“Stopama Apostola Tome: misionari u Kirgiziji” – misionarsko putovanje oca Danila Sisojeva i njegove grupe misionara u Kirgiziju – II deo

“Stopama Apostola Tome: misionari u Kirgiziji” – misionarsko putovanje oca Danila Sisojeva i njegove grupe misionara u Kirgiziju – II deo

Po podacima državne agencije po pitanjima vere u Kirgiziji, do juna 2008. godine u celoj zemlji je registrovano 2174 religioznih organizacija, od kojih 2800 muslimanskih skupova, 44 pravoslavna hrama, a ostalih 330 – su novi religiozni pokreti i verovanja. Ali ne prolaz sve sekte kroz registraciju, i zato je realni broj mnogo veći. Po podacima kirgizijskih novina „Kirgiz tuusu“ do aprila 2008. godine u Kirgiziju je doputovalo 1300 misionara (to su samo oni koji su poželeli da se registruju zvanično) iz 54 zemlje radi širenja svojih učenja. PRAVOSLAVNIH MEĐU NJIMA NIJE BILO…

* * * * * *

Po Predanju, krajem prvog veka Sveti apostol Toma išao je iz Palestine u Indiju da propoveda neznabošcima. On je išao zajedno sa trgovcima po velikom putu svile. U mnogim savremenim gradovima Azije sačuvalo se sećanje o tim vremenima – u nazivu ulica i trgova. U prestonici Kirgizije, Biškeku, na ulici Put Svile (Žibek Žolu) stoji saborni Vaznesenjski hram. Ali od vremena Apostola ovde nije bilo pravoslavnih misionara, za razliku od protestanata i sektaša kojih u gradu sada ima više, nego muslimana i pravoslavnih zajedno. Ove godine jerej Danil Sisojev, starešina moskovskog hrama Svetog apostola Tome otišao je u Kirgiziju da propoveda pravoslavlje. U grupu neustrašivih misionara uzeli su i novinara časopisa „Neskučnый sad“ www.nsad.ru.

* * * * *

Na ivici

„O, ti si Rus – beži u svoju Rusiju!“- Kirgiz malog rasta nasrće na visokog, plavog Gamira. Ovaj ćuteći pokušava da se skloni, ali Kirgiz pritiska Gamira u vrata njegove kuće i snažno ga udara po vilici odozdo. Na buku iz doma istrčava Gamirova kćer, Ajgul i ovaj dobija pesnicu u lice. Za njom iz vrata istrčavaju svi ukućani i gosti, između ostalog i pravoslavni sveštenici – upravo kod Gamira su se okupili moskovski misionari, koji tek što su završili vatrenu raspravu sa sektašima. Otac Artemije Dolotov, klirik sabornog hrama u Biškeku, nekada majstor borilačkih sportova, brzo savladava i vezuje huligana. Ovaj je veoma pijan i slab – i odakle u njemu tolika sila?
„Uopšte Kirgizi su dobrodušan narod. Ali misionari su uvek na ivici borbe sa silama zla“, smatra otac Danil Sisojev. „Demoni se pokreću i svim silama pokušavaju da ih ometu, zaplaše..:“
Fatilja, Gamirova žena, brišući suze i ispirući okrvavljenu maramicu muža, moli Moskovljane: „Recite tim vašim praznoglavim skinhedsima u Moskvi da prestanu da ubijaju Kirgize! A ovima sa televizije recite da prestanu da pokazuju to! Ja sam Tatarka, Gamir je takođe Tatarin, ali uma smeđu kosu i njega doživljavaju kao Rusa. Ranije su Kirgizi, Tatari, Rusi, Nemci – svi živeli zajedno, komšijski! Ali sada, svaki put kada u Moskvi ubiju nekog Kirgiza u metro u i to pokažu na televiziji, ovde počinje lov na Ruse!“

Cilj misije

Kirgizija je postala mnogonacionalna zemlja krajem 40-ih godina, kada se republika pretvorila u mesto okupljanja protestanata i sektaša iz zapadnih oblasti Ukrajine, Belorusije, Besarabije, Severne Bukovine i Pribaltika. Upravo tada su u zemlju došli Jehovini svedoci, pentakostalci (evangelisti, muraškovci, pentakostalci subotari i dr.) a takođe i baptisti i subotari. Na novom mestu sektaši su, naravno, aktivno otpočeli propoved. Najviše sekti ima na severu zemlje – u Biškeku i okolini Isik Kula, gde je skoro polovina stanovništva – doseljenici nakon rata. Na jugu u oblasti gradova Oš i Džalal Abad – žive u velikom delu Kirgizi i Uzbeci, i tamo je sektaša manje, misionari su planirali da budu na severu i na jugu; otac Danil- aktivni je učesnik i organizator rasprave sa muslimanima. Ali mitropolit taškentski i srednjeazijatski, Vladimir, blagosiljajući put, neprestano je molio da se napori usmere na borbu sa pseudohrišćanskim sektama. To smo i uradili.

Sektaši se u Kirgiziji osećaju kao kod kuće: zdanja za molitvu su – dvorci, a okupljanje Jehovinih svedoka je na stadionu.

„Naš zadatak je da – sejemo!“

„Propustite nas, mi smo pravoslavni hrišćani i takođe želimo da proučavamo Sveto Pismo!“, podižući visoko iznad glave Bibliju mladi ljudi na čelu as sveštenikom se probijaju kroz okupljene na molitvenom okupljanju pentakostalaca – „kuzinaca“. Sala je prepuna. Većina su mladi koji govore ruski. Sa katedre snažnim glasom propoveda žena srednjih godina. Dižući atmosferu, ona dugo viče u mikrofon: „Aliluja!“ Slušaoci sa odobravanjem dižu ruke prema nebu i horski odgovaraju: „Amin!“
„Svako od nas u rukama mora da ima Sveto Pismo,“ rekao je pred ulazom otac Danil, „treba ranije projasniti osobenosti sektaškog učenja, pripremiti citate iz Pisma, koji opovrgavaju njihove zablude. Na skupu se razdvojte po jedan. Ukazujte na protivrečnost koja postoji između reči pastora i Svetog Pisma. Vaš zadatak je da ne uplašivši čoveka, posejete u njemu seme sumnje, pokazati logičke nedoslednosti. Naš zadatak je da sejemo! Na putu, po kamenju, po trnju, na dobroj zemlji – negde će nići. I ne nadajte se na brz plod. Ako vas izbace – a neizostavno će to uraditi – nemojte ići daleko. Stojite na ulici ispred ulaza, postavljajte pitanja. Govorite glasno da bi privukli pažnju – sektaški pastori se boje da će ih uhvatiti, na oči njihovih parohijana, u neznanju i nedržanju Svetog Pisma, a upravo je to ono što nam je potrebno!“
Nakon propovedi koja traje sat vremena, počinje molitva. Svi, osim pravoslavnih misionara, ustaju, dižu ruke prema nebu, tačnije, prema krovu sale, zatvaraju oči i ponavljaju za pastorom: „O Gospode! Mi Te ljubimo! Mi osećamo Tvoje prisustvo ovde! I mi želimo da nam promeniš srce!“ Ovo traje nekoliko minuta, zatim reči postaju nepovezane, pretvarajući se u „govorenje jezika“. Sa ljudima se dešava nešto čudno – oni, zabacivši glavu unazad, mrmljaju svakakve besmislice i ljuljaju se, prelazeći sa noge na nogu. Misionari se takođe mole – šapatom govore: „Da voskresne Bog!“
Na kraju pastor kliče: „Gospod mi je otkrio da su se neki danas iscelili! Ko je od vas loše video, skinite naočare – brzo! Otvorite Sveto Pismo na bilo kojoj stranici – čitajte! Ko se iscelio? Podignite ruke! Jedna, dve, tri! Blagodarimo Ti, Gospode!“ Sala se puni aplauzima – služba je uspela.

Apostol Vasja

„Izgonila sam demone, isceljivala, krstila, proklinjala. Imala sam 70 stalnih parohijana, koji su slušali svaku moju reč“, govori Nurija Habibulina, koja je 15 godina bila pastor u pentakostalnoj sekti Vasilija Kuzina. Vasja nam je slao svoje propovedi (to jest američke propovedi koje je preradio) i mi smo morali da ih naučimo. Meni je to dosadilo i počela sam da propovedam ne „po Vasji“ već po Bibliji. Veoma brzo su mi zabranili da služim. Mene je smutilo što se Vasja postavlja iznad Svetog Pisma i, odlazeći potrudila sam se da odvedem sve koje sam mogla.“
Vasilije Kuzin, po svedočenju bivših članova sekte, do svog „apostolstva“ radio je u Biškeku, mnogo je pio i veoma stradao zbog tog poroka. Baptisti su mu obećali isceljenje od pijanstva i neko vreme Vasja je prestao, ali se zatim strast vratila, on se razočarao u baptističku zajednicu, objavio sebe za apostola i pomazanikom i organizovao svoju crkvu, pentakostalnu, sa blagodatnim darovima, isceljivanjem, pričanjem stranih jezika i proroštvima. Sada po zvaničnim podacima, sekta ima 10 hiljada sledbenika, po nezvaničnim 30 hiljada. „Pod mojim rukovodstvom je bilo 150 ljudi, ja sam bio sveštenik kod „kuzinaca“, priča Evgeni. „Mene su isterali jer sam počeo samostalno da proučavam Sveto Pismo i jer sam postavljao „teška pitanja“. Nisu mogli da mi odgovore na njih i zabranili su da „bez kontrole“ čitam Pismo“.

Sektaši su kao reka dolazili na diskusije sa pravoslavnim misionarima.
Dolazili su, pevali pesme, ubeđivali i raspravljali.

A ovaj mali je pevao i pevao, ali se i krstio.

I Evgeni i Nurija su se nekoliko godina povlačili po protestantskim zajednicama, ali pevanje uz gitaru već nije radovalo dušu, a primitivne propovedi koje su nedavno sami čitali sa katedre, nisu hranile ni um ni srce. „U Pravoslavnoj Crkvi me je susreo Bog!“, govori Nurija. I to je zaista tako, jer inače, ne shvatajući službu, jezik molitve i nemajući mogućnost da sve to objasni kod sveštenika koji večito izmiču, ona bi odavno sve odbacila i otišla. „A mene je porazila sloboda“, rekao je Evgeni, „na kraju sam mogao slobodno da čitam Sveto Pismo, Svete Oce i da idem u hram. Pravoslavna Crkva je za samostalne ljude“.

Ko ide u sekte?

Devojka koja izlazi sa skupa, ima bedž na kome piše ime: Činara. Činara je nastupila sa „svedočenjem o sebi“ – nalik na ispovest, samo sa scene i pred celom zajednicom. Ranije Činara nije imala prijatelje. Roditelji su se razveli, ona je živela sa majkom, ali su odnosi bili nategnuti. Jednom je majka priznala da ide u hram i da veruje u Hrista. To je bio šok, jer su ona i mama Kirgizijke, i normalno, muslimanke. Ali majka je počela da se menja na njene oči, postavši bolja, i Činara je rešila da takođe čuje o Hristu.
Probala je da ode u pravoslavni hram, ali su je prekoreli zbog farmerki i otkrivenu glavu. Zato su je kod „kuzinaca“ primili lepo, pastor je odvojio vreme i pozvao sve sa scene da se pobrinu za „novu ovcu“. Od tog trenutka život i odnosi sa mamom su počeli da se dovode u red. Na kraju svoje priče, Činara je priznala da ona sada sve voli i da joj je posebno drag pastor. Ona je, crveneći, priznala da se od „njega oseća drugačiji miris“. Pastor, Džanibek, je sumirao molitveni skup: „Treba svi lepo da mirišu, zato prizivam sve istinske ovce Hristove da kupe kozmetiku firme, čiji štand se nalazi na izlazu sa skupa. Vama upravo sada prave popust. Aliluja!“
„Sektaše možeš podeliti na dve grupe“, komentariše otac Danil, „one koji traže istinu, ali su zabludeli, kao Činara, i biznismene, kao što je Džanibek. Naš zadatak je da tražimo prve, da im govorimo istinu i da ih privedemo u istinsku Apostolsku Crkvu“. Uzgred, o Pravoslavlju se u sektama govori kao o pojapčanom obliku neznaboštva, jer se tamo, eto, bezumne bake poklanjaju slikama. Zato čak i poštena priča o Pravoslavlju, bez „napada“ na sektaško učenje može odigrati pozitivnu ulogu.

Šah-mat u sporu o istini

Prilično brzo „kuzinci“ su pristali da štite svoje skupove od moskovskih gostiju. Misionare su prestali da puštaju na službe. Sektaši su sa katedre izricali strašna prokletstva na lavu „neprijatelja Hristovih“ i prizivali da se ne „razgovara sa huliteljima“. Protestanti u Biškeku su se takođe uzbunili, promenili vreme i mesto uobičajenih susreta, a neki su čak „otišli na letnje praznike.“
Ali večernji razgovori po domovima su se nastavili. Otac Danil je talentovani bogoslov i sektaši su sami dolazili da razgovaraju ne potoku koji nije prestajao: i jedan i u celim delegacijama. Razgovor je često bio nalik na partiju šaha, gde igrači naizmenično, dugo razmišljajući i listajući svoja Sveta Pisma,, čine poteze: „Jn. 6:37. Samo Bog može da oprašta grehe!“ „Ne, Jn. 20: 21-23. Hristos je tu vlast predao apostolima!“ Odlučujući udar sektašima, na koji navode svi potezi oca Danila – Dela Apostolska 13: 2-3 – to je apostolsko prejemstvo! To ga kod „kuzinaca“ nema! Nema prejemstva ni kod protestanata – jer ni Luter, ni Kalvin, utemeljivali protestantizma, nisu bili episkopi i na njima je prejemstvo prekinuto. Apostolsko prejemstvo postoji samo u onoj Crkvi, koju je Hristos stvorio i koju „vrata pakla neće nadvladati“ (Mt. 16:18) – to jest, u Crkvi Pravoslavnoj. A mat u toj bogoslovskoj partiji iz usta oca Danila jeste nabrajanje i zapis 178 imena prethodnika po prejemstvu, počevši od Svetog apostola Andreja Prvozvanog pa do Svjatejšeg patrijarha moskovskog i sve Rusije Alekseja II, koji je, uzgred, rukopoložio oca Danila.
Da mi neko kaže da je toliko ljudi spremno da raspravlja dan i noć, bez prestanka, usiljeno… o istini – ne bi poverovala. Pokazalo se da je dogmatsko bogoslovlje – ne knjiški skup informacija, već živo, praktično znanje, ka kome se privlače ljudi.



Dana na Istoku počinje i završava se za stolom. Najčešće trpezu postavljaju direktno na ćilime, a gosti se smeštaju oko nje na tabureima ili se oslanjaju na zid. Otac Danil razgovara sa lokalnim žiteljima u Biškeku.

Tabula rasa

Većina Kirgiza sebe smatra muslimanima. Ali pošto žene ne puštaju u džamije, one se, ne smućujući se, odlaze u „hrišćansku crkvu“: ili za svetu vodu, ili za humanitarnu pomoć. „Skupo je biti musliman“ uzdišu u trenucima otvorenosti lokalni žitelji, „neophodno je držati sve postove i obrede, klati ovnove, činiti namaz“. Zato Kirgizi jednostavno odlaze u sekte, jer je lakše: Hristos je već sve spasio i nikakvi ovnovi i obredi mu već nisu potrebni.
Islam su Kirgizi prihvatili i Kazahi kao zvaničnu religiju 1636. godine. Realna popularnost islama kod oba naroda nije velika. 1762. Kazahi su se obratili Ekaterini Drugoj sa molbom „da ih zaštiti od propagande islama i da ih obrati u Pravoslavlje“; slične molbe su se ponavljale i kasnije. „Kirgizi su darovito pleme, tuđe muslimanskoj inertnosti i mrtvilu, sposobnije za evropsku kulturu“, pisao je o njima naučnik-etnograf V. Lipski. Međutim sa izuzetkom pojedinačnih misionara – pojedinaca, koji deluju na svoj rizik, bez ikakve državne ili crkvene podrške, nikakvih pokušaja hristijanizacije kočevnika nije bilo prihvaćeno. „Stepni evroazijski narodi, za razliku od ostalih naroda Centralne Azije, u kulturnom smislu još uvek predstavljaju tabula rasa, njih je moguće prisajediniti kako evropsko-hrišćanskoj, tako i istočno-islamskoj civilizaciji. Tradicionalno neprijateljstvo stepnih naroda prema Istoku, i žalosno iskustvo islamskog fundamentalizma u susednom Tadžikistanu, a takođe i orijentacija na Rusiju i Evropi igraju veliku ulogu ovde“, smatra naučni saradnik Instituta etnologije i antropologije Ruske akademije nauka, Georgije Sitnjanski.

„Ako se dogodi nešto“ kanonizovaćemo vas…

Moguće je da se Apostol Toma, išavši po Putu Svile zaustavio tamo gde su danas gradovi Oš, Džalal-Abad, Čolpon-Ata i Karakol. Te gradove su rešili da posete i misionari. Podelivši se u grupe oni su se razišli po zemlji. U Čolpon-Ati i u Karakolu, banjama na obali Isik-Kula, do lokalni sektaša je već stigla vest o moskovskim misionarima tako da ih nisu puštali na skupove, a u jednom selu su ih čak i malo istukli, kada je ponestalo argumenata kod lokalnih „kuzinaca“. Ta grupa je trebalo da usmeri svoje napore na katehizatorske besede sa lokalnim pravoslavnim hrišćanima, koje nije bilo tako jednostavno zainteresovati i pokrenuti. U Karakolu lekciju „O porodici i braku“ misionari su čitali na parastosima. „Drugačije ih nećete okupiti“ prokomentarisao je sa tugom lokalni sveštenik.

Druga grupa, bez sveštenika, otišla je na jug, u Oš i Džalal-Abad. Kod te grupe misionara postojao je tajni cilj. Jedna devojka, Kirgizijka, nazovimo je Guljddžamal, koja već odavno radi u Moskvi kao kuvarica, upoznala se sa pravoslavnim mladim čovekom i otkrila m da joj mama umire od raka. Mladi čovek joj je rekao da pravoslavni misionari idu u Kirgiziju i da bi mogli da odu i krste je, ako ona zaželi. Tako se druga grupa našla na jugu zemlje, koji je poznat po radikalnim muslimanskim raspoloženjima pa čak i otvorenim propovedanjem vahabizma. Na jugu ima 99% muslimana. „Ako se dogodi nešto, ubrzaću vašu kanonizaciju“, ohrabrio ih je pred put o.Danil.
U Kirgiziji društvo se temelji na porodici i ako se čovek odriče islama, on se automatski odriče i porodice. Rođaci će želeti da sramotu speru krvlju nevernika. Njega će tući palicama ili kamenjem. Muftija republike Kirgizije, Muratali ali Žumanov je pravoslavnima po tom pitanju rekao: „Mi ne prihvatamo sektaše nazad – tako da ih izbavljajte iz sekti i uzimajte sebi, jer su oni za islam – izdajnici.“ Otac Sergije Horiško, starešina hrama u Džalal-Abadu jednom je sahranio o svom trošku sektaša-kuzinca, jer ga se porodica odrekla, a protestanti-harizmate su rekli da njima mrtvi nisu potrebni (jer se oni čak i ne mole za umrle). Dve nedelje je bio u mrtvačnici, dok se vlasti nisu obratile ocu Sergiju za pomoć. Eto u takvo mestašce su po molbi Guljddžamal došli misionari. Njen brat, najstariji muškarac u porodici, čim je video goste, osmehnuo se istočnjački lukavo i rekao: „Pa, idem da popijem kumis“, i nestao na dugo vremena. „Drugačije bi morao da nas, po lokalnim vahabitskim zakonima, zakolje, zajedno sa svojom majkom“, shvatili su moskovljani. Međutim, umiruća žena je ipak odlučila da se krsti što je bilo i učinjeno po mirjanskom činu. Misionari su ostavili za Guljddžamal, njenu mamu i brata „besede za oglašene“ na disku i objasnili da je novokrštenu Tatjanu neophodno još i miropomazati i pričestiti, o čemu su obavestili najbližeg sveštenika. On je obećao da će tajno otići do njih.

Rezultati

Za deset dana puta misionari su posetili oko trideset skupova: harizmatske sekte Vase Kuzina, pentakostalaca, baptista, prezviterijanaca, kalvinista, adventista sedmog dana (subotara), Jehovinih svedoka. Krstili su dvojicu baptista, nekoliko baptističkih i protestantskih pastora pripremaju se da izađu iz svojih zajednica i da prime Pravoslavlje. „A najvažnije je“, sumirao je o.Danil, „to je „podgrevanje“ pravoslavne zajednice. Lokalna pravoslavna omladina je išla zajedno sa nama, sakupljala iskustvo. Mnogi od njih su bivši pripadnici sekti, oni poznaju Pismo i mogu, nakon određene pripreme, da drže biblijske razgovore pri pravoslavnom hramu, a takođe i slovesne diskusije u sektama. Odštampali smo Katihizis Svetog Filareta Moskovskog (Drozdova), koji je, kao i drugu pravoslavnu literaturu za veronauku ovde nemoguće nabaviti. Otpočeli smo nedeljnu školu i školu za proučavanje Svetog Pisma, lokalno duhovništvo se složilo da prihvati štafetu i da drži takve časove svake nedelje. Iskustvo pokazuje da su mnogi, mnogi sektaši otišli svojevremeno iz Pravoslavne Crkve upravo zato što u njoj nisu naišli ni na razumevanje, ni učenje, ni reč Božiju. Sada je ta greška ispravljena.“

http://mission-center.com/index.php?option=com_content&view=article&id=134:2009-11-09-20-14-15&catid=34:2009-11-04-14-33-44&Itemid=55

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.