Savremeno stanje Pravoslavne misije u svetu – Đakon Georgije Maksimov

Savremeno stanje Pravoslavne misije u svetu – Đakon Georgije Maksimov

Dvadeseti vek je u mnogome postao pogodan za spoljašnju pravoslavnu misiju, kada je Pravoslavlje zadobilo mnogo duša za Carstvo Nebesko u narodima, među kojima se do tada nije čula pravoslavna propoved. Zajedno sa tim, pravoslavnu spoljašnju misiju u celini treba oceniti kao veoma slabu i nedovoljnu. Do danas u svetu postoji veliki broj zemalja i naroda, koji nikada nisu čuli propoved istinite Hristove vere, a potpuno uređene misije nema skoro nigde, sa najređim izuzecima, o kojima će kratko biti rečeno niže.

Osnovni problemi pravoslavnog misionarstva – „Žetve je mnogo a poslenika malo“ (Mt. 9, 37), to jest, oštar nedostatak ljudi i sredstava. To ali i drugo jesu posledice žalosnog stanja stvari, jer u većini Pomesnih Pravoslavnih Crkava nažalost, sada odsustvuje opštecrkveno shvatanje važnosti dela propovedi drugim narodima, kao ispunjenje zapovesti Gospoda Isusa Hrista: „Idite i naučite sve narode, krsteći ih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha“. (Mt. 28,19)

Dole je predložen kratak pregled savremenog stanja pravoslavne misije van granica Rusije.

EVROPA

Zahvaljujući emigraciji različitih nacionalnosti pravoslavnih hrišćana dvadesetog veka, Zapadna Evropa se upoznala sa Pravoslavljem. Pravoslavna literatura se aktivno prevodila i izdavala na engleskom, fransuckom i nemačkom jeziku, u manjem stepenu i na ostalim. Postale su popularne ikone, vizantijske pesme. Zahvaljujući takvom upoznavanju, a takođe ne kao poslednje, krizi zapadnog hrišćanstva, od sredine dvadesetog veka sve više je bilo slučajeva obraćanja starosedelaca u Pravoslavlje, postojali su čak slučajevi prelazaka čitavih katoličkih manastira. Taj proces produžuje se i sada, ali Pravoslavlju kao po pravilu prilaze pojedinci koji su poverovali, dok su prelasci čitavih zajednica veoma retki.

Veličina ovih procesa ne treba da bude precenjena: u najbolje planiranim misijama u zemljama kao što su Engleska, Francuska, Belgija, Nemačka, Italija i Austrija, broj starosedelaca koji su prešli u Pravoslavlje, varira zmeđu nekoliko stotina do hiljadu (u svakoj ponaosob). Na Islandu se tek gradi prvi pravoslavni hram, u Andori i Lihtenštajnu nema čak ni parohija, skromna misija postoji u Poljskoj, potpuno je strano govoriti o bilo kakvoj pravoslavnoj misiji u zemljama kao što su Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, a takođe i u pribaltičkim državama, iako ovde uvek deluju pravoslavne eparhije.

Misiji olakšava činjenica da u većini evropskih zemalja postoje hramovi gde se službe vrše na mesnim jezicima i vrše se od strane sveštenika koji su iz broja obraćenih starosedelaca. Međutim, prave misije skoro nigde nema, i ogromna većina žitelja Zapadne i posebno, Severne Evrope, ne zna ništa o Pravoslavlju. Rasprostranjenju i jačanju istinske Crkve Hristove u tim zemljama ne pomažu paralelna postojanja različitih jurisdikcija, podeljenih po nacionalnom predznaku, koji se sada pomračuju unutrašnjim konfliktima.

Što se tiče zemalja Istočne i Južne Evrope, mnoge od njih, kao Grčka, Kipar, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Rumunija, Bugarska, Moldavija, Belorusija i Ukrajina jesu pravoslavne po kulturi i izboru većine stanovništva. Pri tome, u svim nabrojanim zemljama žive manjine, koje ispovedaju rimokatolicizam ili islam. Međutim, misionarenja među njima nema, sa izuzetkom Bugarske, gde je taj posao na sebe primio otac Boris Sarjev. I naravno, prijatan izuzetak je Albanija, gde se naporima arhiepiskopa Anastasija i uz pomoć američkih pravoslavnih misionara, a takođe i mesnih pomoćnika u poslednjim godinama događa burno vraćanje i obraćanje albanskog naroda Pravoslavlju. Po nekim ocenama već 40% stanovništva jeste pravoslavno. Crkva pokazuje značajan uticaj na celo društvo, pravoslavan je i predsednik zemlje.

BLISKI ISTOK

Skoro sve zemlje tog regiona su muslimanske, hrišćanska misija u većini njih je zvanično zabranjena, a tamo gde nema zvanične zabrane psotoji oštro negativno javno mnenje. Pojedinačni slučajevi prelaska u Pravoslavlje događaju se u tim zemljama, ali ona, kao po pravilu, ostaju u najvećoj tajnosti; često starosedeoci muslimani, koji žele da prime Pravoslavlje moraju da odlaze u druge zemlje, da bi tamo dobili Krštenje.

U Izraelu koja je jevrejska država, pravoslavna misija je takođe zabranjena, ali se ona vodi nezvanično, i postoje slučajevi prelaska Jevreja u Pravoslavlje, postoje parohije koje govore ivrit, širi se literatura i na arapskom jeziku, ali u velikom delu misija je usmerena na obraćanje i jačanje u Pravoslavnoj veri izbeglica iz SSSR-a. Liban – je jedinstvena zvanična svetska arapska država gde predsednik obavezno mora biti hrišćanin, ali ni ovde nema misije, zbog teških uslova u društvu. Iako se upravo u Libanu štampa skoro sva pravoslavna literatura na arapskom jeziku, koja se zatim širi u parohijama susednih zemalja, gde postoji pastva koja govori arapski jezik. Iz nemuslimanskih zemalja, koje su bliske tom regionu, treba pomenuti Jermeniju, gde se većina stanovništva pridržava monofizitske vere – ali pravoslavne misije među njima nema – a takođe i pravoslavnu Gruziju, koja aktivno i veoma uspešno propoveda i obraća muslimane koji žive na njenoj teritoriji – postojali su čak slučajevi u novije vreme da je pet hiljada muslimana u jednom danu primilo Sveto Krštenje.

AZIJA

Kina: u kontinentalnom delu, na teritoriji Narodne republike Kine, u sadašnje vreme, misija je ograničena i može da se sprovodi samo od strane kineskih građana uz odgovarajuće dozvole od strane vlasti. Napori Ruske Pravoslavne Crkve su u mnogome usredsređeni na to da se obnovi normalan crkveni život u Kineskoj Autonomnoj Crkvi među vernima, koji su sačuvali Pravoslavlje (takvih je više od 10 000): Ti napori sada ne susreću dovoljno razumevanja od strane rukovodstva Narodne republike Kine. Opet, u poslednjim godinama nešto je urađeno. Regularna bogosluženja se vrše u Pekingu, na teritoriji ruske ambasade i u Šangaju na teritoriji ruskog konzulata. U Urumčiju, Kuldžeu, Harbinu i Labdarinu postoje zvanično otvoreni pravoslavni hramovi, ali zbog odsustva sveštenika službeu njima vrše se od strane čina mirjana. Takođe otvoreni su i deluju parohije u Guančou, Šenčenu i Hong-Kongu. Radi se aktivno i na prevođenju i izdavanju pravoslavne bogoslužbene i katihetičke literature na ineskom jeziku, a značajnu ulogu u tome igra Hongkonško pravoslavno bratstvo Svetih apostola Petra i Pavla (MOSPAT), koje rukovodi protojerej Dionisije Pozdnjejev, koje je takođe izdalo prvi dokumentarni film o Pravoslavlju na kineskom jeziku. Niz studenata iz Kine uče se u seminarijama Ruske Pravoslavne Crkve. Osim političkih ograničenja misija je ozbiljno ograničena i zbog nedostatka materijalnih sredstava i ljudi, koji su spremni da sebe posvete propovedi Pravoslavlja u tom regionu.

Mongolija – jedna od onih zemalja gde je početak pravoslavne propovedi bio postavljen od strane ruskih misonara, a presečen je dogaajima koji su uspedili nakon revolucie u Rusiji. Pravoslavni hram u ime Svete Trojice delovao je u Ugru od 1864 do 1927 godine, a postojale su takođe još tri parohije. 1998 godine došao je ovde protojerej Anatolij Fasečko, koji je obnovio trojicku parohiju; on je rukovodio njom do 2005. godine kada ga je zamenio sveštenik Aleksej Trubač. Otac Aleksije gradi novi pravoslavni hram u Ulan-Batoru, a takođe pokreće i neke misionarske napore – pre svega, izdaje na mongolskom jeziku knjigu o istoriji Pravoslavlja u Mongoliji, priprema prevod molitvenika, krsti neke starosedeoce. Danas u parohiji ima oko 10 pravoslavnih Mongola. U Mongoliji postoji mnogo dobrih uslova za pravoslavnu misiju; to se izražava i u tome, što predsednik zemlje simpatiše Pravoslavlje, i u tome, što se većina stanovništva veoma blagonaklono odnosi prema Rusima. Opet, misija ove je veoma skromna, u mnogome zbog odsustva misionara – pomoćnika.

Severna Koreja – u zemlji je od 2006. godine izgrađen i služi jedan pravoslavni hram u Phenjanu (MOSPAT) u kome služi severno-korejsko duhovništvo, ali se ne vodi nikakva misija, pravoslavni Korejanci su usamljene jedinke.

Južna Koreja: nakon progona ruskih pravoslavnih misionara, koji se dogodio 1949. godine, za pravoslavne korejance nastupila su teška vremena. Nova etapa misije povezana je sa naporima seulskog mitropolita Soterija (Trambasa) . on je došao u zemlju 1975. godine u postao starešina hrama svetog Nikolaja u Seulu. U narednim godinama on je izgradio hramove u Pusanu, Inčhonu, Čondžuu, Palan-riju, manastir Preobraženja Gospodnjeg i Kapjungu, kapelu u Ilsanu i otvorio pravoslavnu seminariju u Seulu. Sada on rukovodi mitropolijom Konstantinopoljske patrijaršije u koju ulazi velika većina pravoslavnih južnokorejanaca – njih oko 2000. Pravoslavlje ruskog predanja predstavljeno je u zemlji sa dve parohije: seulskim hramom u ime prepodobnog Maksima Grka (MOSPAT) gde služi iguman Teofan (Kim) i hram svete Ane u gradu Samčoku (Ruska Zagranična Crkva) gde služi otac Justin Kang. Misionarske inicijative poslednjeg su u mnogome ograničeni zbog nedostatka sredstava.

Japan: ovde se više od svega sačuvalo i umnožilo nasleđe dorevolucionarnih ruskih misionara. U zemlji deluje Japanska Autonomna Crkva (MOSPAT), tri eparhije koje uključuju nekoliko desetina parohija i 10 000 verujućih. Misionarski rad se vodi, ali daje veoma skromne rezultate u poređenju sa uspehom koji je pratio rađanje te Crkve. U mnogome to se objašnjava hlađenjem društva prema pitanjima vere uopšte.

Tajland: od 1999. godine ovde je otvorena parohija Moskovske patrijaršije u Bankoku i izgrađen hram u ime svetitelja Nikolaja gde služi iguman Oleg (Čerepanin). Sem Bankoka, jake pravoslavne zajednice stvorene su u provincijama Phuket i Čonburi (Pataj). Misija se dovoljno aktivno i uspešno vodi, prevedena ja Liturgija Svetog Jovana Zlatoustog na tajlanđanski jezik, izdani su molitvenik i knjiga o Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi; već nekoliko desetina Tajlanđana se obratilo u pravoslavlje; završio je školovanje u seminariji i za primanje svešteničkog čina priprema se jedan student sa Tajlanda; u skorije vreme planira se otvaranje parohija i u drugim delovima zemlje. Misiju ograničava samo nedostatak misionara.

Laos: u zemlji deluje pravoslavna zajednica Moskovske patrijaršije, koju vodi iguman Oleg (Čerepanin) koji je posebno iz tog razloga i stigao u zemlju. U zajednicu ulazi i nekoliko starosedelaca Laosa, koji su primili Pravoslavlje. Zemlja nema svog pravoslavnog misionara, spremnog da sebe posveti propovedanju među narodom Laosa.

Singapur: ovde su otkrivena dve pravoslavne parohije – jedna –  Konstantinopoljske patrijaršije, druga – Moskovske patrijaršije, ali oba u suštini vode pravoslavni misionari koji žive u zemlji. O uspehu misionarenja sada još je rano govoriti.

Kambodža: ovde postoji jedan pravoslavni hram u Pnompenu, pri ambasadi Bugarske. Krajnje malu pravoslavnu zajednicu vodi iguman Oleg (Čerepanin). Misije nema; postoji informacija da će hram sa teritorijom, možda biti prodan uskoro.

Vijetnam: u zemlji od 2002. godine živi parohija Moskovske patrijaršije u gradu Vungtau. On se zanima isključivo hranjenjem stanovnika koji govore ruski jezik. Do danas, Vijetnamcima niko nikada nije želeo da propoveda Pravoslavlje, iako su za hrišćanstvo oni veoma otvoreni, što je pokazala istorija uspešne rimokatoličke misije; ovde sada živi veliki broj katolika, koji su sačuvali veru bez obzira na progon komunističkih vlasti.

Indija: u periodu nove istorije prvi pravoslavni hram ovde se pojavio 1781. godine u Kalkuti (Zapadni Bengal). U osamdesetim godinama grčki misionari su otpočeli uspešnu misiju, otvorene su još dve parohije u drugim gradovima države, sada služi šest sveštenika i tri đakona, ima oko 5 000 pravoslavnih bengalaca. U 17 od 52 sela gde se sprovodila misionarska delatnost, Crkvi pripada imovina u vidu kuća i zemlje. U svim tim mestima žive pravoslavni, i sveštenici posećuju sela ne manje od jednom u mesec dana, radi molitve, beseda i utehe. Sem toga, danas se gradi hram Ruske pravoslavne Crkve u Delhiju, ali pravoslavne misije u drugim mestima sem Zapadnog Bengala nema. Veliku perspektivu sa tačke gledišta misije predstavljaju takođe i moguće prisajedinjenje Pravoslavlju tradicionalnih indijskih hrišćana; u krajnjoj meri postoji informacija o njihovoj otvorenosti i spremnosti za dijalog, ali se aktivni napori sa strane pravoslavnih u tom pravcu ne preduzimaju.

Filipini: prvi pravoslavni hram u zemlji otvorili su 1935. godine ruski emigranti, ali misija među starosedeocima počela je sasvim nedavno, od 1983. godine i razvija se dosta uspešno. 1995. godine grupa Filipinaca na čelu sa sveštenikom Filimonom Kastrom prešla je u Pravoslavnu Crkvu pod omofor Konstantinopoljskog patrijarha. Veliku ulogu u tome odigrao je sadašnji mitropolit Seula Sotirije. Otac Filimon zajedno sa ocem Vikentijem aktivno se trudi na misionarskom polju. Zahvaljujući njihovom trudu sada u jurisdikciji Konstantinopoljske patrijaršije deluju tri hrama, četiri kapele, jedan ženski manastir (u kome se podvizavaju monahinje prešle iz rimokatolicizma), šest misija, trojica sveštenika i oko 600 parohijana Filipinaca koji su primili Pravoslavlje. Sem toga, misijom u zemlji zanima se i Antiohijska patrijaršija. U martu 2008. godine postalo je poznato da su, zahvaljujući naporima antiohijskih misionara, odjednom dve filipinske denominacije – jedna koja je pripadala katoličkoj patrijaršiji Istoka, a druga – protestantima – evangelistima – prešle u pravoslavnu veru i bili primljeni u sastav australijsko-novozelandske eparhije Antiohijske patrijaršije. Te veroispovesti imale su oko 30 sveštenika i pastora, a sada se australijsko-novozelandska eparhija zauzela za njihovo pravoslavno obrazovanje i pripremu za rukopolaganje.

Indonezija: ovde je misija počela na samom kraju osamdesetih zahvaljujući naporima Indonežanina, koji se obratio u Pravoslavlje – arhimandrita Danila (Bajantoroa). Za protekle godine uspeo je mnogo: izgrađeni su hramovi i osnovane zajednice skoro u svim delovima zemlje, rukopoloženo je ne malo sveštenika iz broja starosedelačkog stanovništva, vodi se aktivna prevodilačka i izdavačka delatnost. Crkveni život je unekoliko pomračen jurisdikcijskim podelama.deo parohija danas se nalazi u jurisdikciji Konstantinopoljske patrijaršije, drugi deo, pod vođstvom arhimandrita Danila ulazi u Rusku Zagraničnu Crkvu; postoje i dve parohije, koje se nalaze u MOSPAT-u. Indonezijski sveštenici produžavaju delo propovedi; danas imao oko 2500 pravoslavnih Indonežana.

Malezija: u zemlji nema ni pravoslavnog hrama, ni parohije, međutim postoji određeni broj pravoslavni hrišćana i starosedelačkog stanovništva i sa teritorije Singapura, arhimandrit Danilo (Toinbi) jednom mesečno preduzima pastirska putovanja u Kuala-Lumput radi uzgajanje te zajednice.

U zemljama Južne i Zapadne Azije, kao Šri Lanka, Borneo, Mjanmar, Bangladeš, Butan i Nepal, nikada se nije čula pravoslavna propoved i nema pravoslavnih parohija.

Što se tiče Srednje Azije, u Pakistanu nema pravoslavnih hramova ni misije takođe, u Avganistanu se 2006. godine na „rumunskom“ delu aerodroma u Kandaharu izgradio i osvetio prvi pravoslavni hram u zemlji, i u njemu služe rumunski kapelani, ali nikakva misija ne postoji; u Kazahstanu, Turkmenistanu, Uzbekistanu, Tadžikistanu i Kirgistanu postoje parohije Moskovske patrijaršije, ali neka primetna i osmišljena pravoslavna misija u tim zemljama se ne vodi, iako se ponekad starosedeoci iz jednih ili drugih razloga obraćaju sami u Pravoslavlje – najviše takvih je u Kazahstanu.

AFRIKA

Afrički kontinent predstavlja po sebi najveći uspeh u propovedi pravoslavlja u drugoj polovini dvadesetog veka. Misina se ne vodi samo u zemljama severnog dela kontinenta, gde je ona zabranjena ili ograničena muslimanskim zakonodavstvom – u Egiptu, Libiji, Tunisu, Alžiru, Maroku, Zapadnoj Sahari i Mauritaniji. Takođe nema podataka o pravoslavnoj misiji u Etiopiji i Eritreji, ali praktično u svim ostalim zemljama Zapadne, Centralne, Istočne i Južne Afrike propoved ide i ima veliki uspeh, posebno u Kongu, Keniji, Tanzaniji, Ugandi, Kamerunu, Zimbabveu i na Madagaskaru.

Po rečima aleksandrijskog patrijarha Petra VII, danas na afričkom kontinentu ima više hiljada pravoslavnih hramova, i živi 5 miliona pravoslavnih hrišćana, od kojih su veliki deo – starosedeoci crnog stanovništva. Oni su i među episkopatom Aleksandrijske patrijaršije. Afrička pravoslavna misija, kao najopširnija i najdinamičnija, postojano traži misionare – pomoćnike i finansijsku podršku, što i jedno i drugo u velikom delu predstavljaju Grci i Amerikanci, iako pomoć ukazuju i predstavnici drugih pravoslavnih naroda – naprimer, u Južnoafričkoj republici uspešnu misiju vode srpski sveštenici i monasi.

AMERIKA

Ako govorimo o Severnoj Americi, ovde situaciju sa propovedanjem pravoslavlja možemo priznati u celini dobrom. Posebno se to tiče SAD, Kanade, ali i u Meksiku u poslednjim godinama bilo je nekoliko velikih misionarskih uspeha. U SAD po nekim ocenama, Pravoslavlje je veroispovest sa najbržim rastom; neretko prelaze čitave zajednice sa svojim sveštenicima i pastorima, ponekad čak i episkopima. Za najaktivnije misionarski treba priznati Pravoslavnu Crkvu u Americi i Severnoameričku mitropoliju Antiohijske patrijaršije. Delo misije je postavljeno veoma kvalitetno, uspehu pomaže i veliki stepen svesti o neophodnosti misionarskog delovanja među pastvom. Nekakve prepreke za propoved jesu, kao i u drugim slučajevima, razdrobljenost pravoslavnih na razne jurisdikcije. Ne malo raskolnika deluje, koji sebe nazivaju pravoslavnima.

Ako pređemo ka Centralnoj Americi to je ovde delo misije već mnogo gore. Tek nedavno su se pojavili hramovi i parohije na Kubi, Bahamima, u Belizu, većina zemalja – Salvador, Honduras, Kostarika, Panama i ostrvske zemlje – nemaju danas pravu pravoslavnu misiju. Postoje mesta gde nema čak ni parohije.

Ako govorimo o Južnoj Americi, taj kontinent moramo priznati za mesto gde se misija nalazi u najgorem položaju, ako uzmemo činjenicu da ona nigde nije zabranjena i da potrebu za njom ukazuju propovedi različitih raskolnika, koji sebe nazivaju pravoslavnima. U najvećim zemljama kontinenta – Brazilu i Argentini – deluju pravoslavne eparhije Antiohijske, Konstantinopoljske i Ruske Crkve, ali svi njihovi napori usmereni su na čuvanje nacionalnih dijaspora. Veoma osetan nedostatak sveštenika i sredstava za održanje hramova osećaju sve kanonske jurisdikcije.što se tiče drugih zemalja – ovde je položaj još gori. Tek se 2008. godine u Boliviji pojavio prvi pravoslavni hram pri ambasadi Rusije; on ispunjava isključivo potrebe ambasade. U Ekvadoru i drugim zemljama do sada nema ni jednog hrama. Južna Amerika u crkvenom odnosu izgleda kao daleka provincija, o čijim duhovnim potrebama se brinu po principu šta zaostane. Za svo vreme svog postojanja taj kontinent nije još znao za pravoslavnog misionara, sličnog Svetitelju Nikolaju (Japanskom) ili ocu Danilu (Bajantoru).

AUSTRALIJA

U Australiji i Novom Zelandu su se krajem dvadesetog veka stvorile snažne eparhije Konstantinopoljske, Antiohijske patrijaršije i Ruske Zagranične Crkve. Oni ulažu misionarske napore, ali oni ne donose poseban rezultat, u velikom delu zbog ravnodušnog odnosa sitog društva prema pitanjima Vere. Iako mesto zauzimaju i posebne misionarske parohije sa službama na engleskom i pravoslavna izdanja, i rukopolaganja u svešteni čin starosedelaca koji su se obratili. Kao cilj misije nisu samo „beli“ katolici i protestanti, već i Kinezi koji su pristigli u zemlju, čak i Aboridžini. Slučajevi obraćanja u Pravoslavlje ima iz svih pomenutih rasnih grupa.

OKEANIJA

U ostrvskim zemljama Okeanije, pravoslavna misija se nikada nije vodila i ne vodi se ni danas; ovde nema ni jednog pravoslavnog hrama, niti jedne parohije.

http://www.pravoslavie.ru/jurnal/080922123720

Ključne reči:

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *