„Teritorija Pravoslavlja je – čitava Vaseljena!“ – Sveštenomučenik Danil Sisojev

„Teritorija Pravoslavlja je – čitava Vaseljena!“ – Sveštenomučenik Danil Sisojev

Intervju oca Danila Sisojeva, koji je urađen sa njim u Vizantijskom klubu i objavljen u časopisu „Severni Katehon“ br. 1, 2005.


Severni Katehon: Šta za Vas lično znači termin „vizantizam“?

o.Danil: Za mene je vizantizam – princip uzajamnih odnosa države i Crkve, koji je bio razrađen u Istočnom Pravoslavlju u toku pet vekova. On predstavlja postojanje u jednom organizmu dve vlasti, koje imaju jedinstveni Božanski koren – Sveštenstvo i imperija; prva uzvišuje Bogu dušu, a druga čuva telo. Sveštenstvo daje nebesku meru vlasti, vlast se brine o širenju i spokoju Crkve. Znamo da vlast nije u stanju da izgradi Carstvo Božije na zemlji, ali, sa druge strane, ona je dužna i u stanju je da ne dozvoli planeti da sklizne u pakao. Tako da iz najrazličitijih vidova vlasti (demokratija, monarhija, oligarhija, teokratija) vizantijski model mi se čini najboljim za ostvarivanje tog cilja. Jer on smešta u sebe elemente svih vidova uprave, nadoknađujući prirodne nedostatke svake od njih. Za mene važna odlika vizantizma je nerazdvojenost religiozne i državne sfere. Za Romeja je nezamisliva sama mogućnost bezbožne (ili svetske) države. Jer ako vladar pokušava da se upravlja ne po volji Boga, onda je on tiranin, koji ne zaslužuje poslušanje. Sama pojava takvog vladara – znak je gneva Božijeg. Potčinjavanje njemu može biti „kroz zube“, kao zasluženo zbog naših grehova. Pri tom svaka njegova odluka mora strogo da se proverava, da li ne protivreči zapovesti Božijoj. Međutim, hrišćanin se odnosi prema svakoj zapovesti vlasti, ispunjavajući samo ono što ne protivreči reči Tvorca. Pri čemu je za vizantijca zbacivanje takvog tiranina pre bilo dobro delo, nego nešto sramotno. Možemo se ovde setiti molitve koju je cela Crkva uznosila za propast Julijana Odstupnika, smrt Valenta po molitvama prepodobnog Isakija Dalmatskog, odobravanje od strane vizantinaca ubistva Foke i Lava III. Čak i sa tačke gledišta formalne logike, takav prilaz je opravdan. Jer ako čovek pokušava da vlada čovekom, to se doživljava kao nepodnošljivo nasilje bez postojanja nadčovečanskog izvora vlasti. Mi možemo upravljati ovcama, ali nama vlada Bog. U Crkvi taj princip postoji i do danas. Vlast oca, muža, sveštenika zasnovana je na volji Božijoj, a ne na čovekovom hiru i ne na „zajedničkom dogovoru“. Jer ako jedan čovek nema vlasti nada mnom, zašto bi se ona pojavila kod miliona ljudi. Nula, pomnožena sa ma kojim brojem daje samo nulu! Zato bi bilo veoma poželjno vraćanje tog principa u političku stvarnost. Ne treba misliti daje taj princip sada zaboravljen. Nemajući zdravu, vizantijsku primenu, on se u izopačenom vidu ostvaruje u islamskim zemljama, totalitarnim režimima, kod paganski obožavanih tirana, u predstavi o svečovečanskom služenju od strane Amerike. Svaka zemlja koja je prihvatila demokratiju „zajedničkog dogovora“ (a postoji i druga, naprimer, ruske zajednice potčinjene Bogu), osuđena je da bude korišćena i unutrašnjim, nevidljivim tiranima, a spoljašnjim vladarima, koji su ubeđeni u svoju nečovečansku ispravnost.

– S.K.: Da li mislite da između vaseljenskog univerzalizma Pravoslavlja i njegovih realnih, geopolitičkih ograničenja postoji neka protivrečnost? Ako protivrečje postoji, kako ga savladati?

o.Danil: Da, ta protivrečnost je očigledna. Saglasno Jevanđelju, teritorije Pravoslavlja je – cela Vaseljena, a do dvadesetog veka to je bila samo zona istočno-hrišćanske civilizacije. Da, i sada je sablazan nacionalizacije Crkve jaka kao nikada i u Rusiji, i na Ukrajini i u Grčkoj. Put njegovog savladavanja je očigledan: to je unutrašnje shvatanje da interesi Rusije i bilo koje pravoslavne države mogu i da ne budu istovetni sa interesima Crkve. Oni mogu da se poklapaju, mogu da e razilaze, ali glavno je da čovek, koji je prišao Crkvi, savladava svoju nacionalnost. On već nije Rus ili Jevrejin – glavno je da je hrišćanin, da je njegova Otadžbina na nebesima, čiji Otac je – Bog, Spasitelj – Hristos, a braća – svi pravoslavni hrišćani Vaseljene. A nacija iz koje je izašao – prva je sredina za vest o Isusu, Pobedniku smrti. Ta jedinstvena novina Jevanđelja mora uvek biti na ustima hrišćanina. Ali ona mora da se projavi i u praksi. Pravoslavni političari moraju na svaki način da budu prepreka ratovima između Pravoslavnih. Mislim da su najgrehovniji ratovi u istoriji jesu međusobne borbe pravoslavnih. Oni se mogu porediti sa Kainovim zločinom. Pravoslavni politikolozi moraju da nastupaju iz interesa Crkve pred interesima države. Pravoslavni analitičari treba da prate položaj pravoslavnih na celoj planeti, da bi zatim onim hrišćanima kojima je potrebna podrška bila ukazana realna pomoć,. Pravoslavni kulturolozi treba da odustanu od prioriteta zaštite nacionalnih kultura u ime Istine Hristove (a ne opšteljudskih ideala). Pravoslavni novinari treba da budu sluge Boga Živoga, a ne klana (pa makar i ruskog, nacionalnog). I ne treba se boje „skandalnosti“ hrišćanstva. Sama njegova suština je – izazov svetu, koji u zlu leži, radi Najslađeg Isusa. Mi zaista znamo da smo do Boga, a da svet u zlu leži (1 Jn. 5:19). To je naš pravoslavni trijumfalizam, od koga nemamo prava da odustanemo. Isuviše je velika njegova cena – to je Krv Golgote! Priznajemo da su globalisti delimično u pravu: isuviše dugo je ljudski rod živeo u nacionalnim okvirima – nasleđu prokletstva Vavilonske bašte (Postanje 11). Mi smo više od sopstvene nacionalnosti, mi ćemo živeti onda kada sva svetska carstva (među njima i „novi svetski poredak“ – novi projekat Vavilona) propadnu u bezdan. Mi imamo svoj globalni projekat, radi koga smo spremni da srušimo sve kulture koje su mu protivne – to je Vaseljenska Saborna Crkva, u Kojoj se spiraju sve posledice drevnog prokletstva, gde već nema ni Judeja, ni Jelina, ni Skita, već je sve – Hristos vaskrsli. Mi smo za „ujedinjenje svih religija“ ali samo na osnovu „Nikeo-Carigradskog Simvola vere, pod Hristom kao glavom. Mi smo za „slivanje kultura“, ali jedino u služenju (kultu) Svetoj Životvornoj Trojici. Ali, priznajemo da su delimično u pravu i nacionalisti. Da, prokletstvo Vavilona bio je i zadatak da bi ljudi pipajući tražili Boga (Dela 17:26-27). I to što su napipavali ne nestaje i ne anulira se u Crkvi. Mi prihvatamo i nacionalni jezik bogosluženja, i narodni kalendar, potčinjen Crkvi, i priču, i literaturu, i filosofiju i muziku – u onome što je potčinjeno tom početnom zadatku. A bez toga se sve izrođava u prazninu i đavolštinu. Pri tom treba pamtiti da Crkva nije tražila i ne traži savez sa onim što nije od Boga. Mi imamo potrebu za Jednim Saveznikom – Svetom Trojicom, a sve ostalo može samo da nam ići sa nama ili stupiti u opštenje sa nama.

– S. K.: Koji su osnovni pravci pravoslavnog misionarstva koje smatrate najvažnijim u ovom trenutku?

o.Danil: Zapovest Gospodnja nam zapoveda da propovedamo svim narodima Zemlje. Taj zadatak je i sada pred nama. Zato je neophodno nositi Jevanđelje i neznabošcima (Japan, Kina, Indokina, Indija Okeanija, Centralna Afrika) i svojim bezbožnicima. Ali pri tom ne sme se zaboravljati na ogromne mase ljudi kojima je islam zatvorio put ka spasenju. Taj problem je – najvažniji za Rusiju. Svi Tatari, Čečeni, Inguši, Dagestanci, Baškiri i drugi muslimanski narodi kako kod nas, a tako i u Aziji, moraju biti obraćeni milostivom Hristu. Drugi najvažniji smer misije mora biti obraćanje Gospodu zapadnih jeretika. Zapadno hrišćanstvo raspada se od maloverja i nesposobnosti da se suprotstavi talasu magije. Svetlost sa istoka može da pruži izlaz ljudima koji su izgubili veru, koji se obmanjuju lažnim nadama i koji su mućeni stvarnim žalostima. Duh Božiji i do sada ima silu da uspostavi palu crkvu Zapada. I, na kraju, nastupilo je vreme za to. Ali misija mora da bude usmerena i unutar Crkve. Jevanđelje i do sada ostaje nepoznata novina za mnoge novoobraćene, koji traže u Crkvi ne Istinitog Boga, već spasenje od svojih problema, ili samo svoj nacionalni identitet. Simvol vere je i u naše vreme zadivljujući tekst koji mora biti usvojen od svakog srca.

– S.K.: Šta predstavlja danas veću pretnju za Pravoslavlje: američki globalizam ili islamski ekspanzionizam?

– Mislim da najveću pretnju za Pravoslavlje predstavljaju oni pravoslavni koji su zaboravili da su hrišćani. Isus Hristos je van sfere naših interesa, i zato smo bez ikakve zaštite pred bilo kojom lažnom duhovnošću. Što se tiče američkog globalizma i islamske ekspanzije, loše je i jedno i drugo. Prvi unipštava dušu propovedanjem bezbožja i okultizma. On briše samu predstavu o postojanju apsolutne, ne-čovečije Istine, objavljujući kult trpeljivosti i „uvažavanja tuđe religijske tradicije“. Drugi put je – sledovanje agresivnog ujedinjavanja sveta pod zelenim znamenjem islama. Bog u predstavi islama jeste neka daleka, neshvatljiva Sila, koja lišava čoveka slobodne volje i koja ga ostavlja večno slugom. Alah nije Bog Otac hrišćana, već pre nešto bliže kosmičkom Razumu okultista. Zato umesto ličnog opštenja i ljubavi Tvorca i čoveka ostaje gola pokornost „drhteće tvorevine“ pred strašnom Silom. A strah se uvek projavljuje u vidu surove agresije. Nije se uzalud islam od samog početka širio putem ratova, a zahtev za „svetim ratom“ (džihadom) nalazi se u Koranu, i zato je svaki pokušaj da se islam liši toga jednak je odbacivanju Simvola vere od strane hrišćana. A ako je tako, onda je svaki pokušaj ostvarivanja saveza sa islamom potpuno besmislen. Jer Koran dozvoljava zaključivanje mira sa nevernima samo u slučaju kada su oni moćniji, ili kada oni (to jest ljudi Knjige – (hrišćani i Jevreji – prim.prev.)) plaćaju ponižavajući danak. Tu treba reći da osim ta dva vida globalizacije, postoje i drugi. To je takozvani „antiglobalizam“ ili „alteroglobalizam“iza kojih se sakriva projekat „svetske komunističke revolucije“, koja je u dvadesetom veku već zahvatila trećinu sveta i koja je odnela 100 miliona ljudskih života. I ta pretnja se i dalje nadnosi nad Rusijom, iako i manje nego pre pet do sedam godina pre. To je i projekat svetske budističke ekspanzije koji se tako uspešno ostvaruje na Zapadu i u Rusiji. To je novi paganizam, pod krovom sekti Novog doba koje se takođe otima za svetsku dominaciju. Saradnja hrišćana nije dozvoljena ni sa jednim od tih projekata. Samo jedan jedinstveni projekt – Projekt Boga u stanju je da pobedi sve neprijateljske zamke i uvede njegove učesnike u Carstvo iza granica vremena, radi koga su propovedali Apostoli, trudili se Svetitelji, borili se carevi i knezovi. Tamo je otadžbina i nama, koji se poklanjamo Jedinosuštnoj Trojici, Čije carstvo i vlast se prostire i nad našim svetom 21. veka.

http://www.katehon.ru/html/top/eccleo/sysoev_territoria_pravoslavia_vsia_vselennaya.htm

Rubrika: Nasleđe oca Danila, Sveštenomučenik Danil Sisojev

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *