„SIJATI KAO ZVEZDA“ (Nekoliko reči o ocu Danilu Sisojevu) – Đakon Georgije Maksimov

„SIJATI KAO ZVEZDA“ (Nekoliko reči o ocu Danilu Sisojevu) – Đakon Georgije Maksimov

 Kasno uveče 19. novembra 2009. godine u moskovskom hramu apostola Tome na Kantemirovskoj, ubijen je sveštenik Danil Sisojev: maskirani čovek ušao je u hram i pucao u njega iz neposredne blizine. Oca Danila sam znao deset godina – od oktobra 1999. godine. Upoznali smo se na jednoj konferenciji gde smo obojica govorili. Pozvao me je dan pre konferencije, a na sam dan sam video kako ispred mene ide čovek u mantiji, i odmah shvatio da to i jeste sam “đakon Danil Sisojev” sa kojim sam razgovarao preko telefona…

Bilo je nešto u njegovom glasu i načinu hoda što je izražavalo njegovu jedinstvenost i što je dozvoljavalo nepogrešivo prepoznavanje čak i u masi, čak i sa leđa, čak i skoro nepoznatom čoveku.

Ne mnogo pre svoje smrti u jednom od intervjua otac Danil je rekao: “Moramo da hodamo pred Bogom, kako je Gospod govorio za Enoha: “hodao je Enoh pred Bogom” i Bog ga je uzeo. Eto, to hodanje pred Bogom i jeste koren misije.”

Otac Danil je uvek “hodao pred Bogom”. I iako je to, pre svega, stanje duše koja je potpuno ustremljena Bogu, ono je nalazilo izraz čak i bukvalno – u njegovom načinu hoda, rečima, a da ne govorimo već o postupcima i besedama.

On je išao lako, kao čovek koji zna gde i zašto ide, koji je spokojan za sadašnje i ne brine se za buduće jer je sve brige prepustio Gospodu, Koji mu je blizak kao Otac Koji ljubi.

Za tih deset godina mnogo puta sam čuo od oca Danila da bi želeo da umre kao Mučenik. Bojim se da iz mojih reči to sada neće zvučati baš kako je zvučalo sa njegovih usana. U njegovim rečima o mučeništvu nije bilo ni mračnog trijumfa, ni bolesne ushićenosti; on je o tome govorio jednostavno i radosno, a ja sam, slušajući ga, imao sam isto ono osećanje neugodnosti i nedoumice koje sam osećao i kada sam u poslanicama Sveštenomučenika Ignjatija Bogonosca čitao o njegovoj vatrenoj želji da postrada za Hrista. Jedna i ista želja bila je i u jednom i u drugom, a ja nisam shvatao ni jednog, ni drugog.

Sećam se kako sam pre par godina u Makedoniji gde smo zajedno išli, odveo oca Danila u amfiteatar drevnog grada Bitolja. U vreme rimske imperije ovde su radi zabavljanja neznabožačkih masa hranili zveri ljudima. Na bočnim stranama amfiteatra sačuvale su se dve male prostorije u kojima su držane zveri pre nego ih puste u arenu, a u centru – jedan sobičak u visini ljudskog rasta odakle su izlazili osuđeni na smrt. Potvrđena je istina da su na taj način u tom amfiteatru primili smrt za Hrista neki Mučenici rane Crkve. Rekao sam ocu Danilu: “Evo, oče Danilo, možete stati tamo gde su stajali Mučenici pred izlazak na podvig”. On je ušao u tu mračnu sobicu. Sećam se kako je stajao u njoj i gledao odatle na nebo.

Zaista, sa takvom usredsređenim spokojem on je gledao i na svog ubicu. Priznajem, razmišljao sam – da li se baćuška uplašio u poslednjem trenutku? Jer, ja bih se uplašio. I zato sam pitao jedinog svedoka koji je video ubistvo svojim očima: šta je radio otac Danil kada je izlazeći iz oltara, video čoveka sa maskom i pištoljem u ruci? I čuo: “Išao je na njega. Pravo na njega.”

. . .

Sveštenik Danil Sisojev rodio se 12. januara 1974. godine. Krstio se sa tri godine. Vaspitavan u crkvenoj porodici. Sećam se kako mi je govorio o dragim dečijim uspomenama: kako mu je mama uveče čitala Žitija Svetih.

On je bio svesno verujući čovek od samog detinjstva koje je proticalo za vreme bezbožnog komunističkog režima. Poznat je događaj kada ga je u sovjetskoj školi, učiteljica-ateistkinja postavila pred ceo razred i sa ruganjem počela da govori: “Evo deco! Danil izgleda u Boga veruje! Možda i molitve znaš?” Mališan je čvrsto odgovorio. “Da, u Boga verujem! I molitve znam!”

Prema veri se baćuška odnosio ozbiljno još od najranijeg uzrasta. Po njegovim rečima, sa 12 godina je od roditelja kada bi mu postavljali neke principijalne zahteve tražio biblijsku osnovu za njih, i ako bi je dobijao onda ih je besprekorno ispunjavao. U tome se već tada odrazila njegova glavna želja – uvek i u svemu poznati volju Božiju i slediti je. Boga je pretpostavljao svemu ostalom, a volju Božiju – svakoj drugoj.

Poznajem mnogo dobrih sveštenika u Rusiji, ali još nisam susreo čoveka koji bi tako snažno, vatreno i sa samoodbacivanjem ljubio Boga kao otac Danil. Nedugo pre njegove smrti, našavši se na jednoj od njegovih beseda za oglašene, pomislio sam da samo čovek koji toliko duboko voli Boga može da ne prestajući da govori dva i po sata o Bogu i samo o Bogu, govori tako da slušaoci dva i po sata slušaju – ne pomerivši se.

Još u komunističko vreme pevao je za pevnicom, a nakon završetka škole 1991. godine upisao se na Moskovsku duhovnu akademiju. Govorio mi je da je uvek želeo da bude sveštenik i nije predstavljao sebi ništa drugo. Ta želja se rodila u detinjstvu, kada je preživeo kliničku smrt i video Angela koji je vratio njegovu dušu nazad u telo.

1995. godine otac Danil se oženio, završio seminariju i bio rukopoložen u čin đakona. Od tog trenutka počela je njegova široka propovednička i misionarska delatnost. Predavao zakon Božiji starijim razredima pravoslavne gimnazije “Jasenjevo”. Zapamtio sam jednu njegovu priču iz tog vremena. Zadao učenicima temu za rad: “Šta će ostati posle mene? Šta ću poneti za sobom?” I neki roditelji su došli smućeni kod njega: “Zar je moguće deci zadavati takve teme? Oni ne treba da razmišljaju o smrti.” On je na to odgovorio: “A zašto, vaše dete je besmrtno?” Otac Danil je bio ubeđen da je, pošto smrt niko od nas neće izbeći, neophodno pripremati se za nju na prikladan način, a da hrišćanin ima sve neophodno za to i što počne ranije da se priprema – to bolje.

Od 1996. godine otac Danil je počeo da drži misionarske besede na Krutickom podvorju, bio je sapodvižnik oca Anatolija (Berestova) u centru za brigu o dušama Svetog pravednog Jovana Kronštatskog. Susretao se i razgovarao sa ljudima iz sekti i okultistima propovedajući im i obraćajući ih u Pravoslavlje.

Sem oca Danila ne znam ni jednog drugog čoveka koji bi mogao smelo da uđe među bilo koju publiku i započne razgovor sa čovekom najrazličitijih religioznih stavova – i pri tom je uvek imao šta da kaže. On je bio istinski misionar i voleo je ljudima da govori o Hristu, voleo kada su se druge duše palile ognjem evanđelske radosti sa svećnjaka njegove duše.

Baćuška je veoma voleo svog nebeskog zaštitnika – Proroka Danila. Kako mi je sam govorio, od njega je i zadobio misionarsko ustremljenje. Jednom je čitajući knjigu proroka Danila, baćuška obratio pažnju na reči: “I razumni će se sjati kao svetlost nebeska, i koji mnoge privedoše k pravdi, kao zvezde vazda i doveka.” (Dan. 12: 3). “Pomislio sam”, govorio je on, “dobro je to: sijati kao zvezda!”

Znam da se molio Isusovom molitvom, smatrao veoma važnim često pričešćivanje – uz pripremu na prikladan način – i neprestano čitao Sveto Pismo, koje je čini se – u velikom delu znao napamet. Molitva, Evharistija i reč Božija – to su bila za njega tri glavna temelja misije.

Za svog života krstio je više od 80 muslimana i obratio u Pravoslavlje oko 500 protestanata.

Otac Danil je išao na protestantske skupove i propovedao o Pravoslavlju na osnovu Svetog Pisma, učestvovao u javnim raspravama sa staroobrednicima, sa neopaganima, ali više od svega postao je poznat kao misionar među muslimanima i polemičar sa islamom.

Od muslimana je dobijao pisma i pozive sa pretnjama. Pola godine pre ubistva muslimanska novinarka H. Hamidulina tužila ga je sudu sa zahtevom da se pokrene postupak zbog raspaljivanja međureligiozne i međunacionalne mržnje. Tužilaštvo je odbilo da pokrene postupak, ali je u muslimanskim medijima bila pokrenuta čitava kampanja za ocrnjivanje oca Danila – pravoslavni ljudi ne znaju za to jer, iz razumljivih razloga, nisu upoznati sa muslimanskim sredstvima javnog informisanja.

Sasvim nedavno, svega tri dana pre ubistva, otac Danil me je vozio kući i uz smeh smo se sećali vremena pre deset godina. Otac Danil je govorio da je od svih religija za njega najmanje interesantan bio islam i da uopšte nije želeo da se bavi njime. Setio sam se našeg davnog razgovora dok smo se vraćali sa Krutickog podvorja kako se obradovao kada je saznao da pišem apologetske tekstove kao odgovor na muslimansku kritiku: “Eto, odlično, znači ne moram da se bavim time.” Ali Gospod je čas kroz jedan, čas kroz drugi sticaj okolnosti uređivao tako da se susretao sa muslimanima ili temom islama, i on je išao tamo gde je ukazivao Gospod. To je za njega bilo najvažnije.

2000. godine završio je Moskovsku duhovnu akademiju i uspešno odbranio disertaciju na temu “Antropologija Jehovinih svedoka i adventista sedmog dana”. Ona je kasnije bila objavljena kao posebna knjiga. Takođe je napisao i mnogo drugih radova. “Šetnja sa protestantom po pravoslavnom hramu” je jedinstveno delo, u kome na temelju Svetog Pisma objašnjava ustrojstvo i izgled pravoslavnog hrama i pravoslavno bogosluženje. “Letopis početka” i “Ko je kao Bog? ili koliko je trajao dan stvaranja” posvećeni su, kako je sam govorio, zaštiti svetootačkog učenja o stvaranju sveta. U njima otac Danil objašnjava zašto pravoslavni hrišćanin ne može da se pridržava evolucione teorije.

“Brak sa muslimanom” – knjiga posvećena jednom od najbolnijih pitanja saživota hrišćana i muslimana u našoj zemlji. Podsticaj za njeno pisanje je bilo to što sam na sajtu “Pravoslavlje i islam” otvorio rubriku “Pitanja svešteniku” gde je bilo moguće postaviti pitanje ocu Danilu. I mene samog je zaprepastilo obilje pisama od strane krštenih žena, koje su ili planirale da se udaju za muslimane i pitale da li je to dopustivo sa tačke gledišta Crkve, ili su već stupile u takav brak i susrele se ovim ili onim problemima za čije rešavanje su tražile savet. Sem toga i u pastirskom radu otac Danil je imao prilike da se susretne sa Ruskinjama koje su se pod uticajem sličnih brakova odricale Hrista i primale islam, a zatim, namučivši se u muslimanskom braku i postavši svesne svog pada, uz pomoć baćuške dolazile do pokajanja i vraćanja u Crkvu. Sve to je podstaklo oca Danila da napiše knjigu u kojoj podrobno razmatra ukazano pitanje, podsećajući da saglasno pravilima Crkve, pravoslavnom čoveku nije dozvoljeno da oženi ili da se uda za čoveka druge vere, a takođe dajući i konkretne savete u vezi sa problemima koji su se javili ako je takav brak ipak bio sklopljen. Baćuška je napisao još jednu knjižicu, tematski blisku – “Udati se za neverujućeg?”

Sem toga, otac Danil je izdao i knjigu “Zašto još nisi kršten?”, u kojoj se razmatraju najtipičnije izjave protiv Krštenja koje se mogu čuti iz usta najobičnijih ljudi. Za krštene, ali neucrkvenjene, napisao je knjižicu: “Zašto je neophodno ići u hram svake nedelje?” Za ucrkvenjene – knjigu “O čestom pričešćivanju Hristovim Tajnama” koju smo napisali zajedno.

Ne dugo pre smrti rekao mi je da mu je najdraža i najomiljenija njegova knjiga – “Beseda na knjigu Pesma nad pesmama”, sastavljena iz snimaka biblijskih beseda koje je držao mnogih godina, objašnjavajući Sveto Pismo na osnovu svetootačkih tumačenja.

Na kraju, poslednja njegova knjiga – “Instrukcija za besmrtne ili Šta raditi ako ste ipak umrli…” U njoj postoje i takve reči: “Najbolja smrt za hrišćanina je, naravno, mučenička smrt za Hrista Spasitelja. To je najbolja smrt koja je u principu moguća za čoveka. Neki su slali saučešća u Optinu pustinju nakon ubistva tri monaha: za hrišćanina je to realno najveća radost. U drevnoj Crkvi nikada nisu slali saučešća kada su nekoga negde ubili. Sve Crkve su istog trenutka slale pozdrave. Shvatate, pozdrave – jer se pojavio novi zaštitnik na Nebesima! Mučenička smrt briše sve grehove sem jeresi i raskola…”

Veliko mnoštvo ljudi, čak i među onima koji nisu bili saglasni sa njim po nekom pitanju, bilo je zadivljeno i ushićeno njegovom hrabrošću. Sasvim nedavno, nakon sahrane, pozvao me je sveštenik koga poznajem i rekao da je video snimke gde otac Danil stoji sam u sali ispunjenoj muslimanima i sa katedre im radosno govori o Hristu i o tome da islam, odbacujući Bogočoveka Hrista, ne može da bude istinska religija. “Ne mogu da shvatim to”, rekao mi je sagovornik, “kakvo srce treba imati da bi eto, tako pošao, stao među njih i govorio!”

Snimke koje je video moj sagovornik bili su snimljeni na prvoj raspravi sa muslimanima. Neki pravoslavni hrišćani nisu bili zadovoljni time što je otac Danil učestvovao u tim diskusijama; međutim, inicijativa nije pripadala njemu: muslimani su ga javno pozvali. I kako je svedok Hristov mogao da odbije da pruži odgovor o svojoj nadi? Njegovo odbijanje bi im predstavljao argument u propagandi islama.

Otac Danil mi je kasnije govori da je bio uveren da će ga ubiti odmah nakon prve polemike. Noć uoči diskusije osećao je snažan strah i zabrinutost. Te noći je imao viđenje. Video je sebe kako stoji ispred kamenog lavirinta kakvi postoje na severu. I prolazeći njegovim krugovima, došao je do centra gde je bio oltar na kome je ležala tek ubijena žrtva. Shvatio je da je to satanin oltar na kome mu je i prinesena žrtva. Oca Danila je obuzeo gnev i nogom je srušio oltar. Tu mu se javio sam satana kao Džokera, u kostimu dvorske lude, kakvim ga i predstavljaju na kartama za igru. U njegovim očima bila je divlja mržnja. Bacio se na oca Danila. Baćuška je počeo da se moli: “Presveta Bogorodice, zaštiti!”, “Sveti Nikola, pomozi!” i drugim svetiteljima. Tada je pred ocem Danilom izrasla bukvalno nevidljiva stena tako da se satana bacao na njega, ali nije mogao da je savlada i bio je odbacivan koliko god pokušavao. Gledajući na to, baćuška je dopustio u sebi sujetne misli. Tog trenutka je satana probio nevidljivu stenu i uhvatio ga za grlo. Otac Danil se pomolio: “Presveta Bogorodice, oprosti mi, sagrešio sam, izbavi me od njega”. Tada je satana nestao i ocu Danilu je za predstojeću polemiku rečeno: “Nećeš izgubiti, ali nećeš ni pobediti.”

“Tako se i dogodilo”, govorio mi je otac Danil. I dodao da je nakon tog viđenja potpuno prestao da se boji muslimana i njihovih pretnji, jer pošto je video samog satanu i njegovu nemoć pred Bogom, na njega nije mogla da ostavi utisak bilo kakva ljudska zloba, koja uvek zaostaje pred satanskom zlobom.

U vreme druge diskusije zajedno sam sa ocem Olegom Stenjajevim bio među pomoćnicima – asistentima oca Danila. Čini mi se da je rasprava prošla dobro (iako je, naravno, mogla proći još bolje). Značajno je da su nakon te rasprave primili Pravoslavlje neki muslimani koji su pomagali u organizaciji tih diskusija.

Budući sam poreklom polovinom Tatarin (po majci), otac Danil je obraćao posebnu pažnju širenju i jačanju Pravoslavlja među tatarskim narodom. On je bio prvi i, čini se, jedini sveštenik koji je sa blagoslovom episkopata počeo da redovno služi moleban na tatarskom jeziku (delimično) za pravoslavne Tatare. Izdao je za svoj novac molitvenik na tatarskom. Zajedno sa svojim pomoćnicima išao je da propoveda i na sabantui (tatarski nacionalni praznik) i u tatarski kulturni centar; u Egiptu je satima propovedao svom vodiču-muslimanu, na televiziji je raspravljao o veri sa muftijama.

On je stekao među muslimanima smućujuću „popularnost“ – ona je plašila i sablažnjavala neke pravoslavne, ali ne i oca Danila. On je govorio da mu to što je poznat pomaže u misiji i to je bila istina. Jer muslimani koji su imali makar mali interes za hrišćanstvo, znali su kome treba ići – i nisu grešili, jer su uvek mogli da naiđu na susret ljubavi i čuti odgovor na svoja pitanja. Bilo je i takvih muslimana koji su dolazili do njega da bi ga obratili u islam, a kao rezultat su sami od njega primali Krštenje.

Među onima koji sebe nazivaju pravoslavnima, susretao sam čudne ljude koji govore da nije trebao da propoveda muslimanima, da bi se trebalo sa uvaženjem odnositi prema njihovoj religiji, da nikakve koristi od njegove propovedi nema. Međutim, otac Danil je smatrao – kao i Gospod, i Apostoli, i svi Svetitelji – da treba uvažavati zabludele ljude, ali ne i njihove zablude. Istina je jedna i ono što protivreči istini i odriče je – jeste laž, a uvažavanje laži jeste preziranje istine. Tu jednostavnu stvar ne mogu da shvate svi oni koji su ravnodušni prema istini. Zato nisu razumeli ni oca Danila, iako mu, možda, duguju život. Baćuška je uspeo da obrati Hristu niz vahabita, između ostalog jednog Pakistanca, koji se spremao da postane “šahid”1 i jednu ženu koju su pripremali da bude “smrtnica” 2. Šta, zar bi bilo bolje da otac Danil nije propovedao tim ljudima, i da su oni, ostavši na prethodnom putu digli u vazduh avion, kuću ili metro – možda neki od onih u kome bi putovali kritičari oca Danila?

Još uspešnije je propovedao protestantima. Kada je sa blagoslovom mitropolita Vladimira došao zajedno sa svojim misionarima u Kirgiziju i počeo tamo da posećuje skupove protestanata i da ih obraća, tako da su čak i pastori bili među novoobraćenima u Pravoslavlje tada su lokalni rukovodioci sekti, nemajući silu da mu se odupru u reči doneli odluku da zabrane svojim ljudima da se okupljaju svo vreme dok se otac Danil nalazio u zemlji. Na taj način su pokušali da mu onemoguće da dolazi na njihove skupove da propoveda, sami zabranjujući okupljanja.

Otac Danil se veoma brinuo o misiji po celom svetu. Zajedno sa njim putovao sam u Makedoniju dva puta da propovedamo tamošnjim raskolnicima. Otac Danil je ispitivao i mogućnost propovedanja katolicima u Zapadnoj Evropi i u Južnoj Americi. U decembru 2009. godine nadao se odlasku na Tajland da bi tamo propovedao severnim plemenima. Sam budući misionar, jako je voleo misionare i trudio se da se upozna sa svima koji su propovedali Hrista. Mnogima je pomagao. Davao je novac za izgradnju hrama u Indoneziji, za vaspitavanje pravoslavne dece iz siromašnih porodica u Zimbabveu, primao kod sebe pravoslavne Kineze, pravoslavne Tajlanđane, čak i pravoslavne Indijce. Po blagoslovu patrijarha Alekseja II otac Danil je oformio školu pravoslavnih misionara. Takođe je predavao misiologiju i u Nikolo-Perevinskoj duhovnoj akademiji.

Ono što zadivljuje je da njegova aktivna misionarska delatnost uopšte nije ometala njegove parohijske napore i obaveze. 2001. godine je bio rukopoložen u čin sveštenika. 2006. godine je baćuška izgradio mali drveni hram u čast Apostola Tome na jugu Moskve (čiji je starešina bio) i želeo je da vremenom tu izgradi ogromni hram – baziliku u čast svog nebeskog zaštitnika – proroka Danila. Kako mi je rekao, ta ideja – da izgradi upravo baziliku – došla mu je na um prilikom posete hramu Svetog Velikomučenika Dimitrija u Solunu.

U hramu je otac Danil svakog četvrtka držao biblijske besede objašnjavajući parohijanima po jednu glavu iz Starog i jednu glavu iz Novog Zaveta u svetlu svetootačkog učenja; svakog petka – besede za oglašene koje je morala da prođe svaka odrasla osoba koja je htela da se krsti, a svake nedelje – nedeljnu školu za decu. Želeći da ljudi bolje razumeju bogosluženje izdao je tekst svenoćnog bdenija i Liturgije i obavezao dežurne u hramu da ih dele ljudima pred svaku službu. Takođe je uveo svenarodno pojanje. Kao rezultat su mu parohijani zahvaljivali za to što su konačno mogli da shvate smisao onoga što se peva u hramu. Baćuška je služio veoma usredsređeno, posebno poslednje godine i veoma je voleo da propoveda. Na službi je držao dve do tri propovedi.

Jedan od mojih drugova, oltarnik u hramu oca Danila, nedugo pre smrti baćuške priznao mi je da se divi koliko on, bez ostatka i bez poštede sebe daje drugim ljudima, posebno parohijanima.

Zaista nije žalio sebe. Sećam se, jednom je slomio nogu, ali pretpostavljeni mu nije dao sveštenika da ga zameni. Tada je otac Danil sa nogom u gipsu išao u hram i služio, trpeći bol. Svi parohijani i poznanici sećaju se oca Danila kao veselog čoveka i punog životne radosti. Međutim, malo ko zna da je trpeo tegobe od bolesti, posebno od jake glavobolje i od bola u srcu. Baćuška nije pokazivao svoja stradanja i uvek je bio pažljiv prema mnogobrojnim parohijanima, svakoga bi saslušao i dao savet.

Naravno i otac Danil je imao slabe strane, ali su čak i njegovi nedostaci, ako se može tako reći, na neki način ishodili iz njegovog dostojanstva. Kao hrišćanin bio je otvoren za sve i to je kao rezultat davalo neku isuvišnu poverljivost, čija žrtva je ponekada bio kada je verovao ljudima ili knjigama, kojima mislim nije trebalo verovati. U onome što se ticalo same vere, baćuška je bio veoma pažljiv, ali što se tiče nekih drugih pitanja, istorije naprimer, mogao je verovati kojekakvim izvorima. Sa tim je povezan naprimer, njegov stav prema Drugom svetskom ratu, koji je nastao pod uticajem knjiga V. Rezuna. Po tom pitanju smo ne jednom diskutovali.

Treba reći da baćuška nikada nije diktatorski nametao svoje stavove onima koji su bili pored njega. On je uvek pažljivo slušao protiv-argumente i ako ni bili ispravni neretko bi ispravljao svoje stavove, ako bi video da ne odgovaraju istini. Često je zvao mene i druge ljude kojima je verovao da bi razmotrio ovu ili onu misao i pitao da li greši. Ako bi shvatio da nije u pravu nije mu bio problem da to prizna i da odustane od pogrešnog mišljenja, jer je više od svega cenio istinu, a ne svoje misli i sa uvažavanjem se odnosio prema svakom čoveku koji bi se našao pored.

Sa ocem Danilom bilo je lako ispuniti pravilo blaženog Avgustina: “Glavno je jedinstvo, različitost je drugostepena, a u svemu je – ljubav”. Druga tačka je sa njim bila moguća upravo zato što su za oca Danila prva i treća tačka ove izreke bile nesumnjiva stvarnost.

Još jedna osobenost koja se mnogima činila nedostatkom i koja je proishodila upravo iz plamene ljubavi oca Danila prema istini, bila je kategorična forma predavanja misli. Po svakom pitanju baćuška se trudio da se dokopa do istine, a ako bi već uspeo da se dokopa, izražavao je istinu direktno i određeno. U našem politički korektnom svetu takvo izlaganje misli je bilo nalik oštroj svetlosti koja je sekla tamu. Nekoga je ta časna oštrina privlačila, a nekoga je naprotiv, odgurivala.

I sam nisam uvek bio saglasan sa formom izlaganja njegovih misli. Naprimer, diskusija o uranopolitizmu koju je pokrenuo poslednje godine svog života. U principu, u suštini otac Danil nije izlagao ništa osim učenja Crkve, govoreći da je nebesko važnije od zemaljskog, da je pripadnost Crkvi važnija od nacionalne pripadnosti, jer u njoj nema “ni Jelina, ni Judejca… već je sve i u svemu Hristos” (Kol. 3:11), da svi Sveti “priznaše da su stranci i prolaznici na zemlji. Jer oni koji tako govore pokazuju da traže Otadžbinu. I da su mislili na onu iz koje su izišli, imali bi vremena da se vrate; Ali sad žele bolju, to jest nebesku. Zato se Bog ne stidi njih da se naziva Bog njihov; jer im je pripremio Grad”. (Jevr. 11_13-16). I da smo svi mi, hrišćani, takođe na zemlji “putnici i stranci” (1 Petr. 2:11) i “ovdje nemamo postojana grada, nego tražimo onaj koji će doći” (Jevr. 13:14), jer je “naše življenje na nebesima” (Filip. 3:20). Ovde nije bilo nikakve greške. Međutim, nisam bio saglasan sa ocem Danilom u vezi sa neophodnošću da se uvodi poseban termin, a i sam termin mi se činio neprikladnim, pa i oblik izražavanja te istine, mislio sam, mogao je da bude mekši.

Iako, strogo govoreći, ljudi sa kojima je bespoštedno sporio na internetu, ili nisu bili saglasni u suštini, ili se uopšte nisu interesovali za suštinu pitanja. Treba reći da sam nakon baćuškine končine saznao da čak ni u terminu nije bio novator; reč “uranopolit” (ouranopolitis) susreće se kod mnogih Svetih Otaca. Sveti Jovan Zlatoust ga upotrebljava pet puta.

Na dan sahrane oca Danila jedan od njegovih oponenata mi je priznao: “Upravo sada sam počeo da shvatam sve ono što je otac pisao o uranopolitizmu, jer sam veoma poželeo da dođem tamo gde je on otišao.”

Otac Danil je bio veoma čestit i pošten čovek. Baćuška je bio jedan od onih za koga se od ranije može znati da ako ti se nešto svidi, samo mu se trebaš obratiti i on te neće odbiti. Za mene je on bio obrazac sveštenika. Sve što je činio, posvećivao je Hristu, činio je u Njegovo Ime.

Ostalo mi je mnogo ličnih uspomena. Sećam se kako me je posećivao dok sam ležao u bolnici. Sećam se kako je izašao da mi pokaže svoju kćer Doroteju, kada je imala samo dva ili tri dana od rođenja. Sećam se kako me je učio da vozim auto.

Sećam se naših putovanja a posebno poslednjeg – u Srbiju, odakle smo se vratili samo nedelju dana pre ubistva. Za vreme tog putovanja priznao mi je da kada mu biva posebno teško ili kada se životne okolnosti čine nepodnošljivim, uvek oseća da se bukvalno nalazi u ogromnoj ruci koja ga vodi kroz sve nesreće.

Poslednji dan zemnog života počeo je Liturgijom, koju je služio i na kojoj se, normalno, pričestio. Zatim je prisajedinio Pravoslavnoj Crkvi ženu koja je došla iz staroobredstva. Nakon nekoliko sati je počeo, kao i obično, da drži biblijske besede nakon kojih je do kasno razgovarao sa svima koji su hteli. Na kraju, kada u hramu nije bilo skoro nikoga, krenuo je u oltar da bi ispovedio svoje duhovno dete. U to vreme u hram je upao ubica koji je počeo da puca i da urla: “Gde je Sisojev?”. Otac Danil je neustrašivo izašao iz oltara njemu u susret i primio mučeničku smrt za Hrista.

Sećam se, baćuška je ne jednom govorio kako nikako nisu slučajna jevanđeljska čitanja koja se čitaju po bogoslužbenim začalima, kako se uvek predivno pokazuju kao svojevremena i aktuelna.

Na dan njegove smrti jevanđelsko čitanje je sadržalo ove reči Gospodnje: “A kažem vama, prijateljima svojim: Ne bojte se onih koji ubijaju tijelo i potom ne mogu ništa više učiniti… nego vam kažem: koji god prizna mene pred ljudima, priznaće i Sin Čovječiji njega pred anđelima Božijim.” (Lk. 12:4,8).

 

Rubrika: Žitije, Sveštenomučenik Danil Sisojev

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Komentari (2)

Povratni Link | RSS Feed Komentari

  1. dragan kaže:

    “Otac Danil se veoma brinuo o misiji po celom svetu. Zajedno sa njim putovao sam u Makedoniju dva puta da propovedamo tamošnjim raskolnicima.“

    da li postoji neki zapis o ovome?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *