Šta čoveku daje vera? – Shiarhimandrit Joakim Par

Šta čoveku daje vera? – Shiarhimandrit Joakim Par

Vašoj pažnji predlažemo iskustvo oca Joakima Para o stvarima koje danas svi zaboravljamo – na koji način možemo bližnjem pokazati Boga, šta je neosporno i jedino realno sredstvo da svet koji se muči u svojim strastima može da vidi Onoga Koji je jedini Smisao svega. Pročitajte i još jedno svedočanstvo o izuzetnoj ličnosti blaženopočivšeg oca Serafima Rouza i načinu na koji je on misionario. Na kraju, upoznajte lik smirenog Hristovog učenika u dalekoj Americi koji je naše gore list…

* * * * *

Dobro veče, braćo i sestre! Zamolili su me da sa vama podelim svoja razmišljanja na temu značaja vere za čoveka. Šta čoveku daje vera?

Nezavisno od toga da li se spremamo da se bavimo misionarskim radom ili ne – ako sebe smatramo pravoslavnim hrišćanima treba da shvatimo jednu prostu istinu: Sveto Pismo nije naša privatna svojina. Svako od nas će na Strašnom Sudu dati odgovor – da li smo znali Hrista i svojim životom posvedočili o Njemu ili smo se, bez obzira što smo primili Sveto Krštenje, svojim životom odrekli Njega.

Kao što znate, u Americi je bila preduzeta ozbiljna misionarska delatnost da se u tu zemlju donese Pravoslavlje. Govorim sada o jeromonahu Serafimu Rouzu.

Do primanja monaškog postriga otac Serafim je bio protestant. Školovao se na nekoliko univerziteta u Americi a zatim za sebe otkrio Pravoslavlje, tačnije, Pravoslavlje se otkrilo njemu. Goreći verom, on je poželeo da taj dragoceni biser podeli sa drugima. Počelo je ovako.

Dva mlada čoveka, budući otac German (Podmošenski) i otac Serafim (Rouz) živeli su u jednom od liberalnih centara Amerike. Upravo tamo, na univerzitetu Berkli koji se nalazi u Kaliforniji oni su i rešili da počnu svoju delatnost da bi pokazali lepotu pravoslavne vere svima koji žele da je vide. Evo šta su uradili.

Na glavnom ulazu univerziteta nalazi se veliki plato preko koga je prolazilo svakodnevno šezdeset hiljada studenata. Jednog jutra su otac Serafim i otac German izašli na sredinu platoa, postavili dve stolice i sto. Na sto su stavili ikonu Spasitelja, seli i nastavili da sede u tišini, razgovarajući samo sa ljudima koji bi pokazali interesovanje.

Za bukvalno pet godina njihove delatnosti (oni su ovo radili za vreme školske godine), kako mi je pričao sam otac Serafim, oko devet hiljada ljudi je primilo Pravoslavlje i krstilo se. Sve to se dogodilo zahvaljujući tome što su oni u ovoj dvojici mladih ljudi videli Hristov lik. To o nečemu govori.

Na drugim mestima univerziteta okupljali su se budisti, mormoni, različite ateističke organizacije. Protestanti su zvali: „Gospod vas ljubi. Dođite, Isus vas ljubi!“

Otac Serafim i otac German nikada ništa slično nisu radili – za njih je to radio Hristos, Čiji je lik na ikoni ljudima govorio mnogo više.

I eto mi, kao pravoslavni ljudi, možemo nečemu da se naučimo iz tog primera. Moramo da shvatimo: jedino Bog može da priziva i obraća ljude Sebi, a sve što mi možemo da učinimo je da unekoliko pomognemo tom procesu. Svi mi zajedno treba da postanemo Hristove ruke, Njegovo lice, Njegov dah. Svojim prisustvom mi možemo ili odgurnuti ljude od vere ili im dati slobodu. Međutim, svejedno – delo obraćenja vrši Sam Hristos.

Kada sam se susretao sa ocem Serafimom, pitao sam ga:

– Oče Serafime, dok ste zajedno sa ocem Germanom sedeli za tim stolom i ljudi vam prilazili, šta je bilo najčudnije pitanje koje su vam postavili?

Odgovorio mi je:

– Jedna žena me je pitala: „Vi hoćete da kažete da svi pravoslavni hrišćani izgledaju kao vi?“

Dužan sam da zastanem i objasnim ovde nešto. Mi, sveštenici i monasi, pokušavamo da izgledamo onako kako nas je Gospod stvorio i maksimalno da se približimo liku koji nam je On ostavio. Ako brada raste, neka raste. Ako kosa raste, pa neka i ona raste. U odevanju se trudimo da izbegavamo nakinđurenost.

I eto, ta žena je, pogledavši ikonu Spasitelja koja je stajala ispred njih na stolu i uporedivši je sa izgledom oca Serafima i oca Germana rekla:

– Vi ne izgledate kao ovaj Čovek na ikoni.

Otac Serafim je iznenađeno pitao:

– A kako, po vašem mišljenju, izgledamo?

– Vi imate tako mračna lica, izgledate kao grobari koji rade na groblju.

Pričam vam ovo iz sledećeg razloga. Danas smo ušli u hram u Lavri i videli ljude koji su se kretali po hramu sa licima koja uopšte ne svedoče da u našoj Pravoslavnoj Crkvi postoji radost. Lica koja vidimo, na žalost, ne pokazuju da u našoj Crkvi ima života. Ušao sam u hram i odmah pomislio: „Možda svi čekaju da počne parastos?“

Gospod je postao čovek između ostalog i da bi nam pokazao kako da živimo. Hajde da razmislimo šta svojim bližnjim pokazujemo našim životom? Često se čak i pozdravljamo i razgovaramo sa razdraženošću. Neophodno je da se zamislimo nad ovim.

U Moskvi smo se susretali sa mladim ljudima koji su govorili: „Želeli bismo da budemo misionari i propovednici“. Šta to znači? Kao prvo, da bi nekome nešto dao, potrebno je prvo da to i imaš. Radi toga je neophodno da budemo ljudi Crkve, neophodno je da živimo u Crkvi. Često pokušavamo drugima da predamo religiju, dok je potrebno da bližnjima damo veru. Gospod se može videti samo kroz nas i mi možemo pokazati ljudima Hrista samo ako naučimo da ispunjavamo Njegove zapovesti i ljubimo. I ako želimo da obratimo nekoga u nešto onda, sigurno ne u muzejske čuvare crkvene drevnosti, već u nosioce Hristove svetosti.

Mnogi novoobraćeni ljudi su mi govorili da je razlog zbog koga su se zainteresovali za naš manastir i zatim primili i Krštenje u njemu – zajednica. Videli su zajednicu koja se razlikovala od drugih koje su znali. Ova zajednica je pre svega imala zajedničku molitvu. Sa brigom se odnosila prema svojim članovima.

Vi svi znate, naš manastir je počeo kao društvo za pomoć beskućnicima. Izgradili smo mali smeštaj, uredili tamo noćni smeštaj. Imali smo mali magacin sa odećom gde smo mogli da presvučemo i nahranimo potrebite. Oni koji su dolazili kod nas mogli su da dobiju mnogo toga uz izuzetak novca i droge. Mnogi sveštenici su mi postavljali pitanje: „Jel im propovedaš? Učiš ih šta je Pravoslavlje? Jel ih činiš pravoslavnima?“ Moj odgovor je bio i ostaje: ja još nikada i nikog nisam učinio pravoslavnim. Oni me pitaju:

– Govoriš im o Hristu?

Odgovoram im:

– Ja uvek govorim o Hristu!

– A šta?

– Govorim im: „Kako ste?“; govorim im: „Jedite“; govorim im: „Odmorite se“. Pitam ih: „Šta vam je potrebno?“. Govorim im da su tu poželjni gosti.

Šta im govorim o Hristu… Bog – nije predavanje…

Ne pokušavam nikoga da kritikujem, nisam kritičar. Samo i pre svega želim da ljudi koji su ovde, koji žive u ovoj zemlji, shvate: nikoga ničemu nećemo naučiti ako ne budemo živeli kao što je živeo Hristos.

Postoji čovek za koga znam da se moli za mene. Ranije je bio beskućnik i bio je među prvima o kome smo se brinuli u našem manastiru. Zvali su ga Isa. Bio je iz Japana. Tamo je i stekao dobro obrazovanje. 30-ih godina je, kao i mnogi, došao u Njujork da bi postao bogat i poznat, ali je upao u loše društvo i počeo da koristi narkotike i alkohol.

Sreo sam ga na pragu našeg doma dok je preturao po smeću da bi našao makar nešto za jelo. Bio je februar, padao je mokri sneg. Nakon dužeg nagovaranja uspeo sam da ga uvedem unutra, dam mu odeću, nagovorim ga da se istušira.

Isa je sa nama proveo četiri i po godine. Krstili smo ga u čast svetog Nikolaja Japanskog. Jednom prilikom smo razgovarali i on me je pitao:

– Odlazio sam u mnoge crkve i ti si jedini koji sa praga nije pokušao da me obrati u svoju veru. Zašto nisi počeo da govoriš sa mnom o Hristu?

– Dragi moj, odgovorio sam, ja razgovaram sa tobom o Hristu svaki put kada ti kažem: „Dobro jutro!“; razgovaram sa tobom o Hristu svaki put otvarajući ti vrata kada dolaziš kod nas. Razgovaram sa tobom o Hristu svaki put kada sedaš za naš sto da sa nama podeliš jelo.

Neko vreme nakon našeg krštenja pomogao sam mu da ode u Svetu Zemlju. Boraveći neko vreme u manastiru Svete Ekatarine na Sinaju postao je monah i sada živi u Japanu, postao je jedan od osnivača monaške zajednice u svojoj otadžbini. Bez ikakve propovedi.

Vera ne počinje apologetikom. Vera počinje ljubavlju! I u tom smeru mi ne činimo dovoljno. Poznavati bogoslovlje ne znači obavezno i znati Boga. Dužni smo da shvatimo da ako uzimamo na sebe odgovornost da izađe sa jevanđelskom propovedi o Hristu, ali svojim ne-znanjem (ne-poznavanjem) Hrista odgurnemo ljude od Njega, onda nam je bolje da stavimo sebi kamen oko vrata i bacimo se u more. Dužni smo da se učimo da vodimo duhovnu borbu. Iz te borbe treba da izađemo kao dobri i kao ljudi koji vole.

Mojim parohijanima govorim da su oni istinsko bogatstvo Crkve. Ne zgrade, ne novac koji smo sakupili, već mi i naša ljubav prema Hrista predstavlja bogatstvo Crkve. A mi sami postajemo siromašniji i siromašniji… Nije važno koliko hramova imamo. Broj vernih postaje sve manji. Ako se Crkva ne ispunjava ljudima koji vole Boga i jedni druge, to je onda – loša dijagnoza. Gde ćemo privesti ljude? U zgrade? U učionice?

Želeo sam da vam ispričam još nešto u vezi sa jednim bogatim čovekom iz Kalifornije. Kada je odlazio u jednu ili drugu crkvu – njemu je bilo svejedno kojoj hrišćanskoj konfesiji je pripadala – bez izuzetka je slušao:

– Da li imate zakazan susret sa sveštenikom?

– Ne, nisam se dogovarao za susret, ali mi je potreban razgovor.

– On ne može da se vidi sa vama jer je u ovom trenutku zauzet – slušao je kao odgovor.

Bili ste u sličnoj situaciji? Nisu ga primili ni u pravoslavnom hramu. I eto, kada je umirao, rekao je svom advokatu:

– Sav svoj novac želim da ostavim prvom hrišćaninu koji kada te bude sreo neće reći ništa slično, već će te jednostavno primiti i popričati sa tobom.

Naučio je svog advokata:

– Uđi u bilo koji hram u gradu, ako je u pitanju saborni hram, pitaj episkopa; ako je manastir, pitaj igumana; ako je parohijska crkva pitaj sveštenika; ako je protestantska grupa u pitanju, pitaj pastora. Prvo koji te sretne kao što bi te Hristos sreo neka dobije moj novac.

Advokat je išao iz hrama u hram šest nedelja i ni jedan od sveštenika nije hteo da ga primi bez zakazivanja. Advokat je predstavljajući se govorio:

– Ja sam slučajni prolaznik, prosto bih želeo da porazgovaram.

Odgovarali su mu da ne mogu da ga prime.

Međutim, takav sveštenik se pojavio. On se zvao otac Ljubomir – prosti srpski sveštenik. Petnaest godina pre toga je izgubio suprugu i od tada živeo u zabačenom delu grada, služio u polurazrušenom hramu gde je prokišnjavao krov, a svi zidovi su potamneli od tamjana i čađi od sveća. Advokat je pokucao na vrata. Otac Ljubomir ga je bez suvišnih reči pozvao da uđe i pitao:

– Kako ti mogu pomoći?

Predložio je gostu šolju čaja, čak i ne pitavši ga ko je. Advokat mu je rekao:

– Oče Ljubomire, imam nešto za vas. Otvorivši mi vrata i prijateljski susrevši bližnjeg kao što bi to sigurno i Hristos uradio, vi ćete sada dobiti ček na petnaest miliona dolara.

Za ovaj novac otac Ljubomir je renovirao ne samo hram, već je izgradio i novi parohijski dom. Renoviranje i izgradnja je koštala četiri miliona dolara, a sve što je ostalo dao je različitim dobrotvornim organizacijama koje su imale prihvatilišta za beskućnike.

o.Ljubomir mi je rekao tada da mu je Bog dao novac i da on uzima onoliko koliko mu je potrebno, a da je ostatak novca želeo da podeli sa potrebitima. To je – jevanđelska blagovest. Ovaj čovek je – sveštenik. On je pokazao u sebi lik Hristov.

 http://russned.ru/hristianstvo/chto-daet-cheloveku-vera

Rubrika: Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.