гилдебрант. Новая Вавилонская башня. СПб., 1998. С. 115.
  4. Жития святых святителя Димитрия Ростовского. Октябрь. М., 1904. С. 316. http://svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih1013.htm
  5. Иоанн Златоуст, свят. Беседы на Евангелие от Иоанна Богослова Т. 1. М., 1993. С. 166.
  6. Владимир, митрополит Бишкекский и Среднеазиатский. Земля потомков патриарха Тюрка. М. 2002. С. 67.

http://www.blagogon.ru/articles/241/

Рубрика: Наслеђе оца Данила, Свештеномученик Данил Сисојев

О Аутору ()

Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ покренут је на Богојављење 2010. године са циљем да се православни хришћани што више чују и сазнају о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20) коју Његова Црква данас извршава. Предлог за стварање самог центра дао нам је Мученик чије име наш центар носи, на неколико дана пре него што је пострадао за Христа. Наш циљ је да, колико је у нашој моћи, помогнемо како спољашњу тако и унутрашњу мисију Цркве. Зато смо покренули једну акцију под називом „500x100“, која за циљ има да окупи 500 ревносних православних хришћана који би донирали 100 динара месечно за потребе мисије Цркве. Ако желите да детаљније прочитате о нашем подухвату, пријавите се ОВДЕ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *