Savremene struje u islamu – pravoslavni pogled – (II deo) – Sveštenomučenik Danil Sisojev

Savremene struje u islamu – pravoslavni pogled – (II deo) – Sveštenomučenik Danil Sisojev

Vahabizam

Osnovni „krivac za sve“ koji treba da odgovara za teroristički oblika islam je vahabizam. Neki autori (kako islamski, tako i svetovni) nazvali su islam pseudoislamskom sektom. Zar je tako? Kakva je to strašna sekta? Vahabizam je pokret sunitskog islama, državna ideologija Saudijske Arabije. Osnivač vahabizma je bio Muhamed ibn Abdal Vahab (1703-1787)… On je proglasio povratak prvobitnom islamu i vernost samo Koranu i Suni. Al Vahab je stupio u borbu protiv kulta svetih, ostataka neznaboštva. On je, kao i zapadni propovednici u duhu puritanaca, istupao protiv suviška i raskoša i prizivao na skroman život. Pod uticajem njegove propovedi i zasnivajući se na autoritetu „proroka“ Muhameda, on i sledbenici su stvorili agresivnu državu Saudijaca. Zauzeli su veliki deo Arapskog poluostrva (uključujući i Meku gde su od svih očistili kamen Kaabe) i pokrenuli niz osvajačkih ratova protiv Iraka i Sirije. Sa vahabizmom su povezane i mюridы Šamila na Kavkazu.
Vahabite su Turci uništili. Početkom dvadesetog veka vahabiti su stvorili kraljevinu Saudijsku Arabiju. U tom pokretu su se obnovile sve osobenosti ranog islama, posebno praksa neprestanog svetog rata (džihada). Upravo zato sve teroriste u medijima nazivaju vahabitima. Iako naprimer, Iranska revolucija po definiciji ne može biti vahabitska, jer je Iran država šiita.
Neke „meke“ muslimane (džadidite) smućuje činjenice što vahabiti poistovećuju sve koji se ne pridržavaju njihovog učenja sa nevernicima, što dovodi do posledice da se u džihadu ne ubijaju samo hrišćani, već i muslimani. Međutim, islam prate istrebljujući ratovi i protiv svojih praktično od samog početka, od raskola između sunita i šiita.
Savremeni vahabizam se često predstavlja kao pokret socijalne pravde, nalik na socijalizam. Uostalom, socijalistička ideologija je oduvek izazivala posebni odziv u srcima muslimana. Nije slučajno da u mnogim zemljama arapskog sveta do sada vladaju socijalistički režimi.
Vahabizam predstavlja čisto zakonodavstvo. U njemu nema mesta za ispravljanje srca. To je pokušaj da se dostigne spasenje uz pomoć spoljašnjih dela. A pošto je to nemoguće učiniti, da bi zaglušili glas savesti, muslimani u sebi raspaljuju fanatizam. Isti je uzrok i socijalističkih doktrina. Ne videći u sebi Carstva Božijeg, ne želeći da preobraze svoje telo i duh, muslimani naivno pokušavaju da stvore na zemlji carstvo pravednosti. Međutim, taj pokušaj je glupost. On rađa samo zavist i iscrpljuje sile u trci za nedostižnim idealom. Kako on i može da se dostigne, ako smrt stiže sve ljude? U nepreobraženom svetu je nemoguće izbaviti se od zamki zla drugačije osim ako se ne dobije isceljeno srce od Boga. A to daje samo Hristos Spasitelj.

Šiizam

Posebni pravac u islamu je šiizam koji se javio kao rezultat raskola islamske ume po pitanju ko treba da vodi zajednicu. U Nezavisnoj zajednici država sledbenici ovog pravca su Azerbejdžanci. Šiitska država je Iran, a izgleda uskoro i Irak. Šiiti su bili sledbenici Muhamedovog rođaka Alija. Oni su bili ubeđeni da duhovni lider imam mora da nosi i duhovnu svetlost. Šiizam priznaje dvanaest imama, počevši sa Alijem. Poslednji od njih je nestao u 10. veku, ali treba da se vrati (njega nazivaju Mahdi). Niz Šiita prima Koran u široj verziji (sa 115 surom).
U šiizmu je razvijen kult mučenika, posebno Alija i njegovog unuka Hasana, na čiji dan ubistva se mnogi šiiti bave samomučenjima.
Za pravoslavne je predstava o nekim čuvarima duhovne svetlosti i znanja, bez blagodati Svetog Duha, bliska magiji i šamanizmu. Nije slučajno što je stav o imamima kao genetskim posvećenim ljudima povezana sa judejskim gnosticizmom. Upravo je tajnim društvima svojstven stav da postoje različiti tipovi ljudi koji se razlikuju po nivou znanja. U Crkvi, po rečima Gospoda, nema znanja koje bi se prenosilo samo posvećenima. Celo Jevanđelje pripada jednako svim hrišćanima.
Što se tiče šiitskog kulta mučenika, on se takođe razlikuje od hrišćanskog. Za pravoslavne je mučenik – svedok Hristove pobede na smrću, a za muslimane – čovek koji je jednostavno stradao za Alaha, čovek koji želi da dobije nagradu. Samo to samomučenje je besmisleno i beskorisno jer ne donosi nikakvu korist čovekovoj duši. Kakav smisao je da unakaziš sebe, a zatim kreneš do prostitutke (kod šiita je to „privremeni brak“)? Ovo samomučenje je identično samobičevanju koje su činili žreci Vaala, koje je posramio prorok Ilija. Samo se demoni raduju prolivanju ljudske krvi u čast onoga ko je ubijao hrišćane (Ali je jedan od prvih muslimana gonitelja).

Islamski rasizam

Ne može se proći pored problema rasizma u islamu. U Americi celokupan pokret „Crnih muslimana“ (najpoznatiji je Muhamed Ali) istupa sa ideologijom da su ljudi samo crnci. Po njihovom mišljenju svi proroci (između ostalih i Hristos i Muhamed) bili su crnci. Belci nisu kompletni ljudi, jer su unakazili Alahovo otkrovenje.
Međutim, ovaj fenomen ne predstavlja ništa novo. Na sličan način su i za arapske muslimane (posebno vahabite) muslimani koji nisu Arapi – ljudi niže kategorije. U Rusiji se novoobraćeni muslimani trude da kopiraju Arape. I to nije slučajno. Saglasno sa šerijatom ideal ponašanja su Muhamedovi postupci koji je svojim primerom osvetlio arapsko postojanje u sedmom veku. Arapski jezik se smatra večnim (kao jezik Korana) na kome će se govoriti u raju. U stvarnosti će svaki dosledni musliman pre ili kasnije postati klon divljeg čergara koji je živeo pre 1500. godina.
Jedan od plodova rasizma je trgovina robljem, koja je i do danas široko rasprostranjena u zemljama islama. U većini islamskih zemljama trgovina robljem je zvanično zabranjena pod velikim pritiskom Zapada (o, surova globalizacijo, koja razaraš nacionalne kulture!) tek 1970-80-ih godina. Međutim, bez obzira na to niko se ne pridržava ove zabrane.
2001. godine zapadne organizacije za zaštitu ljudskih prava iskupile iz ropstva u šerijatskom Sudanu više od 4000 ljudi. Pritom se ispostavilo se da su tri četvrtine žena (i udatih) redovno silovane. I to za njih nije nikakav prestup. Jer saglasno sa Koranom, svaka robinja je seksualna imovina gospodara. Sam Muhamed nije odobravao oslobađanje robova smatrajući da će time musliman ugroziti svoje blagostanje. Upravo u islamu je i koren ropstva, raširenog na Kavkazu.

Islam i nasilje

Jedna od glavnih osobenosti islama, njegova „vizit karta“ predstavlja sveti rat – „džihad“. Beslan i Naljčik, Moskva i London, Njujork i Volgodonsk svedoče o čudovišnoj surovosti muslimana. Ovakva situacija prati celokupnu istoriju muslimanske religije, počev sa Muhamedom.
Često koristeći svoje „pravo na laž“ muslimanski agitatori govore da islam zabranjuje ubistvo, a „terorizam ne zna ni za religiju, ni nacionalnost“. Ishodeći iz toga, navešćemo niz citata iz Korana, koji direktno od Alahovog imena pozivaju na masovna ubistva:

«Kada prođu sveti mjeseci, ubijajte mnogobošce gdje god ih nađete, zarobljavajte ih, opsjedajte i na svakom prolazu dočekujte! Pa ako se pokaju i budu molitvu obavljali i zekat davali, ostavite ih na miru, jer Alah zaista prašta i samilostan je.“ (sura 9, 5);

«O, Vjerovesniče, bori se protiv nevjernika i licemjera i budi prema njima strog! Prebivalište njihovo biće dženehem, a grozno je on boravište.» (sura 9, 73);

«I napadajte takve gdje god ih sretnete i progonite ih odande odakle su oni vas prognali. A zlostavljanje je teže od ubijanja!» (sura 2, 191);

«Kada se u borbi sa nevjernicima sretnete, po šijama ih udarajte sve dok ih ne oslabite. On neće poništiti djela onih koji na Alahovu put poginu, i On će ih, sigurno, i u dženet uvesti, o kome ih je već upoznao“ (sura 47, 4–6);

«I borite se protiv njih sve dok mnogoboštva ne nestane i dok se Alahova vjera slobodno ispovjedati ne mogne» (sura 2, 193).

Izbrojano je da Koran sadrži više od pedeset poziva na džihad. Šerijat jasno opisuje norme svetog rata. Cela planeta se deli na dva dela – „zemlje mira“ gde se ispunjavaju norme šerijata i „zemlje rata“ gde se ove norme ne ispunjavaju. Sa državama koje pripadaju „zemljama rata“ nemoguće je ostvariti mir, već samo primirje koje će biti narušeno čim to bude odgovaralo muslimanima. Za vreme džihada mogu se koristiti sva sredstva uključujući i trovanje izvora vode. Svi mnogobošci treba da budu uništeni, a njihove žene i deca odvedeni u ropstvo. Muhamed je ustanovio taksu za otkup talaca. Hrišćani i Judeji se uništavaju kao mnogobošci samo u slučaju ako sprečavaju muslimane da im osvoje zemlje. Međutim, nakon osvajanja mogu postojati samo u slučaju ako plaćaju posebni porez. Razmera se kreće između 80 i 150% od prihoda. U Turskoj je postojao posebni porez na hrišćane – danak u dečacima koje su otimali i nasilno obraćali u islam (janičari)s. U slučaju da nemuslimani javno iznesu sumnje u Muhamedovo poslanstvo, podležu smrtnoj kazni.
Kako sa pravoslavne tačke oceniti ova zverstva? Odgovor je samo jedan: ovo je strašno delo drevnog neprijatelja – satane. On je čovekoubica od početka koji se naslađuje prolivanjem ljudske krvi. Hristovi učenici su doneli Jevanđelje oslanjajući se samo na silu Božiju i nisu prolivali tuđu, već sopstvenu krv. Tvorac Koji je stvorio ljude slobodnim ne želi da Mu ljudi služe pod pretnjom smrti.
Često se muslimani trude da dokažu da je tobož džihad identičan sa svetim ratovima proroka Mojseja i svetog Isusa Navina. Međutim, razlika je očigledna. Kao prvo, vlast Mojseja i Isusa Navina potvrđena je velikim čudesima. Muhamed je očigledni samozvanac koji nije dao nikakva svedočanstva svog poslanstva. Drugo, rat u Hananu je istrebio samo Hananejce. Bog je posebno naveo niz naroda sa kojima je bilo zabranjeno da Jevreji ratuju. Tako je bila postavljena granica da se proizvoljno tumači volja Božija. Samo su Hananejci koji su se spustili u dubine zla trebali da budu uništeni (kao što je Sam Bog istrebio stanovnike Sodoma). Naprotiv, došljaci su imali ista prava kao i starosedeoci. Niko od neznabožaca nije morao po Zakonu nasilno da se prevodi u judaizam. Tako da džihad ne predstavlja zapovest Božiju, već našaptavanje satane, koji upropaštava ljude koje je obmanuo. Upravo u toj strašnoj unutrašnjoj dozvoli na ubistvo leži koren pokolja koji prati celokupnu istoriju islama. „Na krvopioce i lukave mrzi Gospod“, rekao je prorok David (Ps. 5:6).

Islam i Pravoslavlje

Pri ovakvim suštinskim razlikama između islama i pravoslavnog hrišćanstva nije za čuđenje što je mirni saživot ovih religija bio moguć samo uz snažnu hrišćansku ili makar svetovnu vlast. Sećanje hrišćana pamti strašne progone koje su trpeli od muslimanske ruke tokom mnogo vekova. Strašni genocid u 20. veku u Turskoj samo je ojačao bojazan pravoslavnih. Mnoštvo molitava našeg bogosluženja mole Boga, Bogorodicu, arhistratiga Mihaila i svetitelje da nas izbave muslimanske vladavine. Do Oktobarske revolucije u molitvenicima se štampala molitva za izbavljenje od „bogomrskog agarjanskog carstva“.
Međutim, naše vreme je stvorilo nove perspektive u uzajamnim odnosima islama i hrišćanstva. Islamsko društvo se razara Promislom Božijim. Kao rezultat se pojavila mogućnost široke misije među muslimanima, bez teškoća od strane šerijata. Ako prenebregnemo tu mogućnost, bilo zbog tolerancije ili straha, Bog nam neće oprostiti. Jer On do sada ima ovce i među muslimanima, a naša strašljivost im smeta da uđu u dom Oca Nebeskog. Nije uzalud David predskazivao da će Hristu „carevi Arapski i Savski dare doneti“ (Ps. 71:10).
Zar nam ove reči nisu ohrabrenje u nadi na Božije rešenje islamskog pitanja?

http://mission-center.com/publicatsii/1492-islam-pravview

Rubrika: Misionarska literatura, Nasleđe oca Danila, Sveštenomučenik Danil Sisojev, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *