Gospod nije rekao „toleriši bližnjeg svog“, već „ljubi bližnjeg svog“ – Đakon Georgije Maksimov

Gospod nije rekao „toleriši bližnjeg svog“, već „ljubi bližnjeg svog“ – Đakon Georgije Maksimov

Đavo pomoću mržnje, neprijateljstva i zavisti deli ljude, a Bog ih sjedinjuje pomoću istine i ljubavi. Zato Hrišćani veruju da kada se trudimo da savladamo neprijateljstvo i donesemo mir i ljubav među ljude postajemo malo nalik na Boga i na nama se ispunjavaju reči Hristove „blaženi mirotvorci“ (Mt. 5:9).
Iskreno govoreći, meni se ne dopada mnogo reč „tolerancija“ iako je ušla u zvaničnu upotrebu. Nije dovoljno samo trpeti druge ljude, koji se od nas razlikuju nacionalnošću, religijom, političkim stavovima. Gospod nije rekao „trpi (toleriši) bližnjeg svog“, već „ljubi bližnjeg svog“…
Zapovest o ljubavi prema bližnjem predstavlja put za ispunjavanje glavne zapovesti – ljubav prema Bogu, jer „ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, kojega nije vidio?“ (1 Jn. 4:20). Kada su Gospoda pitali u vezi zapovesti „ko je moj bližnji?“, On je ispričao priču o dobrom Samarjaninu, koja svedoči da „moj bližnji“ nije čovek iste nacionalnosti i vere – već svaki čovek sa kojim nas Gospod spaja u ovom životu.
Drevni ruski svetitelj, prepodobni Teodosije Pečerski još je u devetom veku govorio: „Ako vidiš nagog ili gladnog, ili čoveka u nevolji – bio to Jevrejin ili musliman… – prema svakome budi milostiv, izbavi ga od nesreće koliko možeš i nećeš biti lišen nagrade od Boga“. Međutim, saradnja Crkve sa državom otvara jako važnu temu. Stvar je u tome što postoje principijelne razlike između stava pravoslavnog Hrišćanina i svetovnog čoveka u uslovima uspostavljanja mira između ljudi različitih vera i ubeđenja, koji žive u jednoj državi.
Iskreni pravoslavni Hrišćanin treba da gleda na čoveka druge vere očima ljubavi. I jako često se događa da kada prestanemo da gledamo na „tuđince“ sa nepoverenjem, podozrivošću, neprijateljstvom, strahom i počnemo da ih gledamo očima Hristove ljubavi, pred nama se više ne nalazi neki sumnjivi ili neprijatni tip, već živi, stradajući čovek.
Kada ga vidimo takvim, pojavi se misao: šta ja mogu učiniti za tog čoveka da bih mu olakšao sudbinu? Kada pravoslavni Hrišćani to čine Hrista radi i sa molitvom, onda se čak i kroz najjednostavnije stvari, najosnovniju pomoć, pažnju, čak pristojnost, rađa ne neka „tolerancija“ – već se rađa mir, ljubav i radost u odnosu na ljude druge vere.
U našem svetu postoji veliki nedostatak dobrote. Svako dobro delo, koje se vrši u ime Hristovo je seme koje će izrasti u čvrsto drvo nelicemernog prijateljstva. Što više takvog semena bude u našem društvu, to će se ono menjati na bolje. Za pravoslavnog čoveka je međutim jako važno, što nas naša ljubav prema čoveku ne zadužuje da ljubimo i sve njegove stavove i ubeđenja, tim pre stavove, koji su protivni istini Hristovoj.
Za verujućeg čoveka istina je iznad svega. Mnogi svetovni ljudi to ne shvataju i njima se čini da je do međureligioznog mira neophodno doći tako što verujuće ljude različitih religija treba primorati da se odreknu vere u istinu i priznaju da su sve ostale religije isto tako istinite. O tome je govorio još Sveti Nikolaj Srpski u prošlom veku: „Hrišćanima je strogo zapoveđena milost prema svim ljudima, nezavisno od njihovog veroispovedanja, ali u isto vreme i strogo čuvanje istine Hristove. Kao Hrišćanin za inovernog čoveka možete žrtvovati imanje i život, ali istinu nikada“.
Nažalost ljudi, koji su ravnodušni prema istini, to ne shvataju i čak misle da je upravo u tome problem. Mnogi su ozbiljni kad smatraju da je ekstremizam reći: „Moja vera je istinita, a one koje joj protivreče su lažne“.

Međutim to nije tako. Ako ljubimo čoveka, koji je dopustio zabludu i rekao da su 2+2=5, ne znači da treba da volimo i njegovu zabludu i govorimo da su i 2+2=5 i 2+2=4 istinite tvrdnje. Čovek se ne svodi samo na njegovu grešku. Ako u nečemu greši, onda to uopšte nije povod da bude prezren ili omražen, već naprotiv, da se još više voli i saoseća sa njim.

http://www.pravmir.ru/diakon-georgij-maksimov-ob-otnosheniyax-pravoslavnyx-i-musulman-gospod-ne-skazal-terpi-blizhnego-svoego-no-vozlyubi-blizhnego-svoego/

Rubrika: Uncategorized, Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.